• Милица С. Милошевић
    ЖЕНСКИ ЛИКОВИ И МИТ КОД МАРГАРЕТ АТВУД И ХОМЕРА

      Савремена канадска књижевница Маргарет Атвуд (1939) сматра се једном од најплоднијих ауторки данас. Атвудова је одрастала и сазревала педесетих година у Канади, када је Канада „била земља неупозната са својим културним идентитетом“[1] и сам концепт канадске књижевности није био дефинисан. То је није спречило да већ у шеснаестој години живота одлучи да постане књижевник, те се крајем ове деценије (1957) уписала на колеџ у Торонту, а већ прву збирку песама Двострука Персефона објавила је 1961. године, док је још увек имала статус студенткиње. После колеџа, Атвудова завршава мастер студије из енглеске књижевности на престижном Универзитету Харвард у Масачусетсу и боравећи у Сједињеним Америчким Државама уочава неупућеност и незаинтересованост за…

  • Иван Штерлеман
    КА ЕСТЕТИЦИ СИГНАЛИЗМА[1]

      Појам еволуције у књижевној историји постаје извор контрадикторних мишљења када дођемо до свега онога што заступа термин авангарда. Поставља се питање: да ли авангарда уопште може бити део еволуције, када се она одриче традиције? Нешто што је ново, да би било ново, мора имати нешто старо што му претходи у односу на које је то ново – ново. Дакле, никако не смемо искључити угледање као предстваралачку делатност, макар и оно било само не–у–односу–на. Проблем настаје из незнања у односу на шта се може рећи не. Авангарда се одриче традиције, али шта подразумевамо тачно под тим појмом? Ако под традицијом подразумевамо комплетну историју уметности и начине уметничке продукције,  онда се…

  • Александра В. Чебашек
    МОДЕЛИ КОМЕНТАРА У ПРИПОВЕЦИ МАРА МИЛОСНИЦА ИВЕ АНДРИЋА

      Неоспорни комуникативни потенцијал коментара у смислу уочавања парадигматске комуникативне структуре дела отворио је врата новим тумачењима и приступима књижевним делима. Успостављање и диференцирање коментара као дискурзивног облика иновативна је пракса и зависи од односа који коментар успоставља према тексту – према нарацији, описима, сегментима текста. Наративи траже детаљно читање, постепено тумачење структуре речи и композиције дела. Књижевна дела су попришта читалачког, реторичког и ауторског многогласја. Ипак, и унутар многогласја могуће је успостављање одређених правилности, у нашем случају, реч је о успостављању модела коментара у приповеци Иве Андрића Мара милосница који може пружити другачију могућност интерпретирања.               ОСНОВНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ КОМЕНТАРА: ОСОБИНЕ, ПОДЕЛЕ, ФУНКЦИЈЕ Препознатљиви по настојању да прекину причу…

  • Марина Срнка
    ДAНТЕ, НАШ САВРЕМЕНИК

      Алигиjери, алхемичару, тако је далеко Од твог поретка, тај поредак бесмислени, Космос, којем се дивим и у којем нестајем, Не сазнавши ништа о души бесмртној, Загледан у пусте екране.[1]   Питање класика и до дан данас није једногласно дефинисано. У најширем дискурсу класик обухвата све људске аспекте и активности у људском животу, који представљају склоп различитих стадијума човекове свести ‒ мит, филозофију, теологију. Класик је једна врло сложена структура, са потврђеном, великом, вишевековном рецепцијом, за коју се везује бесконачна могућност исцрпљивања смисла, у свакој новој епохи и контексту, са елементима, који се могу актуелизовати на својствен начин. Управо ове критеријуме испуњава Дантеова Божанствена комедија. Данте се урезао у подсвест…

  • Милена Копривица
    ФИГУРА ВЛАДАРА У ДРАМИ КНЕЗ МИХАИЛО СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР ЈАНКОВИЋ

      Проблематизација жанровског одређења драме Кнез Михаило Светлане Велмар Јанковић, наметнула се као једно од могућих полазишта приступа делу. Историјски оквир у коме је смештена радња комада и лик који се конституисао према релевантним чињеницама о личности Михаила Обреновића, нису условили одређење овог комада као историјске драме. Да је реч о „неисторијској“ драми која говори о „историјском збивању” ауторка је наговестила већ поднасловном одредницом, оградивши се тако од укалупљивања свог дела у оквире историјске драме. „У ствари Светлана Велмар Јанковић у тачно дефинисан историјски простор пројицира своје непосредно искуство, тему у којој долази до изражаја њено најдубље сазнање о историји српског друштва у целини, а не о ономе што се…

