Милан Громовић
СВЕТ СПИРАЛОМ РАСТЕ ОД НАДИРА ДО ЗЕНИТА

 

Ана Ранђић: Цветни механизам

Пресинг, Младеновац, 2024.

 

Књига Цветни механизам Ане Ранђић, објављена у Цветној недељи 2024. године, говори о свеопштем кретању, расту живота и света аналогном старозаветној Књизи Проповедниковој, где „све тече и све се мења”. Механизам цветни је, насупрот Бодлеру, близак цветовима добра, а не зла, где је сам чин цветања, који је спиралан – у природи и у песми – уједно и чин уздизања од земље према небу, од световног ка духовном. Цвет или цветна вертикала је axis mundi иманентне поетике, а спирално кретање (које није само циклично) почиње и наставља се анђелом – на почетку и на крају књиге.

Цитат Набокова у уводној посвети „Ми смо гусенице анђела” и мотив протејског анђела који се претвара у случајног пролазника у послењој причи Сусрет кореспондирају тако што говоре о нама или о онима који анђелу могу бити потпора и уз њега уче „тајну праштања”. Ангелолошки оквир књиге Цветни механизам на првом месту потире време као линеарну имагинацију и сагледава га као митско безвремење, што је један од основних рукаваца књиге и уопште поетике Ане Ранђић. Отклон од времена у метавреме у књизи није усмерен на склањање од света у зону спокоја – напротив: у питању је писање које иде у сусрет свету који, упркос протоку времена и „неповратном пролећу”, има снаге да се расцвета и обнови (Пролеће).

Књига садржи двадесет и шест кратких прича на жанровској међи прозаиде, новеле и приповетке. Лирска језгровитост и епска наративност са фрагментаризованом дескриптивношћу видљиве су већ у првој причи Диктат: у којој је спуштање на основе западне античке цивилизације (како ју дефинише Освалд Шпенглер) оличено у зазивању муза – античких и српских. Аутентичан епско-лирски тон Цветног механизма нескривено долази од Хомера, о чему говори цитат из Илијаде и Његоша, чије речи су уткане у последњу мисао Диктата: „заувек спавају мртвим сном”.

Приче нису видно циклизоване, али њихова хронологија (видљива и невидљива) отвара могућност за увиђање неколико асоцијативних циклуса у књизи. У питању су следеће условне целине: 1) Циклус микро и макро космоса – Одредница, Прашина, Аеросол; 2) Астрални циклус сновиђења – Сазвежђа, Post scriptum, Сан у снегу, Отапање, Дан мрмота, Зимска успаванка, Ако једном видиш Марију; 3) Циклус механизма времена – Месечина, Пролеће, Зубато сунце, Ожиљци у међувремену, Цветни механизам; 4) Циклус механизма простора – Диктат, Тако је настала Гутембергова галаксија, Неколико важних питања, Фернандо Магелан – осматрач галебова, Небеске мапе, Портрет капетана Метјуа Веба, Разгледница, Пристаниште; 5) Епилошки молитвени циклус – Интензивна нега, Бајка о крилима, Сусрет.

Илустрације Млађана Браниловића књизи дају синкретични карактер. Насловна слика Звезда-цвет наглашава вертикално кретање, али и анђеоску светлост која има задатак да отопли и отопи свеукупну тегобу људске душе. Илустрације Пролеће, Кобалт и Стражар прате флуктуацију мисаоног процеса књиге и употпуњују амбијент.

Тематско-мотивска структура дела грана се у више рукаваца којима је најмање заједничко одређење тројаког карактера: живот, смисао и молитва. „Неколико важних питања” доводе нас у мисао о надиру и зениту људске духовности која из контрапункта јединке и света извлачи оно најплеменитије – оличено у поунутрашњењу властите самоспознаје и „слушању тишине” у којој Бог почиње да говори. Раичковићево потонуће Пека оваплотиће се у слику гротеске – пустог окна и блата, која има задатак да нас уведе у свеукупност свакодневице способне да у неколико потеза од реке живота начини муљ безнађа.

Поезија савремених српских и европских песника просијава и из других прича, а неретко срећемо и цитате, дословне и алузивне, и из прозних дела. Тако у причи Тако је настала Гутембергова галаксија увиђамо интертекстуалну спрегу са делом Бранка Миљковића; у Прашини са Лорком; Месечина призива Булгакова; Сазвежђе Балзака; Отапање Толстоја; Ожиљци у међувремену Црњанског итд. Цветни механизам у свом подтексту има и Ајнштајна, Вилсона Бентлија, Бодлера, Поа, Ивана В. Лалића, Јована Дучића, Милана Младеновића (ЕКВ), Џонија Штулића (Азра) итд. Текстуалност ове лирске прозе увезана је са потенцијалом њеног звучања, па је једна од песама коју ауторка не цитира и не спомиње, а која се неупитно чује, кантауторска песма групе Канзас – Прашина у ветру (Dust in the Wind).

Разноврсна и вредна лектира Ане Ранђић, ради прегледности, смештена је у преко тридесет фуснота које не ремете читалачки ток, као и у још толико директних указа на велике књижевнике и мислиоце домаће и светске науке и књижевности.

Предметни свет прича посве је разноврстан и одговара наведеној циклизацији. Доминантни предмети који се кроз књигу протежу попут кључних речи су: прашина, месец, звезда, сазвежђе, пахуља, крила, анђео, лептир итд.

Аутобиографски и аутореференцијални елементи у књизи Цветни механизам нису скривени и функционишу сродно тематици и свеукупној граматици дела. Елемент светосавске духовности који читамо у овим редовима, поред осталог, долази и из неколико важних аспеката биографије. Поред професуре, Ана Ранђић је уредила више Књижевних јутрења у манастиру Свето Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури. Сарадник је Удружења за духовност и културу „Ирмос” и Манифестације Дани патријарха Павла у Чачку, чиме је њен књижевни рад доведен у спрегу са духовним. Међу редовима ових кратких прича наилазимо на важна места детињства и породичног живота Ранђићеве: слика брата по повратку са ратишта; отац у запуштеној соби; хладна 1993. година; братанац Димитрије; сестра Марија итд. Уз аутобиографију читамо и локалну географију са сликама парка и лимених зграда из Чачка, што буди емоције и рефлектује се на садашњи тренутак.

Цветни механизам је кроз метафору доведен у везу са сатом и временом којем се књига перманентно опире: кроз сећања која надилазе меланхолију; кроз нарацију изнад дескрипције и кроз лиричност која не жели да надвлада спевичност – из бојазни да ће прерасти у стих. Из ове тензије – лишене нихилизма и усмерене на хришћанску доброту Свете Ангелине и Светог Августина – рађа се епско-лирски поетички обзор који нам даје шансу да анђелу будемо тенковска гусеница, или пак гусеница лептира.