Катарина Богдановић
ГОВОРИТИ О ЊУЈОРКУ

Говорити о Њујорку без мапе и пројекција изгледало би као слушати предавање о Бетовеновој симфонији без учешћа музике. Вербални описи нису довољни да очигледно прикажу овај јединствени град на свету, а шетња по Њујорку не би могла да се пажљиво прати без видљивог терена. Из тих разлога налази се пред вама овај план Њујорка, а на крају видећете и пројекције.
Захвална сам г. генералу Савићу који је одобрио и г. Јовану Пековићу који је овако лепо прецртао и увеличао план Њујорка према једној малој мапи града.
Пре но што пођемо по Њујорку, треба да чујете нешто о његовој прошлости. Не плашите се да ће то трајати дуго, јер од постанка Њујорка до данас има нешто више од 300 година, док многи европски градови датирају још из Старог и Средњег века. О настанку стародревних градова причају се легенде, а постанак Њујорка везан је за једну трговачку трансакцију. Петар Минуит, колонист из Холандије и потоњи гувернер града, купио је 1626. од Индијанаца цело острво Менхетн за 24 долара, и то у натури, то јест за ђинђуве од стакла и другу сличну робу. За 24 долара не може се сада купити на Менхетну ни један педаљ земље, и зато је то најбољи посао који је до данас закључен на Новом континенту.
Код нас је обичај да се прво закључи погодба, па се онда мање-више − залије пићем. Холанђани су обрнули ред и најпре су Индијанце добро напојили ватреном водом, па су се онда погађали.
Град који су холандски колонисти почели да изграђују на обали залива назван је Нови Амстердам. Кад су га преузели Енглези дали су му име Њујорк. Нешто више од 100 година остао је под енглеском управом, и по свршетку америчког рата за независност, постао је слободан град у слободној држави.
Развијање града у правцу севера ишло је кроз читава два века доста споро, јер су га ометали ратови и три велика пожара, у којима су једна за другом пропадале све лепе старе грађевине у колонијалном стилу. Зато Њујорк нема интересантних рушевина, нема старих, огуљених и почађалих кућа и палата, пред којима би туристи искривили врат посматрајући и дивећи се. У Њујорку је готово све ново, модерно, али зато не мање интересантно.
У доњем делу Њујорка, чувени Вол стрит, данашњи новчани центар Америке и целога света, дуго је био северна граница града, па је тако добио и своје име Вол, што значи зид. Тај зид се протезао целом ширином острва и штитио је град од напада људи и звериња из непроверених шума на северу, којима је било прекривено цело стеновито острво Менхетн.
Тек у XIX веку, нарочито у другој половини, Њујорк је почео да се изграђује рекордном брзином какву не би могао да покаже ниједан други град на свету. Изграђивао се и пунио народом са свих континената. Никоме није отказивао гостопримство, ни право на рад и провод; али морао се бринути не само да свакога запосли и забави, него још и да га добро смести. Стиснут између две велике реке са Истока и Запада, једне мале речице на Југу, и Океана, Њујорк је морао да решава проблем животног простора још пре данашње Немачке. И проблем је решен вертикално, у дубину и висину: подизањем високих грађевина и изграђивањем подземног Њујорка.
Наметао се и други проблем: рационалан распоред улица, да би се омогућио брз саобраћај и лака оријентација, ради уштеде времена. И ту је ваљало постићи рекорде, јер од њих Америка гради своју репутацију у свету. И дошло се на идеју да се уздужним и попречним улицама земљиште подели на правоугаонике исте величине, и да у сваком правоугаонику буде по један блок зграда. Цела та мрежа улица изгледа као решетка на роштиљу. Средином иде најшира и најлепша улица, Пета авенија, од које се, западно и источно, рачунају бројеви кућа.
