Борислав Чичовачки
ДОДИРИ

 

Hommage á Ernesto Sabato
Вељку Ненадићу

Али да, убрзо ћеш чути ту реч… осетићеш жељено присуство,
очекивани знак, који ти шаље неко биће што на другом острву
чује твоје крике, неко ко ће разумети твоје махање, ко ће
бити кадар да растумачи твоју шифру. Тада ћеш имати снаге
да продужиш… И макар само на трен, видећеш вечност.
Ернесто Сабато, АБАДОН, АНЂЕО УНИШТЕЊА

Срећа књижевникова је мисао која може сва да постане осећање,
осећање које може цело да постане мисао.
Томас Ман, СМРТ У ВЕНЕЦИЈИ

Истрчао сам из куће, осећајући да већ касним. У том часу, ипак, изгледало ми је да ћу стићи, макар на тај час код породице Van Hoogtij. Лишће брестова бацало је по мени својим сенкама мрежу сићушних балдахина да сунце – које се данас пропело у свом јунском уздизању на ону ретко достизану небеску раван, одакле је коначно могло да нам командује по својој вољи и свом хиру – не би преплашило моју прозирну, путељцима капилара ишарану бледу кожу, да она не би посустала под зрацима и прерано погледала кроз пукотину којом је лето стизало до нас. Знао сам да ћу прашину са седишта мог бицикла обрисати туром, а смеђесиве панталоне, које је мајка још синоћ испеглала, жалећи се на главобољу, неће дозволити да се прашина и труње примете, утопиће се у сивило. Чим сам сео на бицикл, ветар ме је поздравио, ошинуо ме по лицу оним својим грубим пољупцима, који нису ништа друго до дечачки позиви у игру, добацивање лопте, позив у трк. Ветар нема времена да брине о нашим задацима, игра је његова сврха, само се њој подаје, али жели – готово као да је и сам Пан у то уплетен – да што више учесника, насмешених пролазника уведе у своју ласцивну трку, у своје летње баханалије, јер оргије су начин ветровог живота, његова страст и његова обмана. Зној ми је одмах пробио кошуљу под пазусима, а у бочици колоњске воде јутрос нисам нашао више од једне опроштајне капи. Мешкољиће се те пруге зноја, премештаће се по кожи, сливаће се и загревати, па ће се, као уплашене, нагло охладити, а ја ћу осећати свој воњ док, пред улазом у високу, укочену и фасадним украсима заптивену зграду на Herengracht–у, о брест будем ослањао свој бицикл, и док с бутина будем скидао труње и кад, лица попрсканог мајушним капљицама, будем застао пред улазним вратима да бих повукао звоно на врху уског, негостољубивог степеништа, и када будем поправљао оковратник и гледао на џепни часовник, страхујући да можда ипак мало касним.
Justine, кућна помоћница Van Hoogtij-ових, скупљала је грашке зноја са својих, нехајним промашајима дугмади на блузи, неумесно разголићених груди, хукћући и уздишући, жалећи се, као и сви моји амстердамски суграђани, на влагу и спарину, због које ни у оваквој кући нема хладовине – па показа на предворје и дуги, готски уображен ходник, од којег се сенкама заклоњена вијугава степеништа, елегантно и као са престола пропињу ка одајама о којима се мало зна и у које се не завирује. Kрици и шапутања увоштених, плишем огрнутих породица са грахтова не присуствује нико сем оних који те крике стварају. Чак ни Justine не може да их чује, она угледа само отиске јучерашњице, загњурене у постељину пуну размрљаних и сасушених палимпсеста. Пропустила ме је у кућу уобичајеним покретима некога ко је престао да се обазире на бескорисне детаље, па ни на свежи, још увек лаки воњ моје кошуље, чије су сузе већ почеле да копне, скупљајући се у мрљу. 
– Господин и госпођа нису код куће, али Јан јесте; у дворишту је, позваћу га – опирање влази кретало се и њеним гласом, у коме су неконтролисане интонације кричале као чавке протеране из грања.
У салону с клавиром непомичност се понашала аристократски, али увређено. Сметала јој је свака помисао о могућем нарушавању вековима уврежене стерилности тишине, и ја сам ходао кроз ову увреду, истовремено је правећи и стидећи је се сваки пут кад паркет под мојим ногама зевне и јаукне, али и парајући ваздух, засићен честицама у млазу сунчевих зрака закрабуљене прашине, које су ми, бежећи преда мном, доказивале колико сам их недостојан. Од прошлог часа нико није сео за клавир, чак ни Јан. Он у дворишту поставља у грмљу ступице за косове, растеже залутале кишне глисте, или гађа мачке каменчићима и полива их водом. Госпођа Van Hoogtij сматра да ће га часови клавира спровести до прага законâ озбиљности, јер она музику познаје само као за израз најдубље учтивости према идеалима племства, израз покорне преданости ћутљивој суздржаности. Зато пришивају чипке на Моцартове сонате, уштиркане чипке покојне бабе, која их је везла у глувоћи својих неиспуњености, о којима се тада једнако подмукло ћутало као и данас. Нису читали Kројцерову сонату, а ако су је и чули, талас страсти није успео да буде препознат њиховом крвљу: нигде се због музике неће збунити ниједна длачица – талас ће, непримећен, проћи, а суздржаност ће се и даље простирати читавим поднебљем одређеним за страсти, као предуслов за друштвени успех, онај једини голим оком видљиви, а лажни.
Зелених колена од клечања на трави и прљавих прстију, чупав, Јан је сео за клавир, осмехнувши се осмехом неког ко је при пресвлачењу ухваћен у голотињи. 
– А да прво опереш руке? – увек послушан, никад не осујети мој савет, али га се сам никада не сети. Kад му на то не бих скренуо пажњу, размазивао би земљу по диркама. 
Моцартове мелодије одмах су посустале под ударом тих прстију, које је мајка натерала на привремену послушност. Сваки пут покушавам да му објасним да тај низ тонова, то јединствено Моцартово сладострашће, мора да има своју усмереност, свој циљ, свој вид одслушаног обожавања, зато што га он сам собом налаже, испоставља, тражи, готово проси. Али Јанова шака не приања уз тај след, качи се о њега овлаш, грубо, неразумно, и ми бивамо прекинути Јустининим уметком у форми шољица и чаја, при грчењу мојих усана због табанања Јанових прстију (изгрицканих ноктију и засвагда помрачених полумесецâ), који као да чупају цветове уместо да их саде. А зној с мене већ је испарио, покоја мрљица на кошуљи, смеђкаста као исушена млака, подсећала ме је на то да ја данас ипак некуда журим, да треба неизоставно да стигнем на један концерт у јужном делу града, недалеко од Концертгебауa.
