Татјана Громача
ИЗГУБЉЕНОСТ

Лакше му је живјети уколико замисли себе у неком другом, можда сасвим непознатом, и могуће, сасвим незанимљивом граду, у некој кроткој, од свих заборављеној провинцији. Овдје гдје се налази сада живот је небројено пута љепши и богатији од неког живота којега би могао имати да уистину живи у простору каквог замишља – ствар је само у томе да, уколико у мислима стави себе у један такав градић, са малим парковима, црквеним торњевима и цвјетним засадима, са недјељном лименом глазбом, малим папирницама и продаваоницама посуђа, тада добива јаснији, истинитији поглед на самога себе.
– Нитко и ништа у Паризу и Лондону, говори си у браду, смјешкајући се, задовољан због спознаје да је тако, да има ту повластицу и познаје трикове уз помоћ којих зна како да у себи измами на површину такав осјећај, који уствари није осјећај, већ чиста спознаја истине.
‒ А сада – рече себи – погледај ова прекрасна стабла, цвијеће у теглама, обрати пажњу на вјетар који већ сатима котрља море као да је његова властита, најприватнија својина!
Све је то уистину изгледало врло лијепо, али уоколо свега је стајало нешто што је унижавало, нарушавало ту љепоту, чинећи је приземном, баналном. Посвуда су се умијешали неки људи без укуса, могуће, доста уских накана, подвргнувши све својим краткорочним циљевима. Но, против тога није се могло учинити готово па ништа. Увјежбавао је себе да љепоту тражи у детаљима, да оно неоскврнуто проматра изолирано од онога што га окружује и наружава, и да од тако изрезаних комадића гради у својој глави један нови свијет, какав му је одговарао, и у каквом је могао уживати. То би, отприлике, било нешто блиско ономе као кад се од наруженог и осакаћеног свијета узимају комадићи којима се обликује нека нова, импресивна љепота која се онда назове „умјетност“, а какву је, саму по себи, тешко, понекад се чини готово и немогуће, пронаћи у сировој, мислима умјетника необрађеној стварности – помисли, и би на тренутак задовољан, примирен том мишљу.
Ноћу, утоне у једва опипљив сан, а потом се трза и буди.
‒ Свјестан сам тога да сам слуга – каже сам себи – да само служим некоме као проводник; проводник идеје добра и лијепога, уобличене кроз један израз, кроз стил који поновно није изникао сам из себе, који се непрестано наслања. Ништа, заправо, није моје, осим могуће ове напетости коју тренутно осјећам у глави, и која ми налаже да нешто испустим кроз себе, да олакшам оно што ми је као проводнику, као водичу једне струјне жиле, послано. Бити у физичкој и душевној форми прилагођава тијело и дух оној фреквенцији са чије се стране излучује то нешто, што ће остати записано овдје, у овоме постојању, значи бити прочишћен, бити отворен, одбацити самозаваравање на сваком животном нивоу – говорио је себи те ноћи, слушајући вјетар како шушти гранама борова и чемпреса. Захладило је, али јесен још није дошла. Јесен. Чека је устрептало и нестрпљиво, чак и ружне, сиве кишне дане празних улица чека с дјетињим узбуђењем и радошћу.
‒ Сит сам хедонизма, сит сам људских тијела и људске нагости, људи опћенито.
Дајте ми само суровога, оштрога вјетра који фијуче и празних, огољелих, окрутних улица, дајте ми мокрога, сивога асфалта и тупи звук кише која удара по прозорским стаклима – молио је у себи – дајте ми све то и бити ћу пресретан. Дошао је дан када се свој љетној љепоти желим захвалити на њеној издашности, када се само желим закрити негдје иза великих дрвених врата која ће ми посве сакрити лице, као у дјечјим играма.
Тако је мислио те ноћи, а и идућега дана, када су ноћни вјетар и киша донијели свјежину у простор – у свеопћи животни простор којим се је, попут свих других, кретао и дисао, којим је пролазио борећи се за нешто; за егзистенцију, за чисто одржање живота, властитог и своје обитељи, која је била његов саставни дио и без чијег постојања и без чије среће, барем оне која се протеже њеним најзначајнијим дијелом, није могао видјети нити властиту цјелину. Живот се мора одржати, мора се, у што је могуће већој и потпунијој мјери продуљити ова љепота којој свједочимо, која јест испуњена тешкоћама и муком које је изнутра оплемењују, дајући јој смисао и тежину, стварајући јој збиљско, стварно уземљење, мислио је.
Да ли су тако мислили и други људи, питао се понекад, проматрајући тијела која се пробијају кроз простор, кроз вјетар, сунце и кишу, попут његовога, и која такођер некуда иду и нечему теже?