Нове улице су просто нумерисане: 1, 2, 3, 4, 5… 10, итд. до 200. У јужном делу старе улице носе имена као и код нас у Европи: Френклинова, Лафајетова, Ректор улица и друге. Дужином острва, од југа ка северу, протежу се авеније, опет нумерисане и две без нумере: Медисон и Лексингтон авенија. Четврта авенија названа је у горњем свом делу Парк авни, и ту је резиденција великих богаташа.
Од свега тог система правоугаоника и бројева изузетак чини Бродвеј, који почиње на југу, ћудљиво кривуда целом дужином острва, пресеца праволинијске авеније и улице, прелази реку Харлем и губи се негде на северу.
Оваквим системом улица кретање по Њујорку много је олакшано. Велика је уштеда у времену што све може да се нађе брзо, и да се даљина прорачуна унапред − а то је главно за Американца.
Попречне улице нису све подједнако важне, нити имају исти ранг отмености. Америка је демократска земља, и Њујорк је демократски настројен, али се ипак води рачуна о рангу. Улице 14, 23, 34, 42, 57 и 59 представљају етапе у поступном пењању од простог и јефтиног ка све отменијем и све скупљем начину живота и снабдевања. Не може се замислити да се једна дама која станује у Парк авни спусти у улицу 14 да пазари, или да се ту, сачувај Боже, проводи, иако је њен деда, а можда и отац, рођен и одрастао негде још ниже, у Саут-Исту, у сиротињском крају, па се у галопу понео до богаташког кварта.
Ипак, демократизам је у томе што неко може релативно брзо да се попне до улице 57 и да га ту цене; и што, с друге стране, и они који станују испод улице 14 могу да пазаре у Петој авенији, где поред прескупих трговина постоје и три Вулворт продавнице, назване Фајв енд тен, јер се у њима продаје роба од 5 и 10 центи.
Све ово вреди за Њујорк на острву Менхетн − али то није сав Њујорк. Сједињене државе су савез малих држава на једној огромној територији између два океана, а Њујорк је савезни град од 5 територијалних и административних подручја. Центар, срце Њујорка је свакако Менхетн, и на њега се увек мисли када се говори о Њујорку. Туристи се настањују овде, ту се проводе, и о томе највише говоре и пишу кад се врате с пута. Али Менхетн је морао да се уједини са околином својом, да би сместио све који на њему раде, који за њега производе. Менхетн има нешто мање од 2 милиона становника, а рачуна се да их има више од милиона који долазе сваког дана да ту раде и да се проводе, иако ту не станују. Има четири подручја прикључена Менхетну: Бронкс, одвојен уском реком Харлем; Квинс и Бруклин на Лонг Ајленду (Дугом острву) и Ричмон на Стена ајленду. Тих пет подручја чине City of NY − град Њујорк са нешто више од 7 и по милиона становника. Али ни то није све. Шире подручје града обухвата мала околна острва и то чини 11 милиона. И један део Њу Џерсија, који административно не спада у подручје Њујорка; служи за становање оних који по дану раде у Њујорку. Према томе, све гравитира око острва Менхетн, по површини мањег од сваког припојеног подручја, али по насељености, по важности и лепоти на првоме месту.
Кад се каже да је скраћено издање света, ту се подразумева Менхетн. На њему су густо збијене готово све народности и оне се ту боље слажу него у бившој Лиги народа.
Занимљиво је како се то огромно подручје одржава као једна целина, а Менхетн је још сав опкољен водом. То се постиже многобројним и необично брзим и јевтиним саобраћајним средствима. Рекама непрекидно плове бродови за околна места, а преко мостова и кроз тунеле испод воде тутње возови брзином експреса. Мостова има толико да је Њујорк назван Град мостова.
Са Бруклин бриџа отвара се јединствен поглед на Њујорк, особито ноћу, кад се облакодери на врховима осветле. Мост Ђорђа Вашингтона је право чудо технике, а по лепоти је без такмаца на свету. Триборо бриџ, који води на Светску изложбу, грађен је више од 7 година, а утрошено је 64 милиона долара, јер мост се у ствари састоји од 3 већа и 12 мањих мостова преко 3 територије, те му је дужина 28 километара.