И као да сам заробљен овим сенкама брестова, који су своју раскош оставили пред стакленим вратима терасе, а нама оставили само тмасте пласе својих запостављених одраза, држећи нас као своје сужње, јер је правог господара таме холандских кућа скоро немогуће срести, он увек измакне у загушљивост, зађе иза завеса и под тепихе, не прикаже се никад осим кроз ћебаде кише, у влажном сумраку, у вечној јесени, оној која се данас повукла, наредивши нам да спознамо мирисе лета. Не знам докле ћу још моћи да надгледам своје стрпљење при сусретима мог ока са прљавим заноктицама дечака, чије руке радије чепркају по птичјим гвалицама него што услужују Моцарта, нити мог уха при лому стручака изгаженог цвећа у шта његове руке претварају Моцартове чаролије. Немогуће је у томе задржати мисао о утехи и смислу, немогуће је у те мустре угурати младост, која цури с мене у далеко моћнијим слаповима него сав овај зној, немогуће је чамити међу сенкама плесниве племићке угњеждености, кад се сунце овако дрско купа у води, претварајући канале у источњачке шедрване, где одсјаји у води залуђују мисао страственим обећањима. Kада бих макар могао да посетим Дебисијев гроб, макар само да бих осетио хоће ли трава око њега прошапутати песму, или видео хоће ли гугутка нека слетети на камен као поздрав незнанцу из Амстердама који тражи извор. Посетио бих Равела, поклонио бих му се, одсвирао му Игру воде, ако би он имао стрпљења за недовољно вештог свирача, ако би га моји тек пуштени брчићи макар за трен оставили неодлучног у размишљању да ли да ми се осмехне крајичком усана; ставио бих пред њега оних неколико листова са мојим ноктурнима, баркаролама и прелидима, па макар их он и згужвао, макар их с презиром у једном потезу одгурнуо са стола, макар ми и тако уделио неку трунку пажње, макар ме удостојио само гнушања. Не бих пропустио – штавише, хитао бих овако као данас у барове на Монмартру, где се скупља она разуздана Kоктоова гомилица, онај лежерно-промискуитетни свежањ голицавог париског музичког шарма, они пољупци које Пуланк тако раскалашно баца својом музиком око себе, баш онако како је о томе причао Лео када се вратио из Париза, и кад су му се од амстердамских грахтова привиђали кејеви крај Сене, и кад је од Рајксмузеја помислио да је Лувр, док је у јорданским кафеима плакао за пијаним уздасима са Монмартра. Чим окончам студије, отићи ћу у Париз, побећи ћу. Тако је урадио и Лео – само се отиснуо. Па се можда и не вратим. Зашто бих канале чувао у срцу као једино драго камење, када могу да се отиснем у потрагу за оним правим. Сањам то и дању, а ноћу се тим сликама успављујем, неуспешно се отимајући хировитости пути, која ме бичује крутим тоболцима устремљеним ка сумњивој страсти, оној којој је изглед исувише засенчен да би био одгонетљив, а чија светлост продире у мене изнутра, из мене самог, из неког праћакања или неке већ одживљене прошлости, којој не умем да нађем заметке и међу чијим се влатима губим као у травнатој мочвари, у беспућу нанизаних, неразумљивих догађаја.
Уче нас да су фуга и сонатна форма неизбежни, ако не и једини обрасци у које можемо и морамо да утуримо своју музику, ону која још не зна за стеге. Уче нас да будемо туђи а не своји, терају нас да их следимо, имитирамо, да форме произишле из застарелих, превазиђених конвенција претпоставимо интуицији и да у себи започнемо са гушењем свега личног, доживљеног, јединственог а вечног, да се спутавамо уздама које раскринкавају душу, њене снове, прохтеве, открића, њену наготу и лепоту посебности, лепоту другачијег, оног што осећамо као нешто необично а узбудљиво, те предивне разлике које доводе до узбуђења, до ковитлаца, неприпитомљивог, који себи не допушта да се смири. Уче нас начинима како да се човек одрекне себе, како да се удаљава од природности личне судбине и личних доживљаја, мучени фугама и сонатама (које нису ни Равелове ни Дебисијеве), држећи се круто о јалове хармонске каноне из прошлих векова, о правила којима је црква закатанчила човекову чулност, заробивши слободу снова звуцима укочених стања, подводећи је под клишее, којима расклиматана, до перверзије каћиперна полифонија – из страха да се крила духу сасвим не подсеку а да га ипак задрже као таоца – даје привид живости, привид човековог смисла у кукавним молитвама недостигнутом Богу. Хоће да нам заробе душу – то је школа доба у којем живимо. А у мени вришти нека чудна мисао, пропиње се, гори по мојим сновима, буди ме, шамара, презнојава, тражи ослобођење и право на постојање: „Избави душу моју из тамнице!“ И ја скачем из кревета, трчим онако го до клавира, не знам који је час, и бацам се у магију Дебисијевих Прелида, јер они, једино они могу да ме утеше. Све мőре ишчиле као да их је развејао ветар, не остане од њих ни прамен, ни сенка, као да ми Дебиси изнова и изнова, заправо сваки пут када то пожелим или када ми постане неиздржљиво, показује пролаз кроз светлост, који не стоји преда мном само да би ме очарао сјајем, него ме та светлост загрли, ухвати ме нежно, сијајући, под руку и полако, као да сам реконвалесцент или некакав талац учаурености овога света, ногу пред ногу, води ка извору, осмехујући се у свеопштем, великом Осмеху.
Берт је био спреман да се због тога спрда са мном, али је, угледавши мој пренеражени поглед, прећутао пред другима моје, како је то грубо назвао, „онаније са Дебисијем“. Покајао сам се што сам му то уопште испричао. Помислио сам и на Гијома, у његовом оку промакне покаткад искра неке још неосвештене заинтересованости, која се изгуби и пропадне иза његових крутих оковратника и испегланих одела, из чијих нити избија на влази и запари мирис неког испресованог биља, неки одсев мирисне живости, који није сасвим заборавио на њега. Али Гијом се повинује Бертовој разметљивости, јер је у њој заштићен, не мора да се стара о својој искри, може и да је пусти да прође а да се на њу ни не обазре. Ипак, знам да Берт разуме моју збуњену рањивост, можда ме због ње чак и држи у својој близини. Јер Берт намеће правила и начине њиховог извршења, мада слути пространства иза паравана сачињеног од ових улица, канала, знојавих бициклиста и Јанових прљавих прстију, и зато ме чува, мислећи вероватно да сам му нека погодна алтернатива, ако дебела мртва сонатна кора са својим зарђалим хармонским степеништем пропадне, па се, којим случајем, од Дебисија изгради лик месије – бићу му потребан као адут, као доказ његове прогресивности.
Још не разумем појам „развој музике“, а знам да то не бих ни волео. Могу само да покушам њих да разумем, оне којима недостаје смела духовност, па музику хапсе у заносу индустријских револуција. Зашто би иначе било потребно скривати се иза рационалног, осим ако су нам моћи слабе и млохаве? Зар још нико није схватио да „развој музике“ не постоји, да је то контраиндиковано уметности, да је то њена тамница. Развој подразумева усавршавање од примитивног до сложеног, где, при том, само разум може да прати фазе тог усложњавања, док је уметност све оно што се налази и опстаје изван разумног. Тајна лежи управо у ономе што се не разуме, него се само наслути или, донето дашком ветра, осети у причини нашег стварног, нематеријалног бића, тамо где су смештене све тајне које ће заувек остати неоткривене, па ће само некима, у себе непознатог заљубљеним усамљеницима делимично, као лепа, недодирљива и нестварна жена, откривати нежно и, због самог чина откривања, заводљиво, обрисе те друге, истинске стварности, не би ли нас позвала да пођемо за њом, не због блуда, него због заноса при разоткривању велова Вечног.
