• Душан Милијић
    ТРАНСКРИПЦИЈА СПОРНИХ ИЗРАЗА У НАРОДНОЈ БАЛАДИ ХАСАНАГИНИЦА

      1 Објавивши у својој књизи Пут по Далмацији (Viaggio in Dalmazia, Венеција 1774) песму насловљену као Жалосна пјесанца племените Асанагинице (Xalostna pjesanza Plemenite Asan-Aghinize), са преводом на италијански језик (Canzone dolente della nobile sposa d’Asan Aga), опат Алберто Фортис (1741–1803) вероватно није ни слутио да ће тиме покренути праву лавину истраживања и интересовања за народно стваралаштво Јужних Словена, што ће кулминирати у првој половини XIX века, првенствено захваљујући Јохану Волфгангу Гетеу и браћи Вилхелму и Јакобу Гриму, али и многим другим европским књижевницима који су се прихватили да на своје језике преведу Хасанагиницу (како се доцније усталио назив за ову народну баладу), а сасвим је довољно, између осталих преводилаца,…

  • Александар В. Петровић
    РИЛКЕ И ЦРЊАНСКИ: ДНЕВНИЧКИ РОМАН НА ПОЧЕТКУ ХХ ВИЈЕКА[1]

    На самом почетку XX в. у Прагу, који је до Првог свјетског рата био дио Аустроугарске, налазимо Рајнера Марију Рилкеа (рођ. 1875), пјесника посебног лирског сензибилитета и представника симболизма на њемачком говорном подручју. Чињеница да је Милош Црњански (рођ. 1893. у Чонграду, у данашњој Мађарској) осамнаест година млађи од Рилкеа не мијења много у томе да су обојица живјели у истом времену, само у различитим дијеловима државе – гробнице народа, како су тада звали Аустроугарску. На исти начин је доживљава и Црњански, растући у атмосфери осиромашене чиновничке породице, која је, живећи ван Србије, сањала о величини српског народа, о поносној историји и вјери. Он живи на два мисаона колосјека: традиционално-српском…

  • Милица С. Милошевић
    АНАТОМИЈА БРАЧНИХ ОДНОСА У РОМАНИМА ГОСПОЂА САБИНА ЕУГЕНА КУМИЧИЋА И СКОРОЈЕВИЋИ ЈАНКА КЕРСНИКА

      Еуген Кумичић (1850-1904), професор, књижевник и политичар, у историји књижевности упамћен је као зачетник натуралистичког стила у хрватској књижевности, јер, како Мирослав Шицел примећује, Кумичићев роман Госпођа Сабина може се сматрати потпуним натуралистичким делом у ком писац успева да анализира проблематику и карактер људи из градске средине, тј. из виших грађанских слојева[1]. Као студент променио је неколико европских градова у којима је боравио: пре свега, студирао је медицину у Прагу, потом се у Бечу бавио  историјом, географијом и филозофијом, да би после у Паризу проучавао романску, са акцентом на француску књижевност. У Француској се сусреће са стваралаштвом свог савременика Емила Золе (1840-1902), али и са француском тривијалном књижевношћу, што…

  • Бошко Томашевић
    ARS POETICA СЕМЈУЕЛА ТЕЈЛОРА КОЛРИЏА

       Нема човека који је икада био велики песник а да, у исто време, није био и дубок филозоф. Самјуел Тејлор Колриџ               Поред Фридриха Хелдерлина (F. Hölderlin) један од најдражих песника у младости био нам је Самјуел Тејлор Колриџ (S. T. Coleridge). Но, списи С.Т. Колриџа који се односе на песничку уметност (ars poetica) одгајали су наш укус за поезију још далеко након времена када смо завршили редовне студије књижевности. Укус за Аристотела пре него за Платона, колико и за традицију аристотеловске поетике све до Пола Валерија, одредио је наш сопствени песнички пут и пратио га на плодоносној стази и када се исти на, верујемо, срећан начин срео…

  • Слађана Миленковић
    ИНТЕРТЕКСТУАЛНА ОНЕОБИЧЕНА ЛЕПОТА МОДЕРНИХ СТИХОВА

      У савременом добу, књижевност као уметност речи, можда и као најтранспарентнија од свих уметности, показује да је дошло време преиспитивања. Сама реч „поезија“ (која је некад означавала то што данас значи „књижевност“) – како потиче од хеленске речи „poesis“ („poiesis“) која у приближном преводу значи „делање, стваралаштво“, а у ужем „уметничко стварање“ – указује на то да је песник стваралац. Поезија нам помаже да схватимо себе и протумачимо свет, а поезија Мирослава Алексића то чини као жив, креативан, провокативан процес. Алексић припада генерацији књижевника која се јавила средином осамдесетих година XX века; свој оригинални глас нашао је још у првој збирци поезије Зигурат. Од тада је заступљен у више…

