Никола Живановић
ДАКЛЕ ОДЛАЗИШ
РОШТИЉ
Последњи пут када сам рекао
Ево добре песме
Била је то нека скромна песма,
Без превеликих амбиција и крупних речи.
Песник је описао роштиљ са пријатељима
И тешко да се нешто више из тога могло извући.
Али све време
Имао сам утисак
Да сам отишао на роштиљ
А не да читам песму.
ШАРЕНИ ДАНИ
Овде је некада био ружичњак,
Било је белих и жутих цветова,
и безброј нијанси црвених.
Клечао сам испред њега данима,
Насељавао га малим животињама
И фигурама од пластелина,
То је био мој свет под небом од ружа.
У овој фиоци деда је држао лекове,
Безброј врста двобојних капсула и таблетa,
Претурао сам по њој када ме нико не гледа,
Прупуштао их кроз прсте као бисере,
А онда их гутао по неколико,
Као да скидам украсе са торте.
Овде сам поломио ногу,
Кост је вирила из меса кроз препланулу кожу,
Бела кост, а крв је капала на траву,
Јагорчевину, потичницу, маслачак.
Све је било на своме месту.
УКЛЕТА НОГА
Моја путовања увек су била
Само око моје десне ноге.
Целог живота око ње скакућем
Ако јој не приђем с праве стране
Не помери се. Једино када се оклизнем
Осети се као да је део мог тела
Па се подметне да прими ударац.
После је данима неупотребљива.
Када трчи, не могу да јој парирам.
Ствари падају на њу. Гази по ексерима.
Свакога месеца нова повреда.
Свака ципела јој је премала
А када иде боса, прехладим се.
Када се на њу ослоним, видим
Цео свој живот као на длану.
МАЛИ ГРАД
На сваком ћошку малих градова
Погледи девојчица су слепе улице.
Дечаци овде губе невиност
Када им јато птица пролети изнад глава
Или им се лица изгребу јесењим грањем.
Редови теретних камиона и цистерни
Циркус су који пролази кроз град.
Овде се пре спавања пале светла
У затвореним купатилима и на таванима,
Јутра су најдужи део дана
Тада се облаче најбоља одела и слуша песма птица
И читава колона аутомобила чека
У реду за непрописно паркирање.
ПРОВИНЦИЈА
Мали провинцијски градови,
Ви сте оличење греха.
Пакао није у метрополама, крцатим
Блудом и перверзијом као Бошове слике.
Пакао је у кафићу провинцијског града
У коме седе само двоје, и срећни су
И узбуђени због овог састанка, мада се нарочито
Не допадају једно другом.
НОЋ ВЕШТИЦА У МАЛОМ ГРАДУ
Заиста сам желео да одем на Ноћ вештица,
Са сином, наравно, пошто овде никога другога не познајем.
Али он је рекао да то уопште није наш празник.
Рекао је да ће уместо тога са мајком на славу Св. Луке.
Шминкао сам се у купатилу. Налетао је и рекао ми:
„Дај, зар ниси то већ прерастао?“ И залупио врата.
Остао сам сам, скидајући сузама размазану шминку
Са очију. Осећао сам се као светац до коске.
ДАКЛЕ ОДЛАЗИШ
Дакле одлазиш,
За пет, десет, петнаест година,
Али свакако одлазиш.
Ствари су ти спаковане:
Плејлиста за твоја омиљена извођења Моцарта и Шуберта на Јутјубу,
Оно Радово издање изабраних песама Новице Тадића
За које сам ти рекао да је дефинитивно.
И то би било то.
Покушавам додуше пре него одеш
Да завршим и ову књигу песама
Па да понесеш и њу.
Али са мојим радним навикама требаће ми
Пет, десет, петнаест година.
Увек сам био спор. Писао килаво и без воље.
Писао само зато што ништа друго нисам знао да радим.
Иначе бих и ја отишао.
Мада нисам могао, због тебе.
Твоја баба је хтела да буде глумица.
После ме је целога живота кривила што сам се родио па је морала да одустане.
Ја тебе треба да кривим зато што нисам одустао да будем песник.
Али ето, сада ти одлазиш,
Не желим да учествујеш у мојој старости,
Желим да будем баш погана дедускера,
Намћорасто џангризало које се мршти на свакога у суседству.
Не треба ми никаква утеха.
Желим да свој сукоб са светом завршим у пуном интензитету.
Остало ми је толико тога да довршим, толико самопрезира да испољим,
Толико стоицизма, наклапања, неуспеха.
Од првог стиха који сам написао,
Развијао сам и стратегију тога пораза.
Желим да буде прави и потпун,
Онакав какав доживљавају само
Несрећни песници и славни војници.