Ђорђе Д. Сибиновић
У НАСТАВЦИМА УСПОНИ У СЛОБОДИ ПАДОВИ
Слађан Милошевић: Глиб
Каирос, Сремски Карловци, 2017.
Душа је у слободи. Песникова гласом својим обрисе јој наслућује и у песмама испушта кроз облаке минулог распореда што сабијају отеклине у преостали простор који се вишковима у време певања претвара. Али, где год да душа одлута несташлуцима својим, поглед не скида са тела из којег надилази бридове светова што смењују мимоходе и враћа се брзином гласа, стихом што разум гони преумљењу, обретењу крви душе која у њој заузима дванаест грама.
Песник Милошевић Слађан изгара на описаном попришту, понет младошћу која у њему хлапи ка зрелом стаблу за калеме разних сорти у још незгуснуту крошњу раскоши које само поезија може да рашири између неба и земље, између сна и јаве, између бола и логоса, тканицу по којој се душа ноћу успиње ка небу а зором враћа по свежим изданцима као степеницама које је Буковски придржавао дохватачу звезда којем су се сви смејали, као на крилима авиона које наш песник прави од погрешно откуцаних уговора и испушта их по спратовима железом окованих кавеза у којима осмочасовну радну тековину овоземаљске борбе за слободу живи тело песника.
Слађан је одличан ходочасник. Путује и не застајкује. На путу од тела до душе или, како би се то још могло рећи језиком дипломираног правника, од „атракције до вокације“, он шпринта свим моћима, свестан да немоћ одбацивања вишкова више најављује његову предстојећу солистичку деоницу него што поглед скривених очију одвраћа од савладане путање. И чини оно што мора, као што свако чини оно што његова душа од њега изричито захтева. Прави структуру. Раздваја атаре, обрађује их, благо ограђује, не само каменом у трави приказаним од оца и катастра, побројане у својину у којој се мојине сабирају до благословених имена и незнаних себичних гена што су све фотеље и наслоне победили и вазда ће, он их одмерава речима довољним да препознамо и пазимо на њихове границе, незабринут за понеке прекобројне нагласке смислова што их је већ открио, он слаже свет од дужи и уздужи, укршта и крпи у напрслинама из којих избија њихова надута утроба.
Иако књига Глиб, Слађана Милошевића, тек, у Петом океану, дакле, петом делу своје поетске структуре обзнањује да „сигурнији си у њему / него на његовим обалама“, књига почиње делом који једнином пориче сопствено место пробијаући удвојену фикцијску формализацију деконституисаног појма дела у целини, испираног римованом Кишом, истинска драма започиње на Таласима. И баш у том другом делу који то јесте, у другом који долази иза непостојећег првог, што као симболичко жариште онтолошког песничког непристајања на неправду нумеричког поретка буди одлучујућу пажњу за бројне таленте овог певања, које се јавља и нестаје, баш као интрига хладне понорнице и извире између очних дупљи лирског субјекта, крцате лобање првог лица певача, слепог ока трећег скривеног лица наратора и одлучно згуснуте песничке слике којој није потребан творац ни јасно порекло, у делу који надилази непостојећи први део и одбацује улогу вође – рашивају нас афористичке конструкције врхунске памети и дубоке осећајности.
Готово да нема песме из које не пробија луцидна и потресна фактура удеса у којем смо сви полупали неки важан део, толико да се спонтана акро-структура намеће не само као аутоиронија песничком резултату, већ пре свега, она се јавља као самоисписана поетика превазилажења сопствених домета у творидбеној поенти оправдања свега осталог што после ње остаје толерисани вишак.
На пример: „један шаран гута златну бурму, / и попут ластавице нестаје под кров позоришта / ниси могао да наслутиш / колико ме твоја немоћ чврсто држи / горе на крову / изнад свега/знам да су сунце и киша свуда исти/једино кожа овде успева на све да се навикне/немој да заборавиш да је прво правило детињства / урезивање имена у меке јасике а не у зидове плача/поглед упери ка сунцу чији су зраци лијане / о које се радосна деца љујају / само једна борба не престаје/да се са разлогом не одлази/и да се долази без разлога / јер лагано зађосмо у најдубље пећине / у таму питомију од сваке светлости.“ Нема речи које би о овој самоуређеној стихији или боље речено, бујици, налету песме над песмама, описале оно што су ове потпуно посебним поводима посвећене реченице, изградиле као отворени модус заједнице која пориче творца и чини га неважним пред створеном твари.
Следе делови структуре. Нежности Обале по којој је посуто Семе, застали Хранитељи птица, научене Лекције и приказана Вештина у којој обитавају света имена плодова љубави.
„Такав замак ниче сам / из ретког семена као биљка проклија / ветар осваја добар део видљивог света / без хука, да не пробуди заставе/и како бисмо другачије назвали / човекољубље и правду / тли, цетили, сад / схватам зашто се ни један цвет не сме / убрати са туђе ливаде / зашто треба спајати обале.“
Мудрости Quarteta Futurismo и Петог океана по којима се разлежу утишани тонови предаха уморне младости док најављују пријем у зрело доба као „готову ствар“ сведоче убедљивије од песничких слика из којих се помаљају као охрабрујући зраци светлости још невидљивог сунца. „О сунце као о логорску ватру / моћи ћеш руке да огрејеш / једном ће те на дно спустити / како би прогледао опет / понекад се јави сумња / где се звона огласе само да заокруже час / све што се на пловидбу отисне / вечни је заробљеник круга.“
Збирку закључује или структуру затвара Искривљени хоризонт по којем вршља превише дискурзивности од које благост дубинског увида у сав трагизам понирања „оних дванаест грама“ у крви, заправо ипак убедљиво успева да узбудљиво најави песника Милошевића којег тек чекају они страшни стихови самоспознаје и дубинског немира поетике. Наравно да је рано очекивати да се песник лако одриче себе и својих открића чије прегршти нам нуди у богатим букетима. Као запрепашћени дечак пред озареном мајком, Слађан стоји пред нама храбар док несебично предаје отворено срце тек понегде загребано зарђалим окрајцима људских рушевина, дужан пре свега себи, да се запита да ли су аплаузи из Легенде о апалаузу и Шарла – кротитеља лавова – исти тропови, и да ли лакоћа изговарања под окриљем свеца који чува (Јустина) може да издржи неспокојства која су већи терет од избегавања искушења (Јутра).
Ако тај дуг одужи, поезија ће га собом у слободу понети.