Хертрудис Гомес де Авељанеда
АУТОБИОГРАФИЈА ГОСПОЂЕ ДОЊЕ ХЕРТРУДИС ГОМЕС ДЕ АВЕЉАНЕДЕ

 

 

23.јул у један ноћу

 

Морам да издвојим време за вас, обећала сам вам. Пошто ноћас не могу да спавам, желим да пишем; пишући о себи мислим и на вас, заправо само бих због вас и пристала на то.

Исповест, коју празноверна и срамежљива савест извуче из покајничке душе пред ногама небеског ђакона, никад није била искренија, честитија, од оне коју сам спремна вама да напишем. Након што ишчитате ову свешчицу, познаваћете ме колико и себе самог, ако не и боље. Али захтевам две ствари. Прво: нека ватра прождре овај папир чим га прочитате. Друго: да осим вас нико на овом свету не дозна да је уопште постојао.

Знате да сам се родила у једном граду у средишту острва Куба, где ми је отац добио намештење 1809. године и потом се оженио мојом мајком, која је одатле родом.

Пошто опсежне појединости о мом рођењу нису нужне за део приче који би вас могао да занима, нећу вас замарати узалудним маленкостима, али нећу ни изоставити неке које могу допринети да стекнете јаснију слику о наредним догађајима.

Откад знам за себе било ми је јасно да сам се родила на повлашћеној друштвеној позицији: моја породица с мајчине стране заузимала је један од врховних положаја у земљи, отац ми је био господин и уживао је уважавање какво заслужују његов интелект и врлине и сав онај престиж који у малом граду у повоју уживају службеници одређеног сталежа. Нико није уживао тај престиж у таквој мери: ни његови претходници ни његови наследници на функцији команданта пристаништа, коју је обављао у средишту острва. Мој отац је блистао у послу захваљујући својој врсној виспрености и умео је да успостави најпочасније везе на Куби, па чак и у Шпанији.

Ускоро ће се навршити шеснаест година од његове смрти, али сигурна сам, и те како сигурна, да успомена на њега у градићу Пуерто Принсипе и даље живи и да му се име не изговара без хвале и благослова: ником зло није нанео и учинио је свако добро што је могао. И у јавном и у приватном животу увек је био исти: племенит, одважан, честит, широкогруд и непоткупљив.

Међутим, мама није била срећна с њим, можда зато што не може бити среће у присилној заједници, можда зато што је она била одвише млада, а отац зрелији, те се нису могли слагати. Но, премда несрећни, барем су обоје били беспрекорни. Она је била најпоштенија и најчеднија жена, и никад јој се није могла приговорити ни најмања замерка на рачун њене достојанствености као жене и мајке.

Опростите ми на овом хвалоспеву: ту почаст морам да одам онима који су ми подарили живот и осећам одређени понос што, када побројим врлине због којих су мога оца толико поштовали, могу да кажем: ја сам његова кћи.

Није ми било ни девет година када сам га изгубила. Од петоро браће и сестара, колико нас је било, након његове смрти остало нас је само двоје: Мануел и ја. Зато смо били тако болећиво вољени, с тим што је мама показивала нешто већу наклоност према Манолиту, а тата према мени. Можда је зато, поред тога што сам готово три године старија од њега, моја бол због татине смрти била живља него у мога брата. Упркос томе, колико сам само далеко тада била од спознаје величине свога губитка!

Отац је већ неколико година планирао да се врати у Шпанију и да се настани у Севиљи. Последњих месеци живота та замисао му је била све одрешитија и пресуднија. Вајкао се што неће оставити кости у отаџбини и, предвиђајући да ће Кубу задесити иста судбина као суседно острво, које су црнци заузели, молио је мајку да крене с децом пут Шпаније. Жртвовање никаквих добара, говорио је, није претерано: прилика да се настаниш у Шпанији никад неће бити скупа. То му је била последња воља и, кад сам за њу касније дознала, пожелела сам да је остварим. Можда је то био разлог моје привржености овој земљи и моје повремене чежње да напустим своју домовину и дођем у овај стари свет.

Остаде мајка удовица, још увек млада, богата, лепа (одиста је била врло лепа) и може се претпоставити да јој није недостајало удварача, претендената на њену руку. Међу њима Ескалада, потпуковник тадашњег гарнизона Пуерто Принсипеа, такође млад, наочит, допадљив због лепих манира и негованог духа. Мама га је заволела и, пре него што ће се навршити десет месеци откако смо остали сирочад, добили смо очуха. Деда, ујаци и цела породица веома су лоше прихватили тај брак; но, мајка показа такву одлучност какву није имала никада пре нити икада касније. Мада сам била мала, то ми је сломило срце. Међутим, нисам из злурадих материјалних разлога била тако осетљива на склапање тог брака: била је то бол што видим тако брзо заузету постељу свога оца и предосећај какве ће последице имати та брзоплета заједница.

 

(…)

 

Од раног узраста показивала сам љубав према учењу и склоност ка меланхолији. Нисам проналазила симпатије у девојчицама свог узраста; само су три сусетке, кћерке једног придошлице из Санто Доминга, заслуживале моје пријатељство. Била су то три лепа, по природи врло бистра, детета. (…) Играле смо се извођења комедија, причале смо приче, такмичећи се чије ће бити лепше, решавале загонетке и надметале се у цртању цвећа и птичица. Никад нисмо учествовале у трештавим играма других девојчица које смо сретале.