Дуго сам већ замишљен над оним реченицама, на које сам наишао у једној новели Томаса Мана, јединог бића с којим о овоме могу да разговарам у мојим дугим ноћним монолозима. А он ми је већ рекао да „песници не могу ићи путем лепоте а да им се не придружи Ерос и не наметне им се за вођу, јер страст је наше уздизање, а наша чежња мора да буде љубав“. И ја стојим пред зидом, загледан у красте тапета посивелих шара, а свест ми у поглед шаље слике свих муза које сам видео у књигама. Лепе девојке, насмејане али хладне, умилне али са скривеним погледима упереним ка раскалашности, умне али недокучиве, заигране, веселе а непријемчиве – све су оне нечије туђе музе а не моје. Зашто су их Стари Грци уобличили као жене, зашто то нису златокоси дечаци у игри воде и цвећа? Осећам нејасно да се у тим представама жена – њих као исходишта и отелотворења замисли, дубоког подстрека и снаге изливања интуитивних токова – крије најјаснији и најнедвосмисленији призор страсти, призор мушког продора у срце надахнућа, у тело жене, оне која нас чека, која своје тело, сачињено од будућих мисли и дозива, чува, мултипликована у хиљаду облика, за сваког од нас појединачно и интимно, и да тај продор у њу, у ерекцији нашег мушког духа, зачиње Дело, зачиње Остварење новог. Ја то тако само замишљам и питам се мора ли тако бити, мора ли да се подразумева. Младићи су у оно митско време грчким песницима значили више од тих полубогиња, али из таквих страсти не рађају се опипљиве креатуре, никада. Можда су песници у сједињавању с Музом могли да виде нешто нечисто, не због женскости, него због материјалности, видљивости, опипљивости онога што на тај начин може да буде створено. Још не знам како се продире у жену, још не знам где је кључ повезаности с музама, где се при том продору одиграва престанак разумне контроле, отпуштање себе у реку безвремености. Не знам, али слутим да у том чину чучи и тајна која говори о супротном – тајна духовне, бесполне љубави. Ако је могуће продрети у жену духом, у ону која нас открива и која може да нас пољуби у себи, да нас препозна у небројеним световима и стварностима по којима обитавамо, да нас увери у прапостојаност и прасмисао таквог сусрета, из којег ће се створити само један, нама доступан облик Духа – као што је музика – онда тај сусрет не би смео да зависи од нашег пола, јер тамо где је Дух свепрожимајуће стање оностраног, дакле, тамо где царује Уметност, тамо не постоји пол, ни мушки ни женски, тамо смо изван сваке телесности, а женски лик, у том случају, служи, нама мушкарцима, ипак само као вулгарни, човеку прирођени позив на некакво зачињање, материјално или не. И жена је само мамац нашим биолошким страстима, мамац на раскрсници светова, на завршецима опипљивог, о који се већина њих спотакну, јер телесна страст надвлада, опије и превари – да би се продужио род, физички, телесно. А пуноћа оног духовног спаривања, подстакнута доступним и видљивим обрисима мушке или женске бестелесности, мада опет приказане помоћу тела и његових облика, добија тиме изглед стазе којом се обавезно мора проћи да би се стигло до спајања у Духу, изван времена. Дебиси ми о томе шапуће сваке ноћи и ја знам да је он пророк, који ме води тачно куда треба, дао сам му руку, ходам за њим. Путеви неистраженог, путеви намењени само мени, они који су већ у мени а којима још нисам крочио нити их препознао, ни разгрнуо ижђикало шибље што их прикрива. Kао на води, по којој се ниједан талас не претвара у свог близанца, ниједна сенка дрвета не пружа се по њој истоветно, па тако само личи на свог прототипа, у којег не треба да се преобрази, него остаје јединствена у свом болу, као врба, која чезне само за својим сном, тужно извијена над водом којом пролази живот, сви животи, носећи и њену сенку…
Неко је покуцао на врата. Јан је од обесне радости лупио дланом по клавијатури и из оквира дворишних врата, осветљен отисцима поподневног заласка, прокријумчарених између брестових листова и посустале, отромбољене воде у каналима, изронила је статуа госпође Van Hoogtij, оперважена аристократски уздржаним смешком, потпуно усклађеним са крутошћу њене огрлице, њеног стезником уобрученог струка и њених затегнутих, непрозирних чарапа, у чијим су се оковима спутавали њени листови, успоравајући јој корак. Јан је одмах, без поздрава, ђипио и отрчао у двориште. Лице госпође Van Hoogtij стајало је наспрам мога, готово на истој висини, и њен дах, непрочишћен сасвим од зачина које је Јустине, недовољно лишена алхемичарских страсти неуких људи, посипала по јелима. Строгост погледа госпође Van Hoogtij расула се у сусрету с мојим. Истурила је и зубе, а осмех јој се претворио у искежено рало спремно да заоре. И глас јој је патио од недостатка стварне племенитости – звучао је као да је разбијен о камен. Хвалила је сина, захтевала за сина, приближавала ми своје исто тако строге, војничке груди, вајкала се на сина, на захтевне друштвене обавезе мужа, обрецнула се и на Justine и, као и сви Холанђани, наравно, и на време, које је увек или претопло или превише дува, или је прерано почело лето, предуго падају кише, зими се од слеђене воде у грахтовима и на овој кући мрзну прозори – а све у неком невештом, неженственом настојању да ми нешто предочи, нешто што остаје изван њених речи, нешто што ни сама не зна шта је, а што је, ето, морала да изговори мени, голобрадом студенту композиције, коме би и сам њен прекорни поглед био довољан да поцрвени и побегне.
Одбројавање часовника је прекинуло њену некохерентну исповест без циља и ја сам се уплашио да ћу закаснити. Намах сам се ознојио, овлажиле су ми се науснице и ја се извиних, а Justine је вртела главом док ми је отварала врата куће да би ме коначно пустила на улицу. Заскочио сам бицикл и појурио онако како се само у Амстердаму јури, сумануто и необазриво. Имам још десетак минута да стигнем на концерт у Бах-сали, таман ћу стићи. Kонцерт са првог фестивала савремене музике који се одржава у Амстердаму, с музиком композитора из целог света. Вечерас су на програму камерна дела, бићу први пут у средишту нове музике, први пут цео, изложен. Доћи ће Берт и Гијом и, Хенк, наравно, који пише страствене критике о новој музици, отворено, храбро и заљубљено, а од којих наши професори с презиром одвраћају поглед. Сигурно ћу срести и Леа, могао бих и њему да покажем моје минијатуре, он је из Париза понео пољубац Равела и примио тајну, Леа ћу свакако морати што пре да нађем, можда већ у паузи концерта. И тако, педалама управљан по бициклистичкој стази, мислима вођен, помоћу мисли и зачете радости скоро већ пристигао на концерт, нисам приметио да су ми се мамином вештом, од прања испуцалом руком испеглане панталоне уметнуле у ланац бицикла, го и зарђао, него сам баш у том трену нагло скренуо у Бетовенову улицу и убрзао, па сам исто тако убрзано и нагло, и избезумљен у чуду, полетео преко кормана и забио главу у травицу крај стазе, распростревши се незграпно као кловн у циркусу. Притрча ми неки младић и једна старија жена, помогоше ми да устанем, обрисаше ми с лица крв, раскрварио сам наусницу изнад горње усне, одатле је крв мрљала све на шта би пала, колена угрувана, панталоне расцепљене, кошуља распарана, а точак бицикла искривљен. Сео сам на плочник у Бетовеновој улици и пустио да сав јад и све грдње протутње кроз мене као да ме се не тичу, као да нису од мене потекле и да нису мени упућене.
