Александра Димитријевић
ЕНЕРГИЈА ЛИКОВНЕ ДИСОНАНЦЕ

 

Радови Николе Говедарице својим концептом представљају особени ликовни језик. Колажима је уметник примарне облике јукстапозиционирао тако да им се форма не губи, створивши призвук скулптуралне моделације. Говедарица на на свом раду Жврља даје извесну живост и динамику цикличној форми из природе, чинећи да простор слике има више композиционог фокуса. Својим вишеслојним читањем и тумачењем природе и спољашњег света, уметник преноси веома разнолик и богат ликовни језик. Импулсиван, брз, експресионистичког сензибилитета, ликовни израз Николе Говедарице ствара садржајну композицију, не напуштајући истраживање доживљеног.

Идеја дисонанце на радовима попут АП и Жврља 1 изведена из постулата о дисхармонији, указује на то да се уметник не бави пуким мимезисом форме, већ покушава да јој нађе еквивалент. Самим тим, радови представљају једну специфичну врсту естетике, чији критеријум није више сличност са лепотом као таквом, већ се она оставрује у слободној употреби аутономних колажних елемената, волумена, линије, масе и тежине, и то све у складу са уметниковим индивидуалним осећањем и перцепцијом.

Својим колажима и комбинованим техникама, Никола Говедарица долази до редефинисања фигуралних композиција и пејзажа, чиме наглашава каузалитет између ликовне изведбе и забележеног кадра. Уметник на један врло специфичан начин приступа линеарним структурама, као на пример на колажу под називом „Don’t Kill Our Wild Life” где се може уочити обрада фигурације путем линеаризма, као знаковног система. Овакав полиперспективан приступ којем Говедарица прибегава, условљен је потребом да се свака тема коју обрађује, свеобухватно сагледа. Комуникативни потенцијал колажа Николе Говедарице јесте његова способност да пренесе мисао или поруку, и тако успостави интонацију и сугестивност личног и непосредног обраћања.

На раду Highway/Аутопут, уметник је задржао фигурацију, док је слова која је искористио сместио ван центра, и будући да су једнобојна, њиховим је контрастом уметник могао да истакне централни и главни мотив рада. У складу са стилом приказане целине, круцијални мотиви овог рада остају у свом изворном односу, без икаквог анегдотског призвука. На колажима се пажња концентрише на однос боја и распореда материјала, чиме оживљава једну специфичну метафоричку резонанцу свакодневних ствари.

Интересовање овог уметника за симбиозу уметности колажа и апстрахованих пејзажа, показује намеру да концепција његових радова не буде само визуелно-вербална. Такав концепт не представља пуко превођење из визуелног у вербално, нити је његова уметност било какво илустровање текста у форму, већ све то заправо представља дисперзивност садржаја у различите форме. Радови, као такви, како техником изведбе, тако и својим називима, најављују и откривају уметникове полазне тематске идејне интенције, допуштајући реципијенту да пратећи целокупну ауру његове уметности, изводи закључке о визуелним порукама које радови шаљу.

На радовима који носе назив Девичанска шума и Шумске спепенице Говедарица уноси део енигматичне атмосфере, који без обзира на препознавање тематских садржаја, залази у област изнад материјалних граница предметног света, и улази у наративне сфере појединих метафоричких значења. Оваквим несвакидашњим углом посматрања реалног, уметник је, попут Ивана Табаковића, будио свест о разлици између представљеног и дубине његовог значења.[1]

Следећи идеолошку потку која говори о томе да се тематским минимумом може досегнути пластички максимум, Говедарица својом концептуалном схемом не ствара оно што види, већ оно што сазнаје и открива.[2] Уверењем да уметност као инструмент сазнања има важну друштвену улогу, уметник посматраче његових радова враћа на основно питање које гласи: да ли је уметничко дело чин, свест или комуникација? Различитим агрегатним стањима једне исте стваралачке енергије, Никола Говедарица алудира на неисцрпно пространство уметничке продукције и креативне дисциплине, њиховим техничким карактеристикама и духовним значењима.

Пејзажи којима се Говедарица бави, приказују скуп монохроматских елемената проистеклих из непосредног уметничког доживљаја приказаног призора, где апсолутно сведена колористичка палета заправо представља материјализацију емоције. Без идеје о оптичкој истини да се одређени предео реалистично прикаже, уметник на специфичан начин преноси своје унутрашње сензације, због чега сваки рад постаје једна врста мини експеримента, којим се указује на то да уметничко дело раздваја виђено од доживљеног.

Сведеност палете на приказаним пејзажима акцентује мистичност атмосфере, где се пејзаж не тумачи као репродуковање контура, већ као израз и експресија, унутрашња форма, композиција и моделовање. Издвајањем црних линија и елиминацијом свих осталих средстава, уметников поступак је рестриктиван, скоро аскетски, чиме се отвара простор за истраживање како елемената графичког језика, тако и самог доживљаја приказаног предела.

Користећи се начелом једноставности, Никола Говедарица на својим пејзажима обједињује и проширује рукопис између линије и знака, површине и структуре. Иако наизглед потпуно слободан у изведби, уметников поступак је крајње контролисан. Говедарица је веома обазрив у одабиру подлоге као што је цирадно платно, чиме постиже посебан ефекат, где су најдубље црне нијансе реализоване потезима сличним шрафирању. У изведби архитектонских кулиса, као што се може опазити на раду под називом Дворац у Драчи, делује да је за Говедарицу црна боја била скуп целокупног колористичког регистра, где је чак и идеја светлости непосредно повезана са концепцијом црне. Сугестивност и изражајност на радовима који илуструју пејзаже, интензивирана је увођењем празнине која долази из беле основе платна. Симболички и наративни аспект ових дела указује на унутрашњи доживљај и унутрашњу реалност, коју уметник достиже контемплацијом при посматрању детаља из природе и њиховим преношењем на платно.

 

[1] Ј. Денегри, Циклус „Живот, мисли, снови” у уметничком опусу Ивана Табаковића, Београд 2021, 4.

[2] Исто, 4.