  • Александра Миљановић
    ТАРОТ У ПОЕМИ ДНЕВНИК РАЗДАЉИНЕ МАРИЈЕ ШИМОКОВИЋ

                  LUDUS CARTARUM ИЛИ ЕЗОТЕРИЈСКО СРЕДСТВО   О пореклу тарот карата постоје различите теорије. Многобројни проучаваоци покушавали су да одгонетну место настанка тајанствених карата, те начин на који су оне доспеле у шире кругове људског друштва. Сликовна основа на којој почивају крије богату симболику која је отварала бројне могућности за тумачење значења и порекла карата углавном у езотеријском кључу, чиме је готово потпуно занемарена лудичка функција тарота. Ипак, узимајући у обзир да је игра старија од културе[1], важно је истаћи да је примарна функција тарота, судећи по релевантним доказима, била управо лудичка, тј. тарот се развио из игре карата. О томе пише Хелен Фарли у студији Културна историја тарота:…

  • Ајла Селимовић
    АПСУРД И НИХИЛИЗАМ КОД КАФКЕ, КАРАХАСАНА И СИЈАРИЋА

      АПСУРД И НИХИЛИЗАМ   Апсурд као такав означава нешто бесмислено, мање логично, нешто у чему не можемо наћи след догађаја. Често се деси да се у филозофији апсурд означава као бесмисао, сукоб између људске склоности и потребе тражења смисла и животне радости и, са друге стране, бесмисла на који човек наилази. Апсурд и нихилизам имају исто полазиште које се заснива и потиче из људске тескобе и збуњености – осећаја који произилазе из бесмислености у свету у којем су људи, ипак, приморани пронаћи, или пак, створити неко значење. Теоријски гледано, вековима уназад људи су покушавали да пронађу смислен разлог обитавања људске расе на земљи. Са друге стране гледано, овакви теоријски…

  • Александра Чебашек
    ФЕНОМЕН ЗАПЛЕТА У КОМЕДИЈАМА ГОСПОЂА МИНИСТАРКА И ПУТ ОКО СВЕТА БРАНИСЛАВА НУШИЋА

                  Премда текст сам по себи није комичан, да би то постао, да би се остварио у комичном и као комично, мора садржати одређене поступке које том остварењу комичног доприносе. То су, најпре, комични карактери јунака, комичне ситуације и језик као средство комичног ефекта. Комичне ситуације подразумевају начине обликовања заплета, а да би жанр носио своју комичност, морају постојати и комични јунаци који носе заплете као и језик који носи читаву радњу. Језик не може бити комичан сам по себи, већ то може постати само ако одражава човекове недостатке у говору и мишљењу[1], само тако, језик може деловати на људску логику маште. Важни су ,,сугестивни поступци, тј. комичне сугестије[2],…

  • Ивана З. Танасијевић
    ПРИЧА, ПРИПОВЕДАЧ И ПРИПОВЕДНА МОЋ: НАРАТИВНИ ПОСТУПЦИ У РОМАНУ ДОКТОРА ВАЛЕНТИНА ТРУБАРА И СЕСТРЕ МУ СИМОНЕТЕ ПОВЕСТ ЧУДНОВАТИХ ДОГАЂАЈА У СРБИЈИ АУТОРА МИЛИСАВА САВИЋА

                  У овирима своје расправе под називом Фигуре, један од најзначајнијих теоретичара друге половине XX века, чије ће истраживање донети немерљив допринос наратолошким проучавањима књижевности, Жерар Женет примећује да свако дефинисање приповедања као таквог, носи својеврсни ризик: „Дефинисати тачно приповедање то значи подржати, не без ризика, идеју или осећање да се оно само по себи разуме, да нема ничег природнијег од причања приче или низа радњи у миту, бајци, епопеји, роману.“[1] Будући да модерна књижевност и уметнички домети обликовања приче, пре свега, и почивају на онеобичавању дискурса и ономе што представља одступање од „природног“ тока, аутор наглашава и да је развој књижевности и теоријске мисли о њој имао „поред…

  • Дајана Јосиповић
    ПРОСТОР КОСТИЋЕВЕ ДРУГЕ СТВАРНОСТИ

      Признати постојање друге стварности у било каквом облику, мислећи о њој, комуницирати с њом, писати о њој значило би првенствено поставити питање над првом, примарном стварношћу, ако таква, у својој плеонастичности, може да постоји. У сваком случају, значило би довести је у питање као истиниту, исправну и једино могућу. Несагледив је број облика поништавања реалије. Међутим, оно на шта би ваљало обратити пажњу, када се говори о појави поништавања стварности, призивајући другу (или је пак порећи до потпуног ништавила, есенцијалног ништа), јесте узрок таквог нагона, који као да се у неким тренуцима граничи готово са самом потребом. Иако звучи помало скарадно (као да се потреба за онтолошким сазнањем може…