• Владислава Војновић
    ПУЦА МИ ОРМАН

      ПАПИР ОД ШАРГАРЕПЕ Сецкам шаргарепу на танке, танке листиће, сви су исти, могли би се пресовати, негде сам видела папир од шаргарепе. Иначе је не сецкам тако, али, жури ми се да цушпајз буде готов, тањи комади брже попусте. А иза мојих леђа у паралелној реалности, нешто страшно зграбило је простор, уврнуло га, згужвало, хвата и мене, деформише ме, фрагментира ме и одједном шаргарепу сецка девојка, можда трећи или четврти пут у животу, и поред најбоље воље, режњеви јој нису танки, а нису ни једнаки. Пролеће је као и сада, кухиња је мања од моје, под ногама јој нису плочице него терацо-бетон, иза леђа јој није мој мачор већ…

  • Младен Шљивовић
    ЗЕН, ЛАВ И КАЈСИЈЕ

      ЗЕН, ЛАВ И КАЈСИЈЕ Млади лавови обично долазе силовито само се накупе у великом броју и јурну Мене више брине закон природе да млади лавови прилично споро старе и генерације лавова бивају угушене док млади лавови не оду у пензију Није ни чудо што по центрима културе раде само старци и теткини мезимци Млади лав осматра савану и није баш одушевљен Зна да у њој не расту кајсије О ЛАВОВИМА И КАЈСИЈАМА Пред спавање сваке вечери пребројим стабла кајсије у свом дворишту То зна да потраје јер оба стабла бројим по неколико пута Онда завирим у крошњу али опрезно како бих се уверио да се није неки лав сакрио…

  • Огњен Петровић
    ВЕРБАЛНИ HASTAG

      ГРАД ЋУТИ И ДРХТИ Јул је, био је некакав јул и нешто прозирно, плаво у шнитама је висило уместо свода. Неко рече: Чудо! Ми, на Земљи – чекали смо, тражили: нешто дословно, сличицу која нешто значи. Да се иза угла second handa-а појави голи Χριστός, да његов профил у Mayfair-у на тренутак заустави саобраћај. Замисли само: јул је и аутомобили стоје, авиони стоје, бродови стоје, бука стоји – а усред тога град – град ћути и дрхти. ВЕРБАЛНИ HASTAG, 1 Пред улазом у сопствени гроб – климатизовани all inclusive саркофаг са савршеним погледом на масакр док трчкара обезглављена кокош – лето, и експлодирају завесе од подневног светла: гори, заиста…

  • Надежда Пурић Јовановић
    АЛФА СЕНКА

      В ЧЕМ СИЛА, БРАТ?[1]   а   мислим да је једини разлог зашто ми нису одшрафили главу и дали ме коњма на репове тај што сам висока метар осамдесет а кад се вргнем на штиклу зна ту да буде и богме охохо никад се не плашим великих мишићавих знам да имају померено тежиште зато зазирем од оних нижих жилавих што могу да те спакују у кофер средње величине 50 евра без ломљења костију али трибални наноси у људима и те неке генетске амигдала форе уредили су ствари тако да је мојих 180 предност у смислу голог преживљавања   б   још у време пренатално била сам тотални тупсон иначе…

  • Небојша Лапчевић
    КА КАМЕНОЛОМУ/ДОНОСИТЕЉ ОЛУЈА

      КА КАМЕНОЛОМУ   Кад неку невољу пребродим, свеједно како, самовање ме умирује, тако се морало догодити: космичком току смо притоке само, ред ствари се променити не може, ни прошлост као ни будућност. Кажем себи, Радоје, шта ти вреди накнадно кајање које доноси старост. Нема порока и сладострашћа којег се нисам латио. То ме подсећа као чир на образу, који гноји, и бубри до пуцања. Оно што чиним потпунце, пркосим самоме себи, опомињем, оним што ми измиче као благодат покајања. Свраб на кожи који ноктима загребем и раскрварим… Гребем. Зато што све извире изнутра, тиња попут вулканске лаве. Од узаврелог ваздуха поваздан привиђах моју Ружицу, како сјајкајући својом наготом полако…