Касније, читање романа, поезије и комедија постало нам је главна страст. Мама нас је понекад корила што, одвећ велике, не водимо рачуна о свом изгледу и бежимо од друштва као дивље. Јер је наше највеће задовољство било да се затворимо у собу с књигама, да читамо омиљене романе и оплакујемо недаће толико вољених замишљених јунака.

Тако сам навршила тринаест година. Срећних ли дана што бесповратно прођоше! Сепеда, сутра ћу наставити да пишем. Уморна сам, а и перо је дотрајало. Шта ли ви сада радите? Вероватно спавате, дај Боже!“

 

25.јул изјутра

 

(…)

 

Породица ми је уговорила брак с једним господином с Кубе, нашим далеким рођаком. Био је то стасит човек и сматран је најбољом приликом у земљи. Када ми је речено да сам му обећана за жену, не видех у том плану ништа што ми не би годило. У то време сам почела да идем на балове, у шетње, на окупљања, и будила се у мени женска сујета. Да се удам за најбогатијег нежењу у Пуерто Принсипеу, којег су многе желеле, да имам раскошну кућу, величанствене кочије, скупоцене уресе и слично: та помисао ми је годила. С друге стране, о љубави нисам знала ништа, осим онога што сам читала у романима, те сам сама себе наравно убедила да лудо волим свог заручника. Како готово никад с њим нисам проговорила и скоро да га уопште нисам познавала, могла сам да му наденем карактер који ми је највише одговарао. Разуме се, убедила сам себе да је племенит, грандиозан, галантан и углађен. (…) Заљубила сам се у то савршено биће, које сам видела у свом младожењи. Нажалост, моја чаробна химера није дуго трајала. Упркос мојој нади, веома брзо сам спознала да је тај човек грандиозан и сусретљив само у мојој машти, да му је памет врло ограничена, начин размишљања обичан, врлине и те како спорне. Почела сам да тугујем и да посматрам свој брак с мање ласкаве тачке гледишта. У то време, мој будући је морао да оде у Хавану, те ми је његово десетомесечно одсуство омогућило да заборавим на своје заруке. Како нисам виђала свог младожењу, и скоро да ми га нико није ни помињао, једва да бих се, у ретким приликама, магловито присетила да постоји на овоме свету. Пријатељство ми је тада обузимало целу душу. Нашла сам нову пријатељицу у једној рођаки, која је, одгојена у самостану, тада почела да се креће у друштву. Она је била предивно створење; ниједну другу рођаку нисам волела, али према њој сам осетила наклоност од самог тренутка када сам је угледала.

Иако ме је срце у животу некад и преварило, чини ми се да су његови први наговештаји обично били тачни и умесни. Ретко бих развила симпатију према на први поглед одбојним особама, а много пута сам предвидела, на исти тај први поглед, да ће неко бити предмет моје будуће наклоности.

 

(…)

 

[Н]адала сам се да ћу једнога дана остварити снове свога срца.

Сепеда! Како сам се само заваравала! Та зар постоји мушкарац који може да испуни жудње ове осетљиве душе, ватрене и нежне у исто време? Узалуд сам га девет година тражила! Узалуд! Нашла сам мушкарце, мушкарце који један другом сличе. Ниједног пред којег бих могла стати с поштовањем и рећи с усхићењем: ти ћеш бити мој Бог на земљи, безусловни власник ове страствене душе. Моје љубави су зато биле слабашне и пролазне. Тражила сам доброту коју нисам налазила и која можда на земљи и не постоји. Више је не тражим, не чекам је, не прижељкујем је: зато сам спокојнија.

Наставићу по подне или сутра. Збогом!“

 

(…)

 

 

У један ноћу

 

Видела сам Кура[1] у позоришту, вас нисам, но нисам вас ни очекивала. Зар ћете наставити с таквим начином живота? Та зар одиста то што не волите друштво буди у вама ту врсту мизантропије; не, то је немогуће. Потребно је да много пропатите и будете жртва друштва, да бисте га презрели до те мере. Ви, који немате ваљане разлоге да се жалите на њега, ви можете упознати његове пороке и неправде и не предати му се с несмотреношћу неискуства и простоте, али није могуће да без врло јаких разлога тако задрто бежите од њега у двадесет и трећој години. Ако не друштво, барем би вам због музике опера могла бити привлачна. Ја, која сам без сумње претрпела више недаћа од збиље него што сте ви могли да искусите, ја, која познајем свет и друштво барем колико и ви, не осећам ту мизантропију; и мада не гледам ни на друштво ни на свет кроз чаробну призму сањарија, ипак знам да ми је потребно и једно и друго: дакле, какву ми то тајну ви кријете? Незахвалниче! Загосподарите мојим поверењем, а онда ми ускраћујете своје: називате се мојим пријатељем, а претварате се преда мном! Слушајте ме сад. Не тражим вам ја да ми поверавате своје тајне, не; поштујем их, али молите Бога да их нисам већ наслутила.