Говорим вам о Америци, па не треба да се чудите ако често наводим цифре. То је манир американски.
Испод Хадсона и Ист Ривера прокопани су тунели − опет нова чуда технике − нарочито Холанд и Малколм тунел, који су добро осветљени и снабдевени чистим ваздухом, као да не пролазе дубоко испод земље.
Једно саобраћајно средство које постоји само у 16, то је надземна железница, подигнута на 60 стопа изнад улица. Необично јака и компликована гвоздена конструкција носи 3 упоредне саобраћајне пруге за возове који брзо јуре и страховито тандрчу. Та паклена ларма од клопарања жељеза изнад глава пролазника свакако је разлог што је надземна жељезница из неких улица у центру уклоњена, а задржана је на југу, у 2, 3 и 9 авенији, и на западној периферији града.
Надземна жељезница је веома брза и подесна за велике дестинације, као и за посматрање града са висине од 60 стопа; али страшно је за улице којима пролази што клопара и тандрче пуна 24 сата, јер нема прекида у вожњи ни дању ни ноћу.
Подземна жељезница или subway тренутно је најбрже и најјевтиније превозно средство, и њоме може да се доспе свуда. Нарочито се њоме служе чиновници и радници, који са периферије долазе у центар на посао.
Али није само подземна жељезница смештена под земљу, него и први жељезнички возови полазе из Њујорка из подземних станица. Ако се замисле под земљом и разне продавнице, ресторани и локали за провод и разоноду, коцку и друге сумњиве послове може се рећи да ни швајцарски сир нема више рупа, него то избушено као кртичњак и хучно подземље Њујорка.
У вези са саобраћајем треба нешто рећи и о жељезничким станицама. Станица Пенсилванија и Велика централна станица су обе усред града, у непосредној близини Бродвеја и Пете авеније.
Како ли то изгледа, помишљате. Па сасвим лепо изгледа, јер возови се нигде не виде. Те две станице су као два мала града у граду − имају огромне дворане у средини, недогледно високе мозаиком украшене, и чисте су као да кроз њих не пролазе хиљаде путника. Чекаонице горње станице су увек отворене. Слободно се улази и излази, карта се не тражи. Нема чекаоница I, II и III класе, него су подељене тако да једна служи за пушаче оба пола, друга за непушаче оба пола, трећа је салон за даме − салон са удобним кожним фотељама и диванима, и столом са прибором за писање. Ако има места, свака жена може ту да седи, да се одмара, а и да подрема у наслоњачи.
У подземљу су умиваоници са топлом и хладном водом, и све то бесплатно. Свуда се виде хигијенске чесмице са студеном водом, пуштеном кроз лед, што је нарочито пријатно лети. У Централној жељезничкој станици има трговина у којима се можете обући од главе до пете, и још улепшати се по фризерницама. Ту се могу добити сви оброци и за све укусе, толико ту има ресторана и малих продавница јела и пића. Има хране и за дух, јер не изостају ни књижаре. На 45 стопа испод земље је подземна станица. Црнци у лифтовима спуштају путнике у подземље и подижу их на површину. Три велика и скупа хотела у близини Централне станице везана су подземним пролазима, тако да путници и не виде улицу кад прелазе из хотела у воз и из воза у хотел.
Кроз њујоршке улице јуре аутобуси и аутотаксији. Нема ни возних карата, које у нашим трамвајима ми тако брижљиво чувамо да се не затуре за време вожње, и много муке видимо и ми и кондуктер док их добијемо. У Њујорку возимо се свуда без карте, али не и бесплатно. Постоје аутомати у које се убацује новац при уласку, а негде при изласку из воза или аутобуса. Нико не стоји код аутомата као контрола, а ипак сви убацују комад од 5 центи, а не дугме или нешто слично. У аутобусима Пете авеније има кондуктера, али они не дају карте, него поднесу аутоматску касицу у коју се спусти 10 центи.