Није могуће да други пролазе кроз све те смјесе, решетке живота, не осјећајући оно унутра, не пропитујући властите – понекад чудне и збуњујуће, но ипак властите садржаје? Није могуће да су други – већина њих – тек овце које пасу траву и пробављају је, потпуно несвјесне свега унутар и уоколо себе, без потребе за прочишћењем?
У њему самоме често су се јављале егоистичне и саможиве мисли. Носио их је уз пуно терета и кривње, одбацујући их и презирући, унаточ повременој јасној спознаји да те мисли нису биле он сам, чак нити нешто близу њега, и да је, дапаче, проћи кроз њих и проживјети све те унутарње сумње и двојбе био једини поштен и смислен начин да их се ријеши, да доживи коначно очишћење којему тежи, и да се приближи збиљскоме себи, ономе чији би га чистоћа и невиност увијек изненадили.
Вјетар је још увијек хучао, а он, који је желио бити доброхотан према љету, ипак се радовао првом наговјештају јесени. И није могао не мислити на све људе који га окружују и који му нешто значе – на њихова стремљења, путове, све чему су тежили и што су прижељкивали – он би им то здушно приуштио када би могао одмах, једнако тако знајући да такво што нипошто и никада није могуће – осим можда у бајкама – и да је важно управо ово – тај особни пут, њихов, као и његов, пробијање кроз све потребно трње, прихваћање властитих мањкавости – њихово подробно познавање прије свега.
Прије неголи се упозна свијет и људе, или уколико их се уистину жели упознати, било би нужно да човјек што дубље и што бескомпромисније сагледа и упозна себе, говорио си је, али не као егиду каквог римског или старогрчког мислиоца, већ као нешто што је уистину то, чијој је истинитости и вјеродостојности већ толико пута свједочио.
Али толико људи, барем се је њему чинило да је тако, не жели упознати себе и – дапаче, живот проведу у бијегу од такве идеје у којој, то и сам памти из неких давнијих времена, уистину има доста тога одбојнога, уколико већ не и застрашујућег. Но то је само идеја, сама по себи, а оно што је њена збиљска садржина, што уистину иза ње стоји и што се може извући на површину када се заграби кантом дубоко, што дубље, то никако не може бити ружно нити застрашујуће, јер је у потпуности људско и наше, и баш обрнуто – то је увијек некаква топлина – додуше она, која у човјеку често одмрзне и какве сузе, али уистину топлина, која сасвим сигурно подразумијева и разумијевање… И што год се из таквих дубина извуче на површину – то већ само по себи, по великодушности тога захвата, доноси и опрост.
Заокружио је на час погледом по простору у којему се је налазио – тај простор био је мјесто његових бројних удисаја и издисаја, и његове обитељи. Био је то миран, највећим дијелом чист, одржаван простор, но прилично нагомилан стварима којих би се волио ријешити, које је желио смјестити у једну велику непостојећу собу која би се звала „соба вишкова“, у којој не би становао нити спавао нитко осим тих ствари које су углавном представљале врст мјешавине папира, биљежница, књига, оловака и дјечјих играчака. Скроман животни простор, чије се скромности није стидио, али која је у другима, понекад – примијетио је то, знала измамити врст нелагоде…
Да, али ‒ вратио се својим мислима ‒ њему особно најтеже је падало прихватити одабире оних људи који су себе, и оно за чиме чезну, ипак дјеломице и упознали, но који нису одлучили ићи ка томе, и који су се тиме, на један начин свјесно, унесрећивали. У свему томе – у том свјесном саможртвовању и одабиру несреће, било је и својеврсне тврдоглавости, инаћења, жеље да се тиме покори и импресионира другога…
Често би му се чинило да су баш то људи који су имали нешто, но можда је то дојам којега су код других жељели произвести. Нема ли сваки човјек нешто, зар су неки без ичега, питао се, не знајући одговора.