  • Душан Милијић
    ЊЕГОШЕВ ТУЖНИ ИЗГНАНИК СКЕНДЕРБЕГ

      Довољно самокритичан да своја тумачења Горског вијенца и своја мишљења о појединим тамним местима у Његошевим стиховима не сматра дефинитивним, Никола Банашевић је – у предговору издања Горског вијенца које је сâм приредио и за које је написао дотад најисцрпнија објашњења – напоменуо следеће: „Коментар Горског вијенца неће бити задуго у потпуности довршен. Он ће бити стално прошириван новијим начином прилажења томе спеву. Обраћаће се и даље пажња тачном значењу појединих речи и реченица, а откриће се још понеки необјашњени или недовољно протумачени стих.“[1] Банашевићу је наведена констатација морала доћи као логичан закључак пошто се претходно уверио колико је за тумачења многих Његошевих стихова, чак и кад се мислило…

  • Александар Б. Лаковић
    ЈЕДНО ОД „ПРЕКРЕТНИХ МЕСТА“[1] СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ[2]  

      1.   Књижевник Видосав Стевановић, шездесетих година прошлог века, представио се књижевној јавности прво књигом песама Трубље (1967), а убрзо и књигом приповедака Рефуз мртвак (1969) и придобио поверење читалаца и књижевних критичара, међу њима и универзитетских професора. Као илустрацију таквог пријема довољно је навести утисак уваженог професора Предрага Палавестре о књизи Рефуз мртвак који јасно, без околишења и без икакве резерве, објашњава шта је то што карактерише Стевановићеву приповедачку прозу. Наиме, Палавестра је бројним српским књижевницима тог доба замерао одсуство изворности, пре свега, али и недостатак стваралачке снаге. „Изворност се јасније огледа у прози Видосава Стевановића, једног од најтемпераментнијих млађих приврженика новог реализма, код кога се унутрашња, дубоко…

  • Олга Михајловић Благојевић
    ВУК, СУНЦЕ, ТАЈНА – БОЛ ПОСТОЈАЊА У ПОЕМИ ВУК РАСТКА ПЕТРОВИЋА

                  Песник и писац чије је авангардно стваралаштво двадесетих година прошлог века дочекивано уз жестоке критике и неразумевање, у своју поезију је уткао дух паганске религије коју је преносио на крилима модернистичких психолошких трагања. Распарчавање песме на фрагменте који би као нека врста мозаика требало да стварност представе на вернији начин него што је то чинила традиционална поетика, био је метод који су користили песници нових уметничких стремљења у европским центрима културе. Растко Петровић након свог младићког, драматичног и болног искуства проласка кроз Албанију у вихору Великог рата, путује у Француску где наставља школовање и где се дружи са уметницима који раскидају везу са традицијом, растрзају уметничко дело у…

  • Биљана Ђуровић
    ЕГЗИЛ У РОМАНУ МАМАЦ ДАВИДА АЛБАХАРИЈА

    Све оно што остаје изван, то не постоји. Давид Албахари                           ФЕНОМЕН ЕГЗИЛА   Егзил подразумева изгнанство, избеглиштво, прогон, било добровољан, било принудан, а последица оваквог вида живљења представља отцепљивање од једне културе, нације и језика и покушај укључивања у другу. Термин егзил потиче од латинске речи exilium/exsilium и означава изгнанство, прогонство, сваки боравак ван домовине, емиграцију, те као такав представља вид маргинализације и искључења из целине нације и територије, праћен осећањем неприпадања и искорењености. Оваквим присилним прогонством повратак у матичну земљу био је кажњаван затвором и неретко смрћу, иако је и само искључење из заједнице за егзиланта метафорички означавало смрт. Постоји и добровољан егзил, онај који јединка…

  • Вук Жикић
    МОТИВИ ПОКАЈАЊА У ЖИТИЈУ КРАЉА ДРАГУТИНА ДАНИЛА II

          Живот средњовековног човека испуњен је литургијом, што значи да је за њега Христос мера свих ствари, центар свега, све(т) се гледа Христом, све(т) се тумачи Христом. Свака „слика је далеки одраз невидљивог Пралика, а говор или реч – исказивање – или откривање Логосаˮ[1]. Дакле, „доживљај света је мистичан и апстрактанˮ – песнички, јер „песништво је у природи свакога религиозног књижевног стварања у средњем веку, као што је песма још у античка, библијска времена најприроднији израз религиозне емоције која је и нагонила на стварање једнога цара, као што је био Давид, или пророка, какав је пророк Јеремија.ˮ Молитва, самим тим и песма, биће „увек на уснама и у перу…