Докобељао сам се кући, вукући паралисан бицикл, тек после десет. Мама је била легла. Уплашио сам се да ће мој изглед, мој крах нарушити сву тишину те тихе, мале, влажне куће. Али, нико се не обазре…
Чим су ме сутрадан Берт, Гијом, Хенк и још неколицина прилепака угледали испред Kонзерваторијума, напали су ме као да су се договорили: „Ти никада нећеш сазнати шта си јуче пропустио, то је ненадокнадиво, требало је само да је видиш и да чујеш њену музику, да гледаш при том у њен лик и лепоту, ванземаљску, ванременску, пропустио си најдивнију ствар – сусрет с нестварним – ти то чак ни не разумеш, још за то ниси спреман, зато си је и пропустио, није случајно што си пао, не припада то теби, Марио, зелен си ти још за уметност, овакву уметност, ти си још дерле које се у прашини игра војницима и луткама, уз дечје металофоне и мелодике…“ И одјурили су, онако зајапурени, бициклима на железничку станицу, одакле сви, заједно с њом – девојком коју су јуче упознали и чули, у коју су се заљубили – иду на плажу у Зандфорт. Нису ми ни махнули, нити ме позвали да им се придружим, ни прилику ми не дају да надокнадим делић пропуштеног. Одбацили су ме, и то управо данас, овога часа, због мог јучерашњег изостанка, и подигли су зид између себе и мене, зид који ће ме увек од њих раздвајати – јер тада, како кажу, у кључном тренутку ја нисам био с њима! Чуваће своје откриће љубоморно и предано. И ја сам тек касније, у својој соби, у влажној спарини поподнева, разабрао да је на јучерашњем концерту изведено дело једне композиторке из Источне Европе, да је она била најмлађи учесник фестивала, да је у Амстердам стигла из Прага, где студира, и да је само неколико година старија од мене. А ја сам целога дана знао да ћу закаснити!
Она – изговорили су то име с пуно словенских мекоћа и мажења, име које нисам одмах добро ухом ни спознао, али сам га упамтио, понављајући гласове слова којима је холандски језик пренео њен именски знак у програмску књижицу фестивала. А заправо мој поглед није могао да се одвоји од фотографије девојке која не припада овом свету – барем не овој његовој верзији, која се простире низоземским ливадама и успаваним каналчићима, или изнад кровова градова, којима прети утвара музејске укочености, градова од којих ће, као од Помпеје, остати само зидине неразумљиве и неодгонетљиве прошлости. Њен лик не потиче из телесног, ништа телесно, ознојано и гњецаво није могло да га створи и да образује те очи, које су створене из нестварности, а њој и припадају, очи које ме посматрају, очи чије значење и чија мудрост – не стечена, него наслеђена, поклоњена, обећана, мудрост којој ја видим само одраз – и тај свепрожимајући поглед, и музика коју не чух, а понајвише утеха потекла од нечег свезнајућег, свеопраштајућег, нечега што зна све пре него што сазна, нечега што уме да сву прошлост и будућност (оне кроз које је човек прошао и кроз које ће проћи) сакупи у садржалац садашњости, непрегледне и слојевите, што унутрашњим видом и слухом обухвата СВЕ, а што и мене добро познаје, у концентрисаности нашега времена сведеног на један једини тренутак, онај који ненаметљиво а незаустављиво хрли из њених тамних очију. И у тој игри мира и моћи, што ми једино можемо да опазимо, прозрео сам Тајну, односно само њен наговештај, срећан што се овако, и овде, и сада, мени усамљеном и презреном, та могућност предосећаја, па и сам предосећај, отвара као врата, бела врата, што воде у тунел самоспознаје, на чијем сам се прагу нехотице нашао. Немогуће је одрећи се гостољубивости непознатог, грех је отићи с прага без поздрава, грех је уплашити се, можда је то једини стварни грех, јер је почињен над вечним нама, над нама којима непознато и јесте прави путоказ и једини циљ. Те очи ћу срести једнога дана, оне ће ме погледати и рећи ће ми, немо али разговорљиво, да је одувек требало овде да будем, у музици, својој музици, рећи ће ми да сам стигао на место одакле се креће даље, рећи ће ми и да сам то одавно већ и знао, пошто ЗНАМ, и замолиће ме, у свом свезнању, благо (јер је мајчин лик и мајчин додир у свакој жени) да не заборавим, чак и када будем морао, овај осећај у себи, ову испуњеност собом садашњим и собом будућим, испуњеност коју први пут осећам баш у часу док ово пишем и због које пишем, јер чак и када га будем заборавио, остаће неки знак који ће ме подсећати на ово обећање дато САДА.
Прекосутра Она одлази у Париз, Берт је најавио да ће је пратити, путовати с њом, без обзира на једног младића, чије тајанствено присуство у њеној сенци одржава континуитет недодирљивости посредством митског чувара, дакле, без обзира на његову улогу, отпутоваће Берт у Париз, повешће можда своје изабранике са собом, али и ја ћу се укрцати на тај воз, не морају ни да ме зову а ни да знају, укрцаћу се и отићи, полазак је рано ујутру, а ја ћу бити тамо, неће ме ни приметити, не треба да носим ништа сем себе, а тамо ћу им се, као онај чувар, увући у сенке ако треба, све док свој поглед не уметнем у њен, све док је не препознам, упамтим и понесем. А за то је довољан тренутак трена, честица у капи времена, намењена само мени.

*

Дошао је данас непосредно после ручка. Чинило ми се да сам осећала како ми Мирини резанци из супе, који јој увек испадну предугачки, као неке сабласне пантљичаре, још чуче залепљени о моја уста, са којих језик није стигао да их очисти и протера. Баш када сам се лизнула не бих ли уклонила уљезе, он се створио на вратима. Истог часа сам престала да се буним против Мирине тврдоглавости, њених дугачких резанаца, локви масти што пливају по чанчету који ми доноси и приноси сваки дан, престала сам да постојим у свему осим у чулима и у оном делу мог ума који је био спреман да гледа, посматра и уочава, упознаје њега. Не могу да кажем да он у мој станчић – међу фине, деценијама неузнемирене слојеве прашине на вишеспратним полицама за књиге, по клавиру и фотографијама маме – уноси пролеће, јер драж пролећа мења се са старошћу учесника у његовим светковинама. Али, ако бих се замислила над могућношћу да је некада постојало, а за многе и данас постоји – као што никога ни у сутрашњици неће оставити без тог пољупца – пролеће пролећа, односно његова младост, младост младих жила, траве, уковрџаних врежа и рашљика, онда је овај младић изасланик из тих подручја, оних којих човек, ако за то има дара, најчешће, а можда и увек постане свестан само када је посматрач а не и учесник. Јер саиграч у пролећу младости никада није свестан своје опијености, он је брка са зрелошћу, па промаши флуидну лепршавост, истинску безбрижност невиности која започиње да разумева назнаке, обрисе баште у којој први пут цвета. Обраћа ми се и смеши кроз несвест заљубљеног, којом је заогрнут и кроз коју гледа, док се његова појава приказује линијама руку и тела, какве су вајари исклесали на статуама грчких божанстава, који такође, више од свега својим глатким мишицама и набраним драперијама оскудне одеће исказују представу недодирљивости, неосвојивости, истовремено се нудећи смртницима као помагачи, спасиоци и љубавници за вечност. Творац је и њега тако саздао и довео га мени – да пронађем оно неповратно. Тако сам испрва мислила, а онда посумњала. „Лепота је једини облик духовнога света који можемо примити чулима, поднети чулима“ – памтим ту мисао којом се Ашенбах тешио и умиривао, разумевши да је приказ лика овог младића, који се заправо појавио ниоткуда, много више, несхватљиво и до страха доведено више од онога што људско биће доживљава као лепоту. Иза маске Аполона, која због тога и није маска, него само предворје, чека ме водич, путоказ. И лепота у коју гледам само је улазница, специјално начињена за мене, која ме уводи у пролаз ка ризници. Оно у шта верујем јесте да овај лик-глас – улазница има много префињено обликованих брава, за које, у зависности од консолидације времена које називамо нашим, постоје или се могу наћи различити, прецизно израђени кључеви који, откључавајући браве, раскивају окове многих скривених пролаза. Не знам само да ли свако од нас носи за некога товар блага, чекајући да одговарајући кључ буде пронађен, или се таква открића дешавају нарочитим сплетом кончића оног нашег памћења, које надилази време у којем бројимо наше године. Мојој сујети би одговарало да само изабраници носе дарове, али моја прастарост говори ми да смо изабрани сви. Једино кључеве тешко налазимо, и не отворимо сваку капију и не поделимо све дарове, оне којима само награђени може да одреди смисао, и то ако се сам издигне и преобрази.
