• Зорица Младеновић
    ОДИСЕЈ У МОРУ МЕЛАНХОЛИЈЕ – ЦИТАТНИ ЕЛЕМЕНТИ У ПОЕЗИЈИ ЈОВАНА ХРИСТИЋА

      Највећи тематски оквир Христићевог стваралаштва чини антички свет. Снажан антички оквир је код Христића неоспорно присутан и јасно видљив, иако маргинализован у односу на стање духа које доминира у песмама. Антика је главни подтекст, оквир и основ за Христићеву поезију. Јавља се такође кроз појединачне и успутне реминисценције. Осим асоцијација датих углавном у насловима, јавља се и у виду позајмљеног стиха, који се такође користи као хипограм[1] усмерен ка идејном току песме, ка њеној мисаоној целини и с циљем да се песничка мисаона и емотивна раван пренесе у доживљајну сферу читаоца. Главна фигура ове интертекстуалне равни је Одисеј. Цитатност Христићеве поезије има неколико слојева: у једној равни то су…

  • Сања Перић
    ДЕФОРМАЦИЈА ХУМАНИСТИЧКИХ ВРЕДНОСТИ У РОМАНУ ЉУДИ СА ЧЕТИРИ ПРСТА МИОДРАГА БУЛАТОВИЋА

      Специфична појава Миодрага Булатовића у нашој књижевности изазвала је бурне реакције које су превазишле националне, али и балканске оквире, изразивши потребу за једном таквом, сасвим новом и другачијом визијом стварности. Иако је Миодрага Булатовића тешко сврстати међу писце романа о револуцији[1], могуће је посматрати га као опонента писцима учесницима у револуцији и њеним описивачима и приказивачима: „Булатовић, већ на самом почетку, у својој првој књизи Ђаволи долазе, није прихватао готово ништа што су они нудили: није прихватао њихове ‘реалистичке’ (црно-беле) нити ‘модернистичке’ (сложеније) приказе ратне стварности; није прихватао њихов литерарни поступак нити њихов систем вредности. Није, у ствари, прихватао ни њихов систем виђења ни изражавања. Он је у својој…

  • Драгица Ужарева
    ЛИРСКИ ГЛАС ИСПУЊЕН СИМБОЛИМА: СИМБОЛИЗАМ ИВАНА В. ЛАЛИЋА

       Поезију Ивана В. Лалића без дилеме можемо окарактерисати као симболичку, но не треба је посматрати као наставак или рекапитулацију Малармеовог, Верленовог и Валеријевог поетичког проседеа. Да је тако, не би ни скренула пажњу на себе. Јелена Новаковић пориче постојање блиске везе Лалића и раних француских симболиста. Према њеном мишљењу, Лалићу је ближи Пјер Реверди који је тврдио да се поезија „фиксира уз помоћ речи“ и да је довољна једна реч па да се заори најлепша песма. То се подудара са Лалићевим ставом да песма треба у сваком тренутку да понесе терет свих речи од којих је састављена. Ако овај српски песник и има додирних тачака са симболизмом „он не…

  • Зденка Валент Белић
    Граничари TERRA INCOGNITAЕ

    Слика Срба у путописном роману Дунав у Америци Михала Хворецког Путописна репортажа и путописни роман су гранични жанрови, који су у прошлости били раширенији него данас. Путопис, иако је примaрно усмерен на откривање другог и другости, говори о вредносним категоријама аутора и изворној култури a уједно представља асоцијацију древних записа о откривању света. Овај жанр побудио је значајније интересовање када се нашао у центру пажње компаративне имагологије, такође граничне и интердисциплинарне науке о књижевности, која управо из путописа може да црпи највише извора за своје истраживање. У овим истраживањима имагологија се граничи са културологијом, са постколонијалним студијама, али и са социологијом културе, културном историјом, проучавањем интертекстуалности… Компаратистичка имагологија настоји да…

  • Милена Ж. Кулић
    УЛАЗАК У ХРАМ МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА: КОНТЕКСТУАЛИЗАЦИЈА ХРАМА У ЕСЕЈИСТИЧКИМ КЊИГАМА МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА

    Иако књига Поетика жртвеног обреда представља репрезентативну студију митско-антрополошког тематског круга Павловићеве есејистике – Миодраг Павловић у њој систематизује увиде из истраживања појмова жртве, обреда и мита кроз есеје о српско-византијској традицији и њеном континуираном трајању, што је јасно повезано са феноменима књижевности и симболиком храма, у контексту обредног жртвовања. Честим и интерпретативно заносним указивањем на Шекспирове комаде и критичком анализом значајних дела светске књижевности, Миодраг Павловић је овом књигом заокружио својеврсну теорију културе, а његово есејистичко промишљање усмерено је, најпре, ка комплексним појмовима обреда, жртве и мита. У овом кратком и непотпуном осврту на поетику храма, биће указано само на одабране фрагменте из есејистике Миодрага Павловића, исписујући тако само…

