diflucan die off is sporanox safe lamisil spray price nizoral shampoo 100 ml what stores carry nizoral is diflucan sold over the counter?
  • Даница М. Савић
    СМРТ КАО (САМО)САЗНАЊЕ

      Прву манифестацију смрти представља тренутак рођења када почиње да се живи смрт као једина извесност. Шта је после, шта је иза ње? Иза ње тајна или ништа [1]. Чини се да баш ово ништа условљава неподношљивост драматичности субјекта стављајући га насупрот истине. Манифестација истине неодвојива је од смрти. Догађај истине може се изједначити са смрћу. Бити истргнут из једног живота, ситуације и осећања исто је и не бити, односно не постојати као пређашњи. Уколико истину схватамо као манифестацију, као откровење скривеног, Селимовићев роман Дервиш и смрт можемо сагледати као роман-апокалипсу. Апокалиптична сазнања код Ахмеда Нурудина иницирају не буђење из сна, већ буђење из јаве. Заштићен зидовима текије, обучен у…

  • Драгиња Рамадански
    NOMEN EST OMEN

      Свако ће се сложити да је аутор властан да именује јунаке у уметничком свету свога наратива. Дата имена не морају бити увек семантизована, али неспорно су бирана, са знатним свесним или несвесним подтекстом. У животу је другачије; туђа имена су за нас често неприметна и неважна условност, коју можемо и пречути, заборавити. У својој причи Коњско презиме Чехов, духовитом асоцијативном пречицом, указује на тобожњу сраслост човека и имена, сведену на пуку мнемотехнику од стране другог. Преводилац уметничке књижевности слободан је да се у том домену понаша према свом нахођењу: да имена језички нострификује преводом (када радознала девојчица Алиса постаје Ања у Набоковљевој верзији, а браколомна госпа Агнеза – снаша…

  • Синиша Туцић
    ПОЕТИКА И МАНИФЕСТИ ЗЕНИТИЗМА

      Као и сви авангардни покрети и зенитизам је имао тензију ишчекивања будућности.[1] Манифест зенитизма[2] и програмски текстови припадника покрета писани су за будућност, за оне који ће тек доћи: „Зенитизам је откровење и 120. стољећу“[3] –  хиперболично је записао Љубомир Мицић. У својим поетичким намерама вођа зенитистичког покрета је био експлицитан: „Ово није Јеванђеље, ово је манифест. Јеванђеље ће писати они будући, који ће доћи после нас. А они ће доћи… А они ће доћи… Будући Човек биће син сунца и зенита.“[4] Три упоришне тачке покрета биле су: човек, сунце и зенит: „Човек је средиште метакозмоса – северни пол земље / Зенит је средиште метакозмоса – северни пол свемира…

  • Јелена М. Ристовић
    ПОЕТИКА СНОВА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ XX ВЕКА

      (На примерима романа Дневник о Чарнојевићу М. Црњанског, Хазарски речник М.Павића и Опсада цркве Св. Спаса Г. Петровића)   Полазиште истраживања теме која се тиче поетике снова у српској књижевности XX века јесте постојање генеративне матрице снова, коју творе сви књижевни снови у наведеним романима, а која самостално функционише унутар самог дела као својеврсни метатекст, што указује да постоји још један сегмент поетског текста који се може проучити. Почетком XX века долази до великог преокрета у самом приступу феномену сна –   Фројдове студије Тумачење снова (1900) и Психопатологијом свакодневног живота (1904) – означиће почетак научног схватања сна као психичког феномена, као краљевски пут у несвесно, дефинисање појма несвесног, технике…

  • Иван Штерлеман
    МИЛОШ ЦРЊАНСКИ И ЊЕГОВО ДРВЕЋЕ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

    Чија глава небу блиска беше А ноге му царство мртвих дотицаху. Лафонтен   Дође тзв. јесен, тј. стало падати жуто лишће, итд. Милан Ћурчин Откад знам за име Милош Црњански, свако његово појављивање у мојој свести пропраћено је жутом бојом. Таква синестетичка појава је продукт јесењег духа из ког ниче (већи) део Црњансковог дела. Септембарска епифанија није случајност; јесен, са свом пратећом метафоричком ширином, за писца који не може да пише о ведром небу и „руменом зумбулу представља једину могућност израза. Јунак Дневника о Чарнојевићу се вуче од града до града, као лист на ветру одвојен од своје гране. Шетња под „јесењим дрвећем руменим и жутим“ његов дух доводи до…

