• Златко Пангарић
    ПЧЕЛАР

      Упознао сам столаре, коваче, паоре, дакле, људе које је њихов занат, њихов посао, до те мере заокупио/окупирао да готово све (и живот и смрт, и Бога и политику) тумаче из те њихове „мајсторске“ перспективе. У сваком занату се стиче логика, знање и искуство које је јединствено, које се не може нигде прочитати, које се не може само усвојити, набубати напамет. Да би се исковала потковица и потковао коњ – е, то се не може рангирати и угурати у ступњеве школског система! (Важи ово, наравно, и за писце!) Знам пчеларе врло добро јер сам и сам пчеларио неких пет година. То је посебан сој и скуп људи. Можда више од…

  • Васа Павковић
    ЕХО БЕОГРАДА

      СВЕТИОНИК   Одмах сам запазио тог човека у возилу ГСП-а (како би рекле савремене новине). Седео је, ослоњен о бочну страну, са главом на стаклу, искривљен улево, обема рукама је притискао уши. Чим седох до њега, што он није „констатовао“, схватио сам да на левом увету држи мобилни телефон и разговара са неким. Чинио је то жустро, пратећи узвике климањем целе горње половине тела, са све рукама на ушима. У возилу је било мало путника, а близина наших тела утицала је да сасвим јасно разумем речи које је упућивао непознатом саговорнику, док му се у гласу миксовао тон очајања и срџбе. – … Дакле, дакле, опет је то ваше…

  • Софија Поповић
    ФРАГМЕНТИ ЈЕДНОГ НЕСТАЈАЊА

      Увече бих седео крај ониског кухињског прозора и посматрао румене отиске неба који су се тромо провлачили кроз хладни, модри сумрак. Тамо, у недостижној даљини, одбегла нит хоризонта губила је своје обрисе у густим шумама које су се пружале целим видиком. Откад знам за себе привлачила ме је необуздана сила њихове загонетности. Понекад, док бих се трудио да упрем поглед докле је могао да се отме, изненада би ми се причинило да непомична тишина у којој су вечито обитавале почиње нервозно да бруји и жудео сам да сазнам није ли можда она иста сила која ме њима привлачи онемогућила људско ухо да икада чује тонове ове необичне музике. О,…

  • Срђан Миљевић
    УСТАНИ ПАДНИ УСТАНИ

      ГАЈБИЦА ЉУБАВИ   Сви ћемо једном тамо Рекли су Отац ти је Греота да тако оде. Опет сам био мали Где си Камени је имао кечеве Ћале га је сваки дан Слао по пиво Да он одмори Јер тате су уморне Нервозне Тате праве паре Воде те на море Купују лопту Хтео сам да будем лош Да ме шаљеш по пиво Можда ти се није пило Тад Ко зна Касније си пио Много Сам си куповао Знам како је незгодно И ја сам куповао Перницу Шестар Понекад урмашице. Дуго ми их нико није правио И мрзео сам кад би комшије питале Хоћеш да ми продаш бабу Шта је ту…

  • Силвана Маријановић
    НАШИ МЕДИТЕРАНСКИ ЗУБИ

      ***   Пусте су касарне Марије Терезије и град се преселио на неко друго, мирније мјесто, паучина јарбола у луци, густе крошње кошћела, стругање папуча, морска сода, лабуђа пјена, сланоћа, арабеске, ласте и весла, питам га која је боја мора, каже, па свилено је, плаво је плаво је.     ЛИЦЕ JULIETTE BINOCHE   Мадрид, Копенхаген, Амстердам, урином обливени тротоари, картони у којима сањају скитнице, задах старог уља за фритирање, сперме и ванилије, златна телад што плазе језике у излозима, језик, отровница, увијек се будим на истој линији кревета, што ме дијели на двије жене, једна је ослијепила гледајући у прошлост, друга скупља сол из трепавице и покушава да…

  • Милан Мицић
    СТАНИЦА ВЕСПРЕМ

      Брза душа Севера Рудничког волела је сјај старе одеће. (На њој је брундао задах бивших власника и дебели слој смеха и плача. И поруке прашине из прошлог времена.) Север је био човек који није знао за родитеље. (Остављен као болан и видљив оброк нечије љубави, или греха, или част нечије слабости). То да није био потребан мушкарцу и жени који су га стварали пратило га је у животу и није било корица сећања на сопствени почетак, већ терет што је одредио пупак његове судбине и чињеницу да је био само случајан и нежељен живот а не нечије весеље или рађање некаквог значења и смисла.  На такав почетак живота таложили…

  • Јевросима Ристовић
    ИЗ ПОЕМЕ ТРИ Е

      I (МУШКИ ГЛАС)   Усидрени – хиљаде додира из свих векова из свих љубави чији су власници нашли пут у неком веку, у некој љубави и изумрли Усидрени – само мени знани ноћас, однекуд на обалама Егеја                 *   Твоји погледи са мирисом мирте растворени у простору миловали су моју самоћу, моја напуштена тела Уместо нас састајале су се све те воде у нама су шапутале и смејале се и биле свете Чија су лица имале, чији облик бог сами ће знати     *   Кап недовршене слике у оку носим неспојене линије и боје Ово чекање у мени се савило као рањени пас, лиже…

  • Драгица Стојановић
    ПОСОЛИЦА

      ПАГ   То сам ја Градић Паг На отоку Паг Усамљени светионик Потопљен чамац Моја кожа налик је Површини Месеца Покривена посолицом Донесеном буром Са Велебита Гледано из облака Тако изгледа оток Паг Као градић Паг Светлима зароњен У кристални хад Грал у бистрој води Могла бих стајати Узидана у стену Могла бих бити Шпиља за монаха И кад би се сакупиле Беле сузе које нису кренуле Рубом ока марамом облака Претворене у грумен соли Могла бих бити Чиста бела суза морнара Уздах његов     ТРЕБИЊЕ   Треба ово тело Одвести на југ Осунчати ребро Жега је Ал’ студено испод коже И нема капи воде Глава од умора…

  • Данијела Репман
    ОВА ВРАТА

      Ова врата су велика. Ова врата су превелика.             Свака њихова ивица простире се у бесконачност. Ако не у бесконачност, онда таман толико далеко да Вида јасно осећа како је та плоча јефтине фурниране шперплоче, препариране слојем старе синтетичке боје, неупоредиво већа од њеног тела. Чини јој се да стоји испред њих сатима. Можда и данима. Не зна поуздано. Једино зна само да се ту нашла једне ноћи када је био мркли мрак. Вероватно пар сати после поноћи. Прво није могла да се сети. Али, сада зна. Имала је довољно времена да размисли. Сигурно је била касна ноћ јер се само тада јасно чује шум WС котлића и потмула…

  • Драгош Главчић
    IT’S NOT A PUZZLE

      KISHI Комад стакла, подвала. Неприкладан садржај за старије од осамнаест. Барокни украси, вијуге, арабеске. Оивичен. Simplicity is the key. Огроман комад стакла, да целост стане у њега. Ставити украс на ивицу, а на суштину, празнину. Проста магија. Само отвориш очи и створиш дупликат. 影 Кроз мождани импулс шаље: Неки срећни људи плешу сембу уоко водопада Каландула, Tata Nzambi! Miradouro da Lua. Лунарни рељеф. Усред комада стакла, накривио главу и гледа. Смех. Допире однекуд, унутар-иза њега. Чудесно. Он чу тај смех и на трен се збуни. Звук смеха бежи од њега. Окрет. Режање. Окрет. Смех. Шкрипе улазна врата. Улази она. Чак из Јапана. The Lady of the Snow. Јуки. Јарко…