Испоставило се да младић има поклон за мене. Сео је на столицу наспрам мог кревета, коленом једне ноге овлаш додирујући ниски, округли сто, који је мама, чини ми се, добила од неког рођака из Ваљева, још за време Првог рата – и сусрет његовог младог, свеже извајаног колена, и древног дрвета из прадавних ратова у прошлим вековима, указао ми је још једном на необичност нашег сусрета.
Говорио је гласом по којем још пева паперје мутираних интервала, гласом који се још није надвикивао са женом у међусобном откривању мамаца пути, гласом који је само свежа маховина по зидинама догађаја, гласом који је, у обраћањима мени, само донекле свестан звука својих интонација. И гестикулирао је рукама, као дете у игри, а оне су само имитирале летење и клизиле својим сенкама по мени, по мамином старом намештају, по постељини и љуштурама морских шкољки, скутрених у чинијици на столу. Вероватно, слушајући га, нисам могла добро да га чујем, јер су неке речи које је најчешће изговарао препречиле пролазак осталих, претворивши се, скупивши се у слику оловносивог пространства опседнутог галебовима, дугих, у недоглед простртих пешчаних жалова, смеха девојака и младића, зачараних јунским мирисним ветром, у некој даљини чија је нада море. Ипак, напуштала сам ту обалу и тај смех око себе и враћала се, усредсређена на младића, који још није освојио ниједно људско срце, а осваја их стално, као и ово моје, у том часу њему препуштено.
Још од његовог првог писма непрестано мислим на њега, на његову материјализованост, на устројство генетског следа који га је начинио и усадио у његово тело простор из којег ми његова душа доноси ове поруке. Писмо је стигло из Амстердама и већ сâм поглед на печат уздрмао ме је немиром оних догађаја и сусрета за које осећамо да су недоречени. Писао ми је о томе да је он тамо студент музике, да зна за мој боравак у том граду, у оно давнашње време кад се моје пролеће утркивало с младошћу, и да намерава нешто да споји, ако сам од суза успела сва слова добро да послажем, да повежем, наставим. Истовремено и потресена и усхићена, дала сам одушка склоности да не верујем у невероватно, па сам, схвативши своју игру варања, писмо прочитала још једном. Проматрала сам тада само слова, рукопис, и угледала ситне закривљености у којима нема ни немара ни улепшавања, које се криве под узбуђењем мисли што теку његовом оловком и помислила да, ако је реч о обмани, онда је и он обмањен. Одговорила сам љубазно и не сувише суздржано (мада сам се после гризла што сам можда оставила утисак сурове, старе даме, недодирљиве за игре судбине и њених изасланика), и пустила Провиђењу да учини оно што мора. Онда је стигло и друго писмо, у којем је све оно што је изречено у првом добило чврсти ослонац. Нисам више ничим успела да спречим налет, поплаву, стихију раздробљених, ускомешаних, неповезаних, запањујућих, новооткривених сећања у која сам одмах потонула, покушавајући уз јауке да се некако домогнем купатила, и тамо се макар умијем, макар погледам у мусаво огледало, макар оком да допрем до себе и нађем начина да се не бојим неочекиване радости. Страх од силе која је изабрала неког младића (кога је помно саздала тако да, како сада видим, не поседује ни једну пукотину у коју зрнце моје сумње може да зађе) да ми после шездесет година донесе вести из града у чије бајковито порекло никад нисам престала да верујем, да донесе ветар Амстердама на свом лицу, да у зеници понесе и преда ми мрешкања воде у каналима на јунском сунцу, а у коси разбарушеност у којој увек има неке утехе, неког снажног отпора пролазности, у којој се утеха налази у самој променљивости и заводљивој предвиђености. Више нисам могла ништа да прећутим, па сам му одговорила, откривајући и себи и њему сасвим нова поља моје радости:

Драги Ф.,
Ево како је почело ово писмо пре скоро три месеца: да ли је ико на свету добио овако дивна писма као ја сада из Амстердама!
Много Вас волим, много Вам хвала заувек.
И тек сада настављам, јер ме је много шта омело, највише дуготрајно погоршање болести у нози.
А шта сада да кажем на садржину Вашег последњег писма са онако богатим текстом и онако маштовитим завршетком – из кога видим како преузимате бригу о мојој музици. Заиста не умем да изразим шта то за мене значи, без обзира на успех у том правцу.
Много, пријатељски, најтоплије,

 Ваша Љ.
 
 
Потом је он предложио да разговарамо телефоном. Сваке недеље, када би поподне узело да располаже сенкама по свом хиру, младић би ме звао, драги, далеки младић из Амстердама, неко ко је својим животом, покретима, сновима, речима, покушајима, надањима и храброшћу (вероватно сасвим несвесном) премостио три, чак четири времена, четири временске површине, ако ово наше раштркано време престанемо да посматрамо као континуум, него признамо његову изразиту, нама потпуно непојмљиву слојевитост, која је за сваку индивидуу лична и за њу посебно саздана, готово као нека ДНK-структура времена једног човека, која се само делимично, али ипак непрестано преклапа (не подудара) са временским кодовима свих људи који у том часу деле с њим исто релативно време а, склона сам да поверујем, и са свим људима који су икада живели и живеће. Он ми је то показао, он, тај младић, Филип. И без обзира на поклоне које је он за мене свесно припремио, организовао и, како бих рекла, упаковао, није то најважнији поклон који носи. Зато сам му написала „без обзира на успех у том правцу“ – али он то не разуме, објашњава ме мојом скромношћу, која је и овако само неспретно закамуфлирани облик наше збуњености при сусрету са деловима свога сопства, јер му још није дато да спозна – то у овом часу није његов задатак, него мој. Он ми предаје поклон, упакован у оквире једног другог, њему разумљивог и видљивог поклона, а ја га примам у његовој суштини, без обзира на украсни папир и машнице. Из сећања ми навиру замагљене слике неких равничарских, готово прустовских пејзажа са торњем сеоске цркве у даљини, и у њима обриси, паром топлог летњег ваздуха потпуно нејасног човека-духа, који долази из оне даљине у којој се пара већ згуснула у лењу измаглицу, који хода нешто мало изнад површине ливаде и иде к мени, смешећи се, па ми се учини да шири дугачке руке, које би, како ми је изгледало, могле и с те удаљености да ме обујме и понесу или само остану на мени као загрљај. И ја се не сећам да ли тај дух само прође покрај мене или ме својим дахом овековечи у том сну, али знам једно: да су та давна, прастара сновиђења почела да ме дозивају тек пошто је овај младић, Филип – кога нећу више звати по имену, јер су имена исувише одређена, грубо конкретизују митски лик и његову улогу – тек пошто је он својим првим писмом одшкринуо врата моје пажње и убрзо је заокупио целу. Непознати, неочекивани, готово непостојећи младић јавља се из Амстердама, он је тражио моју прошлост, он је наилазио на стопе, по њима је корачао, водећи се мирисима што их природа сеје уз сваку стазу одважности, и он је, као реплика моје свести, дошао, искрснувши, да ми каже како се смисао овог мог живота, ма како мени тешко разјашњив донедавно био, уклапа у Свесмисао једним чудним детаљем – самим постојањем тог младића и његове радозналости. И не питам се уопште шта је покренуло ту радозналост, јер знам: она је у њему почивала одувек, она је трака путање од које ће се развити и осмислити његов садашњи живот, онај који је љубавно нераскидиво повезан са свим прошлим и будућим животима, и та трака је спона са њим целим, а обитава у апсолутном, нама непојмљивом времену, оном вечном САДА. А препознавање се, као што често бива, догодило поредством звука: неко му је, један професор историје музике, одсвирао или пустио плочу са мојом музиком, испричао му нешто што је младића још више том звуку привукло и он га је – заволевши га, заволевши себе у њему – препознао а да ничега другог није могао да буде свестан осим унутрашњег, душевног, најдубљег самозадовољства, делића самоспознаје, која представља само материјализованог водича у сопственом духу, што нас води оним испуњењима због којих смо овде, у овој тренутној, нашој садашњици.
