Јелена Ђ. Марићевић Балаћ
НИОБИНЕ СУЗЕ

 

Мирза Халиловић: Сталактит

Едиција Сент, Нови Пазар, 2023.

 

 

            Песнички првенац Мирзе Халиловића упечатљивог је и знаковитог наслова – Сталактит, који метафорички, али и на врло конкретним примерима, повезује различите сфере песниковог аутопоетичког, али и уметничког промишљања о свету и цивилизацијама које су за собом остављале трагове калцијум-карбоната. Књига је јанусовски подељена на два симетрички постављена циклуса од по двадесет песама под насловима Прво лице и Друго лице, што би младом песнику требало да симболички отвори врата поезије.

Мото представља познату Хераклитову реченицу: „Пут навише и наниже један је исти”, која је, дакако, повезана са сталактитима и сталагмитима који се таложе и иду један другоме у сусрет, творећи павловићевски стуб сећања илити културе у тоталитету свог вишемиленијумског постојања. Песма Сведочим била би адекватна потврда оваквог виђења, јер се кроз дијалог сталактита са сталагмитом виде обриси свађе браће у пећини, кроз коју се уочава важност споне између горње и доње сфере: „Е мој брате покисли, / да ја не капам читав живот на тебе, / ти никад стуб постао не би. // Овај му одговара: / Брате, да ја не растем, / ти би био леденица, / а не стуб”. Дакле, стуб постоји једино кроз љубав браће, која стреме једно другоме у сусрет и загрљај. Тачка у којој се сусрећу могла би се симболички именовати насловом песничког првенца Енеса Халиловића, дакле средњим словом, које у овом случају заправо значи почетно слово очевог имена. Такође, мотив сталактита спомиње се и у поеми Бангладеш Енеса Халиловића. Песник не бежи од очеве поетике, не свађа се са њом, напротив, он је ненаметљиво и нечујно интегрише у своју, користећи ту снагу не би ли остварио идеју целовитог стуба. Према Мирчи Елијадеу, отварање ка висинама и божанском свету или пак дубинама и свету мртвих остварује се довођењем у везу Земље, Неба и доњих предела посредством слике „стуба, Axis mundi, који истовремено повезује и подупире Небо и Земљу”, који Мирза Халиловић поетички досетљиво, а имагинацијски успело, чини метафором сталактита. Елијаде додаје да стуб (лестве, планина, пупак света) омогућава креирање светог простора, који „симболише један ‘отвор’ помоћу којега се добија прелаз из једног космичког предела у други”. Тај отвор био би, дакле, колико средње слово, толико и јанусовска врата илити Бабилу, акадска реч за Божја врата из песме На вијест да је у Багдаду украден најстарији срп, Листова на води (2007) Енеса Халиловића.

На графостилематском и формалном плану Средње слово (1995; 2016), које је посвећено оцу и Сталактит (2023) који се наставља на оца, комуницирају кроз песме чији су стихови и строфе одређени редним бројевима, али се код обојице песника запажа језичка сведеност, поетика досетке, кончетистички обрти, структурална поигравања и готово византијско елиотовско једињење тековина античких култура и цивилизација. Привлаче пажњу, дабогме, и песме Полемика и Борбе, које практично чине диптих. Енес Халиловић види у Полемици Сиорана ергелом међу коњима, а песнике витезовима, не би ли у последњој строфи кроз аналогије између копита и кажипрста, те копља и оловке видео неку врсту могуће константе: „а можда је увијек било тако”. Код њега до полемике долази између витезова, не би ли се на концу уочила иронија по којој не само да Сиоран вреди за читаву ергелу наспрам осталих појединачних коња, већ и да су песници колико витезови који се боре оловком, толико и коњи који пишу копитом. Овај вид двојакости код Мирзе Халиловића пренео се на план песника који су истовремено и ратници, али он је скептичан спрам могућности да је данас то могућно: „Стари арапски песници попут / Ибн Кутлума или Зухајра, / дању сабљама витлаху / а ноћу по пергаментима писаху. / И сви они несташе / у ратовима. / Кад је песник, још увек, / морао руковати двема рукама”.

