Милисав Савић
ХАЈДУК

Нема у тим крајевима ни мушкарца ни жене који би се дали навести, како год боловали, да се у својој колиби ослободе сувишна терета црева; и на самрти такве износе да на пољани обаве ту потребу. Ко би таквим нечистом опоганио њихову колибу, да би се наругао или из незнања, извргао би се великој смртној опасности или тешким батинама.

Алберто Фортис: ПУТ У ДАЛМАЦИЈУ, 1774

Alberto Fortis: VIAGGIO IN DALMAZIA, 1774

У твојим белешкама, драги Валентино, насталим ујутро, кад је свануло, пише да се село у којем сте заноћили звало Катићи. Дотле вас је, кроз букову и јелову шуму, пратила прохладна кишица. Пред Катићима вас ухвати мрак. С вама је јахао само Злопоглеђа. Крезо је отишао напред, у своје родно село Брезову, да види мајку, и да вас тамо, код Беле цркве, сачека. Злопоглеђа предложи да се преноћи у Катићима. До манастира, који се налазио у удолини, преостало је још пет-шест километара лошег пута, у овој помрчини у којој светиљке не могу да се запале због кише и ветра, стровалиће се с коња и поломити вратове у богазима. А и њему се, једнооком, није ломатало по помрчини.

Сеоски кнез их посаветова да преспавају у крчми. Била је и пространија и удобнија од његове куће, у којој је живело петнаестак чељади.

Откуд крчма у овој недођији, упита Валентино.

Село је на путу између Србије и Турске, између Старог Влаха и Нове Вароши. Крчма је свратиште за трговце стоком, кожама, медом, објасни кмет.

Женскињу крчмар за спавање понуди вајат у дворишту, мушкарцима саму крчму.

Готово да између вајата и крчме није било разлике. И у једној и другој просторији под беше од земље. И у једној и другој спавало се на разастртој слами, покривеној простирком од кудељног платна. Једино је крчма била задимљена од ватре из огњишта.

Док су Симонета, Божана, Радојка, Јегда и Вукан у вајату покислу одећу замењивали сувом, крчмар, замашћене косе и браде, запрете десетак кромпира у жар. Убрзо кмет донесе два оперутана петла, натакнута на ражањ. С њим се појавише и два његова одрасла сина: један унесе сламу за лежаје, други заструг са сиром и кајмаком и две главице лука.

Крчмар изнесе на празно буренце, које је служило као сто, бардак са ракијом. Мушкарци се сместише на мале троношце око буренцета, а жене на клупу, застрту овчјим кожама.

Чим су петлови испечени, кмет и његови синови се опростише, под изговором да не сметају гостима.

За ракију се прва маши Јегда. Испи добар гутљај из бардака, јер чаша није било. Пре него што бардак пружи Валентину, пипак обриса руком. Иако му се гадило да пије из бардака који је обалавила Јегда, Валентино сркну неколико капи. Добро му дођоше, после хладноће које се нахватао по кишици.

Бардак пређе у руке Злопоглеђи, а онда опет заврши код Јегде.

При крају вечере, у крчму уђе старац. Подупирао се мотком, леву ногу, краћу, вукао је. Са чобанске кабанице цедила се вода.

Назва Бога и смести се у угао, на клупу, која је служила и за седење и за спавање. Старац затражи врч вина. Дувао је у прозебле прсте. Само да се мало загреје и одмори душу, а чим киша омањи, наставља ка манастиру, рече старац, као да је тиме хтео да каже да им неће бити на сметњи.

Одакле је? упита га Злопоглеђа.

Са Косова, одговори старац.

Па шта ће он овде?

Нога је почела да му се кврчи, а чуо је да поп из Беле цркве зна лека за то, објасни старац. Ако му то не помогне, наставиће према манастиру Бањи, познатом по топлим изворима.

Па како је на Косову? не издржа Валентино.

Јадно и кукавно, одврати старац.

Тад старац десном руком почеша браду. На средњем прсту сину му масиван, златан прстен.

То не промаче Злопоглеђи, коме зацакли око.

Одакле му прстен? упита Злопоглеђа.

