Јованка Стојчиновић Николић
УНУТРАШЊА СНАГА ЛИРСКЕ ГРАЂЕВИНЕ

Ненад Трајковић: Ветар са језика
Уметничка академија „Исток“, Књажевац, 2016.

Ходочасећи животним путевима, човјек у себе прикупља наслаге онога што не може проћи незапажено, а тиме и незабиљежено, и то биљежи негдје унутар свог бића. Истовремено, доживљаје обликује према свом запажању, творећи од њих грађевине које потом чине његову унутрашњу снагу која га води кроз живот.
Тако се и Ненад Трајковић упутио у шетњу бескрајним предјелима пролазности и непролазности, с вјетром на језику, да би то доживљено сачувао у пјесмама, уграђујући у њих своју лирско-емотивну освијетљеност. Пјесник везу са простором који симболизује слике из стварног живота, у књизи поезије Ветар са језика, компоновану из три циклуса (Тачке осмеха, Сасвим обични разговори, Ако си сам ниси исти), проналази у сличности са својим унутрашњим доживљајем који вишедимензионално разоткрива у пјесмама.
Већ у првој пјесми у књизи, Шетња градом, слике шетње „у 3 и 30 када нема никог“, нису само видљиве оком, него и разумом, јер истовремено повезују прошлост и садашњост. Пјесника подсјећају на чаробњака из истоименог романа Јурија Томина, који однекуд „дошета“ у мисли, подсјећајући га на двојника са већ одавно утихлим фабричким димњацима. Отуда се повлачи у протекле вијекове: „Тамо су наши отпали гласови / тамо је мрак кога се не треба прибојавати / на његовој страни окренутој сунцу / су ситни отпаци истине“, изазивајући у себи додатна унутрашња осјећања, а истовремено и запитаност кога то још боли и како попунити ноћну празнину; улице су пусте, оронуле фасаде и димњаци од печене цигле… Поред њега је дјевојка којој је такође „немогуће објаснити да су сви отишли / а ми остали овде“.
Да би постао близак себи, пјесник поручује да у тој мјери мора прихватити и своју патњу. Она, заправо, чува наше унутрашње вриједности, раздваја разум од емоције. Слике мрака су само могућност за подмлађивање новог дана. Ипак, све је пролазно: И људи, и конобари, и небо и осмијех… али заборав не смије бити заборављен, као ни слика о „Антигониним грудима“, као ни Јоргос Сеферис што није заборавио степениште Корче, којим је корачао кроз живот.
Циклус Сасвим обични разговори огледа се у „пројектовању властитог лика“ у свом малом животу уз настојање да се сачува лик саговорника – разговарача. Тако у пјесми Разговор са оцем, не мисли се само на биолошког оца, него и Створитеља свих, упућујући на свијест препознавања животних датости, јер животна енергија мора бити видљива у дане када се „не види свјетлост“ и када су разговори у четири ока, са снажном рецепцијом ближњих. „Треба остарити / и бити лепши од младости“, осјетити њен дах непролазности само под условом, ако се радом освоји духовно збивање у простору. Отуда, разговор са мајком обликује свијест о свјетовима па и отуђеним, успоставља разумну мјеру између успона и падова; мајка разумије специфичности дате ситуације у разним условима: „Када имаш рањена стопала дођи / имам за тебе пут / да изнова родим твој свет (Разговор с мајком).
Сваки умјетник има свој индивидуални приступ пјесми, али је неспорно да „мора“ бити свједок времена у коме живи. Тако Трајковић свој поетски простор оплемењује сестром истомишљеницом, који често одређује правило живота: небо замућено, магла, искуство обилазећи свијет… „данас дјеца не читају“, „уби их прејака реч“ (Миљковић). Збивања у свијету и друштву освјетљавају пјесникове доживљаје у души. Зато није илузорно, што не може да поднесе ни причу о цвијету, јер све се мијења, па и цвијет и „живот пун очекивања“.
Свака изговорена ријеч, стих, имају своје мјесто, улогу и судбину, као и пјесников страх да све оно што напише увијек се деси. Треба имати храбрости истрајати на очувању језичких сложености и драматике стварања у којој је, ипак, видљиво спасење, „јер тако ствараш још више живота“, додаје пјесник.
Свијет се преображава крећући се по неправилности, јер „круг пуца“, и свако има своју путању, бесконачан и неограничен простор, одабрани мотив за кретњу, понекад једноставнији, а понекад богатији и сложенији. Кретање одређује лично искуство и уочава промјене на том путу сусретањем са неочекиваним и другачијим, често незавршеним свјетовима и онима које нисмо открили, па су разговори, дакако, плод искуства (Разговор са М., Разговор са А., Разговор спрам сутра) или, можда, са онима који смо требали прескочити.
