Марија Стојић
СРЕДЊОВЕКОВНИ ПОСТМОДЕРНИЗАМ У ПЕСМИ ТРЕЋЕ КРИЛО МИЛИЦЕ МИЛЕНКОВИЋ
Савремено доба књижевности са својим савременo-свевременим темама, приказаним на један другачији начин, у песми Треће крило (Молитва Богородици Тројеручици за птицу са сломљеним крилом), али и целокупној поезији Милице Миленковић, изазов је за тумачење. Поезија Милице Миленковић је духовне природе. Слободно можемо рећи да је она отворила врата једном новом току савремене поезије; сада је само потребно следити је и створити круг песника који ће подржати њене идеје, мотиве, теме, стил, форму, целокупну поетику. Одјеци поетике средњовековне књижевности у споју са одјецима поетике модернистичке књижевности стварају један нови правац који можемо назвати средњовековни постмодернизам, у чијој основи поетике налазимо лирско средњовековље и савремену духовност – контрасте у сваком смислу. Доказ томе је управо песма Треће крило (Молитва Богородици Тројеручици за птицу са сломљеним крилом) коју издвајамо и због форме (шест катрена и једна квинта, укрштена рима, разноврстан стих); мотива (молитва, птица, Бог, туга, ноћ, јутро); теме (молитва Богородици Тројеручици због боли птице); стилских фигура (апострофе, контраста, алегорија), као и свега другог што је краси, најпре споја јединствености и лакоће писања са сложеном тематиком и коришћењем природе да прикаже човека.
Када читамо песме Милице Миленковић, уочавамо крст, раскршће и путоказ – један облик, значење, пут који заједно проносе мисао која је део сваког од нас. Треће крило смо ништа друго него ми сами, наша делања, потребе, размишљања, помоћ, вера. Цела збирка песама Треће крило је у знаку крста, раскршћа и путоказа, нарочито песма Треће крило јер крст је одређен молитвом Богородици, болима којима смо подложни постављамо се на раскршће, па нас то раскршће вечито упућује на неки путоказ који потом одабирамо. Овом песмом ауторка поставља изнова у онај положај човека као бића које треба да прикаже нечију бол, односно како то Владета Јеротић каже „немоћ човека када треба другоме да опише природу и карактер болног феномена код себе“[1]. Својом песмом она потврђује Јеротићеве тврдње да је бол биолошки феномен и указује на тешкоће у вербалној артикулацији бола.[2] Ипак, ми постављамо питање да ли је песникиња у тренутку стварања песме била окренута Богу више него у неком другом тренутку, да ли је неку своју душевну бол описала физичким болом коју птица осећа због сломљеног крила, или је пак на себе примила сву ону болну тежину овог света који нас окружује:
Погледај је, мајко са иконе,
Покажи своме сину њено уплакано лице.
…
Ја сам превила рану од метка,
А крв као да и даље лије.
…
Осећам чежњу сломљеног крила
За небом и висинама.
…[3]
Птицу Миленковићева оставља ноћу испред иконе Богородице Тројеручице, што тумачимо као снажан хришћански импулс. Она ноћ сматра добом стварања, али је везује и за веровање у онострано помињањем бајалице – дакле спаја веру, надахнуће и онострано:
Читај јој бајалицу неку,
некʼ вечерас од свете водице пије.[4]
Јеротићеве речи можемо уочити у овој песми која показује да има „другачијих људи, који реагују на болести на хришћански начин, схватајући болове и болести на хришћански начин, схватајући болове и болести као опомену, као пријатељску Очеву поруку која треба да их нечему новом научи.”[5] Овом песмом нâс саме изнова и изнова и изнова преиспитујемо о нашим страстима, пороцима, странпутицама, поривима, мислима, осећањима, гресима – то је та рана од метка коју превијамо и ми, као и песникиња, али и Бог. Бол нас прочишћује, било јачи или слабији доводи нас у стање катарзе, у било ком тренутку смо и ми птица сломљеног крила и потребна нам је помоћ неке врсте. Ту можемо видети отуђеност лирског субјекта као одлику модернизма. Није ли својевремено и Шарл Бодлер немоћи албатроса супротставио људску немоћ, пораженост и бол, његово заточеништво приказао као људско заточеништво, док наша песникиња своју немоћну птицу не именује приказујући исту ту немоћ, пораженост и бол и поистовећујући се са њом:
Знам сва њена неба
и први страх од висине.