Ако оно што ми је од синоћ на памети није само моја уобразиља, ако за ту осамљеност имате разлог који слутим… увек ћу вам бити пријатељица, али ће ми бити јасно да ви мени нисте пријатељ. Осим тога, биће ми јасно да сте кадри посегнути за лукавствима и ситним лажима, биће ми јасно да ме ви нисте разумели и… шта ја знам! Видећу у вама обичног мушкарца, онаквог какви су и остали. Од синоћ сте ми толико пали у очима да… (та што не бих била искрена?) да се плашим да ће ваше име продужити списак мојих разочарања. Ја ћу изгубити, ако је тако, ја ћу изгубити један сан, последњи сан који ми је улепшао поједине дане, али ви ћете изгубити више: то да. Јер где ћете наћи пријатељицу попут мене? Ви не знате, није вам ни накрај памети колико је чиста, колико безинтересна, колико нежна наклоност коју у мени будите. Но, докле ћу овако? Противречим сама себи! Не, драги Сепеда, нећете изгубити моје пријатељство све док оно вама ишта значи, али кумим вас богом и искреношћу моје душе, преклињем вас, ако ово пријатељство штети дражим интересима срца, ако се плашите да ће оно заметнути љубомору и изазвати незадовољство вољене особе, не тражите изговоре да то избегнете. Послушајте ме. Наше пријатељство је исувише племенито и чисто да би се држало у сени тајанствености. Ја се с тим одиста не могу помирити, али ако његова отвореност може увредити љубав, љубав је на првом месту: пријатељство се мора жртвовати, и тако ће и бити, ја то захтевам. Моје срце се због тога неће променити и увек ће Сепеда у њему заузимати посебно место.

Сутра ћу наставити своју причу, а можда ћу је и завршити, али нећете је ви тако брзо добити, јер се сутра нећемо видети. Нужно је избегавати честе сусрете, јер ми због вашег друштва не би годило ниједно друго, а не желим да сузим круг своје радости, већ да га колико год је могуће проширим. Збогом, до сутра, дакле, до сутра на овој хартији, јер, понављам, покушаћу да вас не видим колико год дана будем могла, мада, руку на срце, већ осећам потребу за вашим друштвом.

26.јул изјутра

 

(…)

 

Сепеда! Драги Сепеда! Да ли можда и ви, као ја, осећате колико мало вреде овај свет и његова корумпирана задовољства? Да се не испостави да сте ви још једно моје разочарање? Ко ће ми зајемчити да нисте лицемер? Ко ће ми гарантовати да сте искрени…? Сепеда! Сепеда, ако нисте први мушкарац, неминовно ћете бити последњи, а… признајем, мој суд се колеба између те две крајности. Међутим, видите већ да ме моја несмотреност повлачи за собом: ова бележница је доказ тога. Можда ћу се једног дана кајати што сам је исписала. Зар је битно! Биће то још једно разочарање, али последње.

После подне

 

(…)

 

И мој очух је био нарушеног здравља, а то је приписивао клими. Сам је себе убедио да ће умрети не оде ли у Шпанију, и пошто није презрео живот као ја, зацртао је да то оствари. Тај план ме је извукао из безвољности; прижељкивала сам друго небо, другу земљу, други живот: волела сам Шпанију и к њој ме је вукао неки срчани нагон. Разочарана у мајчину породицу, жудела сам да упознам очеву, да видим његову родну земљу и удахнем ваздух који је он први пут удахнуо. Зато сам се заузела да наговорим мајку да се преселимо у овај стари свет.

 

 

(…)

 

Мислећи да ће мајка лакше попустити ако је извуче из њеног краја и породице, предложио јој је да одемо на неколико месеци у Сантјаго де Кубу, где му је био стациониран пук. Сви смо подржали његове напоре и успели смо.

Тужно, тужније него што сам очекивала, било је напуштање мог краја и растанак од рођаке, али, стигавши у Сантјаго, нове слике дале су ми нови живот.

Сантјаго де Куба је град мање-више попут Пуерто Принсипеа, додуше нешто ружнији и неуреднији. Али његово прелепо небо, његова живописна и величанствена природа, његова ускомешана лука, култура и сусретљивост његових житеља чинили су га на неки начин супериорним. Тако су ме ласкаво прихватили у том граду да након два месеца ту више нисам била странац. Никад женска сујета није имала више разлога да буде задовољна. Волели су ме и обасипали пажњом и никад нећу моћи да заборавим љубазности које дугујем житељима Сантјага. Онда сам опет заволела књигу и друштво.

Писала сам стихове који су с усхићењем хваљени. Препустила сам се забавама, где сам била жељно ишчекивана и обасипана пажњом. Претпоставићете да ми није фалило удварача, и то кажем с одређеним поносом: за моју наклоност су се борили најугледнији младићи из краја. Но, ниједан је није придобио искључиво за себе. На балу моју наклоност је заслуживао најбољи плесач, на корзоу онај који најотменије јаше лепог коња, на књижевним вечерима онај који најблагогласније и најживописније говори. Никакву жељу за љубављу у Сантјагу нисам имала, па ми стога није приредио никакво разочарање. Можда га зато толико волим.

 

 

(…)

 

Мој очух је умео да искористи свој ауторитет над мајком, а ја сам га толико подржавала да смо на крају успели да је приволимо да пођемо у Шпанију. Деветог априла 1836. укрцали смо се на једну француску фрегату пут Бордоа и, болне и уплакане, незахвално смо напустиле вољену земљу, коју можда никад више нећемо видети.

