Барбара Новаковић
У ТИШИНАМА И НОТАМА
Жељка Гавриловић: Тишине и ноте
Нишки културни центар, Ниш, 2024.
Пјесничка књига Тишине и ноте Жељке Гавриловић други је њен поетски подухват, којега се латила убрзо након збирке поезије Парампарчад, објављене прошле године. Тешко се отети оној мисли Е.Т.А. Хофмана, да тамо гдје престаје моћ ријечи – почиње музика, што одзвања већ у наслову саме књиге. Пјесникиња очигледно јасно осјети и чулно зна да каткада и тишина умије да одзвања, да пјева, нарочито онда када је човјек у самоћи, онда када нема никога са киме би подијелио ријеч, стих, пјесму, дан.
Мене су највише разумели
Они које никада нисам срела.
То су, како то у уводној шифри књиге и стоји, oни, којима би тек ријечи можда биле пука какофонијa, беспотребно вишегласје, али којима су и наше тишине најумилнија музика, најњежније ноте.
Колико је звучност, музикалност, глас и ритам пјесникињи важан, види се не само у наслову, него и по начину структурисања пјесама у књизи, начину на који су оне подијељене у цјелине, при чему је свака пјесничка цјелина, којих у књизи има четири, именована одређеном тонском, звучном одредницом: тако је прва пјесничка цјелина постала „музика буке“ односно бруитизам, друга „тишина“, трећа је тзв. „украдени такт“, оно што у музичкој умјетности подразумијева пјевање са осјећајем (при коме је главном гласу, с обзиром на такт, остављена потпуна слобода) и, напосљетку, четврта цјелина је „sotto voce: пјевање испод гласа“, намјерно смањивање, пригушивање јачине тона.
Поетски језик Жељке Гавриловић, међутим, супротно очекивањима које је пред читаоце поставила наглашеном музикалношћу књиге, није ритмичан – бар не у оном класичном поимању ритма и римовања језика који познаје теорија књижевности. Рима у пјесмама потпуно изостаје, док оне, опет, врве тактом, њишу се, пулсирају, најчешће у ритму природе, у шуму крошњи:
Опалог лишћа мук
Већ влада шумском тмином
(…)
Трепте ћутљиве крошње, тужно
Занемео је у води крик
(VIII)
Тихо брује срца
Међу сенкама брестова
У тамној свежини ноћи
Ускоро ћемо поздравити
Плаво јато што се сели
Кроз бледе јесење звезде
Сабласно трепери лишће брестово
И моје хаљине шум –
завршни акорди тихог бруја срца.
(X)
Али и у свакодневној ларми на улици, рекло би се, пулсирају у ритму живота самога, у свим његовим обичним и необичним данима и појавним облицима једнако:
Ту,
Одмах иза киоска
Човек се нестрпљиво осврће
Као да очекује
Долазак
Дуго чекане среће.
Недалеко
Поподневну тишину
У парампарчад ломи
Злокобни звук сирене
(XXVII)
Управо су дани, што чине мјеру тока опјеваног времена и живота који цури и тече, још једна битна одредница цјелокупне збирке Тишине и ноте, јер су они заправо звучне јединице пјесничке расподјеле за коју се Жељка Гавриловић одлучила. Тако је „бруизам“ заправо први дан; другог дана влада тишина; за трећи дан биран је рубато, док се посљедњег, четвртог пјесничког дана тон стишава, спушта испод гласа за ефектан поетско-тонски завршетак читаве књиге. Нимало случајно изабрани број четири, у четири цјелине односно четири дана, у којима је смјештена пјесничка књига Жељке Гавриловић, представља својеврсну стабилност, утемељеност, једнаку снагу распоређену пропорционално, као на четири стране свијета, којом пјесникиња све вријеме пјева, чак и онда када се њен пјеснички глас уздиже високо до буке или спушта ниско до тишина.
Пјесникиња је сва у чулима. Све у пјесмама Жељке Гавриловић полази из чулног доживљаја себе, другога и свијета око себе. Сва чула активна су једнако и кад се воли и кад боли, и кад се говори као и када се не збори; стога није тешко осјетити и чежњиве додире којима је пјесничка књига од почетка до краја вјешто премрежена:
Узимам те за руке
док тихо отвараш крупне очи –
неисказив трен мужевне сете.
Грчевито је наше сусретање .
Потом непролазна ноћ.
У ослепелом огледалу
грле се још наше сенке, голе.
(XVI)
Немали број пјесама посвећен је управо чулној, тактилној љубави између лирског субјекта и непознатог, неименованог другог бића, но та љубав, колико год у пјесми чулно описивана, остаје, заправо, нереализована, недостижна, недодирнута, негдје тамо у машти, само у сенкама, у сновима и никада у стварном свијету одиста проживљена.
Љубавни додири и чежња у пјесмама стапају се и изједначавају са звуковима природе, те су често прије ехо лишћа, него стварни однос:
Опалог лишћа мук
Већ влада шумском тмином.
Небески женик узалуд тражи
Моју скрхану сенку
Трепте ћутљиве крошње, тужно
(VIII)
Поетска слика као још једна карактеристика, она визуелна, коју дописујемо у чулни запис Тишина и нота Жељке Гавриловић, осебујна је и изразито разноврсна: слике живота нижу се лако, једноствано као дани чије нам закономјерности дјелују познато, но никада до краја схваћено. Гледамо их како долазе и пролазе, некада доносећи, а некада односећи са собом најразличитије упечатљивости, каткада и свакодневне баналне појединости но никако и тривијалности:
Час свога рођења и смрти
Никада нисам потписала,
Никада нећу потписати
Други тврде да сам се родила,
Да живим и да ћу умрети.
У међувремену,
Морам да скокнем до пијаца.
Велинка ми је донела
Домаћа јаја и петла.
(XXXIX)
Као да, ипак, сва чула, сва способност пјесничка да чује, осјети, види, да доживи и проживи живот, људе и свијет око себе, нису довољна. Као да је сваки човјек тек путник, који свога сапутника само чека („Чекам драгог под врбом/ Крај реке“, XLII) и који ће једном изаћи сам, на станици која је ничија више, до само његова:
Треба нека жеља
Пригодна?
(Нећу правити питање
Али ни кривице нема.)
(…)
(Извините, моја станица…
Овде силазим)
(XLIX)
Тако и пјеснички субјект Жељке Гавриловић завршава свој спјев тамо гдје престаје моћ ријечи – на нотно-пјесничкој станици само њему намијењеној, сам, међу онима које никада није срео. Који су само још у Тишинама и нотама.