  • Ђорђе М. Ђурђевић
    ФИГУРА АНЂЕЛА У КЊИЖЕВНОСТИ

    Проблем научног приступа књижевној ангелологији Уколико се књижевност схвати као прећуткивање/истрајавање до смрти, а чин књижевног (за)пис(ив)ања, бартовски, као на вечност осуђени мнемонички спој слике и речи – питање откривања/сакривања фигуре анђела у књижевном дискурсу пројављује се питањем директно везаним за способност литературе да препозна постојање радикалне другости, те да је поетском вербализацијом оприсутни. Маљевичев Бели квадрат на белој основи симптоматички раскринкава парадигматичност појаве анђела у књижевном тексту, отварајући и поље перцепције дате фигуре у читалачком искуству. Питање да ли анђела у књижевности уопште има и зашто их наука о књижевности још увек није озваничила, попут многих других фигура (нпр. различитих бесовских комплекса, нарочито ђавола – или, пак, Бога), остаје…

  • Сава Степанов
    ЗВОНКО ПАВЛИЧИЋ ИЛИ СЛИКАРСТВО ПУНОГ ЕТИЧКОГ СМИСЛА

    Звонко Павличић је уметник богате стваралачке биографије. Своју сликарску авантуру започиње као средњошколац, крајем седамдесетих година протеклог века. Још као матурант Уметничке школе у Пећи, децембра 1978. године, приређује своју прву самосталну изложбу, а тим поводом о његовим сликама писала је, поред осталих и песникиња Даринка Јеврић. Већ наредне (1979), Павличић бива проглашен лауреатом прве награде за цртеж на изложби Млади ликовни уметници Југославије у Љубљани… Све је то потврђивало снажан таленат којим се млади уметник, намах и веома убедљиво, укључио у тадашње уметничке токове на великој југословенској уметничкој сцени. Показаће се да је Павличић већ на самом почетку успоставио дослух са збивањима која су се одигравала у концепцијском окружењу…

  • Горан Коруновић
    ЛИРСКИ СУБЈЕКТ У ПОЕЗИЈИ ДАНИЈЕЛА ДРАГОЈЕВИЋА

    Поетичка генеза стваралаштва Данијела Драгојевића, једног од најутицајнијих песника и есејиста савремене хрватске књижевности, најпотпуније се може сагледати анализом промена на плану обликовања лирског субјекта. Овде нећемо узимати у обзир целокупни Драгојевићев опус, већ пре свега етапу од дебитантске збирке Корњача и други предјели (1961) до Раздобља карбона (1981), након које, када је реч о објављивању песничких књига, следи пауза дуга 13 година. У овде назначеном, дводеценијском периоду ране стваралачке фазе, Драгојевић је уочљиво мењао видове лирског Ја, трансформишући тиме и поетичку потку свог песништва. Конфигурације лирског Ја у Корњачи и другим предјелима подстицале су критичаре на суд о модернистичкој поетици феноменолошке провенијенције. Реч је, наиме, о исказним инстанцама које…

  • Бранко Анђић
    SHARING

    У доба Фејсбука и осталих друштвених мрежа, реч из енглеског језика sharing, деоба, постала је нека врста глобалног жаргона, као имејл или софтвер. Подразумева се да је поделити нешто са другима политички и друштвено коректно, као знак доброг савременог васпитања. Данас се информација не чува за себе него се несебично дели са другима. То помало подсећа на омиљену реченицу наших старих учитељица, кад би ухватиле неког вицкастог ђака да се кришом нечему смеје; ваљда из страха да сама не буде предмет подсмеха, спремно изриче истрошену фразу: „Шта је смешно? Реци и нама, па да се сви смејемо!“ Једном сам заиста одговорио: „Нећу. Желим само ја да се смејем!“ и, наравно,…

  • Тамара Попов
    АСОЦИЈАТИВНО ПОЉЕ НОЋИ У САПФИНОЈ ПОЕЗИЈИ

      ДЕСЕТА МУЗА У овом раду покушаћемо херменеутичким приступом да осветлимо ноћ као један од круцијалних мотива опуса еолске поетесе Сапфо, славне Лезбљанке чија дела датирају из периода VII века старе ере, осврћући се на семантику саме именице „ноћ” у оквиру поетског контекста. Сапфо је вероватно рођена у Митилени, на острву Лезбос. Стварала је на еолоском дијалекту који је био веома мелодичан и, у складу са античком метриком, њене песме биле су скандиране и праћене на барбитону, усложњеном инструменту налик на лиру, а могуће да је на њему и сама свирала. Сапфин опус може се класификовати на химне, љубавне и свадбене песме , а унеколико је и значајан удео народног…