Година LVIII · свеска 7-9 · 2024

КОРАЧАЛИ СУ

 

МАРИЈАНА АЛЕКСИЋ МИЛАНОВИЋ (1991, Бајина Башта) основне, мастер и докторске студије завршила је на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Запослена је као лектор за шпански језик на истом факултету. Основне области научно-истраживачког рада су јој настава шпанског као страног језика, контрастивна лингвистика, прагматика и синтакса шпанског језика, као и превођење. Са шпанског је превела романе Блистава република (2020) Андреса Барбе и, у сарадњи са Бојаном Ковачевић Петровић, Месец у кавезу (2016) Сое Валдес.

 

МОМЧИЛО БАКРАЧ (1962, Врбас) пише поезију, прозу, ликовну и књижевну критику, есеје и путописну прозу. Објавио је књиге песама: Самоогледало (2006); Жамор у катакомби (2006), Надница за бекетовање (2007), Бивша целина (2008), Сасписци ума (2011), Грешне илуминације (2014), Бар-око (2016), Светло путешество (2017), Текући фрасови и стајаћа бистрина (2018), Јануарски човек (избор из поезије, 2020), Сравњено с небом (2020), Писмо за Песмолов (2022) и Ствари које је Гугл заборавио (2023); књиге приповедака: Дописивање немуштог (2017), Свици и макулатура (2018), Прости чиниоци (2019) и Прозор пре зазидавања (2021); роман за децу: Лисица у возу (2023). Приредио је избор радова српске књижевне дијаспоре Догодине на Суматри. Вишеструко је награђиван за поезију и приповедну прозу. Важније награде за песништво: награда Милан Ракић за збирку песама Сравњено с небом; награда Златна струна Смедеревских песничких јесени; прва награда часописа Улазница; poetae laureatus награде Шумадијске метафоре. У два наврата добио је главну награду за најбољу необјављивану приповетку на српском језику Милутин Ускоковић. Поезија му је заступљена у домаћим и страним антологијама. Живи у Врбасу.

 

ДЕЈАН БОГОЈЕВИЋ (1971, Ваљево), мутимедијални уметник. Објавио преко седамдесет ауторских, жанровски различитих књига (поезија, проза, драма, хаику, есеј, стрип). Награђиван у земљи и иностранству. Превођен на преко двадесет језика. До сада, поред Србије, ауторске књиге су му објављиване у Словенији, Пољској, Бугарској, Естонији, Хрватској, Мексику, Тајланду… Приредио бројне домаће и међународне антологије (хаику, проза, поезија, поезија за децу). Излагао на 76 самосталних и на преко 300 групних ликовних изложби у земљи и иностранству. Уредник је часописа за књижевност, уметност и културу Акт, часописа за поезију и поетско Тенсо и хаику часописа Цвет шљиве. Оснивач првог међународног Тријенала визуелне и експерименталне поезије као и међународне ликовне колоније Ехо, рубови…. Уметнички директор Ваљевског стрип феста. Председник је Хаику друштва Србије и АРТ групе АКТ. Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења ликовних уметника Србије, Удружења драмских писаца Србије (по позиву) и Удружења стрипских уметника Србије (по позиву). Живи у Ваљеву.

 

ЂУРА ВЛАШКАЛИЋ (1964, Нови Сад) пише приче, есеје, новеле, романе и понеку песму. Када је одлучио да уопште објављује своје текстове, записе и романе, располагао је са доста припремљеног материјала. Објављује интензивно, па му је у 2023. години штампан роман првенац, Damnatio memoriae – кажњавање заборавом, роман о животу једне обичне бачке породице, а књига прича Приповедам, пролази тренутно кроз процес штампања. Његове приче, есеји и нови, други по реду роман, учествују на тренутно расписаним конкурсима.

 

НЕНАД ГЛИШИЋ (1972, Крагујевац), песник, прозаиста, преводилац, блогер и експериментатор – активан на сцени више од три деценије. Уредник је издаваштва и трибине у СКЦ Крагујевац, у коме је уметнички руководилац Књижевне радионице (СКрЦ). Члан је уметничко-активистичких колектива Гиле и Минидаде, Црвена поезија и Радио пракса. Објавио двоцифрени број самосталних књига, три песничке књиге са енглеског језика, а заступљен у троцифреном броју часописа, зборника, антологија и гласила разних врста.