Кад се једном плати 5 или 10 центи, можете се возити до прве станице или с краја на крај пруге − цена се не мења.
Оставићемо сада све са стране и почећемо с југа, где почиње и Бродвеј, одакле је и Њујорк почео да се изграђује.
На југу се налази леп и простран Батери парк, најстарији и најсвежији парк у Њујорку, јер се налази уз обалу Њујоршког залива, у коме се осећа непосредна близина и свежина Атлантског океана. Пријатно је шетати по парку и одмарати очи на широком видику у правцу Алис Ајленда и Статуе слободе. Кад се заморите, удобне клупе стоје вам на расположењу да седите бесплатно, а столица које се плаћају нема ни овде ни по осталим парковима у Њујорку. Хигијенске чесме тихо жуборе као мали, ниски водоскоци, а нигде нисам видела пумпу за воду и на њој окачену цименту, из које сви пију. Мислим да су у Њујорку то избацили из употребе још кад су отерали са Менхетна Индијанце. У парку се налази аквариј, необично богат рибама и другим ситним и крупним морским животињама. Улазница се не плаћа, и зато је увек пун посетилаца, нарочито деце.
На обали је пристаниште за лађе које превозе туристе до острва Бедло, са џиновском Статуом слободе. Отпловила сам и ја тамо, и са осталима попела сам се кроз унутрашњост статуе чак до њене главе, одакле се, са једне уске терасе види велики део Њујорка и сав њујоршки залив. Кроз постоље статуе иде се лифтом, али кроз саму статуу пењали смо се по уским спиралним степеницама, и то у зноју лица свога, јер степенице имају 167 басамака до врха, и толико исто другим степеницама натраг.
Одморила сам се на лађи при повратку и продужила сам да пешачим по Бродвеју. То је најбољи начин да се све добро види и да се осети атмосфера места.
Бродвеј − то је магијска реч за Американце. Сваки град у Америци прижељкује да има свој Бродвеј, али прави и јединствено оригинални Бродвеј има само Њујорк. То је његова најстарија, а и најмодернија улица; најдужа је, а по свом имену треба да буде и најшира, јер брод значи широк. Свако може видети где Бродвеј почиње; а мало их је који су прешли сав његов пут и докучили му крај негде у Бронксу.
Бродвеј памти све фазе живота на острву кроз пуна 3 века. И данас он даје у пресеку све што чини квинтесенцију њујоршког живота.
Пословни Њујорк усредсређен је у доњем Бродвеју; весели забаве и провода жељни Њујорк је на средњем Бродвеју, нарочито око Тајмс сквера; а горњи Бродвеј провлачи се овде између Колеџа Колумбија и њеног Универзитета, те обухвата у себи и њујоршке интелектуалце.
Облакодери Доњег Бродвеја припадају великим прекоокеанским компанијама, међу којима се лепотом и пространством истиче Кунард Вајт Стар. Ту су, затим, осигуравајућа друштва и сличне организације са разгранатим пословима, а ту је и Стандард Оил компанија. Облакодери у том крају пуни су радног света од подножја до врха, боље рећи од подземља до спратова који се губе у облацима, јер има пословног света и под земљом.
Пошто Американци воле цифре, они знају колико поједини облакодери имају канцеларија, колико врата и телефона, а те цифре крећу се у овом крају од 2-5000. Нарочито у непосредној близини Бродвеја налази се финансијски центар Њујорка и целе Америке. На углу Вол стрита и Broad Street је чувена Њујоршка берза. Ту су највеће, светски познате банке, које би могле да поплочају златом целу Вол стрит, а да им се то и не позна.
