Дилан Хорман
ЈА ТИ СЕ ДЕШАВАМ

Јутро је постало мала смрт

Враћајте се из ноћних смена
Пролетери дуванских ратова
Масних барова
Враћајте се ударничка трећа смено
Храбро кроз тамне улице
Поноћне радио емисије
Враћајте се преко празних флаша и салама.
Чекају вас опроштајна писма
Хладне чорбе
Угинули кућни љубимци
Враћај се кући радничка класо
У празне кревете
У неотворене књиге .

Вечити доласци духова кроз глуве просторе.
Вечите опомене …
Зар је потребно толико
Да будем сигуран у себе
И тебе?

Оставља дуг траг та звер што напада
И гризе жуљеве по длановима.
Тешко стање
Сутра се неће аплаудирати човеку који је гурнуо небо
Са нас.
Увуче се стогодишњи зној у одело
И оно лако остане у башти трња
Као прња коју је некад носио човек.
Јутро је постало мала смрт коју треба преживети
Још сутра
Још догодине
А тај издајник стомак
Увек пева своју песму суштине
У улици где је умрла река.
У улици којом тек некад продје
Стидљива девојчица која је изгубила
Невиност са ожењеним мушкарцем
И није јој плаћено за то.

Враћај се пролетеријату у пусте домове
Набодене на српове и чекиће
Кроз собе где старе медузе задовољавају богове
И где још базди на датуме и прославе
У којој сте продали душе
За још једно обећање
За још једно сликање
За још једно полагање венаца на хумке.

Јутро је постало мала смрт коју треба преживети
Јутро је постало згужвани кревет
У који је стао читав живот пораза
Сећања које убијамо и радјамо и убијамо
Још једно јутро је остало да се преспава
Још једно јутро за бадава

Враћај се кући проклета радничка класо
Кроз ровове пораза
Преко крвавих стаза
Враћај се уморна и масна
Кроз масу говорника
И продаваца магле
Гадна је звер која те прати свако јутро
И тера те да отвориш које писмо
Којим су те поздравили они са друге стране твојих жеља
Враћај се кући занемоћала генерацијо са заставама
У очима
И белим пауцима у ноћима
Што тако болно гризу и проклињу
Што сте им на путу.

Свако јутро је мала смрт коју треба
Још једном преживети.
Не умире се од јутра
Не умире се од мале смрти
У малу смрт само закопаш
Оно што је остало од људскости
Оно што је остало од борбе

И Уз мало хладне чорбе
Заборавиш на све.

Уз мало среће поново ћеш преживети
Тата …

Гробовласници

Постоје људи који се никада не врате
Остану
Тамо негде
Изложени сумњама
Изложени погледима.
Изложени болестима
Које пре умру од њега самог
И отпадају са коже као чинови са издајника.
Постоје људи са умрлим навикама
Постоје људи који јуре мистичне воденице
Које крију страшну причу
И од праха саждатога
Месе хлеб од стихова.
То су дубоки стихови
То су стихови које анализирају људи
У беспомоћи.

Постоје људи тик испод облака
Који се топе на хоризонту додирујући сунце које залази
Врло леп призор за кров дома
Тих људи
Којима је свет окренуо леђа.
Врло лепа слика за те људе који су господари
Црних јама у које ће залећи лелеци
Оних лаковерних жена које су куповане
За шаку лажног злата
Које су удаване из ината
Уз чија се имена увек вукла нека патња
Са сликом неке бивше

Постоје људи који се хране маглом
И њихова имена упијају сав бес
Оне деце самохраних мајки.
Њихову крв је некад требало пустити
Њих је за жртву требало принети
Њихову реч је требало угасити
Њихову песму је требало никад не прочитати…

Постоје људи који се зову
Гробовласници
Некад се виде како прашњавим џадама
Вуку своје гробове
Који се од њих могу купити повољно
Можда у пола цене
Могу се купити онда када се облаци отопе на хоризонту
(Некада незаслужено будемо сведоци лепих призора)
Могу се купити када продамо своје време
За шаку нечега што никада
Нећемо бити…

 

Ја ти се дешавам / Мравињак

Ја ти се дешавам у ходу
Ја ти се дешавам у хотелу где пијеш кафу
Ја ти се дешавам док плаћаш рачуне
И патиш за малим задовољствима
Ја ти се дешавам у главобољи
Док децу испраћаш у свет
Док мужу пеглаш кошуљу
Ја ти се дешавам

Ја ти се дешавам док растеш
Док стариш
Док се припремаш за посао
Док се шминкаш
Ја ти се дешавам док покушаваш да побегнеш
Од свега и замећеш трагове
Своје свесности у свету прве јутарње цигарете
И мириса постељине.