Нашао га је на гробу Бошка Југовића, рече старац. На Косову је Бошко Југовић допануо страшних рана, али је измакао Турцима и упутио се према Старом Влаху. Негде у овим шумама је умро и ту су га сељаци сахранили. Нису му обележили гроб, како га Турци не би оскрнавили. Као што калуђери Хиландарци крију тајну…

…Где се налази гроб Марка Краљевића! не одоли Валентино да доврши старчеву реченицу.

Старац се пријатно изненади.

Видео је он одмах да је господин учен човек, рече. Мора да је из белог света. Да није Србин од преко Саве и Дунава, сад су сви навалили у Србију, да саветују и подучавају неписменог Књаза како се влада.

Није, одговори Валентино.

И како је пронашао прстен? упита Злопоглеђа.

Ноћ га је затекла у густој шуми. Преноћио је испод крошњатог, дебелог храста. Спавао је као заклан. Кад је ујутро отворио очи, угледао је на малом испупчењу, налик гробу, огромну змију, на чијој је глави, као круна, светлуцао прстен. Твој је ако смеш да ме пољубиш, рекла му је змија.

Није ваљда пољубио змијурину! не издржа Радојка.

Шта рече? упита Јегда.

Змијурина је тражила да је пољуби, објасни Радојка.

Пих! Боље да пољуби њу, бабу, него змијурину, рече Јегда, која је, припита, већ заплитала језиком.

Хтеде још нешто да каже, али је Божана, која се уживела у причу, пресече погледом.

Е, пре би пољубио змију него бабетину! одговори старац. Па макар одмах умро.

Може ли да види прстен? упита Злопоглеђа, приђе старцу и, не сачекавши одговор, скиде му прстен са прста.

Валентино погледа прстен. На њему је био лик владара са круном на глави и скиптром у десној руци како седи на престолу, поред је стајао натпис – кнез Лазар.

Да ли би могао да им каже где је тај гроб? упита Валентино.

Зна само где је шума, а тражити у њој гроб било би као тражити иглу у пласту.

Хоће ли да им прода прстен? упита Злопоглеђа. Ево, даће му… стотину гроша.

Шта ће њему стотине гроша? На кантар их не уме мерити.

Грошеви се не мере, него броје.

Ни бројити их не уме, одговори старац.

Може за њих купити рало и волове, настави Злопоглеђа.

Не би! Ни отац му није орао, па га хлебом одранио…

Ако хоће, хоће… Ако неће, опет хоће… Све што се у овој земљи пронађе, припада Књазу, настави Злопоглеђа.

Нека светлом Књазу Бог подари здравље и дуг живот, али је прстен његов, старчев. И тако му овога света, од којег му је остало још мало, и оног другог, који све чека, моли Злопоглеђу, који би му могао бити син, да не замеће кавгу…

Злопоглеђа баци дукат у старчева недра.

Не ваља се лакомити на свете косовске предмете… Нека му, још једном га лепо моли, врати прстен. Да не буде белаја…

Злопоглеђа се грохотом насмеја. Као да је хтео да каже: види чудо невиђено, старац-богаљ прети њему, Злопоглеђи, у пуној снази и под оружјем.

Не ваља се ни подсмевати старим људима, додаде старац.

Ајде, старче, попиј вино и вуци се ка манастиру, повиси глас Злопоглеђа.

Старац погледа у врч вина, али га не принесе устима. Дукат стрпа у појас и упути се вратима, мрмљајући да су му сви сведоци да је Злопоглеђу заклињао и живим и мртвим светом!

Злопоглеђа га изгура на врата, а онда и он за њим замаче у ноћ, ваљда да се увери да се старац упутио као манастиру.

Симонета покуша да каже нешто Божани… Из уста су јој искакале осакаћене, неразумљиве речи. Као да је поново занемела.

Шта није добро? покуша Валентино да сазна шта Симонета хоће да каже.

Радојка је сматрала да је старац заиста негде, на неком црквишту или старом гробљу, пронашао прстен. Змију је, наравно, измислио.

Јегда, пак, рече да је старац џангризало… милија му је змија од бабе. А она је таквих стараца преметнула међу својим ногама на десетине.