У облакодерима примењено је све што је модерна техника изумела, да олакша посао и да створи удобност, па чак и луксуз. Чистоћа мермера, метала и стакла задивљује, кад се помисли колико света туда прође сваког дана. Свуда је ваздух чист и ————, али се то не врши промајом, као код нас.
„Ваздух који дишемо треба да буде чист као и вода коју пијемо“, кажу Американци, и тога се држе и по ресторанима и трговинама. Кад је на улици загушљиво и врућина, пријатно је ући у неку трговину или кафану и освежити се чистим расхлађеним ваздухом. А замислите да ми уђемо поподне у трговину код нашег ———– у Кнез Михаиловој улици, да се надишемо чистог ваздуха! Тамо би пре могло да се падне у несвест између 5 и 6 сати.
Тече широка и хучна река уживања и насладе. У подне посао се не прекида, али свако добије толико времена да негде прогута свој ручак. Има зграда у којима се налази кооператива за пословно особље. Има ресторана од сваке врсте и за свачији џеп и укус. Има продавница отворених према улици, али увучених унутра, а не избачених на тротоар, као наши кафански столови − тога у Америци нема. Најрадије се иде у ресторане где свако узме по један послужавник и прибор за јело, па му се даде шта заиште, и он то сам носи до стола, гурајући друге и пазећи да њега неко не гурне.
Увече, кад се пословни дан заврши, облакодери се испразне. Лифтови се спуштају пуни, и изручују на Бродвеј свет који се добро заморио радом, и сад жели само да се одмори и разоноди. На који начин, то зависи од укуса, од навика, а и од зараде.
Оставимо оне који се журе кући да слушају радио и пођимо за широком бујицом људи која јури ка средњем Бродвеју. Тамо су биоскопи и позоришта, барови и музикхоли, и свакојаки ноћни локали и клубови за оне који могу да троше; а ко не може унутра, има задовољства и на улици. Хиљаде светлосних реклама у покрету и у свим бојама, примамљиви излози, егзотичне продавнице јела и пића, чија се унутрашњост сва види са тротоара − све је срачунато на то да подражи апетит и да заголица радозналост. Како да не пружите 5 центи за ледену чашу кокосовог млека, кад видите где се пред вама егзотични плод гњечи пресом и сок из њега капље?
Кад се посматра маса која се таласа Бродвејем и Седмом авенијом од 42. до 57. улице, рекао би човек да је ту сав Њујорк, и да су остали квартови пусти. Изгледа као да се ту догађа нешто важно кад је толики свет на окупу. У ствари, ништа се не догађа, или боље рећи догађа се ту свашта.
Централна тачка је Тајмс сквер, који као клин улази између Седме авеније и Бродвеја, и носи на себи огромну грађевину власника Њујорк тајмса, најпознатијег листа у Америци. Као подземна и надземна жељезница, као аутобуси и аутотаксији, који туда крстаре, и Тајмс сквер је у дејству пуна 24 сата; Американцима и светским путницима познат је као место које се никад не празни и где се никад не спава. Ако је Њујорк град у коме се најмање спава, онда његов Тајмс сквер односи светски рекорд у бдењу. Сви локали у том делу Бродвеја и 42. улице отворени су, и свуда се у свако доба може добити јело, пиће и забава какву ко зажели. До неко доба ноћи може ту и да се пазари, што је такође примамљиво за запослен свет.
Каква је то магијска моћ која држи овде толики свет на окупу, и то не само оне који су дању одмарали, или дремали по парковима и библиотекама, него и оне што су добро кулучили и с муком зарадили долар који ће ту да потроше?
Не треба тражити за то неке дубоке разлоге, јер све што се ту види и чује, и доживљује, нема дубине, подразумевајући ту и људску гомилу. Разноликост и наметљивост јаких спољних утисака главна је одлика тога најшаренијег и најбучнијег места. Покрет, звук и светлост − нарочито светлост, која се у Њујорку нигде нимало не штеди − све то омамљује гомилу и држи је у зачараном кругу.