Опростите ми, сузе ми умрљаше хартију, не могу без емоција ни да помислим на ту незаборавну ноћ у којој сам последњи пут видела тле Кубе.

Пловидба је за мене била извориште нових емоција. „Кад пловимо плавенкастим морима“, рекао је Лорд Бајрон, „мисли су нам слободне попут океана.“ Његова узвишена и поетска душа је то вероватно тако доживела, а и моја је. Лепе су ноћи у Тропима, уживала сам у њима, али лепше су ноћи на океану. Неописиве чаробности има у даху поветарца који испуњава дрхтуљава једра, у бледуњавом одразу месечине на води, у том неизмерном пространству што нам се пружа над главом и под ногама. Као да се Бог боље укаже узнемиреној души усред те две бесконачности – неба и мора! – и као да се неки мистични глас чује у хроптању ветра и валова. Да сам била атеиста, тада бих почела да верујем.

 

(…)

 

Напокон, након доброг и лошег времена, након што смо искусили све доживљаје својствене дугој пловидби, првог јуна смо с радошћу поздравили блиставе обале Француске.

Дани које сам провела у Бордоу сада ми личе на леп сан. Душа ми се отворила у тој земљи светлости и просвећености. Нисам волела, нисам патила, не знам ни да ли сам мислила. Била сам очарана, моје срце и очи нису успевали све да упију. Морала сам да напустим тај заводљиви град и нисам то учинила без суза.

Никакве симпатије нисам могла наћи у Галисији. Будући да сам пристигла из једног од првих градова Француске, Ла Коруња ми се учинила тричавијом него што је заправо била, јер данас је сматрам једним од најлепших места у Шпанији. Али галисијска ћуд ми се није допадала, а ни клима ми није пријала. Руку на срце, можда бих се и навикла, можда би се распршио тај први непријатни утисак који сам имала кад сам стигла, да ме нису неочекивано снашле праве, истинске муке. Збогом, до скорог наставка.

Увече

 

Очух се до тада добро опходио према нама: потом је скинуо маску. Био је у својој земљи и са својом породицом, а ми смо напустили све. Његова злурада душа је користила те предности.

Нећу вас замарати тугаљивим појединостима у вези с нашом ситуацијом у кући; биће довољно да знате да није било мука и понижења које нисам ћутке прогутала. Мама је била веома несрећна, а ја нисам имала снаге да се носим с њеним мукама, мада сам своје устрајно подносила. Мануел је морао да оде у иностранство; на то га је очух натерао. Ах! Не би било краја ако бих наумила да у танчине испричам будалаштине, злостављања и подлости тога човека, кога морам и желим и даље да поштујем као мужа моје мајке. Бог то зна и једног дана ће нам обома судити.

Усред тих непријатних породичних околности, упознала сам Рикафорта, који ме је заволео: и ја сам њега волела од првог дана када сам га упознала. Мало је душа тако лепих попут његове, племенитих, осећајних, несебичних, часних и префињених. Памет му није парирала души: на моје разочарање, била је знатно скромнија. Брзо сам спознала ту ману: мада галантан, Рикафорт се изгледа осећао понижено због надмоћности коју ми је приписивао. Увек су му идеје и укуси били у супротности с мојима. Није волео моју љубав према књизи и то што пишем стихове сматрао је злочином. Моја размишљања о многим стварима задавала су му муке и изазивала немир. Дрхтао је при помисли шта ће свет рећи и често ми говорио: „Шта ћеш постићи тиме што ћеш стећи књижевно признање и репутацију генија? Привући ћеш завист и узбуркати клевете и зле језике.“ Био је у праву, али ме је тај хладни резон пренеражавао.

Мада је моју душу сматрао узвишеном и племенитим, није ми крио да не воли моју ћуд и понављао ми је да ће та моја ћуд и њему и мени самој доћи главе. Ја сам се трудила да је потиснем и гушила сам сопствене нагоне не бих ли му угодила, али то упорно злостављање ме је растуживало и, приметивши то, убедио је себе да никада неће моћи да ме усрећи. Упркос свему томе, сваког дана смо се све више волели.

Породичне муке су ме толико притискале да сам осетила потребу да олакшам душу и поверила сам му се: никад нећу заборавити тај тренутак! Очи су му се испуниле сузама! И тада ме је, оним гласом што неискрен човек никад неће моћи да опонаша, замолио да узмем његово срце и његову руку и да му дам право да ме штити и освети.

Данима сам оклевала. Мој страх од брака је био екстреман, али напослетку сам попустила: неподношљива породична ситуација, моја беспомоћност, наша љубав, све се то удружило и превагнуло и, када сам му рекла да пристајем да му будем жена, заумила сам да посветим живот томе да његов учиним срећним и да жртвујем свој оног тренутка када не будем могла да испуним тај циљ. Таленат, ужици, све је за мене пресахнуло: само сам желела да испуним строге дужности на које сам се обавезала и да учиним све у својој моћи да олабавим окове које сам Рикафорту наметнула. Ах, Боже, зашто нисам успела у томе?! Ти знаш да су ми намере биле чисте, а жеље искрене! Зашто их ниси услишио? Не могу тврдити да бих заувек волела Рикафорта, јер ко може јемчити у име свог срца? Али сигурна сам да бих га увек поштовала и да га никада не бих нагнала да прокуне дан када ми се заветовао, јер ако не могу јемчити за своја осећања, барем могу јемчити за своје поступке. Али ништа се од тога није могло остварити: злосрећна слабост мог карактера је морала све да поремети.

