Љиљана Лукић
ШОПЕН У КУПАТИЛУ

 

Ева извуче ноге из папуча и закорачи у каду. Вода је била пријатна и мирисала је на борове иглице. Зеленкаста боја пробијала се изван пене која се гомилала на површини. Млада жена најпре седе, а онда прилеже у кади тако да јој вода покри тело. Вирила јој је само глава коју је мало издигла да јој се не скваси коса. „Како је лепо!“ – помисли и мазно се протегну. Пахуљица од пене прхну јој на чело и склизну у каду.
У купатилу је било топло и Ева осети радост због тога. Погледа око себе. Нежне плочице плаве боје, уоквирене цветним узорком, увек су привлачиле њен поглед. Ногама је разбацивала пену по њима и уживала у стварању белих туфни од сапунице које су се стварале по плочицама да би се убрзо потом истопиле и нестале. „Како су кратковеке!“ – помисли и окрену се на бок. Доби жељу да заплива, онако одистински, као тог лета на мору. Замишљала је хрид на коју се пењала, кад би се заморила од пливања, настављајући да посматра плавозелену боју морске површине која јој је увек уливала неку зебњу због своје тајанствености. Али учини јој се да јој је сад пријатније: нема сунца које пржи ни умора од пливања. Ни оног, у подсвести, увек присутног страха од морског пса који се може појавити даље од обале, куд она обично плива. – Како је дивно! – шаптала је, уживајући у потпуној опуштености и тишини. Напољу пада снег, хладно је, а, ево, у тој малој оази, заборавља се на неугодност зиме и ужива у топлоти.
Ипак, мало активности неће бити наодмет. Из шкољке са стране дохвати сапун и меки сунђер и добро га насапунавши поче да трља руке, леђа, груди. Осети како јој срце снажније бије, а кожа постаје затегнутија и чвршћа. Прамен косе, који је на темену скупила укосницом, паде јој на чело. Уплашивши се да јој се не поквари фризура, Ева изађе из каде, пребаци преко тела огртач и пође у предсобље да из плакара извади капу за купање. Нађе је одмах и стави на главу, гунђајући при том што то није одмах урадила. Примети на полици транзистор, упали га и понесе у купатило.Спикер је најављивао Шопенову музику.
„Дивно!“ – помисли, збаци огртач и журно бућну у каду. Осети прелаз у 
температури, али јежења коже убрзо нестаде. Доли још воде из славине, и умири се упијајући звуке музике. Препозна познату мелодију, Етиду Tristesse. Волела ју је и често слушала. Знала је редослед мелодија на плочи и зажелела да их све чује. Очекивала је с нестрпљењем звуке Валцера и кад их је зачула, била је сигурна да радио емитује музику с плоче коју је и она имала. Затвори очи и препусти се маштању. Видела је огромну салу за плес и себе у белој чипканој хаљини и балетским ципелицама на ногама. Она је Жизела и клизи на врху прстију по паркету који се губи негде у недоглед. Радовала се што ће те вечери у Народном позоришту опет гледати Жизелу, коју је обожавала.
Тактови Прелудија прекинули су је у замишљеној фигури. Одједнoм киша! Јесу ли то сузе природе? Ено у углу, за малим секретером, Жорж Санд нешто грозничаво пише. Шопен је за клавиром: осећа да му се у грудима нешто надима, ломи. Свеће у свећњацима сабласно титрају. Да ли то демони лутају Валдамозом? И та проклета киша! С њиховом љубављу је свршено. То су његове сузе што се сливају низ стакла. Он ће полудети! Зар мора иструнути у том паклу?! Има ли излаза?
Еву хвата језа. Долива још топле воде. Да, то је такође Прелудиј. Овај је сасвим другачији. На почетку је нада. Увек је нада на почетку. Ипак, можда није сваки дан кишан? И сигурно није. Долива још топле воде. Тако, сад је боље. Следећи Валцер јој враћа оптимизам. Заковитлати се у игри! Не мислити ни на шта друго осим на музику.У плућима узбуђење. Талас радости! Задовољство расте. Некоме овити руке око врата и пољубити га нежно, полако. Сребрне јелке нестају у даљини. Пахуљице слећу лагано. Бели и црни лабуд клизе на врховима прстију. Трепере. Снег све више пада. Хоће ли их замести? Али – не. 
На реду је Ноктурно. Лете беле и црне дирке. Звуци срца и клавира су једно. У тренутку кад се човек и природа стапају, то је хармонија. Да ли трептај њене душе има неку резонанцу? Одлепршати и нестати попут паперја маслачка! Стопити се с природом не остављајући никакав траг. Само звук пролаза кроз етар и онда тишина до новог звука.
Музика је престала. Спикер најављује вести. Ева пушта воду из туша. Капљице пршћу уз шум на све стране. Туширати се дуго; уз масажу гуменом рукавицом, док кожа не постане црвена. Та музика ју је сасвим занела: Да ли да оде поново на Мајорку? Не; овог лета ће у Грчку. Играће уз звуке бузукија. И говорити: „Сагапо“, „Волим те“, понавља, док кожа почиње да бриди. Затвара туш и излази из каде на чупаву простирку. Дохвата пешкир и меко тапше њим по телу.
„Добро је што су прошле вести“, мисли Ева. Да ли ће икад престати ти ратови? Увек у неком делу света. Гаси транзистор. Кад би свет био састављен само од онога што волимо!
Прилази огледалу и на малом столићу тражи крему којом би се намазала. Сваки пут кад то чини, као дете, ужива у лепо обликованим бочицама и посудицама козмеричких препарата. Дохвата једну и чита крупна слова: Skin Life Cream Helena Rubinstein. Отвара поклопац једне посудице и утрљава лагано крему најпре у лице и врат а онда у руке и груди. Затим загледа лице у огледалу тражећи ситне; готово невидљиве боре. Нанесе четкицом контактно руменило на образе и сети се рекламе коју је о тим препаратима прочитала у једном женском листу: „Нова; попут свиле; глатка текућа шминка са сивилом Liquid Silk Fondation даје вашој кожи свиленкаст изглед младости“. Зашто је баш то запамтила? Увек памти неважне ствари. Крејоном појача обрве и нанесе мало сенила на капке. Дохвати меки, плави огртач који је висио на вратима, обуче га и стегну гајтаном од плавог свиленог конца. Тек тада скиде капу за купање, пустивши да јој се дуга плава коса исфризирана у локне, распе по раменима. „Добро је што се није поквасила“ помисли и очешља се лагано.
Још једном баци поглед у огледало и задовољна својм изгледом, изађе из купатила.
Са зида у соби смешила јој се Ботичелијева Венера.