И моја сирота, уцвељена, јалова сујета ужива старачком немоћи у закаснелим похвалама које овај младић изговара: он није несразмерно низао епитете, од којих, пре или касније, може да позли, него су се похвале образовале само од његовог невероватног познавања оних путева и странпутица којима је протицало моје кретање и учење. Зато ми се учинило да овакви поклони треба само старом човеку да буду намењени, онима који су, као ја, научили да је заборав једина константа људског живота, и да се броји само оно научено, као и наша, свесна а још чешће несвесна присутност у процесу учења других људи, знаних и незнаних, важност подука које добијају од нас а да ми ни не знамо да их дајемо, и спона наших подука са устројством духовног свемира. Сви који се напрегнутом свешћу боре против овоземаљског заборава пропустили су прилику да науче најважније, и њихова настојања биће абортирана у часу њихове смрти. Јер од заборава и због заборава живимо и захваљујући њему учимо.
Сазнаће то и овај младић једног дана, када се њему појави неко као он мени, и примакне му се да би му шапнуо једину утеху која човеку на Земљи заиста нешто значи: да је тајна заборава успешно очувана, и самим тим превазиђена, успостављањем споне у вечном САДА.
Тако он мене пита да ли сам сачувала скице Музике за оркестар бр. 2, а ја се не сећам да сам икада рекла да сам намеравала и чак почела да је компонујем, никоме сем оних којих давно нема и који се тога не би ни сетили. Знао је Бане, рекла сам му оне ноћи у возу, а он се насмејао и скренуо поглед ка прозору, нисам разумела да је ишта одговорио. А Банета су убили нацисти тако давно да ја већ сада трећи пут живим дужину његовог живота. Чак ако је Бане некоме и одао моје намере, а одао би их само ако би тиме учврстио поверење некога од својих другова, Оскара, на пример, овај је то сигурно заборавио, испустио из вида као неважно. Једино, ако је, можда, у неким анкетама предратног Друштва композитора, Бане уместо мене уписао наслов тог непостојећег дела, као партитуре на којој сам, рецимо, тада радила. Али где ли је то овај младић могао да пронађе? Предратни каталози и брошуре, ако су их неко време можда и чували у просторијама Друштва, сигурно су већ одавно побацани или су изгорели у бомбардовањима. Некако, ипак, Ф. за њих зна. 
Питао ме је и да ли сам сигурна да ми је Одбор фестивала у Лондону вратио партитуру Триа, наводно, зато што, означена као претешка, тада није била изведена. А ја се ни не сећам да сам Трио слала у Лондон… Можда је Бане? Није ме ни питао, нити ишта споменуо. Или јесте, а ја сам само одмахнула главом – ради шта хоћеш. И уистину, тим слањем, партитура је могла да се изгуби. Није, каже Ф. Нашао је писмо мог драгог, ах, далеког професора из Прага у којем он организаторима Фестивала у Варшави годину дана касније предлаже да уврсте мој Трио у званични програм, јер прошле године је, ето, партитура у Лондон стигла прекасно, па музичари нису стигли да је увежбају. Овога пута мој професор шаље Трио у Варшаву сасвим на време, стићи ће све да се припреми, а он хвали, препоручује Трио, неизоставно треба да се изведе…
Гледам га како се уживео, чујем како речи трче из његовог грла као да су на атлетском првенству, па јурцају да би што пре стигле, свака јури за себе, па се сустичу на крају – на језику и уснама – одакле би све одједном хтеле напоље, претварајући се у бујицу, коју он каналише покретима руку и прецизношћу погледа при извијању лукова обрва.
– Могуће је – каже – да је Трио остао у Варшави, мада не знамо да ли су га свирали, а само месец дана после фестивала избио је рат, понављајући свој разорни модел изненадно, мучки и сурово. Месец дана раније фестивал је оцењен као врло успешан, сви су пљескали, Гомбрович се укрцао на брод, који га је заувек однео, вадећи му срце, а његов роман Суманути управо је тада излазио у једном варшавском дневном листу, кога су, као и мој Трио, заробили нацисти. И, верујте ми, каже он, успели су недавно да саставе све делове Гомбровичевог романа, једино нису пронашли последње поглавље, сам крај, јер новине које су носиле тај завршетак, никада нису ни изашле. Међутим, замислите, пре само неколико година пронађен је крај романа, кога Гомбрович, сматрајући га заувек изгубљеним, никада за свог живота није споменуо. Тако ће бити и са вашим Триом, рекао је, наћи ћемо га. Ако не у Лондону, онда у Варшави, негде чучи и чека нас, некога од нас. 
Заточена његовом причом, начас сам изгубила нит о коме он заправо говори. О некоме, кога ја, на тај начин, не познајем – он спомиње искључиво спољашњост мојих мисли, говори о догађајима, о повезаностима, о узроцима и последицама, о конкретним датумима и то је све поређано у његовој причи на такав начин да ја заиста, из визуре посматрача, стичем јасан утисак о контурама нечијег, мог живота. Никада тако уређено нисам доживела своју прошлост, никада тако предочено, тако логично, па, уплашила сам се, и предвидљиво. А свега чега се ја сећам само је стихија неодживљених боли, несхваћених порука, непротумачених знакова, безразложних растанака, глувих надања, ирационалног плача, усрећујућих путовања уз кофере које су други паковали, задимљених кафана, раскопчаних кошуља док се брани и напада Стравински, непосећених изложби, неупамћених слика, неодслушане музике, и узбурканост због недоречености осећања, због скучености времена којег смо могли да посветимо одгонетању наших неспоразума са собом, са нашим жељама и ударима силине света на све отворе наше безазлености. Овај младић, међутим, сагледао је ред у свему томе што он зове мојим животом и исприповедао ми га је, не заборављајући детаље, онакве као што су пејзажи у даљини, који, као код Да Винчија, стварају спокој противтежом дистанциране природе. А ипак се све своди на датуме и места, зато је и тако прегледно. Свакој биографији недостаје драматургија емотивних неизбрушености, ускликнућа и потонућа, узлетâ наде, и падова, падова, разбијених крчага у којима су се чувала срца – све то ненабројиво ствара мирисе и формира укус, осећаје без којих је свака биографија само сасушена мумија. Па тако и ова моја – слушала сам је као да посматрам и одгонетам хијероглифе о себи, уписане у гробници у којој лежим, у којој ћу лежати. Нисам му то рекла, не би разумео, а повредило би га, јер ентузијазам младости негира грубу истинитост сваког искуства.