Наш брак није могао одмах да се реализује. Он је био поносан, а и ја сам: ни једно ни друго нисмо желели да зависимо од својих породица ни једног јединог дана. Захваљујући очуху, моје имовинско стање је било замршено, а Рикафорт је имао само нередовну плату. Очуху сам изнела разумне предлоге, али их није прихватио: у суду сам поднела захтев да, као пунолетна, сама управљам својим иметком, описавши своју специфичну ситуацију, али пре него што сам добила одговор, Рикафортов отац је разрешен дужности, а сину је наложено да се прикључи његовом пуку. Била сам праведна према Генералу. Познавала сам његову ћуд и искреност и нисам сумњала да бих у њему нашла оца, али била сам одвише поносна да бих ушла у његову породицу као просјакиња, те реших да се не удам док не разјасним своје имовинско стање и не саопштим Рикафорту какво је оно и колику сигурност пружа.

Све у свему, након доста оклевања и болних сцена, Рикафорт је отишао на своје одредиште. Болно ми је било, веома болно, то одвајање, додуше далеко од тога да сам га сматрала вековечним. Међутим, након прва два месеца дала сам се у размишљање о разликама између Рикафорта и мене: приупитала сам саму себе неће ли та супериорност што ми он намеће пре или касније бити повод за растанак и, промишљајући о манама брака и предностима слободе, самој себи честитах на томе што сам још слободна. Негде у то доба мој брат је дошао у Ла Коруњу… Сада ми је и те како потребна ваша сусретљивост, драги Сепеда, јер се још срамим своје недоследности. Брат ми је дошао и покудио мој брак. Представио ми је печалну судбу војника у тренутним околностима: усхићено ми је причао о путовању у Андалузију, на које је желео да заједно пођемо и упознамо очеву фамилију (коју ми је хвалио, сада знам, незаслужено) и како ћу срећна бити кад добијем на управљање свој иметак, јер ћу моћи да уживам у удобном и независном животу према сопственом нахођењу. Поврх свега, рекао ми је, а то је оставило највећи утисак на мене, да ћемо се он и ја, ако се удам за Рикафорта и пођем за њим, можда засвагда растати. Шта бих вам рекла да се оправдам…? Ништа, ништа није довољно. Била сам слаба и недоследна. Отишла сам с братом у Лисабон: никада се више нисам чула с Рикафортом.

Ако се изузме бол због одвајања од маме, могу рећи да сам са задовољством напустила Галисију. Врло је мало тамошњих људи заслуживало моју наклоност и приде сам знала да ту имам много непријатеља: сви су они били Ескаладини рођаци. Хвала небесима што нису могли да повреде моју част колико год да су то желели, али су мом угледу на друге начине задавали хиљаде бритких удараца. Говорили су да сам неверник, а доказ који су наводили био је то што читам Русоа и што су ме видели како једем маслац петком. Говорили су да сам ја узрок свих неприлика које мајка има с мужем и да је ја саветујем да му не испуњава прохтеве. Васпитање госпођица на Куби се толико разликује од оног у Галисији да би у мојој земљи жена, па чак и из средње класе, сматрала понижењем да обавља послове на које у Галисији и оне на најугледнијим позицијама гледају као на обавезу свога пола. Рођаке мога очуха су зато говориле да ја нисам добра ни за шта, јер не умем да пеглам, ни да кувам, ни да плетем, јер не чистим прозоре, нити распремам кревете, нити потирем своју собу. Према њима, мени је требало двадесет служавки и понашала сам се као принцеза. Исмевали су такође моју љубав према науковању и звали ме „докторка“. Једна Ескаладина сестра је ошамарила служавку, јер, приупитана о мени у кући у којој је дотад давала бриљантне извештаје, одважи се сирота жена да каже да сам анђео и да ме, далеко од тога да сам надмена и захтевна, све служавке у кући воле пошто се лепо опходим према њима.

Можете претпоставити да ми нимало жао није било да напустим то место и да ли бих се са задовољством вратила у њега, када бих доживела ту несрећу да се моја породица тамо врати.

Након што сам раскинула завете и постала слободна, мада не и срећнија, убеђена да никада не треба да се удам и да љубав задаје више мука него што пружа ужитака, ставила сам себи у задатак да усвојим одређени систем, који сам већ неко време имала на уму. Пожелела сам да понос замени осећајност и чинило ми се да је боље да будем допадљива свима него да ме један мушкарац воли: нарочито јер ми тај један никад не би испунио све жеље. Изгубила сам наду да ћу наћи човека свога срца. Више нисам тражила ни љубав ни пријатељство: прижељкивала сам успутне и пролазне романсе које ће ме поштедети једноличности, али ми неће пробудити права осећања. Међутим, колико год се ја упињала, осећања нису могла да ми отупе. Први пут одвојена од маме, без наде да ћу поново видети Рикафорта (кога сам још волела), осећајући више него икада празнину у души, разочарана светом који не испуњава моја хтења, разочарана у саму себе због своје неспособности да будем срећна, узалуд сам прижељкивала да ми осећања отупе и да утулим у себи плодно семе осећајности и боли.

