Горан Станковић
НАШИ БЕСКРАЈНИ ОДБРОЈАНИ ДАНИ
НЕКА ПОЧНУ ДАНИ ДО КОЈИХ МИ НИЈЕ СТАЛО
Помоливши главу из тог чудног покрова
који на Истоку зову мајом, а на мом Западу
смртоносном платонистиком, нашао сам празан
ваздух, шупљину у којој одјекује тужна мелодија
неког давног хита, заборављеног па пронађеног
када буде тешко, најтеже.
Тражим неподношљиву утеху и не желим да је делим.
Свет је немилосрдан и врео, забаван, тако кажу.
Ја сам у тишинама сâм, у свом свету једног
јединог звука, њеног гласа који дира небо. И ево,
кишни плач се већ спрема, и ноћ, заувек пала.
ОХ, НАРАВНО, БРАЛИ СТЕ БОБИЦЕ
Ниједно дрво не сме се исећи.
Свако мора пасти само.
Када се обреш усред невремена,
стабла ти подупиру небо.
Милијарду година пре краја света,
стабла ти подупиру небо.
Ниједно дрво не сме да падне,
чули га како пада или не чули.
Милијарду година већ стабла
стишавају ветар и олуја, гле,
утихњује, утрнула је, згасла.
ДОЂИ, СЛАТКА НОЋИ, ДОЂИ ТУГО ЗАУВЕК
Почео је нови свет, јечање једно,
нека више мудрости пак тријумфују.
Бар једно дете морамо жртвовати
коцком, боговима, убито на живо.
Они који одлазе узвишенији су од
оних који ће овде починути с иним.
Имао сам историју, али не прошлост.
Погледај ме сада, погледај, велиш.
То је што још могу, одговарам.
Божанство плаче у бескрају
огромног непрелазног океана.
Искорењен сам. Искорењени сте.
Коначно? На дивну славу света.
Спас нам је свеједно далеко.
Крв нека се и пролије.
Спас никад на видику није
увек далек и окаснео.
Плачите, плачите моје очи.
Једина ми је нада скора смрт.
Слабост се већ улила у ово тело.
Плачите, плачите, моје очи.
Теците, сузе моје, теците.
УЗЛЕТЕЛИ СМО
Узлетели смо! Радозналошћу, надом, упорношћу, приликом
за небо. Узлетели смо отежали, надмени, расипајући себе,
исконску бледу ватру. Једног смо убили јер нам се није
свидео. Моју жену смо убили јер нема вишег циља но
да животе сачувамо. Мене смо убили са њом, искусно.
Једну тајну групу Јевреја су спречили да потрује
немачке водоводе у години другог светског мира.
Индијанцима су дали казина да сахране сломљена срца
и богате се, на ползу свију. А да ли ће Тутси Хуте, ил’
обрнуто, ако и не схватимо, пратићемо, приљежно.
Нема друге но да убијемо жртву и прогласимо победу.
Затим ће живот потећи на све стране, добар дан желим!
Шта има данас ново? Колико јуче били смо важни,
данас је призвати нам бога кужно, чак пандемично.
Чему онда чуђења, ако чекамо комету и велики талас?
Са њом сам умро ја и цео свет који насељавах. Не тражим
милост и не бих вам је дао, рекао је у наше име лик са
споменика, а онда се свет преметнуо, и ми са њим у благост
и дечију светлост, то је тај нови кодекс, ја сам новорођенче,
дођи сада, дођи и играј се са мном, дођи да пишамо у песак.
НЕКАДА САМ БИО ТАМНИЈИ, АЛИ ОНДА САМ ПОСТАО СВЕТЛИЈИ,
А ЗАТИМ СЕ ПОНОВО СМРАЧИЛО
Пала је та светлост са сунца на средини пута, то
златно светло које оживљава мртве, сјактање
неземаљског света, тихог, самог, далеког
од нас, заступника свега од чега би побегли,
али не можемо, светлост нам то не дâ, прикује
нас, окује, свêже, заврне руке, спута ноге,
понизи, унизи, осуши, исиса, укочи, удрвени.
Тако је дивно! Страшно је, а дивно! Панично нас
боле груди, а дивно је, да се дах не може надисати,
да се око не може нагледати, ухо наслушати.
Тог сјаја, злаћаног сјаја над свим тим ужасом.
Све чврсто топи се у ваздуху.
Чуо сам кишу, гробље, шуме, планине,
распадале су се рушевине у топлој светлости,
неутрони клизили мимо, душа упорно болела,
сузе су навирале, чуо сам кишу, тамо на чистини
где си спавала, и сањала, и у сновима ме није
било. И никога није било од овога света,
већ од онога, тихог, далеког, усамљеног.
Просута је та светлост посвуда, као да припитомљава
бол, потискује га у отровну пећину, чини ме циничним
и слабим, то је Доплеров ефекат унутар сећања, и сећање
унутар празнине, и празнина унутар светлости, и
светлост унутар бола.
НАШИ БЕСКРАЈНИ ОДБРОЈАНИ ДАНИ
Дубоко време, тај увир простора
у тихој срећи одласка без повратка –
то куне политичар на левом нам
рамену, то шапће филозоф на десном.
Тражили смо и искали хлеб да купимо
лакше буде, и муку сваку отплатимо,
и да времена не губимо на трице,
и да точак кола не буде без жбице.
Нисмо баш очекивали, тако наивно
оволику универзума мржњу, иако
није нам само стомак на памети
био, већ јади и беде уткане у глади.
Да, понижени смо, кукавни и јадни,
када нам овај живот наш виртуелни
као налог власти државне представе
и фуњаре нас изгазе као мраве.
Уши ће нам појести! Чак и не знамо
ко су, господари пучких забава, ајмо,
доста нам већ, препунило је, грозота
кеза до ува, златног тог нам госта.
Мутирати треба у животиње друге,
у дигиталну биљку, у мрачне улоге,
створити себе од састојака мита
и онда збогом, сваком, ко год пита.
УВЕК, ПОНЕКАД, ЧЕСТО, НИКАДА
Сада вичем, згађен, и стварима долази крај.
Сада ћутим, празан, и далеке, дивне планете се
нечујно врте, чувају чуда божја а она бујају,
цветају, пупе, бокоре, простор, еј, вакум је то.
Ноћу је мир некако светији, светлији, вечнији,
и као да никада неће проћи. Пред јутро нестајем,
почињем као неко други, трећи, никако не ја.
Пред вече се враћам и тако сваки боговетни дан.
Телевизор је упаљен и знам у колико је још соба
упаљен и светли људима у очи. У ноћи. Целе ноћи.
О сабраћо, знам вас и знате мене, и знам колико
бисте сада били далеко одавде, до краја својих дана.
Остаћемо овде, у генетској грешци, и у кодном,
кобном наречју, мутљагу елите и раје, првих и других
Срба, и преко-срба, и других и иних, и све се тоциља,
низ смклотину, јадно и тужно, и плачемо, само тако.
О како плачемо, о како сам плакао! Сузе и слине,
јуче и сутра, тако овде пролазе дани и тако овде живимо
сами, и радије не бисмо, ал нам мала група педера,
химна каже, нешто не, нешто дâ, ал биће бољих дана.
Знам то, осећам то, чекам, молим, јецам, урлам, ћутим.