– А како сте дошли до тога, како сте пронашли све те податке? Ни ја их се многих не сећам… – тиме сам се одбранила од горчине старачког једноумља и покушала да подржим реченички сажетак себе, оно што ће, и ништа друго, бити о мени писано по ретким енциклопедијама и понеком уџбенику. Ова његова верзија свакако је неупоредиво боља од свега што су до сада о мени пискарали, јер нико од тих музиколога не може да чује ништа од лоше организованог вашара у који су претворили своју ионако сумњиву професију, вашара глупости, измишљених незграпних речи, срамотног незнања и, понајвише, слузаве скраме њихове озлојеђености и незадовољености. 
Споменуо ми је издање једне књиге одакле је сазнао већину тих чињеница о мени, а у којој су се врло прецизно и са доследном објективношћу (а то ме је и највише плашило) нашле све важне, незаобилазне информације о животу и делима српских композитора, књига која је, ако се добро сећам, имала врло ограничен тираж, јер њен аутор (блед, тих, скроман, наследним сифилисом деформисан теоретичар и богобојажљиви заљубљеник у музику), кога сам овлаш познавала и препознавала по накарадном наклону, којем ме је његово испресавијано тело, при ретким сусретима, још издалека поздрављало. Он није успео да се, чак и под претњама, преобрази у комунисту, у активног борца речима против ситнобуржоаских остатака у уметности новог државног устројства, па је остао и без посла и без пријатеља, скупљајући у тишини своје изопштености наизглед безначајне податке о композиторима и њиховој музици, надајући се – ах, како је само био у праву – да ће некада, негде, неко у тој књизи препознати и пронаћи ковчег са благом, намењен само њему, том незнанцу. Не сећам се ни да сам икада имала ту књигу у рукама, чини ми се да ми је Васко говорио о њој и о тексту о мени, али сам се ја на то само немарно осврнула – сметало ми је да још тада о мени пишу као да ме нема. Али овом младићу то није ни најмање засметало – ја сам тада, тако како смо ја и моја музика у њој описане, за њега већ заиста била стварна и непроменљива прошлост, она коју тај младић у овом часу мени приповеда као неку легенду о чудотворцима музике. И обећава ми да ће ме одвести у Амстердам.
Не само да обећава, он је већ све припремио. И ја гледам у те његове очи, дубоке и речите, у његову тамну косу у којој се, као у Самсона, крију непоколебљивост и одлучност, у његове руке, које саме од себе описују читав пут од Београда до Амстердама, и у његове ноге, чијим се корацима најверније преносе путање његових жеља, оних којима сам се, као никада пре, знајући да је последњи пут, предала у потпуности, без зазора и брига. Објашњавао ми је да ће у Холандији бити одржани концерти моје музике на којима ћу присуствовати као почасни гост, набрајао шта ће се на њима свирати, помињао је имена градова и музичара, сала и улица, свега онога што ја нисам стигла да упознам, али што је прихватило идеју моје музике и њу саму, па ја, већ помало навикнута на постојање овог чуда (али не и на чудо само), пуштам да његов глас и моје мисли обликују илузију будуће стварности, њену праслику. 
Рекао је да ме тамо, у Амстердаму, неће дочекати само нова плоча, тј. диск са мојом музиком, него и неко ко већ годинама, тачније, деценијама жели да ме упозна. (Онда сам одмах израчунала: број цифара године када сам први пут била у Амстердаму и збир цифара ове године, у којој он мене, старицу, поново намерава да одведе на пут давнашњег ходочашћа, идентичан је и непаран! И то сазнање ме је потпуно умирило: 1+9+3+3 = 1+9+9+6 = 7.)
– Неко жели да ме упозна? – као да сам се успут присетила, ненавикла на овакве планове, сусрете.
– Да, неко ко вас већ деценијама тражи.
– Па, зар ме није нашао?
– Јесте, сада. Зато је веома нестрпљив да вас види и упозна.
– А да он можда мене није с неким заменио? Kо би уопште знао да жели да ме упозна? И зашто би чекао деценијама? Не разумем.
– Неко ко није успео да чује вашу музику на концерту фестивала 1933, а ко је ипак због тога, због вас, постао композитор.
У мојој глави је неко просуо чанче с млеком и све се помутило неким густим белилом. Момци на бициклима, гурају их поред нас, између нас и канала, у кошуљама кратких рукава, разговарају, гласови им одају мушко неискуство, па су зато били још говорљивији, пљескају на концертима бучно, вичу „Браво!“, поново ме доводе на подијум, бука одушевљења, честитају, воде ме на море, у Зандфорт, обећавају да ће са нама у Париз, укрцавају се на воз, неки трче, машу…
– Јесте ли можда мислили на Берта или Гијома, или, чекајте, био је још један, он је писао о мојим концертима за новине… звао се… Хенк, Хенк фан Дорн, њега се баш сећам… Али, они су ме сви упознали, онда још… Јесу ли живи?… А ко ме није упознао?
– Марио. Од њих је једино он жив, чекао је да вас упозна.
– Не сећам се никаквог Марија… А да он није можда нешто помешао? – осећала сам да ова додатно искрсла нестварност није помутила само мој вид и ускомешала талог сећања, него ме љуља из темеља моје крхке појаве, осуђене на самоћу ове собе и разговора заптивених у њој. Kао да поред мене седи мени непозната ја, она о чијем постојању нисам осетила ни назнаку слутње, која ми се покаткад објављивала у сну и у сумрачним буђењима, а од које бих помислила да је мама у својим ноћним обиласцима.
– Рекао ми је да му је ваше име било путоказ за све што је у животу урадио.
– Име? Сâмо име?
– И све оно што су му његови другови, Берт, Гијом и Хенк испричали о вама и вашој музици, али пре свега о његов доживљај вас, и снага његове вере, која је тај доживљај понела и пренела.
Хм, био је заљубљен у одушевљење својих другова, али је извор те заљубљености, могуће је, нешто сасвим друго, нешто приписано мени.
– И он ће сада моћи да ме упозна, мислите?
– Да, не може да дочека. Послао вам је разгледницу, изволите.
Заиста Амстердам, није било сумње. Зеленило пред оним великим музејом и Kонцертгебау, као знакови распознавања, утрчали су ми у поглед и у њему остали. 