Доживела сам још једно разочарање, ништа мање болно. Много сам волела свога брата и према њему сам била толико несебична да су ме други корили: увек сам према њему била нежна, попустљива и пажљива. Нашавши се сама с њим у свету очекивала сам да његово понашање према мени буде исто као моје: утом се и разочарах! Спознах да човек увек злоупотребљава незаштићену доброту и да је мало довољно великих и племенитих душа које неће желети да угњетавају када спознају да су јаче.

Волела бих да сам умела да се променим. Мислила сам да ћу бити мање несрећна само ако успем да не волим никога грозничаво, да будем неповерљива према свакоме, презрива према свему, ако се оканим сваке жеље, ако владам догађајима тако што их предвиђам и извлачим из живота све користи што пред мене стави, али не придајући им великог значаја. Већ сам се срамила осећајности, увек чинила ме је жртвом.

Више од годину дана радим на остварењу свог циља, не знам хоће ли то бити излишан труд. За то време сам два пута ступила у краткотрајне везе; толико кратке да једна од њих није трајала дуже од петнаест дана. Моје срце их није осетило, проистекле су ми само из главе, из потребе за разбибригом, што је пример друштва у којем живим: ништа више. Била је то више друштвена обавеза него љубав.

 

(…)

 

Али треба да будем опширнија о једној недавно окончаној вези за коју знате. Нужно је да не прећутим ништа и да сазнате разлоге које сам имала да се упустим у њу и да је окончам. Ах, које сам разлоге имала да се упустим у њу…! Срам ме је да вам кажем, али није важно. Моја искреност захтева да вам их саопштим; ваша предусретљивост вам налаже да их заборавите чим их прочитате.

Збогом: потребан ми је предах. Осим тога, сад је десет сати, спремићу се и идем по Конћу, па ћемо на Војводин трг. Пошто идем тако касно, надам се да нећу срести вас код Конће.

 

У један изјутра

 

 

Заиста, нисам вас срела и знала сам да и нисте ту били. Бескрајно вам хвала! Сада знам да стварно постоји огромна допадљивост између нас двоје. Видим да смо у исто време донели исту одлуку. Да, неопходно је, заиста је неопходно да се ређе виђамо. У супротном ћемо постати још недружевнији и чуднији. Стога вас обавештавам да ћу вас избегавати крајње савесно. Обоје смо одвише тужни и безнадежни да бисмо желели још више то да будемо. Потребно је да нађете ведрије друштво, а и ја ћу. Али не тражите искрену пријатељицу: ту титулу захтевам за себе, разумете ли? Све у свему, преломила сам да прекршим своју одлуку. Да, нудим вам своје пријатељство. Али знајте, могу вам бити пријатељица и ако вас не виђам свакодневно, или можда уопште; и ви ћете мени бити пријатељ, мој једини пријатељ, али не желим, нити треба ви да желите, да ми будете пратња на друштвеним окупљањима. Сутра ћу ставити тачку на овај текст, мада не знам када ћу вам га уручити. Лаку ноћ: имам ужасну главобољу.

 

Данас, 27. јул после подне

 

У исто време када је Мендес Виго почео да ми се удвара, „још неко“[2] ми је указао одређену пажњу. Тај неко ми се допадао више него што сам желела. Нека чудна и каприциозна сила ме је вукла к њему и стресла бих се при самој помисли да још могу да волим: утолико више што сам, верујући да постоји огромна разлика у ћуди и склоностима између те особе и мене, у новој љубави предвиђала ново разочарање. Међутим, као да ми је срце инстинктивно говорило да је дошао тренутак да оставим за собом своје прошле недоследности, и не знајући зашто, осећала сам се савладаном.

Знам колико снажнија постаје потиснута жеља, те нисам хтела да је потиснем, али нисам хтела ни да јој се у потпуности предам, јер сам се плашила да ће тако постати свемоћна. Зато је било потребно понос супротставити осећањима и неком пасијом одвратити пажњу с одвише живог интересовања које сам осећала.

Сепеда, нећу ништа прећутати, бићу искрена: за име Бога, не судите ми строго.

Човек који ме је занимао обилазио ме је, а онај који ми се није допадао удвостручио је знаке пажње и брижљивости. Први је у моме срцу изазивао замашни немир и пекла ме је његова колебљивост; други ми је ласкао, забављао ме својом дечачком љубављу и чинило ми се да није нарочито опасан.

Урадила сам оно што ми се чинило да ће ми донети спокој и за шта сам претпостављала да неће имати велике последице. Прихватила сам наклоност једног и покушала да угушим ону коју је у мени овај други будио. Све је речено! А сад ви то заборавите.

Нећу крити да су чистота мог младог љубавника, његова ватрена љубав и хиљаду изванредних врлина што сам у њему откривала успели да ме дирну. Сироти момак! Колико ме је само волео! Зашто ово хировито срце није умело достојно да му узврати…? Не знам!