Планину потресе неколико громова.

Улазна врата се отворише уз језиву шкрипу. На прагу, осветљеном за тренутак муњом, оцрта се крупна прилика.

А лепо сам га заклињао, чак и Косовом, светим пољем, да не започиње кавге, чуше старчев глас.

Али то није био онај старац.

Беше одбацио мотку којом се подупирао, стајао је на обе ноге. Испод поцепаног кожуха видела му се бела везана кошуља, а за појасом две кубуре и дуг, оштар нож. На прсту му светлуцао прстен.

Кад се разведри, пријатељ ће вам мало бројати звезде, а плећима већ ваља траву, рече подмлађени старац, и седе до Валентина. Крчмару рече да му принесе врч с вином.

Зна ли ко је он? упита Крчмара, коме су се тресле руке.

Не зна! промуца Крчмар. Али слути ко би био.

А зна ли Крчмар каква је била она која је раније овде служила? настави старац.

Била је вила… одговори Крчмар.

Да се није звала Јања? упита Валентино.

Откуд зна? опет се изненади подмлађени ђедо. Ех, камо среће да је у Србији оваквих учених људи! обрати се он Радојки, коју пљесну по бутини.

И тад Валентино склопи причу у глави. На основу оног што је причао подмлађени богаљ и повремених упадица Крчмара, који се додворавао необичном госту. Пред њим је био нико други, него чувени хајдук Гица. Али жив и здрав, а не како је Књаз мислио, да је скапао негде у Турској. Крчму је у време хајдуковања држала нека згодна удовица, по имену Јања. По свему судећи, Гицина љубавница и главна јатакиња. За казну, Књаз је преселио на супротан крај земље, у неко село крај Дунава. И ту је чак на силу удао за неког грбавца.

Он, Гица, због те бајне удовице по имену Јања, могао је све да списка: коња, пушке и кубуре, па чак и нож – управо га је извадио из појаса – чија је дршка била опточена златом и драгим камењем… Могао је да списка…

Ту Гица застаде и упита Валентина: одакле је учени господин?

Из Трста, одговори Валентино.

Латин! А Латини су…

… Старе варалице! доврши Валентино.

Па он све зна! Као да су стари познаници! изненади се хајдук, па настави. Могао би и тај његов Трст, у којем никад није био, а верује да је леп, да списка због лепе Јање. Али мирне душе могао би да списка чувени град Леђан…

Леђан?! Где се налази? живну Валентино, сетивши се да му је Копитар и овај град поменуо, као од оних за који је требало да утврди тачну локацију.

Гица пречу питање. Био се бацио на остатке вечере. Здравим, јаким зубима у сласт је кидао месо, заливајући га дугим гутљајима вина.

Одакле је вино? упита Крчмара.

Из Смедерева.

Најбоље је од Видина, рече. Ракија из Демир Капије. Овнујско месо од Дурмитора. А погача од Косова, од Велике Хоче, изрецитова Гица списак најбољег јестива и пића.

Могао је због Јање да списка и Леђан, али он никад не би живео у граду. Ни у Леђану ни у том његовом Трсту. Живети у граду је као живети у затвору. Није било неке велике разлике између леђанског затвора, у којем је провео неколико недеља, и леђанских крчми, из којих је одведен у затвор. И једне и друге су биле смрадне и загушљиве. Најгоре му је у затвору било што је морао да врши нужду у тестију. Нема горе казне за човека него ако му одредиш да врши нужду у просторији у којој спава и обедује…

Код вас и тешко болесне износе напоље, да се на одређеном месту олакшају, рече Валентино.

Је ли и то прочитао у некој књизи?

Јесте.

Па слажу ли се књиге и оно што је видео?

У много чему се слажу! Он, Гица, као да је изашао из тих књига.

Завршивши са јелом, које зали подужим гутљајем вина, Гица обриса рукавом уста и нареди Крчмару да лежај у углу прегради поњавом. Хоће мало да се поигра са ове три виле!

Шта рече? упита Јегда.

Гица гласно понови.

Виле може пипнути само преко ње мртве. Ако хоће, нека се с њом, Јегдом, поигра.