Ко хоће да се излечи од интроспекције, од понирања у себе и филозофирања, нека иде на Бродвеј око 42. улице и Тајмса, где је све на површини и тренутно, као и светлосне рекламе, као и саме репутације које се ту стичу.
На Бродвеју можемо да видимо и себе и друге у свим бојама, само не у правој − јер се шарени светлосни зраци са реклама расипају и по пролазницима. Ноћна осветљења бљеште и са врхова облакодера из околних авенија. Ти осветљени врхови су разног облика, и као да висе између неба и земље; јер испод њих су спратови канцеларија ноћу празни и мрачни.
За оне који прате најновије светске и локалне догађаје занимљива је висока Тајмс зграда. Око ње јуре бљештави телеграми од електричне светлости о најновијим вестима, а гомила их одоздо прати док јој се врат не укочи.
Било би погрешно мислити да се Њујорк забавља и проводи само на Бродвеју, и баш на Тајмс скверу. Поред редовних посетилаца, има тамо свакако и више хиљада радозналаца, који се не би могли мирне савести вратити из Њујорка кући, ако не би провели бар неколико ноћи на Бродвеју.
На углу Бродвеја и 39. улице налази се једна гломазна зграда − али не облакодер − која лети и све до новембра остаје мрачна, ћутљива и празна. Она одудара од бљештавог Бродвеја, као клостер од варијетеа. Да није означена у плану баш на томе месту, нико не би погодио да је то чувена Метрополитен опера у којој се пљескало Карузу, и где још увек певају најбољи певачи. Иако је Њујорк имао светску изложбу, Метрополитен опера је остала затворена. Њен рок је новембар и од тога она не одступа.
Кажу да је унутрашњост опере лепша и модернија него њена исувише скромна спољашњост; али зграда није достојна Њујорка.
Ако нисам имала прилике да уђем у оперу, видела сам ипак друге две знаменистости Њујорка: Radio City Music Hall − у Рокфелеровом центру − и Карнеги хол, где се приређују најбољи концерти у Њујорку, а и завршне седнице Конгреса, као што је било прошлог лета кад је Балдвин у Карнеги холу одржао говор као учесник Конгреса за демократско васпитање.
Та два места су по уметничком рангу изнад свега што се може видети и чути на Тајмс скверу, али ја данас могу само да их споменем, јер било ми је главно да добијете општи поглед на Њујорк и да мало боље разгледамо Бродвеј. Ни њега ипак нисмо видели до краја, али обухватили смо оно по чему је највише познат. И на Бродвеју има кућа где се ноћу спава, а то је у оном делу где има више кућа за становање него ноћних локала. Даље од 59, где сече Осму авенију, Бродвеј, уколико се више пење северу, све је мање закрчен светом, и као да се поступно трезни, стишава и спрема на починак.
Последњи занимљив огранак Бродвеја видећете на пројекцијама, на шта ћемо сада да пређемо.

КАТАРИНА БОГДАНОВИЋ (1885–1969), прва жена филозоф у Србији, иза које је остала само једна, и то постхумно објављена књига – Изабрани живот : дневници, есеји, студије и критике (1986). У њеној оставштини, која се чува у Историјском архиву Шумадије, налази се руком исписан списак од преко четрдесет светских градова, уз напомену „Места која сам похађала, а у некима и живела по неколико месеци или целу годину“. Одржала је бројна предавања о местима која је посетила, о чему се налазе трагови међу њеним забелешкама, док сама предавања углавном нису сачувана. Током једномесечног боравка у Њујорку (јул-август 1939) настао је дневник објављен у књизи Изабран живот и текст о њујоршким библиотекама (Крагујевачко читалиште….), а по повратку и предавање Говорити о Њујорку (наслов дао приређивач) – које до сада није нигде објављено.