Бојана Стојановић Пантовић
НА ГРАНИЧНОЈ ЛИНИЈИ

 

ОСТРВЦА ЋУТЊЕ

окружена острвцима ћутње
провлачим се између њих
као медуза девојка
размишљам како да
раздробим то сипкаво грумење
док не постане прах
да потпуно уклоним
воду око њих
преобучем се
у копненог створа
и заспим с вама
у некој рупи
или саксији

 

ЗЕЛЕНА ВОДА

поподневни зелени пејаж
без људи
у ком зеленило воде
котрља и прелива
једно алелуја
скрива утварe

изгорелих
алах илалах

док светле мртве главе
на граници вијори застава
земља сведочи припадност гробља

дубоко по ходницима сећања
пратимо се и огледамо
ти у мени
ја у теби
зелена водо

 

НА ГРАНИЧНОЈ ЛИНИЈИ

На граничној линији лета
можеш да стојиш неприметно
с укусом липе на непцима
крвавим комарцима на зиду
и ветровима расхладног уређаја

Долазак лета највише те је плашио
јер ти је одузимао живе
а затим их ређао
у летњу породичну витрину

Живот међу сенкама
и тамним лептировима
дошао је најзад по тебе
и тамо на пропланку
припојио те
одабраној вечној дружини:

Јуни, јули, август – крунисање ишчезлих.

 

ЉУБАВНА

Ујутру се сан обавезно прекида кадa је бешика пуна
Током ноћи колена жаре и трну као да су зацементирана
и остаћу тако вечно вечно, знам да почињеш да говориш
негде између шест и осам ујутру и на то се сада своди мој живот,
само не знам да ли се joш држимо за руке, играмо у песку, спуштамо низ завејану падину, љубимо црвених носева и стискамо у каквом ћошку, не знам да ли си старији ти или ја, колико стварно имамо година: три, десет или сто десет,
увек је било тако, али се можда нешто променило, можда се моје већ болесно тело
увукло у витешки оклоп да те штити, можда се ти одавно копрцаш
међу невидљивим рањеницима и шапућеш, дозиваш да те само ја чујем,
да само ја поверујем да си то стварно ти.

 

КРИЦИ

само тај трен када галебово крило
дирне површину мора, а ветар разнесе
његове крике као бајалице,
отпочнем никад завршену и никада
испричану љубав са великом водом:
ево ме, љубави, стижем.

 

ТЕЛЕФОНСКИ ПОЗИВ

Из оне треће собе
која некад беше моја
већ ноћима чујем
како звони телефон
и звук се очитава на мом:
зачује се глас моје мајке,
нема разговора,
нема одговора,
само знам да је то она.
Не кажем ни „Хало”, ни „Ко је то”,
иако очекујем неког другог,
али као да је у том звуку телефона
садржан сав мој садашњи живот,
бивши и будући,
без икаквих метафора,
сав тај ужас: кревети
међусобно не разговарају,
књиге су једна другој окренуле леђа,
нико више не празни пепељаре,
не притиска звоно на вратима,
не пеку се колачи у великим плеховима,
једино мачији реп помази
моје одлутало тело.