Дејан Атанацковић
ПОСЕТА

Откуцавши последње слово, Н. се осврну не би ли установио порекло неразумљивог шума. Тамо, у мрачном углу, наизглед удобно смештена у фотељи, ногу покривених топлим ћебетом, С. је плакала.

– Зашто плачеш?

– Није те било.

– Све време сам ту.

– Ипак, није те било. Ето, чак и не знаш шта се десило.

Н. зачуђено подиже обрве. Шта је могло да се деси за тако кратко време?

– Кратко време? Да ли си свестан колико је времена прошло?

Није имао одговор. Тачније, питање уопште није разумео. Колико је времена прошло ‒ од када? Откад је потписао уговор? Написао прву реченицу? Завршио прво поглавље?

– Од када? – питао је, а она је ћутала.

Наједном му се учини да С. већ уистину дуго ћути. Покушава да се сети шта јој је последње рекао, шта му је последње рекла. Ниједан му разговор, макар и најобичнији (премда то не признаје, јер С. је исувише нерасположена) не допире до сећања.

– У праву си, заиста не знам колико је времена прошло. Али, негде код седамнаестог поглавља… – запита сметено, као да лута кроз маглу – ниси ли рекла да је неко био пред вратима?

– То је било пре три месеца.

– Заиста?

С. га је посматрала без трептаја.

– Три месеца и два дана.

– Ко је то био?

– Заиста се не сећаш?

– Не. Не памтим да си ме о томе обавестила. Мислио сам после да је неко грешком позвонио.

– Па ипак – рекла је С. сузбијајући јецај – није била грешка. Уосталом, ја сам у том часу седела баш овде где и сада седим. Ти си, а не ја, устао од стола и отворио улазна врата. Ти си га, а не ја, пустио да уђе.

– Кога? – питао је Н. запрепашћено, а С. је, скренувши поглед, наставила да говори у празан зид, као да га више и не слуша. Глас јој је био пун оптужујућих, горких суза.

– Можда, да сам ја отворила врата, можда би сада све било другачије. Мене не би преварио…

Није више могао да поднесе њен мучни, уплакани глас. Ослонио се лактовима о крило и уронио лицем у дланове. Чело му је било врело и орошено хладним знојем.

– Не осећам се добро – промумлао је испрекидано – као да имам грозницу.

– …Препречила бих му пут, забранила му да уђе – говорила је С. не слушајући га. – Уосталом, већ бих га кроз шпијунку препознала…

– Кога!? – повикао је Н., а одјек његовог гласа необично је дуго лебдео међу зидовима и сенкама оскудно осветљене собе.

С. је ћутала, више није ни плакала, а Н. је знао да му не преостаје друго сем да стрпљиво сачека њен одговор. Неколико минута касније, кад је проговорила, глас јој је био као нов, сталожен и тих.

– Када сте стали један пред другог – рекла је – више нисам могла да разлучим ко је био ко. Тако сте били исти. Чак истоветно одевени. И гласови су вам се преплитали, као један, премда ваш разговор нисам ни чула. Знам само да је, убрзо потом, један отишао, а други остао. Од тада ниједну реч нисам прозборила. Не знам која ме је помисао више ужасавала. Да је тај што је остао у кући био неко други ‒ неко ко само изгледа као ти ‒ или да је тај други, заправо, све ове године био ти, а да си ти био неко други. Он је, одмах, језиво мирно сео пред твој компјутер, и писао је, и писао, дању и ноћу, и месецима готово да од тог стола није устајао. А када би устао, његов би поглед био одсутан и празан, као да ме ниједног трена у том погледу није било. Ни сама не знам зашто нисам сместа побегла од куће. Можда зато што сам морала да га све време осматрам, да тражим у њему макар какву потврду твога присуства. Никада се нисам осетила тако страшно сама. Уосталом, знаш да нисам ни имала куда да одем. А онда се, прекјуче, три месеца касније, тај што је отишао, изненада вратио. То си био ти. Ти ‒ когод да си ‒ што сада преда мном седиш. Позвонио си на врата, и ушао, дајући ми знак да морам да будем тиха, премда онај други није ни обратио пажњу на звоно. Као да га није ни чуо. Тако је предано радио. Прикрао си му се с леђа, наједном стежући у рукама некакав тежак камен, и једним дивљачким ударцем му њиме разбио лобању. Зачудо, није било крви, али он је истог трена био мртав. Лежао је на тепиху отворених очију, и то су биле твоје мртве очи, које су твоје живе очи сада гледале. Ја сам, и сама изненађена својом прибраношћу, сместа прихватила да будем од помоћи. Завили смо га у тепих, заједно с тим каменом, и однели у подрум. Увезали га у некакве пластичне кесе, и угурали у оставу под степеништем. Та је остава, рекао си тада, као да ти је то одавно на уму, херметички затворена, ни смрад од труљења тела се неће осетити, а нити ће ко њега тражити, нити ћемо икада имати потребе да поново отварамо ту оставу. Потом си се без речи вратио за свој писаћи сто где је он до пре само неколико минута седео и писао, и наставио где је стао, као да ниси ни престајао с радом.

Н. је, у потпуној тишини, саслушао сваку реч. Запрепашћење је постепено нестајало с његовог лица, и убрзо је у њему завладао необичан мир. Ослонио се челом о длан и осетио пријатну свежину својих прстију.

– Питао си ме шта се десило – рекла је С. напослетку. – Ето, то се десило. А ја… сада баш ништа више не знам. Хоћеш ли ми рећи ко је, на крају, написао тај проклети роман? И поново је гласно бризнула у плач.

А он јој је пришао, клекнуо пред њеном фотељом, и чврсто је загрлио.

– Све је у реду – рекао је – све је у најбољем реду.