  • Зорица Младеновић
    ОДИСЕЈ У МОРУ МЕЛАНХОЛИЈЕ – ЦИТАТНИ ЕЛЕМЕНТИ У ПОЕЗИЈИ ЈОВАНА ХРИСТИЋА

      Највећи тематски оквир Христићевог стваралаштва чини антички свет. Снажан антички оквир је код Христића неоспорно присутан и јасно видљив, иако маргинализован у односу на стање духа које доминира у песмама. Антика је главни подтекст, оквир и основ за Христићеву поезију. Јавља се такође кроз појединачне и успутне реминисценције. Осим асоцијација датих углавном у насловима, јавља се и у виду позајмљеног стиха, који се такође користи као хипограм[1] усмерен ка идејном току песме, ка њеној мисаоној целини и с циљем да се песничка мисаона и емотивна раван пренесе у доживљајну сферу читаоца. Главна фигура ове интертекстуалне равни је Одисеј. Цитатност Христићеве поезије има неколико слојева: у једној равни то су…

  • Сања Перић
    ДЕФОРМАЦИЈА ХУМАНИСТИЧКИХ ВРЕДНОСТИ У РОМАНУ ЉУДИ СА ЧЕТИРИ ПРСТА МИОДРАГА БУЛАТОВИЋА

      Специфична појава Миодрага Булатовића у нашој књижевности изазвала је бурне реакције које су превазишле националне, али и балканске оквире, изразивши потребу за једном таквом, сасвим новом и другачијом визијом стварности. Иако је Миодрага Булатовића тешко сврстати међу писце романа о револуцији[1], могуће је посматрати га као опонента писцима учесницима у револуцији и њеним описивачима и приказивачима: „Булатовић, већ на самом почетку, у својој првој књизи Ђаволи долазе, није прихватао готово ништа што су они нудили: није прихватао њихове ‘реалистичке’ (црно-беле) нити ‘модернистичке’ (сложеније) приказе ратне стварности; није прихватао њихов литерарни поступак нити њихов систем вредности. Није, у ствари, прихватао ни њихов систем виђења ни изражавања. Он је у својој…

  • Драгица Ужарева
    ЛИРСКИ ГЛАС ИСПУЊЕН СИМБОЛИМА: СИМБОЛИЗАМ ИВАНА В. ЛАЛИЋА

       Поезију Ивана В. Лалића без дилеме можемо окарактерисати као симболичку, но не треба је посматрати као наставак или рекапитулацију Малармеовог, Верленовог и Валеријевог поетичког проседеа. Да је тако, не би ни скренула пажњу на себе. Јелена Новаковић пориче постојање блиске везе Лалића и раних француских симболиста. Према њеном мишљењу, Лалићу је ближи Пјер Реверди који је тврдио да се поезија „фиксира уз помоћ речи“ и да је довољна једна реч па да се заори најлепша песма. То се подудара са Лалићевим ставом да песма треба у сваком тренутку да понесе терет свих речи од којих је састављена. Ако овај српски песник и има додирних тачака са симболизмом „он не…

  • Зденка Валент Белић
    Граничари TERRA INCOGNITAЕ

    Слика Срба у путописном роману Дунав у Америци Михала Хворецког Путописна репортажа и путописни роман су гранични жанрови, који су у прошлости били раширенији него данас. Путопис, иако је примaрно усмерен на откривање другог и другости, говори о вредносним категоријама аутора и изворној култури a уједно представља асоцијацију древних записа о откривању света. Овај жанр побудио је значајније интересовање када се нашао у центру пажње компаративне имагологије, такође граничне и интердисциплинарне науке о књижевности, која управо из путописа може да црпи највише извора за своје истраживање. У овим истраживањима имагологија се граничи са културологијом, са постколонијалним студијама, али и са социологијом културе, културном историјом, проучавањем интертекстуалности… Компаратистичка имагологија настоји да…

  • Милена Ж. Кулић
    УЛАЗАК У ХРАМ МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА: КОНТЕКСТУАЛИЗАЦИЈА ХРАМА У ЕСЕЈИСТИЧКИМ КЊИГАМА МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА

    Иако књига Поетика жртвеног обреда представља репрезентативну студију митско-антрополошког тематског круга Павловићеве есејистике – Миодраг Павловић у њој систематизује увиде из истраживања појмова жртве, обреда и мита кроз есеје о српско-византијској традицији и њеном континуираном трајању, што је јасно повезано са феноменима књижевности и симболиком храма, у контексту обредног жртвовања. Честим и интерпретативно заносним указивањем на Шекспирове комаде и критичком анализом значајних дела светске књижевности, Миодраг Павловић је овом књигом заокружио својеврсну теорију културе, а његово есејистичко промишљање усмерено је, најпре, ка комплексним појмовима обреда, жртве и мита. У овом кратком и непотпуном осврту на поетику храма, биће указано само на одабране фрагменте из есејистике Миодрага Павловића, исписујући тако само…