 

МИЛАН ГРОМОВИЋ (1988, Чачaк) на Филозофском факултету у Новом Саду запослен је у звању научног сарадника. Докторирао је на теми Византијске теме и мотиви у српској поезији друге половине двадесетог века. Уредник је у часописима Serbian Studies у Вашингтону и Зборник за језике и књижевности у Новом Саду. Аутор је монографија Записи из студентског дома: Према есејима о књижевности (2014) (награда Првенац Студентског културног центра из Крагујевца) и Плаво прозорје: Византијска духовност и сродни аспекти српског песништва 20. века (2023). Објавио је књигу песама Спирала (2020) за коју је добио награду Стражилово. Живи и ради у Новом Саду. Адреса веб-сајта аутора: www.milangromovic.academia.edu.

 

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина) дипломирала је Историју уметности (2008) са радом Симптоми на представама оболелих, на фрескама у српском средњовековном сликарству. Завршила мастер студије (2014) са темом Иконографија Христових чуда у Дечанима. Студент је докторских студија историје уметности Филозофског факултета у Београду. Научне радове објављивала је у Лесковачком зборнику, Саопштењима, Браничевском гласнику, као и у научним зборницима. Ауторка је више текстова каталога, изложби и стручних критика.

 

КАТАРИНА С. ЛАЗИЋ (1995, Приштина) дипломирала је енглески језик и књижевност на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу (2019). Одбранила је мастер рад са темом Преиспитивање појма женствености у Орканским висовима и Џејн Ејр (Re-examination of Femininity in Wuthering Heights and Jane Eyre) на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу (2020). На истом факултету похађа докторске студије и ради као истраживач-сарадник. Област интересовања јој је општа књижевност.

 

АЛЕКСАНДАР Б. ЛАКОВИЋ (1955, Пећ), песник, критичар, есејиста и антологичар. Објавио једанаест збирки песама, десет књига критика и есеја, књигу путописа Хиландарски путокази, роман Кад куће нисмо закључавали и путописну фото-монографију Хиландар и Света Гора, између мита и историје. Приредио је антологију песама о Хиландару XII–XX в. Хиландарје: песничко ходочашће, Кодеров Митолошки речник Божа Вукадиновића и зборник Велики школски час: избор из поема и књига песама изведених 21. октобра у крагујевачким Шумарицама. Уредио је две књиге тематских есеја: Његош – ријеч скупља два вијека: зборник радова о стваралаштву Петра II Петровића Његоша 1813–2013. и Бранко Миљковић – моћ речи: зборник радова о песништву Бранка Миљковића 1934–1961. Књига песама Повратак у Хиландар је преведена на енглески језик и објављена у Торонту, а књига изабраних песама објављена је у Скопљу, на македонском језику. За песништво је награђен Кондиром Косовке девојке; за књижевну критику наградама Јован Скерлић (2014) и Милан Богдановић (2014); за прозу наградом Григорије Божовић (2017), за путопис Хиландар и Света Гора: између мита и историје наградом Љубомир П. Ненадовић, а Повељом Борисав Станковић за изузетан допринос српској књижевности и неговање вредности дела Боре Станковића (2024). Живи у Крагујевцу и Љутој.

 

 

ЉИЉАНА ЛУКИЋ (1939, Загреб) завршила је основно и гимназијско школовање у Бијељини, а Филолошки факултет, на коме јеи магистрирала, у Београду. Радила је као професор у Гимназији и као руководилац НБ „Филип Вишњић” у Бијељини. Сарађује у великом броју часописа и има 427 библиографских јединица. Као књижевник и књижевни критичар објавила је сљедећа дела: Магнолија на длану – приче (1997); Из књижевног сазвежђа – есеји и критике (1998), Плаво је боја неба – песме (1999); Једнога дана пре седам дана – приче за децу (2000); Балкон за маштање – приче (2002); Трагање за смислом – књижевне критике (2004); Кључар чудне љепоте Јован Дучић – књижевноисторијска студија (2008); Приче о медведићима – приче за децу (2009). Приредила је књигу Јован Дучић, Рани радови I (1886–1896). Објавила је и романе: Јелена Златоносовић (2011, 2013); Доктор Николо (2015); Звијезда падалица (2015); У трагању за оцем (2016); У небо загледан (2017); Пут у недоглед (2018), Бисер на дну мора (2019) и Кад сјећања заболе (2021). Члан је Редакције часописа Српска вила и локалне редакције за израду Енциклопедије Републике Српске. Учествује у жирију за додјелу Награде Меша Селимовић коју организују Вечерње новости у Београду. Члан је Удружења књижевника Републике Србије и Удружења књижевника Републике Српске. Живи у Бијељини.

