Ђура Влашкалић
ЗМИЈСКИ СВЛАК ПЛАТАНА

 

Безмало сва приморска места зачета су негде горе на безбедним позицијама у планинама, па су се спуштала ниже ка мору, зависно од тога прети ли њиховим житељима нека невоља или невера, ћа се ваја. Није ни чудо што се невреме, невоља или друга опасност, овде невером назива. Невоља је често долазила од оних у које се вера нема, а богами и од оних који су друге вере – од неверника. Ко је њима веровао, грдно се кајао, те се тако веровање са вером изједначава, а невера са неверством. Једначење ове врсте се поклапа и са добим и лошим. Невера је свакако увек оно лоше.
Сходно томе, верни и неверни, исто као и они који некоме верују или не верују, па и они који се крсте или не крсте, кажу уместо „назвали смо нешто“ – „крстили смо то“ овако или онако. Тако се овде хлеб, крсти као крух, магарац као товар, лук као капула… а једнако га једу уста када га има и тело преживљава од једног и другог, јаше се исто и товар и магарац, а сузе цуре саме од капуле, као и од лука.
Брела је настала незнано када на Биокову високо изнад мора и увале Вруље, одакле креће један од три планинска пута преко превоја Дупци, па на Горња Брела и онда даље према Задварју, и још даље према унутрашњости Далмације ка Имотском Пољу. Остаци утврда и зидина и градина говоре да је овај пут био од огромног значаја у римско доба. 
Сви планински путеви и стазе успостављени су првенствено због трговине, повезивали су море са унутрашњошћу и постојали вековима, пре свега као путеви соли. Со је значила живот и представљала основу за конзервирање хране, људима служила за кување и била је додатак исхране стоци, па се са мора преносила уским стазама или ширим путевима у унутрашњост. 
Питагора је с правом рекао да је со настала од најчистијих родитеља – мора и сунца.
Сада се ови засеоци у Биокову називају Горња Брела, а не ради се само о једном насељу него о више њих. Људи су се вековима, када су безбеднија времена дозвољавала, одатле селили доле у топлије и издашније крајеве и са собом носили и име свог станишта – Брела. Такође, Брела – која се одавно налази на обали – састављена је од мноштва заселака и насеља. Овде се каже „идемо у Брела“, не „у Брелу“, како би граматика налагала; заправо, људи су у праву, јер се мисли се на целину свих делова овог места.
Између Горњих Брела и Брела налази се неколико Градина. Градина постоји и у суседној Башкој Води. На простору Биокова постоји много топонима са тим називом и сам назив Градина указује на давно постојање неког већег насеља; готово увек, археолошка ископавања су то потврдила. Обично се налазе на узвишењима, али неретко и у равницама, па и поред мочвара. Чине их системи шанаца, јендека, камених зидина, бедема и дрвених палисада. Уосталом, њих под истим називима има свугде, а негде се ради и о већим утврђеним местима, не само о сигурним прибежиштвима или осматрачницама. Градине постоје и у целој Далмацији, Хрватској, Босни, Србији, Војводини, на ширем простору Балкана, а баш под тим називом карактеристичне су и у целој Европи. Истраживање биоковских и бреланских градина, као и сличних топонима и налазишта, остају стални изазов за све оне који имају ум отворен за нова сазнања и за оне који имају потребу за повезивањем чињеница о начину живота људи у давна времена и њиховим међусобним односима на ширем подручју.
Одсели смо у делу Бреле где су све куће одвајкада припадале породицама са презименима Жамић и Шошић или, како би се некада говорило (мада се тако званично не зове) – у Доњим Брелама. Можда чак и апсурдно звучи, али овај део Доњих Брела је заправо – горњи, у односу на плажу и делове места ближе мору. Што се више спуштамо са Биокова ка мору, све се више умножавају префикси назива насеља у смислу горњи и доњи, јер увек је неко лоцирано повише оног другог. У сваком случају, овај део се простире изнад целина под називом Шћит, Стомарица и Подцркавље. 
Камене куће Жамића и Шошића грађене су 1800. и неке године, и ницале су како су се фамилије умножавале, све збијеније једна до друге у простору испод садашње Јадранске магистрале, а некада прастарог пута који су још Римљани трасирали. Незнатно изнад магистрале пружа се Француска или Наполеонова цеста, грађена и никад завршена поврх Брела, а која је имала амбицију да од засеока Кричак премости тај део Биокова ка Задварју и споји се са осталим цестама изузетно брзо изграђеним од стране Француза, уз помоћ локалног становништва, све за време њихове кратке владавине Далмацијом.