Метафоризација сталактита уочава се и у песмама Емпиризам, Смерница, Стабло, Тринаеста плоча. Примера ради, у Емпиризму је приметна енкаустика између две сталактитске капи, оличена у првој дужој строфи – параболи о Софоклу и Едипу на Колону, на чије искуство се засновало римско Liber, libertas, док незнање лирског субјекта о ножу бива иронично сенчено стиховима Смернице, које чини по једна реч, што асоцијативно активира уланчано сталактитско низање (животних) прича у којима се појављује нож: „Земфира, / Мехмед-паша, / Речет, / Јозеф К.” Тако се из субјектовог незнања долази до сазнања, које није емпиријско, али је читалачко. Стабло  је попут стуба у изградњи, јер субјект чита Бурича, који је читао Холана, овај Шекспира, Шекспир Вергилија, који је Хомера, „који пак никог није читао”. Међутим, то не значи да Хомер није сталактит који је проистекао из дуге традиције која му је претходила, само је овде битније уочити преображај усмене у писану реч и важност његовог певања, које постаје цивилизацијска парадигма за изградњу бројних стубова културе којима се подупире свет. У Тринаестој плочи субјект тражи наставак „шест дана и седам ноћи” колико је и Енкиду љубио жену. Потреба за наставком је нагон и императив изградње стуба, јер се субјект боји и подсећа да ће последњи песник бити „најначитанији, / али и / најнечитанији.”

Најпосле, вреди издвојити и песме Водичи и Мeтаморфоза, које поетички усложњавају процес сталактитизације културе. Најпре, тамо где се утопио Егеј настало је Егејско море, а где је пловио Магелан – Магелански мореуз, међутим, на месту на ком се Ана Карењина бацила под воз „ниједна шина не зове се њеним именом”. Наизглед духовита песма, отвара своју кодираност кроз поруку која се може прочитати управо из имена-симбола. Мит (Егеј) и историја (Магелан) имали су снагу и моћ да именују, док књижевност (Ана) ипак нема или можда нема од XIX века, ере индустријализације и убрзане технологизације која је обележила нашу цивилизацију. Зато се море и мореуз као део природе могу именовати, али је бесмислено именовати шине које су променљиве, могу се украсти или зарђати на пример. Вера у моћ књижевности стога мора подразумевати именовање оног неуништивог елемента природе.

Метаморфоза је песма у којој се доноси основни мит о Ниоби, а која је имала седам синова и кћери, због чега је сматрала себе бољом од Лете, мајке Аполона и Артемиде. За казну јој је Лета стрељала децу, а она се скаменила од бола, „па је јак ветар пренесе на брдо Сипил, / одакле, из њених очију, непрестано теку сузе. // Данас Грци кажу – / мајка је мајка, од земље или од камена.” Упечатљива је централна песничка слика скамењене Ниобе из чијих очију на брду Сипил непрестано теку сузе, јер имагинативно призива слику пећине у којој се капљице воде претварају у сталактите, који онда мит преводе у поезију, чија је основна функција не толико опомена на осећање гордости, колико нас враћа на пролошку песму Мирзе Халиловића, која у складу са Хераклитовим исказом који се непрестано песнички искушава, носи наслов „Епилог”, а то је да „очисти свет од заразе”. У песми Игра и забава Средњег слова Енеса Халиловића цитиран је Руми у четвртој строфи: „А ја сам створен само да лицем падам на земљу, / а Руми каже: / А ја сам само шака земље којој се треба смиловати”. Чини се да су Грци и Руми повезани песмама Мирзе и Енеса Халиловића управо мотивом земље, којој се треба смиловати. Ватра у Игри и забави раздваја, али цитирани стихови указују на сталактитски сусрет земље и човека који је земља, тј. на њихово јединство и међусобну припадност.

Сталактит је, може се рећи, брушена и успела књига заиста младог песника, али њена зрелост проистиче из ослањања на искуство предака и спремности да се буде капљица која наставља пут ка конституисању стуба певања. Он зато не бежи од очеве поетике, већ његово искуство претвара и интегрише у сопствено. Тај вид суочавања је храбар и необичан, али заправо елиотовски, јер отац постаје сигнум традиције на коме се итекако може обликовати самосвојан индивидуални таленат.