У савременом добу, књижевност као уметност речи, можда и као најтранспарентнија од свих уметности, показује да је дошло време преиспитивања. Сама реч „поезија“ (која је некад означавала то што данас значи „књижевност“) – како потиче од хеленске речи „poesis“ („poiesis“) која у приближном преводу значи „делање, стваралаштво“, а у ужем „уметничко стварање“ – указује на то да је песник стваралац. Поезија нам помаже да схватимо себе и протумачимо свет, а поезија Мирослава Алексића то чини као жив, креативан, провокативан процес. Алексић припада генерацији књижевника која се јавила средином осамдесетих година XX века; свој оригинални глас нашао је још у првој збирци поезије Зигурат. Од тада је заступљен у више…

  Довољно самокритичан да своја тумачења Горског вијенца и своја мишљења о појединим тамним местима у Његошевим стиховима не сматра дефинитивним, Никола Банашевић је – у предговору издања Горског вијенца које је сâм приредио и за које је написао дотад најисцрпнија објашњења – напоменуо следеће: „Коментар Горског вијенца неће бити задуго у потпуности довршен. Он ће бити стално прошириван новијим начином прилажења томе спеву. Обраћаће се и даље пажња тачном значењу појединих речи и реченица, а откриће се још понеки необјашњени или недовољно протумачени стих.“[1] Банашевићу је наведена констатација морала доћи као логичан закључак пошто се претходно уверио колико је за тумачења многих Његошевих стихова, чак и кад се мислило…

  1.   Књижевник Видосав Стевановић, шездесетих година прошлог века, представио се књижевној јавности прво књигом песама Трубље (1967), а убрзо и књигом приповедака Рефуз мртвак (1969) и придобио поверење читалаца и књижевних критичара, међу њима и универзитетских професора. Као илустрацију таквог пријема довољно је навести утисак уваженог професора Предрага Палавестре о књизи Рефуз мртвак који јасно, без околишења и без икакве резерве, објашњава шта је то што карактерише Стевановићеву приповедачку прозу. Наиме, Палавестра је бројним српским књижевницима тог доба замерао одсуство изворности, пре свега, али и недостатак стваралачке снаге. „Изворност се јасније огледа у прози Видосава Стевановића, једног од најтемпераментнијих млађих приврженика новог реализма, код кога се унутрашња, дубоко…

              Песник и писац чије је авангардно стваралаштво двадесетих година прошлог века дочекивано уз жестоке критике и неразумевање, у своју поезију је уткао дух паганске религије коју је преносио на крилима модернистичких психолошких трагања. Распарчавање песме на фрагменте који би као нека врста мозаика требало да стварност представе на вернији начин него што је то чинила традиционална поетика, био је метод који су користили песници нових уметничких стремљења у европским центрима културе. Растко Петровић након свог младићког, драматичног и болног искуства проласка кроз Албанију у вихору Великог рата, путује у Француску где наставља школовање и где се дружи са уметницима који раскидају везу са традицијом, растрзају уметничко дело у…

Све оно што остаје изван, то не постоји. Давид Албахари                           ФЕНОМЕН ЕГЗИЛА   Егзил подразумева изгнанство, избеглиштво, прогон, било добровољан, било принудан, а последица оваквог вида живљења представља отцепљивање од једне културе, нације и језика и покушај укључивања у другу. Термин егзил потиче од латинске речи exilium/exsilium и означава изгнанство, прогонство, сваки боравак ван домовине, емиграцију, те као такав представља вид маргинализације и искључења из целине нације и територије, праћен осећањем неприпадања и искорењености. Оваквим присилним прогонством повратак у матичну земљу био је кажњаван затвором и неретко смрћу, иако је и само искључење из заједнице за егзиланта метафорички означавало смрт. Постоји и добровољан егзил, онај који јединка…

      Живот средњовековног човека испуњен је литургијом, што значи да је за њега Христос мера свих ствари, центар свега, све(т) се гледа Христом, све(т) се тумачи Христом. Свака „слика је далеки одраз невидљивог Пралика, а говор или реч – исказивање – или откривање Логосаˮ[1]. Дакле, „доживљај света је мистичан и апстрактанˮ – песнички, јер „песништво је у природи свакога религиозног књижевног стварања у средњем веку, као што је песма још у античка, библијска времена најприроднији израз религиозне емоције која је и нагонила на стварање једнога цара, као што је био Давид, или пророка, какав је пророк Јеремија.ˮ Молитва, самим тим и песма, биће „увек на уснама и у перу…

  Вељко Петровић је приповједач чија је позиција у српској прози почетком XX вијека била смјештена између два нараштаја. Оно по чему је близак својим претходницима (Ћоровићу, Ћипику, Кочићу) јесте питање осјећања за стварност, упечатљивост ликова, проблематизовање питања односа друштвене и природне средине. Ране Петровићеве приповијетке које су нашле своје мјесто у збирци Буња и други у Раванграду писане су када су му сјећања на село морала бити још свјежа „а сазнања о сеоском животу и сеоским људима изворна, стечена у родитељској кући или личним, непосредним увидом, макар и кроз танки вео друштвених збивања равничарског провинцијског градића какав је био његов родни Сомбор.ˮ[1] У приповијеткама Федор и Потиснути из збирке…

  Херменеутички приступајући песми Црни јамб сна, можемо рећи да она призива у читалачку свест ауторове опсесивне теме смрти, ништавила и празнине уткане у стихове поезије, која им се као моћна творачка снага једина може супротставити, и као таква оличење је поетике Бранка Миљковића. Њеном анализом настојаћемо да уочимо како Миљковић, на себи својствен начин, спаја наслеђе симболизма у виду нејасности, шифрованости, творења значења која се отимају једноставном тумачењу, и одлике надреализма као што је слобода језичког изражавања и особена перцепција појавности и датости предметног света измештеног у раван постојања која се формира у свести самог песничког субјекта. Покушаћемо да кроз тумачење спознамо моћ речи и стваралачког акта у виду…

  У годинама након Првог светског рата у књижевности се дешавају велике промене. Генерацији, којој је пре рата првенствено „било важно то: како се Скерлић односи према најновијима – Дису, Пандуровићу, Јовкићу, Винаверуˮ[1] – сада постају примарна сасвим другачија мерила и ставови у животу, па и у књижевности. У есеју Послератна књижевност Црњански истиче „осећај ништавилаˮ, „трагикомикеˮ, који су у човеку владали након Великог рата. У Београду, „пуном рупа и рушевинаˮ, песници су почели да се окупљају у кафани „Москва“, „да би живели за књижевностˮ[2]. Године након рата доносе са собом и многобројне часописе: Мицићев Зенит, Хипнос Рада Драинца, Глигорићеву Нову Светлост и Раскрсницу; затим, часописе групе „тзв. неороматичара (Уметност,…

  Својеврсна сижејно-стилско-тематска неуједначеност, хетерогеност уочена на више нивоа, најупечатљивија је одлика приповедака Данице Марковић. Сва та наративна разуђеност говори најпре о разноликости извора из којих је ауторка црпела надахнуће, а затим и о њеним стваралачким намерама и преокупацијама. Са друге стране, критика је једногласна у ставу да Даница Марковић „и поред релативно већег броја објављених приповедачких текстова у књижевној периодици између два светска рата није у потпуности открила свој доминантни наративни глас нити у потпуности изградила властити наративни системˮ[1]. Ипак овај недостатак испољен у погледу доследности јединственом приповедачком циљу, није се показао као чинилац који би умањио квалитет сваке појединачне приповетке. Напротив, списатељска вештина Данице Марковић изразито је уочљива…