Испод кућа, вековима густо збијене расту маслине. Некада су се ту гајиле и све врсте поврћа на терасицама земље од крша отете, у вртовима осигураним од ерозије сухозидовима, како су називане те људске творевине. Сада само дугачке беле змије, пажљиво руком ређаног камена сведоче о томе да се све у оквиру домаћинства и на сопственом земљишту, тешком муком производило. Риба, вино, крух, поврће, маслине и њихово уље су били неоходни састојци за одржавање живота одвајкада.
Изнад кућа па према путу, некада су се налазили виногради, а сада су ту небројена борова стабла. У доњем делу пак, многа стабла маслина су старија и од ових камених, већим делом напуштених кућа. Само неке од њих имале су историјску прилику да буду реновиране и адаптиране од стране старих или нових власника, и претворене у апартмане за госте са разних страна света, оне странце који се изненада појаве и којима се вера не преиспитује. Вредност куће је зависила, а и даље зависи, од близине пута и од тога да ли се на њега директно излази. Ако аутомобили нису могли до куће и имања и ако није постојао простор за паркирање кола оне су остајале напуштене и неискориштене од старих власника и незанимљиве купцима. До њих се више није ишло магарцима (којих више није ни било), а нова превозна средства, са много коња који се не виде под хаубом, нису могла да довозе људе и ствари до старих домова. Смокве, нар и дивље растиње овладали су кућама. Камени кровови полако су се урушавали, тако да сада ненасељене куће изгледају као да су се давно некада нашле усред попришта борбе и тако девастиране остале заборављене деценијама.
Последњи од староседелаца који је живео кући у којој смо дочекани, угошћени и смештени, био је дида Богослав Жамић. Његова коноба, део куће који је нужан и свакако неопходан у сваком оваквом објету, централни део око кога се све врти – спремање и чување хране, складиштење вина – очувана је мање-више у истом облику. Конобе су биле намењене и за обидање или обедовање, али и за сваки други целодневни боравак. Врата на овој су аутентична, онаква каква је још његов дида направио. Плафон чине чађаве, од црва избушене греде и даске, исте оне које су постављене када и темељи са зидовима. Стамбени део, над конобом, у највећем делу је адаптиран и надограђен уз поштовање аутентичних стандарда и захтева камене градње давних времена.
Поред врата кроз која се у главну собу или комору улази, некада је стајала камена клупица, сада преправљена у некакав зидић и стелажу за цвеће – или, већ, цвиће, од воље вам назвати га како год. На једном каменом блоку, близу уских улазних врата, Богослав Жамић је уклесао две године; прву када је рођен његов дида (1860) и другу, када се старина упокојио (1954). Очигледно је диди дуговао велику захвалност што му је кров над главом подарио и кућу у наследство оставио. Богослав је доживео нови миленијум и дубоку старост. Нешто улево од поменутог каменог блока, на једно 60–70 сантиметара висине изнад клупице, Богослав је исписао две речи, које су требали да виде сви они који су пролазили уском калдрмом и јединим путем на том нивоу, провлачећи се између кућа његових сродника. Тамо је писало „МОЈ РАЈ“ и то је било све што је ико требало да сазна и примети, без обзира шта је желео да пита овог намћорастог старца, посађеног на клупу по васцели дан. Ако би се неко и усудио да проговори, он је само прстом показивао натпис и наставио да седи ћутећи.
Лево од конобе, поред самог путића, и данас расте огромно дрво, које је некада укућанима пружало хлад и заклон од ветра, а сада и новим власницима чини исти угођај. Када је неколико година пре своје смрти Богослав ушао у процес продаје куће нашим пријатељима и већ узео договорену капару, саопштио је да у цену не улази и дрво. Лукаво је старина за њега тражио и добио додатних пет стотина марака, све под претњом да ће га у супротном одсећи и тако однети са имања. Била је то, ваљда, последња рефлексија гриже савести због тога што се лишава дидине куће. И уопште, сва земља која се простире наниже у појасу према мору, продавана је некада за једну цену, а свака маслина и неко друго дрво, продавани су за додатних педесет марака. Очигледно су живот значила та стабла, не само као заштита од невере већ и као резервоари хране за људе и животиње – јер су поред маслина стајали још и столетни храстови са својим жиревима и хладом.