Не сећам се када је пала,
некада је стајала на врху планине.[6]
Излечење магијом су остаци паганизма којих се не ослобађамо, а којих можда и не треба да се ослободимо јер та врста оздрављења упућује на излечење вером у Бога, односно, вером у молитву јер како Јеротић тврди: „Не постоји човек на Земљи који се никада, ни у једном тренутку свога живота није ’сетиоʼ (Платоново ’сећањеʼ!) Бога, а онда одмах и молитве.”[7]
И туга што срце слама и чежња сломљеног крила за небом и висинама указују на несреће које су део човековог живота и те несреће сналазе „и човека вере, али их он друкчије чека и дочека од човека безверја.”[8] Песма Треће крило (Молитва Богородици Тројеручици за птицу са сломљеним крилом) као да израња из 54. Давидовог псалма: „Услиши, Боже, молитву моју, и немој се сакрити од мољења мог. 4. Срце је моје уздрхтало у мени, и страх смртни попаде ме; 6. И рекох: Ко би ми дао крила голубиња? Ја бих одлетео и починуо.”[9]
Лирски субјекат се не обраћа директно Сину Божјем, обраћа се његовој Мајци, Богородици, и као жена и као човек моли за излечење, отвара своја крила одређујући себе и као песникињу и као сликарку, јер у зеници птице види тугу настањену у нашим срцима и осећа чежњу за слободама. „Пагански човек у нама племенски је човек везан крвљу и крвним сродством за другог човека”,[10] а у песми су тако маестрално повезани пагански, хришћански и савремени слој да се просто не може одредити са лакоћом који је на врху. Молитвом песникиња успоставља однос са Богом, разговара са њим и преноси му своја размишљања, своје страхове и молитву за коју није одређено где се обавља, само је одређено време, вече и ноћ преко које треба да се услиши молитва и ујутру дође до исцељења:
Остављам вечерас пред Тобом
ову птицу сломљеног крила.
Учини, молим Те, до јутра,
да буде као што је некад била.[11]
Можемо уочити топос недостојности тако карактеристичан за средњовековну књижевност скоро било које књижевне врсте на самом почетку песме, а који се потом преноси на почетак друге строфе, где песникиња осликава своје малено место у том чину молитве („Ја сам превила рану од метка, / а крв као да и даље лије”), да би у четвртој строфи преимућство дала ипак божанском а не човечјем делању:
Погледај је, мајко са иконе,
покажи своме сину њено уплакано лице.
Принесите молитву Творцу
за сломљено крило нејаке птице.[12]
Последњом строфом песникиња се окреће и својој уметничкој улози, али никако одвајајући је од божанске, преплиће општи и лични план (божански и људски) и потврђује да све полази од нас самих, да се најбоље самоизлечујемо од сваке боли и то тако што ће Богородици треће крило нацртати уместо руке[13] птичјим пером ујутру, првим сванућем:
А ја ћу пером њеним
У прве јутарње сате,
Полако, нежно и чило
На Твојој икони да нацртам уместо руке – треће крило.[14]
Завршни стих ове песме-молитве је наша бит, песникиња прониче у суштину враћајући нас прапочетку, ономе пре нас – ка искону. Прилозима вечерас и ујутру као да оживљава циклус настанка човечанства који је омеђен управо вером, надахнућем и оностраним, у нашем случају хришћанством, уметношћу и паганизмом. Није ли управо пагански човек својим цртежима у пећинама и обредима праћеним песмом стварао уметност која је за циљ имала да умилостиви богове. У таквом древном свету настала је и наша књижевност и у такав свет поставља нас Миленковићева, па преко средњовековља, као одређујућег, савременом нуди као идолопоклонство.
[1] В. Јеротић, Тражење смисла у болу и бол као шанса човекова, у: Психолошко и религиозно биће човека, Београд, 2017, стр. 149.
[2] Исто, стр. 149.
[3] М. Миленковић, Треће крило, избор из поезије, Краљево, 2021, стр. 14.
[4] Исто, стр. 14.
[5] В. Јеротић, Вера и болест, у: Повратак оцима, Београд, 2017, стр. 25.
[6] М. Миленковић, Нав. дело, стр. 14.
[7] В. Јеротић, Место молитве у нашем свесном и несвесном животу, у: Приближавање Богу, Београд, 2017, стр. 119.
[8] Исто, стр. 119.
[9] Псалтир, Православац, Шабац, 2017, стр. 78.
[10] В. Јеротић, Паганско, старозаветно и новозаветно у савременом човеку, у: Психолошко и религиозно биће човека, Београд, 2017, стр. 193.
[11] М. Миленковић, Нав. дело, стр. 14.
[12] Исто, стр. 14.
[13] Трећа рука Богородице Тројеручице је десна рука Јована Дамаскина коју је она исцелила преко ноћи и тиме постала заштитница песника, што такође са собом носи одређену симболику. Њему је остао ожиљак на кожи, а њој приложена сребрна рука (шака) и због тога би названа Тројеручица.
[14] М. Миленковић, Нав. дело, стр. 15.