Јесте да је загорео, али му бабетина, поред вила, не треба…

Јегда хтеде још нешто да каже. Гица замахну огромном шаком. Јегда устукну и маши се за чутуру.

Ако само још једном удари бабу, отфикариће му главу, завитла мачем-играчком Вукан.

Да неће да га тужи свом баби? упита хајдук.

Хоће, тужиће га, и бабо ће га обесити на крушци, каза Вукан.

Ако је тако, онда му ништа не преостаје него да се провесели док се не зањише на крушци. Вода му је поцурела на уста кад је видео у овој дивљини три виле. Мада ниједна није ни примаћи Јањи, настави Гица.

Боља је она, Јегда, од те његове Јање, не издржа пијана Јегда.

Овог пута Гицина рука се сручи на Јегдино лице. Јегда одлете на под и ту остаде.

Вукан загњури главу у Симонетина недра.

Радојку одмах искључује, настави Гица. Не би он дирао – рекао је ружнију реч, али ми је из пристојности нећемо наводити – оно што је пипао и балавио онај њен блентави муж. Онај јаловак! Зна да сече људима гркљане, али везаним, или да их бије штапом, а није у стању да обремени жену! И неће он, Гица, да јој направи дете. Мада би се, јашта, имала чиме поносити: родила би јунака или вилу!

Што се тиче Латинке, ни њу неће дирати. Из више разлога. Јесте висока, али сва је некако кошчата и равна као даска. Коље се и пече онај ован од кога ти, кад га ухватиш, остане пуна шака меса. И није му јасно, зашто су се српски владари, готово сви, женили странкињама, углавном Латинкама.

И он ће, Вукан, да се ожени Латинком. Симонетом.

Нек се ожени, па таман да угаси Књажеву лозу. Као што се Немањићка лоза угасила. Са оним нејаким Урошем.

Нејаким, јер је требало да се зове Вукан, опет се јави Књажевић.

Све те Латинке, уских кукова, баш као што је и Симонета, нису могле ни да роде више од једно или двоје деце. Жене странкиње су могле само да послуже за слике у манастирима. Као украс својим мужевима. И Симонета би могла да буде насликана у Белој цркви. Цела би се црква просветлила од њеног лица. Има још нешто зашто неће са Симонетом: подсећа га на вилу. Није се с њима играти. Мада он уме с вилама…

Сигурно их избубета, примети Валентино, насмешивши се Божани, највише уплашеној од свих, да је охрабри.

Јашта! Мада он није спевао ту песму у којој Краљевић Марко бубета вилу, рече хајдук.

Он пева песме? живну Валентино.

Успут. У дугим зимским ноћима, рече хајдук.

И о којим је то јунацима испевао песме? настави да пита Валентино, надајући се да ће хајдукову пажњу одвући од женскиња.

Највише о Краљевићу Марку. Али и његова је песма у којој се каже да су Латини старе варалице.

Да се он није као главни јунак песме прерушавао у чобанина?

Јашта! Тако је спашавао главу, одговори хајдук.

И зна ли како је завршио јунак песме? настави Валентино.

Зна, рече хајдук и преприча песму о погибији јунака.

А онда опет устреми поглед ка Симонети:

Кад би хтео да се поигра с вилом, он би то и урадио: па макар га и ослепила. Али неће, јер је Симонету Бог обележио. Не весели се с девојком која не може да гласом да одушка својој радости…

Пошто често борави у Турској, зна ли неког хоџу који би јој гасио углевље и ослободио је муцања, упита Валентино.

Зна, али он би пре одвео Симонету на зараван изнад водопада у Гостиљу. Попео би је на зидине једне старе куле, па би јој најпре рекао да погледа доле, у реку у којој се сурвава вода, а онда горе, у небеса, у којима се вију птице орлови, и даље, према врху једне планине, и лети и зими окићене снегом и ледом… И морала би од те лепоте да крикне! рече Гица.

Од Симонетиног крика одјекнули би и небо и клисура. Али најгоре је – настави сетно Гица – што после настаје мук.

Мук настаде и у крчми.