***

Бура је беснела сву ноћ. Чуо се застрашујући хук ветра изнад у брдима; по жалузинима или гриљама су ударали лијандери, а киша је у густим налетима купала цео пејзаж. Повремено је слабила и мењала облик своје субверзије прерастајући у досадну и дуготрајну непогоду. Ветар би се тада још више појачавао, јер како кажу људи овде, таква упорна киша заправо храни буру. Ипак овај део Бреле је био донекле ушушкан и заштићен од буре, мада је та конфигурација терена више погодовала неким другим врстама ветрова и југо би овде, заправо, још и појачавао своју жестину.
У доњем делу Бреле и суседне Башке Воде, где смо се упутили на кафу овако рано као и било ког другог летњег јутра, бура је ту ноћ начинила приличан дар-мар. Највећу цену су платили оборени мотори и скутери, као домине поређани један уз други, а сада на такав начин и порушени. Сваки шковац или канта за смеће који није био привезан, нашао се изврнут на цести или је у море био чак бачен ветром. Садржај тих канти ветар је у груписао у дну риве, наслаган на камене ограде, које су за овај пут послужиле као брана да не заврши баш све у мору.
Високи и снажни платани испред камених кућа са ресторанима у доњем делу и собама за туристе изнад њих, платили су најмању цену, Њихова робусна стабла и снажне гране, потпуно су одолевали бури. Чак је и лишће остајало нетакнуто на гранама, а са њих је силином ветра једино била огуљена кора, која је свакако висила са стабала и чекала да отпадне у виду неке врсте периодичног змијиног свлака, уступајући могућност новој заштити дебла да додатно ојача.
Гриље или шкуре су мање-више биле на броју, будући да и мањи ветар од њих направи аларм у виду трескања и лупе и буди станаре, па чак и туристе, да их причврсте ако нису забрављене (тако да заклањају собе од сунца или нежељених погледа) или чврсто металиним канџама причвршћене за камене зидове (ако су шалони раскрилени да сунце пропуштају).
Веома је рано; тек је свануло и стидљиво је одмакла пета јутарња ура, па само ретки људи испред локала, тераса и кућа узалуд покушавају да почисте неред који бура прави; али узалуд – то је посао којем се крај не види, баш као ни бури. Док је ње – биће и смећа, па и најупорнији одустају и чекају да сунце бар мало више одскочи, јер могуће је да се тада барем мало бура примири.
Море, донекле укроћено лукобраном испред простора за бродице, носило се са буром прилично добро. Стари су то пријатељи, готово да не могу једно без другог. У малој луци, море је некако као збуњено вртело у круг буром нанесене пластичне столице, сунцобране и пар душека, као да не зна шта би са њима, одједном забасалим ту. Једино је шарена лопта на надувавање, отргнута са неке терасе, скакутала по површини, као да се бура играла са њом уместо деце, бацајући је лево десно и одбијајући је час о површину воде, час о бокове чамаца и бродица.