Ја ти се дешавам
У нашем првом сусрету
Који се није десио
У нашем растанку
Који се догађа свакодневно
Ја ти се дешавам
Шашав
Болестан
Уморан
Радостан
Пијан
Ја ти се дешавам.

Ја ти се дешавам
Као оглас у дневним новинама
Као траг мита у кувању ручка
Ја ти се дешавам
Као облак изнад младог дрвета вишње
Који киши годинама
Не би ли дрво порасло
И коначно ме загрлило
Ја ти се дешавам

Ја ти се дешавам
Постојањем речи
Постојањем мрака
Ја ти се дешавам
Тако што не постојим.

Пређи улицу
Пре тога погледај лево и десно
Иза задњих кућа је поље
У пољу је мравињак
У њему је днанаест хиљада мрава
Сваки мрав је живот
На коме завидимо
Стави све те ножице на себе
Почиње киша
Осећаш ли
Шта ти се дешава?

 

Ти си једино зло које сам желео да ми се деси

Једном сам те сакрио испод листа папира
На тв-у се давао неки лош филм
На радију је свирала лоша музика
У тањиру је било бљутаво јело
У чашама је било лоше вино.
Ха
Ништа што подсећа на религијско дивљење твом телу
Ништа што може да нашкоди мом страху
Ништа што може да докаже
Да си имала најлепше лице у годинама
Када су лица нудила осмехе

Ти си једино зло које сам пожелео да ми се деси
Да ме снађе ту између ребара
Између ребара и испод стола
Где си вежбала живот сачињен од покрета
Где си глумила
Тако си глумила пијанство бескрајно и срећно
Тако си ме желела тек кад сви оду
И волела тек када сви погасе своја светла у собама
У којима су се одигравале прелепе ствари
које смо ћутећи слутили
А држали се за свађе и почупане косе
Свак величајући своју увреду
Као најнежније изговорену молитву мртвој мачки
Која данима труне испред врата

Смрди та мачка
Жао нам је да је бацимо у контејнер јер смо је волели
Смрдимо ти и ја у нечему што би требало да је љубав
Жао нам је да напустимо брод који је ударио у сваку стену
У нашем малом мору
Вероватно јер смо се волели
Смрди комшија са другог спрата
И жао нам је да га отерамо у материну
Јер смо га вероватно волели у том праисторијском смраду

Ништа од овога не подсећа на свет пластичних сукњица и торбица
Ништа од овога не подсећа на реликвијску пажњу
Коју сам пружао твом ходу кроз мрак
И искрадању на мокре улице
Које те можда нису однеле
Али су те прогутале
Ти си тако моћно зло
Које сам себи увек пожелео да ми се догоди
Да ме снађе ту у мозгу
Да ме поткупи
Тако лако поткупи
Да пређем на другу страну ишчекивања мржње.

Сметају ми те твоје најлон чарапе
Бачене преко једине моје ствари остале од живота
Смета ми тај грудњак на коме су мириси
Неких нежних
Скоро педерских прстију
Смета ми та сукња бачена преко кавеза са птицом
Смрди та мртва птица
Жао ми је да је бацим у кесу за ђубре
Научио сам је да ми свако јутро скуфа кафу
И каже ,,Волим те“
Вероватно сам је и ја волео
Смрди тај твој осмех на улазним вратима
Јер знам да је остао из неког твог растанка
Жао ми је да ти га скинем са лица
Јер је то лице које сам до јуче вероватно волео
Смрди то мртво јуче
Јер сам у њему тебе негде заборавио
И са улице покупио неку другу тебе
Коју сам вероватно волео.

Ти си такво притајено зло које сам пожелео себи да ми се деси
Као нежна болест која брзо напредује
Као лаж за коју сам био сигуран да постоји
А ипак сам је писао по кожи
И која ће умрети дуго после моје смрти.

На прозору је умрла књига и страшно смрди
Жао ми је да је бацим у туђе двориште
Јер би ми се крај вероватно свидео
Поред телефона је резервни кључ од стана
Умро је и страшно смрди
Жао ми је да га бацим у клозетску шољу
Јер се бринем како ћеш сутра увече ући
И тихо лећи поред мене
Ја сам ти умро и страшно смрдим
Жао ми је да се бацим са Бранковог моста
Јер се плашим да ће ме извући тек негде на пролеће
Када Сава избаци све ђубре из себе
И ти никад не сазнаш шта сам све време писао по себи.

Ти си такво прелепо зло
Које сам себи пожелео да ми се деси