Дејан Богојевић
ТЕРАПИЈА

 

ПРВИ ДАН

Тек долазим до даха, тек творим лик на рубовима
плесниве шуме, луга без лука. И стреле. И невидљивог тек,
сраслог дрвета за друго, тек олистало стабло.
Расти са гласовима, у звуку, у светлу – у смету. У хладноћи
и мразу пупи попут кљасте сенке. Тако трошан живот подари
дахом срџбе. Срце је попут светлости, брзина белине. На длан.

ДРУГИ ДАН

Самоћа је као чињеница која се понавља и
изнова говори истим језиком, само другим тоном и нагласком.
Наглас самоћа. Не знам тајно са речима – гутам гласове –
сове чезну пред очима. Пусти су зидови, птице у топлијим крајевима.
Топ звуковно брзо пише. Записано – спасено. И мастило
масно се отире.

ТРЕЋИ ДАН

Одрезане гране, одрезани прсти.
Маказама половимо зрело и једро воће и режeмо га
крај крста – окрећемо изнад кандило. Тим крхотинама, сласним,
хранимо преостале надничаре. Чар дугог пута. Покрај њега сипљиви
дани, загрева се земља, пу-цке-та-ње сасушене коже. Жмиркају
на ветру тек рођене патње.

ЧЕТВРТИ ДАН

Куд неста плаветнила – животиње се разбежаше.
Чује се новорођенче, одзвања подне на широком тргу. Потом,
празник пупи. У влажном пупољку сви летњи откоси.
Људи су бучни. И моје срце је бучно сред славља. Не обраћам
пажњу на мртве руке. И рукавице временом постају мртве. Помери
пригушен лахорни сан. Сен, сама, сенка, сен —— сеница (!)

ПЕТИ ДАН

Осећам дах жене. Не бих знао шта да радим, па померам руке као у паници,
без додира. Унапред је видим како корача стакленим степеницама.
Хоп … (!) хоп … (!) хоп … (!) Као да је изашла из свежег потока. Није се
спотакла та верна љуба мог блудног сна. Чврсто је на ногама. Њен дах је као
дух пуштен из боце. Це-це-цело њено благо зимзелене су
хриди мог постојања. О, драга, не заборави да спустиш песму на поре прибеглим
дрхтајима који се удвајају. Босе лавине ловине.

ШЕСТИ ДАН

На неком другом месту се укрштају другачији путеви. Претачу се воде.
Претачу разговори. Слутим слободу зрака. Вагони су пуни недодирнутих
сенки. Пада ми на памет мирис црвених цветова. Све те булке нас
безразложно буде. Све те руже већ другог дана желе много више љубави
да би цветови били свежи. Осећам жеђ, потом бауљам, па клечим, па
чучим усред врта док по мени капају капи из прскалице. Вода најсавршеније
гаси – и живот што лије, лије.

СЕДМИ ДАН

Некаква смрт се збила. Без бола, без трага. До врага! Нема разлога. Нема дилема.
Али се збила баш док сам испијао чај у полумрачној соби на планини. Желећи
да је насликам узео сам две боје. Наранџасту и црну. Наранџаста ми појачава
ту тугу црне, ту отменост црне. Отопио сам мало леда. Обриси су све јаснији.
Наставио сам да цртам призор. Метафоре не треба узимати у обзир.
Обзирно је погубно. Клизећи по платну чупао сам косу. И дошао до ивице.
И угледао своје лице. Некаква смрт се збила, заиста.

ОСМИ ДАН

Припреме трају. Понављање речи у себи. Реченице бубре и неће изумрети.
Неодложност вере у тек спознате појмове. (гримасу, без лица кријем ту масу,
у зраку тежину духа душе, наглашен текст, каже страже, нарезане пресне песме
на овал из гостинске куће, помешани млазеви ће пронаћи крв, крив врх ракете и
жељене смрти усред тежине додира).
И трају и трајууууу припрема ка рају.
(потом, стају)

ДЕВЕТИ ДАН

Вежбамо глас, гласнице; да не цуре – да се не дуре, да ко кобни
дани у култури процветају сури гласови. Ваздух дубоко удишемо на нос,
и испушајући га понављамо:
па, па, па, па, па,
па, па, па, па, па,
па, па, па, па, па,
па, па, па, па, па,
па, па, па, па, па.
Просторија се редовно проветрава као трава на ветру.
Ваздух дубоку удишемо на нос и испуштајући га понављамо:
па, пе, пи, по, пу,
па, пе, пи, по, пу,
па, пе, пи, по, пу,
па, пе, пи, по, пу,
па, пе, пи, по, пу.
Смеје се пацијенткиња до мене. До мене није, показујем јој изразом
лица. То треба из стомака, не из груди ——- само стомак.
Па по пет пута:
ка, ка, ка, ка, ка,
ка, ке, ки, ко, ку,
хам, хам, хам, хам, хам,
хам, хем, хим, хом, хум,
ма, ме, ми, мо, му,
а, е, и, о, у
Округло лице терапеуткиње ми уобличава гласове –
Пацијенткиња се држи за стомак, као да јој је позлило.
Као зло да је, хам, хам, хам…

ДЕСЕТИ ДАН

Неспојиве речи. Припадност по сазвучју: сазрева живот.
Ништа нисмо рекли на растанку. Раст тог облака пу – че
по нашим животима. Мрачно зрачи са својом смрћу самотном.
Не дужи дугу – ништа паметније него како јесте јер да није сад
увиђам (по 5 бројимо до 100 па у грм) – жмурка, жмурка!
И срк росе. На леђима се вртимо у круг, у смеру латица на
Расцветалој ружи. И нека расту осмеси, свежи, све сочнији.