  • Марија Стојановић
    НЕ ВИДИМ ОДАВДЕ

      МУТНО СТАКЛО Ти си то први видео дотакао те ствари Код тебе стоје мирне и нове А ја то ни не знам, за мене Свака од њих још је моја Док је тромо назирем у мутном стаклу Не видећи да је неко ко гледа брже Већ узео те дивље обрте, петље на тобоганима Брзаке што прикивају за стене и потапају по плитким базенима И кад схватим, употребљене, Ко саблажњени газда над неисправном младом, Враћам их и мрмљам то смо имали то смо имали СКАКАВЦИ Скакавци су овде кицоши, имају смарагднозелено тело с белим пругама и кадифеним црвеним обрубом, једном тачком иглом за кравату, без сумње и челзи чизмама Узимаш…

  • Моника Херцег
    ПОСПРЕМАЊЕ

      ПОСПРЕМАЊЕ Птице знају што им је чинити. Ухватиле су се за ријечи и пуштају се с њима низ вјетар, заплићу се једна другој у пјесму. Вријеме је за путовање. Улаштиле су сребрнину, изнијеле из мене мање мене како би се провјетриле. Побринуле се за нокте и заноктице, обликовале обрве, одрезале испуцале врхове, исфенирале ми јутро и значајно рекле сад смо спремне, ми за одлазак, ти да нетко уђе. А ја, најмања од свих својих ја у којима сам повремено живјела стајала сам укопана у возни ред питајући се како да окренем карту, чији је југ под мојим ногама и хоћу ли препознати дјевојчицу која узгаја камен играјући се с…

  • Марко Глишић
    JAZZY ПРИЧЕ

    ГРАМОФОН Затурен је даљински управљач. Човек се осврће око себе, тражи, преврће јастуке, испипава наслон, али не налази га. Устаје, гледа испод кревета, завирује иза, затим с једне па са друге стране. Опет ништа. Помишља да је запао између наслона и седишта. Међутим, тамо не жели да га тражи. Кревет би требало развући, а то му се не ради. Ручка се одвалила још лани, па треба ухватити за мебл и снажно повући. Унапред осећа неподношљиво усецање вештачког материјала под нокте. А и тепих ће се сигурно заврнути – тек то му иде на нерве. Зато наставља да тражи: иза пећи, испод стола, на полици с књигама, све више се удаљавајући…

  • Јасмина Малешевић
    МАРКИЗА И НЕСТАШНИ КАЛЕНДАРИ

      КЛЕПСИДРА ИЛИ ВОДЕНИ САТ Време проведено у хотелу, разговор са тапетама које подсећају на оне из Балзакових романа, неизмерна наклоност шефа сале ‒ све ми је то помогло да раскид са Бароном разграничим од бола. Да га преточим у песму и кренем далеко, тамо где ме гусле носе… После нестварно проведене ноћи, на брзину сам изашла из хотела, машући дубокој Дрини. Журила сам у велеград! Спустила сам се до раскрснице и звиждуком зауставила први такси. – Да ли ваших 40 коња може да ме превезе преко брдовитог Балкана? – убацила сам питање кроз одшкринут прозор. – Не звао се ја Алибаба, ако не може! – Знате ли колико је…

  • Драган Бошковић
    С ОНЕ СТРАНЕ СУНЦА

      Волети неког човека значи рећи му: „Ти нећеш умрети!“ Зато што љубав не може умрети.   Налазили бисмо се код његовог улаза. Изашао би, климнуо нам главом да кренемо, и сви бисмо се ужурбано упутили за њим, осврћући се; чекали смо да нам неким гестом потврди да је све ок. Као да смо нешто украли. А јесмо – Пера је ћалету украо кључеве од аута. Тај осећај да шта год смо радили је нека врста преступа, није ме никада напуштао, никада. Дошли бисмо до Бубе, потрпали се унутра, Пера, уз грохотан смех: „Шта је, педери!“, и већ му Смиља псује мајку што смо га чекали, што нас зеза… И…