Гицин поглед заустави се на Божани.

Не остаје му ништа друго, него да се провесели са Књажевом кћерком. Урадиће то с посебним задовољством. Јашта, да се освети Књазу. Због њега се одметнуо у хајдуке. Књаз се осилио: покуповао турска имања и воденице и наметнуо кулук. Најпре мораш њему да копаш њиве, косиш ливаде, сечеш шуме, жањеш жито, печеш ракију. Ни опанке није себи могао да стекне. Једне ноћи будаком којим је аргатовао, развалио је врата од Књажеве ризнице, натрпао у недра дуката и побегао у гору. С будаком на рамену. Тај будак му је добро послужио, јер је њиме смрскао главу момку кога је Књаз послао за њим. Будак је послужио и јадном момку, оставио га је поред његове смрскане главе, ваљда га је неки пролазник њиме укопао. На гору се брзо навикнуо, као да му је кућа. Најгоре му је било без друштва. Што није имао с ким да пије вина. Зато га је и давао…

…Свом коњу, упаде Валентино.

Не! Давао га је једној медведици! Све док се није умилио Јањи. Јесте да су морали да крију своју љубав, он јој је у крчму обично долазио прерушен, као калуђер путник или слепи гуслар, понеки пут као и баба, али им је било лепо… Ех, Књаже, од Бога заплатио што си ме одвојио од мог злата, свакодневно је клео Књаза. И Бог је, изгледа, услишио његове клетве. Шаље му у руке Књажеву кћерку. Врло побожну девојку, која очекује, тако се прича, да зачне од Светог Духа. Није му јасно како је ово дете, које је одрастало у кући ђавола, постало побожно. Књаз није ништа друго него ђаво, врховни ђаво, Хроми Дабо, који са својом ђаволском свитом, од које се не зна ко је гори од горега, међу које спада и Радојкин човек, и онај што сада напољу броји звезде, влада овом јадном земљом. Али Књаз хоће да од своје кћерке направи светицу, надајући се да ће га она можда спасити од мука у паклу. И неће моћи! Зачеће његова миљеница од хајдука и родиће Књазу још једног ђавола, у сваком случају поштенијег и часнијег од оних његових чанколиза. И тај мали ђаволчић, тај нови Гица, неће умрети као што умиру сва Књажева мушка деца, или, ако већ нису, која ће ускоро умрети. Јер Књазу се због силних убистава лоза не може одржати. Књажева крв је затрована.

Божана је сва дрхтала.

Нека поштеди ово дете, оно је Божије а не Књажево, замоли Јегда, са земље, понизним гласом.

Не бива. Нека крчмар припреми бели чаршав; и да га сутра, окрвављеног, истакне на вратима, као знак да је млада испунила своју дужност прве брачне ноћи… Латин, Валентино, биће му кум, а Радојка кума… Неће он, Гица, ништа на силу… Симонета може бити девер.

Тада Гица примети барицу између Божаниних ногу. И прасну у смех.

Узбудила се лепотица и овлажила! рече Гица и нареди Јегди да у углу, иза поњаве, опере девојче.

Тада Симонета знацима и мумлањем затражи да изађе напоље.

То је требало да уради и Божана. Неће он, Гица, да Симонети даје ведрицу, нека изађе у мрак, али ће поћи за њом. За сваки случај, да му не побегне, и пробуди сеоског кмета.

Обоје изађоше у ноћ. Киша беше престала, али и даље су севале муње…

Куку њему! залелека Крчмар. Ни кривог ни дужног обесиће га Књаз.

Нека му се не опире! Можда га тако умилостиви, посаветова Радојка Божану.

Нека се не боји! То мало заболи, а онда ће напасник да падне у сан, као заклан, добаци Јегда.

Валентино није знао шта да каже. Само Божану, која је дрхтала, шапућући молитве, приви на груди.

После десетак минута, на вратима се појави Симонета. Руке су јој биле крваве. Божана се онесвести.

Једино Јегда схвати шта се догодило! Узе чабрицу с водом и принесе је ка Симонетиним крвавим рукама.

Дабогда јој се позлатиле, поливала је Јегда Симонетине руке.