(Била си у праву, мама, рекла си да ћу се једном наћи у бајци, рекла си а ја сам се надмено насмејала, мама. Знам да сам те повредила, јер је тај смех требало да те увреди, омаловажи, тебе, која си омогућила све ово што знам и што не знам. И сада си ми поново доказала, онако тихо и смирено каква си увек била и како си увек говорила, своје умеће гледања изнад нас и изнад читавог доба, као са неке куле око које се све расцепкано време слива у једно. Одатле си угледала и ову бајку и тиме ми рекла да смо створени да учимо до последњег дана, последњег часа и последњег сна. Тако твоје поруке, мама, трају вечно. Има ли још на свету тог богатства патњом каква беше наша? Да ли се сећаш, мама? Пустићу овог момка да ме води у ту бајку, и знам да ћеш се побринути да ми уз њега буде добро.)

*

Чини ми се да је то било годину, две пред рат. Да, скоро сам сасвим сигуран, мада нам се време, због произвољних животних одабира којим нас је младост залуђивала – напунио сам тада тек двадесет и три године – приказивало као пространо, неомеђено, нарочито када се попнеш на Петроварадинску тврђаву, па одатле, преко Дунава, посматраш непрегледну равницу, за коју мислиш да ћеш у њу, лењу и орошену измаглицама, уметнути своју будућност. Можда младост представља доба када је моћ упијања много већа него што мислимо, па од оног што је тада упијено и похрањено зависе сви знакови којима ћемо бити потпомогнути, сви доживљаји којима ћемо испунити наш задатак.
Телевизија нас је послала на Тврђаву, међу сенке добро скривеног, ни преплашеног ни хвалисавог католичког самостана, који је своја леђа чувао брдом испод саме Тврђаве, уз које се припио и, помало с висине, надгледао стадо што се врзмало по улицама, прелазило реку неколико пута дневно и молило се у влажним собама свецима, чије су слике, потклобучене од влаге, патиле још тише од њихових власника. Одређено је да наш дувачки квинтет, у посебном, нимало инвентивном аранжману, сними неколико хитова Битлса. Данас то звучи смешно, зар не? Али тада су, као што видиш, музику још разврставали по жанровима, сходно социјалном статусу публике. Требало је да се очува маска извештаченог снобовског сентиментализма квазиелитизму наклоњених људи, да се, зарад заблуде о социјалном миру у земљи у којој је комунизам умирао херојски и трагично, макар само као музејска представа подржи неки делић њихових испразних, нефункционалних сећања на деветнаестовековне салоне с клавирима, што њима, рекао бих, није причињавало никакву утеху за неповратно ишчезлим салонима, него је само хранио комунистима узбудљиву хипотезу о оплемењеној радничкој класи. Никада нису успели да чују (а самим тим ни доживе) то да музика Битлса има много више везе са Чајковским него са „пропагандном“ културом коју нам је наводно потурао Запад, па су десет година после убиства Ленона, у нашој, за неку сасвим побочну грану раста приљубљену земљи, спаривали, на пример, народну музику и оперско певање (што је звучало баш адекватно призору оперске диве, деколтоване и напирлитане, која на високим потпетицама покушава да се попне уз кршевито брдо), или дувачке квинтете и Битлсе – не би ли нашли некакав компромис између своје затуцаности и догађаја које нису умели да протумаче. Да сам о музици знао иоле нешто од онога што сам касније искусио, могао бих тада песме Битлса у том виду да чујем само као крхотине згрчених фраза дувача усред дворишта католичког самостана, као знак распадања и уништења друштва и земље. Јер, такви накарадни, франкенштајнски спојеви настају само онда када је цивилизација, или један њен део, на прагу понора, када се рађају људи са две спојене главе, са шакама на раменима и реповима над натрћеним гузицама. Али, Дунав и равница бацали су венце својих обећања на мене, па сам ја, иако несвесно, поверовао да то заиста и јесте обећање, ти видици, букети и цветне огрлице, и нисам ни хтео нити могао да им се супротставим. Тек сада знам, драги мој, да је једино вера у доживљај обећања наш изабрани пут, помоћу ње се хода, помоћу ње се невидљив пролази кроз зидове.
Одвели су нас у библиотеку самостана, која нам је послужила као гардероба. И већ само то пресвлачење, вероватно једино огољавање телâ икада обављено у тој просторији, где су ознојани пазуси, несразмерни грудњаци, голи трбуси и длакаве ноге у тамним чарапама лупали шамаре портретима уважених, задриглих бискупа, који су разрогачено (што од изненађења, што од потајних страсти) зурили у ту голотињу. Мој поглед забио се међу књиге, у зидове са полицама пуних старих повеза, избледелих слова, тамних кожних корица, књишке прашине као доказа столетности, и закатанчена, као смрзнута радозналост удаљених монаха–незнанаца, који су у глувилу самостана у сенкама под брдом, на рубу мочвара које се под њим спуштају до у недоглед, који су у кутковима библиотеке, међу књигама остављали своје уздахе, јаде и обуздану страст као белег онима који овде можда никада неће крочити или ће се појавити тек за триста година, као што смо то били ми, пресвлачећи се за телевизијско снимање. Усмерен одувек на књиге као на знакове – не у виду слова нити илустрација, него самих књига као симбола одређених путоказа – а слутећи нешто сасвим нејасно, не разазнајући ишта друго сем накупљања честица узбуђења у грудима, очи су, у неодређеном трагању за Слутњом, застале испред једне неугледне, обимне али отрцане књиге, која је на тој полици стајала неудобно, као да ће бити истиснута притисцима осталих књига са стране: Наши композитори – животи и дела, аутора Д. Блажека. Слутња ме је шчепала неком снагом неумитности и ја сам се на трен осетио заробљен неком њеном потребом, снажнијом, убедљивијом, моћнијом од мене, неком нуждом чије сам ја средство остварења, нечим што ме премашује и надмашује, нечим што ми наређује, нечим што мора да се догоди. Ужурбано и нестрпљиво, наметнула ми је та слутња муњевитом и бескомпромисном брзином сећање на први траг о тој нужди, наређењу, као прву најаву знака, прву најаву мог сусрета са том књигом. Неко је о њој био говорио, наравно, на часу историје музике, професор, да, он је рекао да је вреди имати, а тешко ју је наћи, веома, нема је ни у антикварницама, нема је ни у приватним библиотекама, аутора је прогутао мрак у комунистичким надметањима и освајањима… „Нећете је наћи, рече, а много би вам значила.“ Kао да ми је тада било речено – твој задатак је да пронађеш ту књигу! Сећам се и сада звука гласа мог професора, једног од оних који ти директно прстом показују пут, и сећам се како сам, док су музиканти закопчавали панталоне и поправљали косу, ту књигу зграбио једним потезом и стрпао је у моју црну торбу, онакву какву, као што знаш, увек носим. Није ме облило руменило, нисам се накашљао, нисам измишљао брбљарије како бих причом заметнуо траг – само сам се обукао и изашао у самостанско двориште да свирам и снимам за ТВ. Није ми било први пут да крадем књиге, јер у оно време мог спознавања света тек је украдена књига сведочила о читалачкој страсти, несуздржаности, и пожуди.
У дворишту се нисмо сместили под хлад липе, јер су се камермани жалили на сенке.
Прешао сам после снимања мост на Дунаву, носећи моју црну торбу као да је пуна блага.
Нисам се питао каквог, веровао сам.
Није прошло дуго, а рат је ускомешао и уништио и моје детињство и моју младост, не оскрнавивши моја сећања, она из којих ти све ово говорим и дајем.
Спаковао сам кофере и на самом почетку рата отпутовао, са црном торбом и књигом у њој, у даљину, у Амстердам.
Мислио сам остаћу тамо заувек, али сам научио да „заувек“ на Земљи не постоји.
Па сам дошао да ти све ово испричам…