Аница Манојловић
ЧАЈ ОД ЂУМБИРА
НАШЕ НЕБО
Једном смо ољуштили земљу и сашили ћебад,
натоварили коње
и отишли боси.
Украли смо облак и сашили јастуке,
натоварили коње
и боси заспали
испод ораха поред пута.
Спавали смо преко отисака копита
годинама. Годинама су птице плакале
над нама. Постали смо
туга. Давно.
Чак и кад се река расула из корита
свуда по изгаженим путевима.
Бујица је однела стопе од неколико векова,
али још увек исто боли.
Само је хладнија ноћ.
Јуче је још увек
певало упркос кори хлеба коју су појели мрави.
Нахранили смо коње и певали смо гладни.
Закрпили смо јастуке дуваном и сузама.
Покисле су нам босе главе и гладни смо заспали.
Опили смо се тугом. Давно.
Кад се запалило поље,
изгорела су сва стабла под којима смо гајили листопадне снове
и никло је ново жито,
али још увек боли исто.
Само је топлија ноћ.
Опрости нам, сине.
Укаљали смо ти стопала.
На лицу су ти остале флеке
од очаја и блата.
Опрости нам, сине,
што ти остављам судбину у аманет.
Гдегод будеш крочио ногом,
земља је наших отаца.
Докле год је небо наше.
Увек ће болети исто.
Ових дана ће се ождребити кобила.
Стара је, вероватно ће умрети.
Сунце ће заћи као што је залазило и у прошлим временима.
Родиће се ждребе, испуњено обећање,
четири млада копита за неустрашиви галоп,
преко корења, камења и корака
наших тужних предака.
МАГЛА. НЕБО. РЕЧ.
Све моје речи су од прашине
сивила твојих плавих очију,
све моје речи су од магле и неба
њихових.
Сва моја крв је од воде која
капље са твојих дланова,
сва моја крв је од пресушених река
њихових.
Ово време које пролази
не знам да ли је постојање
и једини доказ да заиста живим
су ове речи што их говорим.
Сва моја нада је од светлости
осмеха који у зраке претвориш,
сва моја нада је од обећања
њихових.
Сва моја радост је од земље
где нам се мимоилазе кораци,
сва моја радост је од одјека
њихових.
Сав мој живот је од мојих речи
сивила твојих очију
и магле и неба њихових.
МРАК ЗА ДОРУЧАК
Поједи мрак пре него што он поједе тебе.
Ти светлиш у тами, она те не обузе.
Ти волиш своје шољице за чај,
у шољице за чај сипаш кључалу воду и сузе.
Своје шољице са ружама ставља на тацне са ружама
и венеш.
Ти дођеш, заволиш, и тихо одеш,
али понесеш прашњави фењер где год да кренеш.
Не носиш кофере, па очекујеш да ти пут буде лак,
али једва издржиш терет и буде ти тешко
да поједеш мрак
а да успут не поједеш и себе грешком.
Дању је небо твоје,
кад заспиш, сањаш да неба нема.
Дању је море твоје,
кад заспиш, сањаш да те одвлачи плима.
Ако те некад у ноћи пробуди гушење
знај да је то само душа која је много већа од плућа,
па се загребала о краке звезда у њима.
Или се заиграла са лептирима.
ЧУВАРКУЋА
Ја сам змија коју не смеш да убијеш
јер чувам твој дом
и дух предака твојих.
Ја сам мртва док ти гмижем по прагу.
Али ти,
ти личиш на трешњу која је мирисала у једно давно пролеће
кад сам била дете.
Дођем теби – дођем кући.
У огледалима
твоје лице мирише на плач новорођенчета.
Слушам како дишеш у даљини. Дишеш.
Ја сам буђ на твојим зидовима,
камен твог огњишта,
ја сам змија.
Ти ме видиш.
Ти ми приђеш.
Дођем теби – ја сам човек.
Одлазим јер треперим
бледа и премрла од страха.
Ако дођем теби,
изгорећеш од безличја;
Од моје куће и трешње у дворишту
Остаће само шачица праха.