Будио је у мени љубав без илузија, без жара: неку неухватљиву љубав која ми је понекад више личила на ону што мајка осећа према детету; немојте се смејати овом поређењу. Та откуд то да тај младић није у мени изазивао другу врсту љубави? Не бих знала, стварно не знам. Није ненаочит, нити глуп, то знате, и чак могу рећи да постоји одређени склад између нас. Волео ме је онако како бих ја волела да сам нашла човека из снова. Он није био тај човек: улудо сам се упињала и, говорећи му да га волим, желела сам саму себе у то да убедим. Узалуд сам ћутке сама себи пребацивала да сам хировита и незахвална: узалуд! Признаћу вам оно што тада нисам хтела да признам себи: крај тог младића доживела сам тренутке неподношљиве чаме, на његове најстраственије изјаве љубави срце ми је остајало хладно, а понекад бих осетила и некакво гађење.

Био је то необјашњиви ћеф мога срца, јер ми се јесте допадао! Бог зна! Допадао ми се, понављам, али не могу рећи, а да не порекнем оно у шта сам у дубини душе убеђена, да сам га волела. Не умем да објасним тај несклад, али га савршено осећам.

Био је он одвише заљубљен да би своје жеље ограничио на просту, без сумње, пролазну везу. Хтео је да ми измами обећање да ћу му бити жена, а ја сам га одрешно одбила. Отворено сам му објаснила своју одбојност према браку, а нисам му крила ни то да моја љубав није таква да би у мени пробуди жељу да будем његова. Назвао ме је чудном, хладном и бездушном женом. Колико суза! Колико прекора!

Оставила бих га ја да ме није сажаљење нагнало да сачекам да га прође, а нисам сумњала да хоће, тај љубавни занос што га је запосео. Толико сам га гледала како пати да ме је то гануло и, баш како месец обећаш детету које за њим плаче, обећала сам му да ћу једног дана бити његова.

Некакву ситницу му је мама касније замерила, те се с толиким презиром, па чак и неучтивошћу, опходила према њему да сам му ја, увређена, за његово добро, забранила да наредних неколико дана долази код нас, да би се мајка смирила и да бих јој ставила до знања колико је недолична према њему због некакве детињарије. Сироти младић је помислио да ме више неће видети, шта ја знам шта се мотало по тој глави. Међутим, уистину је учинио хиљаду непоправљивих лудости. Након неколико дана узрујаности и смртне забринутости, коју чак ни моја најнежнија писма нису могла да умире, поступио је несмотрено: разговарао је са својим оцем и писао моме брату исказавши жељу и чврсту намеру да се ожени мноме, а да није претходно проверио каква је моја воља, можда јер је од ње зазирао.

Пошто ме је породица подвргнула испитивању, озбиљно сам изјавила, наравно, да и не помишљам на такав брак, те је мој брат тако и написао Мендесу Вигу.

Онда је наступио пакао! Нећу вас оптерећивати заморним појединостима. Мислим да се кукавни младић тад усплахирио, те ми је, међу хиљаду глупости које је изговорио и урадио, написао писмо (чувам га, као и малтене сва друга његова писма) где ми јемчи да ће се једним хицем убити, не удам ли се за њега у року од три месеца.

Плашила сам се на шта је све спреман, нарочито кад сам дознала (Браво[3] то такође зна) да је ишао корзоом и по кафанама плачући као некакав лудак. Сажалила сам се, што таква ситуација и захтева: писала сам му писма пуна нежности и обећала му да ћу једног дана бити његова.

Али ништа му није било довољно: не знам какав ли је то зли дух запосео сиротог младића. Његови пријатељи знају до које мере му се разум на махове губио. Сажаљење би можда пресудило да се удам за њега (мада су ми тај слабуњави карактер и та крхка глава мање него икада будили уважавање и поверење), да ми није понос који носим у имену то одрешито забранио.

Отац тог младића, колико ја знам, био је дужан да пренесе на свога сина позамашни мираз своје прве жене (а без сумње није желео да га се одрекне, што би морао да учини ако би му се син оженио), те је рекао да ће одобрити његов брак тек кроз три године, јер је још одвише млад за тако озбиљан подухват. У складу с том изјавом, одбио је да затражи моју руку, како је син, рекло би се, желео, те му је овај припретио да ће од политичког вође тражити дозволу, које га он лишава. О свему томе ја нисам знала ништа, тако нешто ми није било ни накрај памети. Можете само замислити моју огорченост када ми је вест о томе допрла до ушију! То ме је дотукло, те сам прекинула сваку везу с тим непромишљеним младићем и написала његовом оцу писмо у којем сам изјавила да никада нисам имала намеру да се удам за његовог сина, ни уз његово одобрење, ни без њега. Те да све кораке које је младић направио с тим циљем треба да посматра као његове лудости, па сам га саветовала и преклињала да га пошаље на пут не би ли му скренуо мисли.

Вероватно мало ко у Севиљи зна те појединости, али многи су дознали за Антонијев[4] очај и како ме је корио у изливима емоција. Изгледа да је моја зла коб уредила да ме изглед увек осуди; суди ми се не узимајући у обзир оно што ме је навело да поступим на одређени начин. Знам да ми се приговара да сам се поигравала с осећањима тог момка и да сам недоследна и склона кокетирању! Ви већ знате шта сам ја згрешила. Једино то што сам се упустила у везу (као што чине све жене у Севиљи) за коју сам веровала да неће бити озбиљна и да неће имати никакве последице. То је сав мој грех и Господ зна колико сам се покајала због тога! Ако потом и нисам могла да се решим да жртвујем своју слободу и добре манире тако што ћу се удати за њега без званичног одобрења његовог оца, одиста не заслужујем да ми се то приговори и огавно би било, сматрам, да сам поступила другачије. Ни страст ме не би нагнала да погазим своју част и силом уђем у неку породицу, а камоли сажаљење!