 

АНИЦА МАНОЈЛОВИЋ (2003, Блазнава) oсновну школу је завршила у Доњој Шаторњи, а средњошколско образовање је стекла у Другој крагујевачкој гимназији. Студира психологију у Крагујевцу. Објавила је збирку песама Мало поље пшенице (2022).

 

ЈЕЛЕНА МАРИЋЕВИЋ БАЛАЋ (1988, Кладово) радила је као лектор српског језика на Јагелонском универзитету у Кракову (2013-2014). Запослена је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду у звању доцента. Добитник је награда: Боривоје Маринковић (2014) и Доситејево златно перо (2018). У уредништву је Летописа Матице српске. Објавила је две стручне књиге: Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (Београд 2016) и Трагом бисерних минђуша српске књижевности: ренесансност и барокност српске књижевности (Нови Сад 2018), као и песничкe књигe Без длаке на срцу (2020) и Арсенал (2023).

 

ВЛАДИМИР МИЛОЈКОВИЋ (1978, Суботица) дипломирао на академским студијама Педагошког факултета у Сомбору (2014) из области методике наставе визуелне уметности и специјалног педагошког рада. Исте године је добио награду Првенац / СКЦ Крагујевац (за најбољи необјављени рукопис младог аутора), из чега је проистекла збирка сигналистичке поезије Разговор са Хертом. Збирка аутобиографске поезије Тешко у глави објављена је 2020. На конкурсу Пресинг VII (2021) награђен је за најбољи необјављени рукопис, за збирку поезије У кући од људске коже. Од 2020. г.  живи и ради у Лондону.

 

МИЛИЦА Б. МОЈСИЛОВИЋ (1995, Крагујевaц) завршила је основне студије на програму Српски језик и књижевност на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу (2014); на истом факултету окончала је (2019) и мастер академске студије, одбранивши рад Компаративно проучавање романа Џејн Ејр Шарлоте Бронте и Широко Саргашко море Џин Рис. Била је стипендиста Фонда за младе таленте. Докторске академске студије на студијском програму Српски језик и књижевност започела је 2021. на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу; запослена је као истраживач-приправник у Центру за научноистраживачки рад. Области њеног интересовања су компаративна књижевност, савремене књижевне теорије и студије културе.

 

БАРБАРА НОВАКОВИЋ (1986, Ријека), песникиња, германиста, преводилац. Студирала је немачки језик и књижевност на Катедри за германистику Филозофског факултета у Новом Саду. Пише поезију, кратку прозу, есеје. Прва књига кратке лирске медитативне прозе под насловом Зов океана (2014) објављена је у едицији Прве књиге Матице српске. У издању издавачке куће „Поетикум“ из Краљева објавила је другу књигу поезије Безгрешно зачета (2022), а затим и трећу Најдужа молитва (2024). Поезија јој је превођена на енглески, шпански, мађарски и кинески, и објављивана у књижевној периодици, зборницима и антологијама у региону. Члан је Српског културног и просвјетног друштва „Просвјета“.

 

САЊА ПЕРИЋ (1994, Бијељина), рођ. Веселиновић, студенткиња докторских студија српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише књижевну критику и научне радове. Запослена у Библиотеци Матице српске у Новом Саду.

