• Милица Миленковић
    ОДНОС ПРЕМА ТРАДИЦИЈИ У ПОЕЗИЈИ БРАНКА МИЉКОВИЋА

      БРАНКО МИЉКОВИЋ – ПРИНЦ ПЕСНИКА   С обзиром на то да је животни век Бранка Миљковића (1934, Ниш – 1961, Загреб) трајао кратко, из литерарног опуса који је остао за њим уочавамо да је с правом назван принцем песника. За живота је објавио збирке песама: Узалуд је будим (1957), Порекло наде (1960), Ватра и ништа (1960) и заједничку књигу родољубиве поезије Смрћу против смрти (са Блажом Шћепановићем). „Томе треба додати велики број есеја, приказа и разних бележака по листовима и часописима у којима је испољио изразити критичарски дар, затим преводе и препеве француских и руских песника, претежно неосимболистичке оријентације.“[1] Један је од најзначајнијих југословенских песника чије је песничко дело…

  • Јелена С. Перић
    ПРЕДСТАВЕ КЊАЖЕСКО-СЕРБСКОГ ТЕАТРА У ЧАСТ КНЕЗА МИХАИЛА ОБРЕНОВИЋА

                  Корени друштвеног живота налазе се у позоришној уметности више него и у једној другој, јер позориште изнад свега представља вид његовог испољавања. Друштво је од давнина, када год је имало потребу да своје постојање потврди или пак да изврши неки важан друштвени чин, прибегавало театрализацији. Ако бисмо се само насумично вратили у прошлост, наишли бисмо на многобројне примере свечаних улазака краљева у средњовековне градове, војне параде, крунисања владара, свечане поворке, или пак погребе које непосредно везују друштвени живот за сценску уметност. У драмске чинове такође можемо убројати и неке друге елементе друштвеног живота, попут политичких митинга, црквених служби или пак породичних свечаности. Позориште с разлогом тумачимо као инструмент…

  • Емилија Поповић
    ИНЦЕСТ У НАСТАСТИЈЕВИЋЕВОЈ ДРАМИ КОД ВЕЧИТЕ СЛАВИНЕ

      ПРОЛЕГОМЕНА Момчило Настасијевић првенствено се афирмисао као приповедач, а тек онда као песник. Међутим, његово драмско стваралаштво остало је у сенци друга два жанра. Настасијевић је написао шест драма, од којих су три музичке. Драма која није музичка, али, и поред тога, ова уметност у њој игра веома важну улогу, јесте драма Код „Вечите славине“, или драма о „испаштању наслеђеног греха“[1], како ју је назвао Петар Марјановић. Његове драме, као што је већ речено, нису често извођене на позорници[2], па је то случај и са овим делом.                      Ова Настасијевићева драма нарушава аристотеловски концепт времена, док се придржава јединства места. О томе пише Косара Цветковић, која време у…

  • Ђорђе М. Ђурђевић
    ФИГУРА КЊИЖЕВНОГ ЈУНАКА У АНДЕРСЕНОВИМ БАЈКАМА: ПРОБЛЕМ ЧИТАЛАЧКЕ РЕЦЕПЦИЈЕ

    ПОСТОЈЕЋИ КОНТЕКСТ   Осим тога што се у једној широј књижевној рецепцији и књижевној перцепцији –  дакле оној која је лишена чисто академско-научне сфере, а која увелико одређује културолошко-квалитативну позиционираност једног писца и његовог дела – Андерсен препознаје као писац књижевности за децу[1], уочава се и следећа културолошка тенденција: нпр. у оквиру фондације, центра или музеја посвећеним датом писцу, основаним у Данској, у Оденси, развија се готово меркантилистичко свођење Андерсена на оно најисплативије у њему: зарадити на деци. Постоји посебан музеј The Tinder-Box[2], тзв. културни центар за децу, у ком, између осталог, деца глуме у драматизованим Андерсенoвим бајкама. Проблем настаје у оном тренутку када се схвати, да, чак и када…

  • Мирјана Д. Бојанић Ћирковић
    НЕМИНОВНА АНА ЖЕЖЕЉ

    (Осврт на романе Сусрет под необичним околностима и Р.Ц. Неминовно Владана Матијевића)   Нису то маневри, тежак ми је штит па се заносим на леву страну. Владан Матијевић, Р. Ц. НЕМИНОВНО   Биће невреме, равнодушно је констатовала. Владан Матијевић, СУСРЕТ ПОД НЕОБИЧНИМ ОКОЛНОСТИМА   ИЗМЕЂУ НЕМИНОВНЕ САМОЋЕ И УСАМЉЕНОСТИ КАО ИЗБОРА             Два последња романа Владана Матијевића, Сусрет под необичним околностима (2016) и Р. Ц. Неминовно (тачније његова верзија из 2017. којом престају да важе издања из 1997. и 2004) не повезује само узастопност публиковања на коју смо указали; ова банална констатација само на први поглед је таква (као и сама проза Владана Матијевића која се од првог до другог…