Оде Антонио напокон, а ја одахнух: као да сам угледала светлост дана након дугог заточеништва или као да сам збацила терет који сам дуго носила.

Признајем: љубав ме је уморила; та, с моје стране неузвраћена, делирична и помамна љубав исцрпла ме је.

Зато сам се, више него икада, усредсредила на план да никада не заволим. Заклела сам се да се никада нећу удати, да никада нећу волети, а сад сам већ заумила и да се клоним било каквог везивања, чик и најтривијалнијег и пролазног. Месец дана након одласка Мендеса Вига ви сте се вратили из Алмонтеа.

Ту је мојој причи крај! Испрва сам хтела да је пишем једино у вашем одсуству, јер сам желела да размењујем писма с вама, али онда сам се предомислила, јер ипак сматрам да не треба да се упустимо у ту преписку.

Не бих додала ништа више, драги Сепеда, а сада се сетите мојих услова. Овај текст треба да претворите у пепео чим га прочитате и нико на свету осим вас не треба да зна да је постојао.

Збогом. Не знам када ћемо се видети и када ћу моћи да вам уручим ову бележницу.

Можда ћу њоме умањити ваше поштовање и ослабити наше пријатељство: није важно! Треба ли да ми буде жао што вам дајем оружје којим можете поразити једно пријатељство? Та можда би нам обома и ишло наруку да се оно угаси. Ја ћу вам увек бити пријатељица, чак и када међу нама не буде пријатељства. Дакле, поштоваћу вас и када престанем то да вам показујем.

Збогом, драги мој. Отарасите се те сете која ме брине. Верујте ми: да бисте били срећни потребно је да се спустите на земљу и да прилагодите своје бивствовање друштву у којем морате да живите.

Када вас неправда и глупост обесхрабре и повреде, реците себи: на овом свету постоји неко ко ме разуме и цени.

Да, разумем вас и ценим. Ако се варам… ако сте којим случајем другачији него што мислим да јесте… то би било још једно разочарање! Та зар жени која је толико пропатила још једно разочарање нешто мења?!“

 

(Авељанедин параф)

 

 

П.С. Ишчитала сам ову свешчицу и готово да осећам порив да све спалим. Да ли упркос томе што је текст лоше организован, лоше написан итд., треба да вам га дам? Не знам: можда не. Истини за вољу, ни пред Богом ни пред људима немам чега да се срамим. И душа и понашање су ми подједнако чисти, али толика колебљивост, толике непромишљености, толика недоследност, да неће све то мог повереника навести да стекне врло неповољан утисак о мојој души и мојој ћуди?

Можда не треба ни да откривам мане мени блиских људи онако како то чиним? Уистину не, Сепеда, не треба. Да бих преломила да вам уручим ову бележницу неопходно је да вас ценим толико, толико да вас не сматрам човеком него узвишеним бићем.

Не знам, дакле, шта учинити; сачуваћу је и у пресуди, да ли да вам је дам или да је спалим, водићу се оним што ми срце наложи када вас први пут видим.

 

(Авељанедин параф)

 

 

ХЕРТРУДИС ГОМЕС ДЕ АВЕЉАНЕДА (Gertrudis Gómez de Avellaneda, Пуерто Принсипе, Куба, 1814 – Мадрид, Шпанија, 1873), кубанско-шпанска списатељица, једна од кључних ауторки хиспаноамеричког романтизма. С двадесет и две године доселила се у Стари свет и почела да објављује дела под псеудонимом La Peregrina (у значењу „путник, ходочасник“, али и „необичан, другачији, особен“). Посебно се истиче њен роман Саб (1841), који се сматра првим романом на тему антиропства. Писала је такође поезију и драмска дела. Њена аутобиографија објављена је постхумно (1941): пише је у епистоларном облику и упућује дон Игнасију де Сепеди, својој првој великој љубави (та љубав, међутим, неће бити узвраћена у мери у којој би она то желела). Оригинални рукопис (како Аутобиографије тако и других писама упућених Сепеди) чува се у Севиљанској краљевској академији за књижевност (Real Academia Sevillana de Buenas Letras) и на тој хартији се и данас виде мрље од њених суза. Године 1845. мадридски часопис Liceo Artístico y Literario наградио је њена дела, захваљујући чему ступа у кругове најзначајнијих шпанских писаца тог времена. Преведени одломак је из издања: Gertrudis Gómez de Avellaneda. Autobiografía, Barcelona: Linkgua-ediciones, 2024.

 

 

Избор. превод са шпанског и белешка

Маријана Алексић Милановић

[1] Брат дон Игнасија де Сепеде (прим. прев.)

[2] Односи се на дон Игнасија де Сепеду, коме је аутобиографија и упућена. (прим. прев.)

[3] Сепедин пријатељ (прим. прев.)

[4] Дон Антонио Мендес Виго (прим. прев.)