 

БИСЕРКА РАЈЧИЋ (1940, Јелашница код Зајечара) дипломирала је на Групи за источне и западнословенске језике и књижевности на Филолошком факултету у Београду. Писањем и превођењем интензивно се бави од последњих година студија славистике до данас. Досад је објавила седам својих књига и две радио-драме, 127 књига превода (поезија, проза, драме, есејистика, театрологија, филозофија, естетика, теорија књижевности и уметности, историографија, политикологија) и приредила осам антологија пољске поезије и есеја. Превела је поезију више од 160 пољских, руских, чешких и словачких песника. Lukasz Mańczyk је објавио књигу о њој под називом Biserka (Kraków, Universitas, 2014). Поред писања и превођења, радила је у Народној библиотеци Србије и научним библиотекама Института за историју САНУ и Института за српски језик САНУ. Члан је Удружења књижевних преводилаца, српског ПЕН клуба, Српског књижевног друштва и почасни члан Удружења пољских писаца.

 

ГОРАН СТАНКОВИЋ (1958, Ниш) у периоду 1989–1999. био је главни и одговорни уредник књижевног часописа Градина; 1999–2023. уредник у Нишком културном центру; 2004–2012. колумниста Политике на тему интернета и дигиталне културе. Пише поезију, есеје, научно-популарне текстове и бави се приређивачким радом, а од обнављања магазина Галаксија (2020) текстове у рубрици Виртуелни рај. Објавио осам књига поезије, две књиге прозе (у коауторству са Стеваном Бошњаком и Зораном Пешићем Сигмом), један роман и књигу изабране поезије Биће скоро пропаст света објавио (2012). Приредио тематске блокове Врт: Острвологија / културологија пустих острва (Поља, 456/2009), Пусте утопије – културологија напуштених и недоступних простора (Унус Мундус, бр. 37/2010), Реалне утопије – личне утопије, микронације и друге стварности које враћају осмех на лице (Градина, 62-63/2014), као и зборник текстова Апокалипса / теорија, пракса и естетика пропасти света (Службени гласник, 2013). Добитник је Просветине награде за књигу Terra incognita (1997), Бранко Миљковић и Печат вароши Сремскокарловачке за књигу Четири доба (2000). Члан је ПЕН центра Србија и Српског књижевног друштва.

 

СВЕТОЛИК СТАНКОВИЋ (1945, Бабичко, Лесковац), инжењер електротехнике. Објавио је: збирке песама Последња лука (2003), Залудна молитва (2007), Реквијем за минула лета (2021); књигу прича Последње путовање Јосифа Миљина (2016); романе Гласови и сенке из Добре Главе (2014), Сидонијин поглед: роман о Исидори Секулић (2017); Бивши људи (2018), Сизиф између Буњина и Хесеа (2019), Брест (2021), Бард (2023) и Године у Арвилу (2023); књигу афоризама Непоћудне мисли (2020); књигу есеја Горко-сатирична трагика стварности у делима Драгомира С. Радовановића (2019). Текстове су му објављивали часописи Савременик плус, Бдење, Исток, Суштина поетике и лесковачки часописи Наше стварање и Помак. Члан је Удружења књижевника Србије као и Српске духовне академије Параћин.

 

БОЈАНА СТОЈАНОВИЋ ПАНТОВИЋ (1960, Београд) редовни је професор на Одсеку за компаративну књижевност са теоријом књижевности Филозофског факултета у Новом Саду. Приредила је и превела више књига српских и словеначких писаца, као и тематске бројеве часописа и зборника. Уређује књижевно-научне часописе и листове. Поред бројних радова у домаћим и страним публикацијама, објавила је следеће књиге: Поетика Мирана Јарца (1987), Линија додира (1995), Наслеђе суматраизма (1998), Српски експресионизам (1998), Српске прозаиде (антологија песама у прози, 2001), Критичка писма (2002), Морфологија експресионистичке прозе (2003), Раскршћа метафоре (2004), Бескрајна (песме) (2005) Неболомство – Панорама српског песништва краја XX века (2006), Побуна против средишта (2006), Оштар угао (2008), Заручници ватре (лирска проза, 2008), Исијавање (песме, 2009), Распони модернизма (2011), Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури (коаутор и приређивач са Миодрагом Радовићем и Владимиром Гвозденом, 2011), Песма у прози или прозаида (2012); Чист облик екстазе (студије и есеји о модерној српској поезији, 2019), Лекције о смрти (песме) (2013); У обручу (песме, 2017), Повреда белине (песме, 2021), Низ кичму година (изабране и нове песме, 2022). Добитница је више књижевних и научних награда, између осталих: Милан Богдановић (2000), Исидоријана (2000), Награда Министарства науке и спорта Републике Србије за постигнуте научне резултате (2004), Чедомир Мирковић за укупан допринос књижевној критици (2021), Гордана Тодоровић (2005), Златна значка КПЗ Србије за изузетан допринос култури (2006), Хаџи Драган Тодоровић (2010), Ђура Јакшић (2018), Васко Попа (2018), Кондир Косовке девојке (2020). Члан је Одељења за књижевност и језик Матице српскe, Програмског савета Kатедре за књижевност Коларчеве задужбине и Српског књижевног друштва. Живи у Београду.

