Момчило Бакрач
ПЕВАЦ ТАНКОГ ГЛАСА

 

SUB SPECIE AETERNITATIS

Улцињу

Море је бесомучно радило сву боговетну
најдужу ноћ наше хемисфере, истоварило стогове
морске траве, раздрмало питоме стене
под бедемима старог града, сам у хотелској соби
дуго сам слушао његов бес.
Страх ме пробудио у ветровити освит, одвећ сићушан
наспрам самоће спремих се како умем, па одох
до обале да нађем срчаност, преузмем немуште
речи утехе и бодрења.
Кроза ме разливао се осмех док гледах
таласе што се крше спектакуларно, шикљају увис
чинећи фигуре крила у размаху.
Дете на обали! – подврискивали су ситни гласови
нечијих мајки, кожом сам упијао пенушаве капи
ледене попут промрзлих прстију, шкиљећи као морнар
с командног моста одмеравао сам силовитост
занету у игри, опипао плећа тајанственој доброти
што ме обдржава наспрам комешања величина
неизмерних, у сред големог котура који сав свет
ваља и премеће, љушти, дроби.
Незнано како, али добио сам потврду по коју дођох
вођен кристалним детињим чувством, понесох је
с тог места и трена као своју, скућену под мокрим
сукненим капутом.

***

На стоваришту фабрике соли
брда беле пустиње постадоше моја играчка.
То је прашак који остави море кад се зноји,
има га више него песка земаљског.
Туда може да се трчи и сањари, можеш да се укопаш
препуштајући ваздуху само кљун, или да се
котрљаш падином као клада, све док ти кристал
не пољуби слане очи и обаспе их сузама.
Најлепше јесте кад само седиш
у сенци брега и свуд око тебе не постоји свет.
Наслађивао сам се заносним стањем одсуства,
упијао неисписане пределе, дан без мрље,
ћутљиву поруку без слова, оштру небеску плавет
у којој одсуствују шетње облака.
Све док у пустоши не проговори тескоба.
Но моја тишина одиста је бивала осољенија,
самосвесније беспослене руке.
У једром усхиту враћао сам се широком оријашу
што излежавао се кротко у својој неизмерној
колевци, у себи бејах задивљујуће сув,
жедан ма какве приче, било ког геста.
Шкољкама ушију добро сам чуо, дично разумео –
од мора нема нико самотнији, само са собом
оно жубори, трешти, урличе, у свом загрљају
своју телесину љуљушка.
На недорециву славу свог творца наслања се
челом о чело, пред њим скрушено ћути.
А ми његови гости мушице смо што се роје
на његовом и творчевом стрпљењу.

***

Кикирез ме дочекивао у глувилу иза поноћи
јер ето он мора ситним вриском да обзнани
урнебес и бласфемију
Узвраћах му псовком
а било је то у ствари његово циктаво чуђење
или управо радост што се срећемо тако у глуви сат
док горе у мојој соби дрежди злокобна мрклина
Обавезно би поздравио пожар моје ноћне лампе
потом нестао сред месечине искасапљене сенкама

Задуго још бавих се резбарењем коврџавих мисли
по плафонским белинама
настојећи да оживим платно биоскопа
по њему разиграм сабласти минулог збивања
наново да гледам уличне статисткиње док струје
кроз воњ марине и шкриљац што отпада са лампиона

Потом бих расцепио књигу
на разговор позвао Спинозу Набокова младог Габоа
Светог Луку или неког од песничких сапутника
Купио сам језиком словна зрна све док однекуд
из дубине града и света
са руба божје баште не зачујем шкрипу будилника
разроког као Пикасова минијатура
начисто сигуран да то одавно није пуки петао

Тад бих одбацио сва оруђа:
грудне топове и звиждук мехова
млаку кашику и хладне маказе
кремен очињег сева
све кочоперне слободе и амбициозне радове
Потом бих се помирено стровалио у незнан
у завичај

ПЕНИ ЈАЧОЈ ОД КАМЕНА

Захваљујући мору разумео сам и пронашао
меру земаљске раскоши и прошао испод
славолука иза ког разазнаје се стварање,
заумни чин Оног Који Јесте.

У првом трену сусрета намах сам знао:
нису то тек елементи што се роје у несвестици,
није то дубока ћаса у коју хемикалије
саме од себе сасуте су, не лежи ту
клонула твар бескичмена.

Море уопште не лежи, оно се пропиње на прсте
одупрте о дно понора, оно удара крестом
о беспомоћне хриди, граниту излокава жиле,
оно опонаша кањоне и брегове, или се плази
да би лизнуло твоје босо пешачење.

Ваља наслонити уво на његово уво, па да
ослушнеш мноштвена брбљања што их распреда
живахно становништво, ваља потонути,
прибројати све своје очи неизброју његових очију,
зинути па окушати свој мрмор и врисак.

Тиха моћ моје немоћи и снага моје слабости
затрепере жудњом и страхом сваки пут кад наново
облије ме та безмерна суза.
Увек и Никад сударе се и распрсну у стакалца.

Као да длановима претачем властиту песковитост
бдијући надомак мора искапавам над смислом
времена, смислом што га не назирем, мада
њим живим, свеједнако се питајући да ли вечност
однекуд зури и збраја тричаво благо
клепетавог ми трајања.

Ту сам започео да снујем како ћу
загосподарити великим и малим речима, што је
посве људски и није непристојно, али најпре је
требало испити тај бокал немости,
напрстак горког трезнила,
ту чатрњу тишине и тиштања, прихватити дарове
што су суђени створењу обретеном међу
пенушавим мистеријама и клокотавим заносима.

Загазио сам кадикад у његову месечину, тамо
у прикрајку поноћи, након копненог лудовања
на дахтавом подијуму дискотеке, отишавши
из веселог кркљанца, грдног и тужно законитог,
надајући се и дрско тражећи да буде лековито
то погружење кад се сљубиш са сребрним сјајем
просутим са смешног огледала што тромо клизи
по плаштаници куполе.

Забрине ме вазда озбиљност општег мировања,
шаке ми згрчи зјап непроговорљиви и тмуша
што личи на погубан и кобан уговор, о неприпадању,
или апсолутном одсуству наклоности,
или о хладној равнини свезнања,
које не мари за трунку.

Најпре се загрцне мој неспокој, но потом
заокружи се мисао која ће једном сасвим да дозрене,
а која се за сада оглашава као побуна
против презривог устројства, као дрндави поклич
што се разлеже по холовима лобање, дуго, бесрамно.

Газио сам преко мора, плутао на трајектима
смешне трајекторије, до онамо и назад, кораком
по горњој палуби, тескобан под зинулим небом,
или клопарах љуском моторног чамца.
Острва беху моја навада.
Никад ми на памет није плопнула кап идеје да бих
могао табанати по житком стаклу пучине, никако вера
да ми отврдне и насрне на немогуће.

Помишљао сам да одлетим до Тихог, онамо
да потражим становнике сплавова који тло
не потребују, ни газде ни царинике,
тврђаву нити државу, већ струје по ничијим водама,
плене по коралним атолима своју меснату жртву
драгу као светиња, не копају гробове,
не поштују прах, певају уз таламбасе
оду: риба риби гризе реп.

Није ли висока мудрост не чамити сред скровишта,
зар спасоносан је бункер, бетонска окућница подземља
ослобађа ли од робовања слободи да се буде
све и ништа, или на морској пустолини
расту по кожи срси електрицитета,
тамо где си највиша купола под муњама
напаса ли се непатворени мир?

Из рукописа у настајању за збирку Цилик