Понекад између данас и сутра „у несавршеном дану“, када нико не тражи твоју бригу нити пажњу, изненада човјек се преображава у „бодљу“ да би задовољио властите потребе и тако осунчао себе у видокругу других. Супротности се, као у математици, увијек привлаче. Зато постоји „замишљена линија“ коју је неопходно прекорачити, да бисмо ојачали како духовно, тако и физичко стање. Пјесник у себи изграђује животну кућу и уочава у „разговору са Татјаном“ њену запитаност, али и тражење одговора који добија на крају пјесме „само када плач деце ојача“. Понекад у Татјаниној запитаности ријечи ћуте, али на пјесника остављају унутрашњи и спољни траг: „Када разноликост у твојим очима расте / оставља ми по телу посетиоце“. Ова сјајна пјесничка слика у наведеним стиховима извор је нових „задатака“ које писац сам себи намеће. Тако је увијек на добром путу да води разговор за живота о животу. Да се често присјећа бивших радости и успјеха, запостављајући тренутке, рачунајући да на тај начин постајемо бољи, продужавајући сопствени живот, вјерујући у личне могућности: „Ако ниси посумњао у своје речи / ниси човек“.
Свој истраживачки рад продубљује, не препуштајући га случају, нити игри, запажајући стање у друштву, а не заборављајући језик предака и њихово предање, преношено са оца на сина, јер тако чува и штити од пропадања и нестанка изворности прапочетака људског рода, уобличава се у језику животни простор. Посебно данас, појавом туђица, када је језик тешко очувати, нажалост, и од нас самих.
Н. Трајковић је стално у тражењу простора кроз вријеме, откривајући у њему душу и не заборављајући да се „особе деле на хиљаде улица“. Вријеме се разликује по варкама и осјећајности „друге врсте“. Зато пјесник, када је у питању Љубав, изналази баланс између свега јер мисли да је Она света и трајна. По мом скромном суду, више сам него увјерена да ће љубав бити Трајковићев мото и неисцрпна тема понирања у књижевне воде у будућем књижевном раду. Овдје мислим на љубав као свеопшти појам и на њену улогу у свим размјерима и животним преокупацијама. Љубав као спас и избављење.
Трајковић прати битне ствари како у генерацијском нараштају, тако и дубље, поштујући морална правила, јер је и сам васпитан у таквој породици. Његово пјесничко путовање улицом Стефана Првовенчаног праћено је мишљу о прошлости и запитаношћу како су „домишљати појединци“ овог времена само једним потезом избрисали дио историје вадећи из улице коцке које су преживјеле више деценија, да би је „пресвукли“ асфалтом, а те исте коцке су завршиле на улицама Париза. Због тога, када у туристичкој организацији разгледа аранжмане за Француску, са освртом на Париз, Лувр, Ајфелов торањ или Тријумфалну капију, не може, а да се не осврне на историју свог поднебља, да ли због утјехе или одбране става о чувању културне баштине. „Очи су криве што лажно посматрају свет / у дубини сваког погрешног корака / по један наш гроб лежи“ (О пролазности и непролазности). Ова слика је заиста сјано донесена, јер сам себи опонира, признајући да треба баштинити све културе без разлике гдје су настале. Кроз цијелу пјесму провлачи се разговор (обраћање) вољеној особи, не због ње саме, него да буде противтежа неким бесмисленим поступцима владајућих у друштвеном поретку.
Живот сам по себи, носи муку и бол која се не уочава у моменту док клија, док их дијеле улични продавци честитки, вјетар, или док је виђа у „лепим исечцима“, дамски дотјерану. Иза свега је скривена бол која је уједно и највеће охрабрење, јер она, бол, носи у себи свјесност о својој присутности у човјеку, те одатле и долази потреба да се нађе рјешење за ослобађање тијела од ње. Бол је само позитивна снага и енергија за предстојећу борбу, „јер све пролази / и људи / и конобари /и небо / и твој осмех / пролази / улицом/ понеки пас / понеки човек опкружи / и врати се назад / то искушење / из њега вреба“ (Корачање Корчом).
У циклусу Ако си сам ниси исти, ријеч љубав пјесник ријетко исписује, али се она провлачи кроз готово сваку пјесму, чак и када је ријеч о раскрсници „на путу за наш нови град“, она се подразумијева и има слојевиту моћ, што се уочава и на просторној заступљености, као што су: град, улица, раскрсница, булевар, варошица, небо, земља, мрак, мрачна соба…
Лирски субјекат је у сталном кретању, близак проживљеном као и „ветру са језика“ у жељи да мијења свијет, али дубоко свјестан да то може само у својим пјесмама, ипак, не престаје да истражује могућност жељеног. Иако по годинама припада млађој пјесничкој генерацији, портретишући и истражујући вријеме у којем живи, Трајковић схвата значај прошлог времена као историјске творевине веома важне за „размјену енергије“ потребне за обнављање живота пјесме.