Мислио је на Розану, на њену љепоту, тјелесну и духовну, које су код ње биле тако сретно усклађене. Но оно њено врхунско, што ју је чинило тако особитом, њена изванредна даровитост, појављивала се и извирала попут ненаданог гејзира, онда када је већ и сам почињао сумњати у властите доживљаје своје жене, када је с тугом почињао помишљати на то да је она ипак и прије свега једно сасвим просјечно биће. Тај би се гејзир, то врело, затим стало просипати по њој, отварајући је и помичући у чудан плес корака и покрета до тада невиђених, плес у којем није уживала само она, већ, могуће, и више од ње, онај тко ју је проматрао. Розана је постајала инструмент у рукама неког вишег бића, које ју је одабрало да на њој разапне своје струне. Но, зашто му је то тако ријетко допуштала, превише често се враћајући у неко своје, сиво киселкасто стање? Сматрао је то гријехом – имати дар, а не користити га у оној мјери и пунини коју он треба како би доиста заживио у својој снази, оплеменивши и оне који са њиме посредно долазе у дотицај, то је свакако не малени животни промашај, који се не тиче само особе која тако незахвално са даром поступа, већ и њена животна окружења, зато јер због тога сви пате, сви бивају озлијеђени због те протуприродности, због незадовољства, унутарње озлојеђености коју она изазива…
Данас се то незадовољство излијева из мене – помислио је – мене, који сам се удаљио од онога што јесам. А што сам ја? Ова згрчена, крхка индивидуа, препуна злих слутњи и страха, која се жели препустити нечему довољно удивљујућем и оснажујућем, попут вјетра који млатара завјесама на прозору којега је нетко игром случаја заборавио затворити, наивно очекујући да би га снага тога вјетра и плес тих завјеса могли ослободити – учинити да, барем за час, заборави што значи тежина људског постојања.
Ја сам нетко тко не може дуго стајати у животу самоме, тко се, у једноме часу, након што закључи да је ондје у одређеном тренутку дао све што је могао дати од себе, мора повући у своју излику звану Умјетност, како би ондје, уморних, отежалих леђа, тражио од некога вишег да га кроз стварање регенерира, да га оплоди искром чаробњаштва кроз коју ће угледати нешто високо и свјетлеће, која ће прострујати кроз њега и учинити га смисленијим, вишим бићем које је овдје, њему се то сада тако чини, управо због те своје, ријетке и важне задаће…
Осврћући се уоколо себе, могао је видјети само како људи посвуда затиру овај излаз из нужде, како трпају, од најмањих ногу, велике вреће пијеска на та тајна врата, не би ли спријечили да их нетко игром случаја открије, да закорачи иза њих, уђе у њихове загасите ходнике…
Како погрешно, и криво, јер сватко има тајна врата кроз која излази и враћа се препорођен, и за свакога је важно да их користи, свакога дана, барем кратко вријеме, барем неколико удаха на увијек новом, увијек непознатом територију, гдје промичу чудне сјене, гдје се стапају сан и имагинација, гдје су скривене најтајније жудње…
Али то је смијешно, те његове тлапње о свијету устројеном на племенитим, поштеним почелима, која би донијела отвореног, слободног, ослобођеног од властитог грча човјека. То је немогуће, говорио је сам себи, а истовремено се није могао одупријети бесмисленој навици да размишља о томе, да у себи разрађује концепте новога, испуњенијега човјека. Зашто му је тако тешко прихватити чињеницу да већина људи то не жели и томе не тежи?
Требало би мислити о нечем лаком и ослобађајућем – о The Beatles који, на крову неке зграде свирају Don’t Let Me Down, о вјетру који ламата крзненим капутом Џона Ленона, којега је нетко убио управо из ових разлога о којима размишљам… закључио је одсутно.

‒ ‒ ‒ ‒

Како ли је само тешко пливати кроз живот. Човјек јасно види своју путању, и пливао би само право – слиједећи је, не губећи енергију на којекаква скретања. Но уоколо њега посвуда су неки који хоће скренути га, зауставити га или суновратити у какав понор – који су се, ево, већ и угодно налактили на својим балконима да га, пуни лијене доконости, проматрају како пада; и тај живот, та свјетлећа, јасна путања, претвара се у некакво згњечено тијесто препуно крахова и бора, пуно чудних рупа и извитоперених, накарадних облика.
А тај човјек, та блистава искра, присиљен је тјешити се изнутра како је управо то и тако у реду и за његово највеће добро, како га школе и борбе, тијештења и понижавања која трпи уче нечему вишему (што још није у потпуности кадар спознати), како га све то скупа снажи и чини бољим, и како свему заправо треба бити захвалан на тој помоћи. У томе је перверзија животних игара које никада не окончавају – док год је живога човјека и његове усмјерености, овисности о другоме који му, ето, неким чудом оставља довољно простора за дисање и опстанак.
Али увијек изнова та замјерања, увијек изнова паучинасте нити које се лијепе за нечија леђа и вуку дуго за њиме, попут вијугавог змијског репа, попут неке одбојне ружноће од које није могуће видјети ону човјекову блиставост која нас је испрва и привукла к њему, због које јесмо овдје.
Када би барем било могуће једном за увијек ријешити се ситничавости, злураде склоности да другима биљежимо притајене минусе и лоше, тешко пролазне оцјене, због којих ћемо једнога дана остати сами – посве сами, попут једне козе на отоку која устрајно мекеће звијездама и небу, и оном грмоликом растињу којега још увијек има довољно да га се може пождерати и опстати, до даљњега.