***

Овога пута на кафу смо дошли колима, пре свега због буре, лишавајући се јутарње шетње од барем четрдесет пет минута у једном правцу, старе навике због које се и будимо овако рано. Ништа на свету се не може поредити са дугом шетњом поред мора, када сунце тек почиње да се појављује на обзорју.
Изашли смо из аута, готово изненађени ударом ветра и силином којом се ваљао по риви. Барба Пере је плесао са метлом око столица у башти свог локала, безуспешно покушавајући да по ко зна који пут савлада лишће и осталу прљавштину нанету ветром. Безмало се изненадио када нас је видео, а затим нам је пожелео добро јутро, осмехујући се видно задовољан, јер је неко ипак стигао у кафану по невремену.
 „Добро ван јутро. Оли вас је бура донила. Ево четврти пут покушавам да пометем, али узалуд. Ајме мени, ма нећу више ни мест!“, каже Перо и улази у локал да скува кафу.
За то време придружила су нам се још два стална јутарња госта: Миро, такође кафеџија и власник конкурентског локала и шјора, коју су сви звали Тета Тинда. Без них нема јутарње кафе на овом месту и овако рано. Сви би били изненађени и уплашени, да их нема.
Барба Пере их је чуо како говоре у башти и припремио кафу за сво четворо.
Миро је начелно увек оптимиста и држи јутарњу банку са својим причама и кад другима није до разговора.
– Пере, пада бура сад – каже Миро.
  – Ма хоће ли преста данас?
– Хоће, хоће, зову липо вриме даље – наставља Миро. – Да није бура учинија, не би онолку кишурину потира. А било је кише мисецима уназај, бога ти!.
– Од сутра зову сунце и топло вриме. Биће сваки дан тридесет степени, а бога ти, ка шта и триба у шестом мисецу! Обарићемо се ка жебе, ал нека. Добро је за туристе. Од нечега се триба живети!
Утом, нама присутнима у башти су се придружили и остали гости. Стигла је и Шјора Лиле, коју сви (исто као и Тинду) зову Тета Лиле. Пере износи кафу и осталима. Годинама памти какву ко кафу воли, и грешке нема. По њему се види да је сада већ прилично остарио и да га муче колена, као успомена на вишедеценијски посао власника кафане и конобара, као сада, последњих година, по потреби и личној жељи да се дружи рано ујутро са гостима. Ако би замислили како један стари шармантни, далматински кафеџија треба да изгледа – онда би то управо било овако као што Перо (или, већ, Пере како они изговарају), управо и изгледа; сéде, нешто дуже, зачешљане косе, беле брадице, доброћудних немирних очију и са обавезном минђушом у облику алке у левом уху. Он у сваком моменту зна шта му је чинити и има баланс у понашању, води рачуна да ли треба да седне код некога, донесе кафу или поспреми за неким гостом. Није наметљив, а довољно је љубазан да веже госте за своју кафану. Пере ради само ујутро рано, док послужи старе редовне госте, а онда посао наставља син и остали чланови породице, до касно у ноћ.
Сви стални гости се међу собом добро познају, неки и од малих ногу, свако обично седи за својим столом, са оним ко му је по нечему близак, али разговор се води када неко отвори тему у оквиру целе ове мале заједнице, без обзира где је ко лоциран. Ово јутро и бура учинили су нешто друго. Мада је ветар полако слабио, још увек је било свеже и чак помало непријатно. Сви смо се груписали и седели на столицама за два стола у средини баште, као да смо очекивали да нас међусобна близина угреје и унесе међу нас додатни осећај сигурности. Када би бура појачавала своје ударе, као по команди, сви смо рукама заклањали шољице на тацницама и придржавали чаше да их ветар не одува.
Шјоре, Лиле и Тинде, настављају причу међусобним информисањем о стању своје генерације.
– Уморила се она, Луче.
  – А болесна је била, пукла јој је она аорта од срца.
– Анеуризма. То се мора прегледават. Није се на вриме јавила у болницу. Закључак додаје Миро:
– Ја мислин да ће њу спалит… – завршава Тета тинде ову тему.
– А како сте ви од јутрос? – обраћа се мени шјора Лиле. – Кад путујете назад?
Када би комуницирали са мном, ови једноставни људи су се држали само личних тема и постављали сасвим куртоазна и дискретна питања. Политику нису спомињали, јер су знали да долазим из средине крајње оптерећене њоме и да на путовањима пуним батерије и одмарам мозак од свакодневице.
  – Добро сам, заиста. Кад сам овде, још сам и боље. Путујемо већ сутра.
– Брзо је прошло, а вриме богами и није било липо. Знам ја вас, доћи ћете нам опет. – Затим је погледала у мог домаћина и наставила: – А овде имате и добре пријатеље.
– Пријатеље не стичеш, нити их поседујеш или имаш. Није пријатељ шешир, да га имаш и ставиш на главу када ти треба заштита од хладноће, топлоте, ветра или било које друге невоље, природне или неприродне и нежељене животне ситуације. Пријатељ будеш, или ти неко други буде – одговорио сам и наставио даље, помало се плашећи да не држим помало претешко и озбиљно слово за ово рано јутарње доба.
– У томе је разлика између имати, поседовати и бити некоме нешто. Јер када нешто имаш, можеш са тиме шта хоћеш, до те мере да то чак даш некоме другом, уступиш, па и продаш. Пријатељство је нешто друго, оно је непреносиво. Умноживо јесте. И управо зато – хоћете ли да будемо пријатељи, једино је исправно питање.
Кафана је за тренутак заћутала, а онда је Тета Тинде упрла прст у мене и изустила, крајње далматински једноставно и директно:
– Ови човик ми се свиђа. Хоћете ли да будемо пријатељи?
Бура као да је посустајала. Хука ветра са планине готово да није више било у звучној позадини, па су се јасније чули убрзани ритмични удари затегнутих конопа о јарболе.
– Ћа липо туку јарболи – рече неко.

Јун 2023.