 

АЛЕКСАНДРА РАДОВАНОВИЋ (1971, Крагујевaц) студирала је на Филолошлом факултету у Београду и стекла звање мастер професора српског језика и књижевности са општом књижевношћу. Ради у Другој крагујевачкој гимназији као професор српског језика и књижевности. Сарадник је Филолошко-уметничког факултета из у делу практичне наставе за предмет Методика наставе српског језика – менторски рад са студентима. Хонорарни је лектор и коректор.

 

ЂОРЂО СЛАДОЈЕ (1954, Клиња код Улога, Херцеговина), песник и прозаист. Објавио је књиге песама: Дневник несанице (1976), Велики пост (1984), Свакодневни уторник (1989), Трепетник (1992), Плач Светог Саве (1995), Дани лијевљани (избор, 1996), Петозарни мученици (1998), Далеко је Хиландар (2000), Огледалце српско (2003), Душа са седам кора (избор, 2003), Немој да ме замајаваш – песме за садашњу и бившу децу (2004), Мала васкрсења (2006), Поглед у авлију (избор и нове песме) (2006), Манастирски баштован (2008), Горска служба – изабране песме о завичају (2010), Земља и речи (избор, 2011), Златне олупине (2012), Силазак у самоћу (2015), Певач у магли (2017), Одлагање одласка (изабране и нове песме, 2019), Занатски дом (2019), Модре жилице – роман у стиховима (2021), Доживљају лирског торбара – приче из књижевног живота (2022), Риба звана гаовица – роман у наставцима (2023) и Димни знаци (2023). За свој рад је вишеструко награђиван. Живи у Новом Саду.

 

МАРИЈА СТОЈИЋ (1988, Брус) основне и мастер студије завршила је на Филозофском факултету у Нишу. Мастер рад Град и село у драмској књижевности ренесансног Дубровника, објавили су јој Ars Libri и Задужбина Владете Јеротића (2018). Бави се есејистиком и пише поезију. Своју прву збирку песама Парлог (2024) промовисала је у оквиру манифестације Бранкови пролећни дани 2024. Добитница је награде Стражилово за најбољи песнички првенац, објављен у Бранковом колу. Ради у Средњој школи у Брусу као професор српског језика и књижевности. Уређује школски часопис Ехо.

 

БОРИСЛАВ ЧИЧОВАЧКИ (1966, Сомбор) дипломирао је и магистрирао обоу на Академији уметности у Новом Саду, а последипломске студије завршио је и на Конзерваторијуму у Амстердаму. На Природно-математичком факултету у Новом Саду дипломирао је биологију. Музикологију је докторирао на Универзитету у Амстердаму. Одржао је солистичке и камерне концерте широм Европе и у Израелу, и наступао као солиста са Београдском и Загребачком филхармонијом, и другим оркестрима. Премијерно је извео око осамдесет композиција српских, холандских и немачких композитора. Његова дела превођена су на холандски, мађарски, немачки, енглески и италијански језик. У Холандији је објавио једанаест књига романа и збирки приповедака. Његов роман Црни кос, а по пољу божури уврштен је у десет најбољих књига балканских писаца објављених у Холандији, према избору критичара дневног листа NRC Handelsblad (2002); историјска фантазмагорија Потамнели анђели балканских ратова номинована је у Холандији за Европску награду за књижевност а роман Расковник добио је награду Кочићево перо, обе 2014. г. Написао је либрета за пет опера Исидоре Жебељан, за продукције оперских кућа и фестивала у Аустрији, Италији и Немачкој. Дискографска кућа „Oboe Classics“ из Лондона објавила је његов солистички компакт диск са делима Исидоре Жебељан. На Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу ради као професор обое и камерне музике.