  • Драган Ђорђевић
    РАДАКОВИЋ ЈЕ ПРИСУТАН

    Мој живот је ‘каријера’. ‘Моћан’ сам. ‘Успешан’ сам. ‘Динамичан’ сам. ‘Инвентиван’. ‘Пун’ ‘идеја’. ‘Одлучан’. ‘На власти’ сам.  Жарко Радаковић                   ПРОЈЕКАТ-АРТ И СТРАХ ОД САМОЋЕ   Писање је „увек ’извођење’ и конструисање нечега, и некаква игра, позоришна, са самим собом“, написао је у једној прилици Бора Ћосић[1]. Такво уверење обележило је и стваралаштво Жарка Радаковића, који је у једном од својих, махом непрочитаних романа, записао како је за њега приповедање одавно постало „само још преношење себе самог“[2]. Ни у његовом осећању, уметност речи није друго до аутографија: гест самописања и себетрошења, којим се „укида фикционални чин и везује наратив за време и живот аутора“[3]. Реченица својствена таквом писму несумњиви…

  • Даница М. Савић
    СМРТ КАО (САМО)САЗНАЊЕ

      Прву манифестацију смрти представља тренутак рођења када почиње да се живи смрт као једина извесност. Шта је после, шта је иза ње? Иза ње тајна или ништа [1]. Чини се да баш ово ништа условљава неподношљивост драматичности субјекта стављајући га насупрот истине. Манифестација истине неодвојива је од смрти. Догађај истине може се изједначити са смрћу. Бити истргнут из једног живота, ситуације и осећања исто је и не бити, односно не постојати као пређашњи. Уколико истину схватамо као манифестацију, као откровење скривеног, Селимовићев роман Дервиш и смрт можемо сагледати као роман-апокалипсу. Апокалиптична сазнања код Ахмеда Нурудина иницирају не буђење из сна, већ буђење из јаве. Заштићен зидовима текије, обучен у…

  • Драгиња Рамадански
    NOMEN EST OMEN

      Свако ће се сложити да је аутор властан да именује јунаке у уметничком свету свога наратива. Дата имена не морају бити увек семантизована, али неспорно су бирана, са знатним свесним или несвесним подтекстом. У животу је другачије; туђа имена су за нас често неприметна и неважна условност, коју можемо и пречути, заборавити. У својој причи Коњско презиме Чехов, духовитом асоцијативном пречицом, указује на тобожњу сраслост човека и имена, сведену на пуку мнемотехнику од стране другог. Преводилац уметничке књижевности слободан је да се у том домену понаша према свом нахођењу: да имена језички нострификује преводом (када радознала девојчица Алиса постаје Ања у Набоковљевој верзији, а браколомна госпа Агнеза – снаша…

  • Синиша Туцић
    ПОЕТИКА И МАНИФЕСТИ ЗЕНИТИЗМА

      Као и сви авангардни покрети и зенитизам је имао тензију ишчекивања будућности.[1] Манифест зенитизма[2] и програмски текстови припадника покрета писани су за будућност, за оне који ће тек доћи: „Зенитизам је откровење и 120. стољећу“[3] –  хиперболично је записао Љубомир Мицић. У својим поетичким намерама вођа зенитистичког покрета је био експлицитан: „Ово није Јеванђеље, ово је манифест. Јеванђеље ће писати они будући, који ће доћи после нас. А они ће доћи… А они ће доћи… Будући Човек биће син сунца и зенита.“[4] Три упоришне тачке покрета биле су: човек, сунце и зенит: „Човек је средиште метакозмоса – северни пол земље / Зенит је средиште метакозмоса – северни пол свемира…

  • Јелена М. Ристовић
    ПОЕТИКА СНОВА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ XX ВЕКА

      (На примерима романа Дневник о Чарнојевићу М. Црњанског, Хазарски речник М.Павића и Опсада цркве Св. Спаса Г. Петровића)   Полазиште истраживања теме која се тиче поетике снова у српској књижевности XX века јесте постојање генеративне матрице снова, коју творе сви књижевни снови у наведеним романима, а која самостално функционише унутар самог дела као својеврсни метатекст, што указује да постоји још један сегмент поетског текста који се може проучити. Почетком XX века долази до великог преокрета у самом приступу феномену сна –   Фројдове студије Тумачење снова (1900) и Психопатологијом свакодневног живота (1904) – означиће почетак научног схватања сна као психичког феномена, као краљевски пут у несвесно, дефинисање појма несвесног, технике…