Јулијана Кузмић
ПАРАЛЕЛЕ

ЛАКА ЖЕНА СА ЛАКИМ ДРОГАМА

Кад процеди кроз зубе
„Шта ћу сад да ти радим?“
Нешто експлодира у мојој глави
И кажем – „Растави ме и састави,
Али не мењај редослед.“

Прихвати и ти мене без промене и без услова,
Овако небрушену до краја,
Прерано секендхендовану,
Скривену чинобацачицу
Са биљем које умирује
И тинктурама које те васкрсавају
Изнова и изнова.

– Да ли те то пали? – пита.
– Довољна је била твоја појава – одговорим.

Сакри ме иза ње,
Као што си крио букет кала,
Стрпај ме у унутрашњи џеп
Као црну чоколаду само од какаа,

И провозај ме тако
До Орионовог појаса,
Своје адолесценције
И романа епске фантастике који пишеш.

Шта да не урадим да не пореметим
овај екосистем између нас?
– Ништа!
Не размишљам, не планирам,
Не спомињем разлоге свих сензација
Које већ примећујеш у мојим очима.

 

ФЕБРУАР 2015

Док одмеравамо снаге,
Тражићу да удариш јаче.
Макар дисала кроз зубе –
Не заустављај се!
Док пробијамо светове
Нека твоја застава буде
Увек високо подигнута.
Док траје бој,
Мисли својом главом
У мојој територији.
Чак и кад паднемо мртви,
Стегни свој ратни плен.

 

ПАРАЛЕЛНЕ ЛИНИЈЕ

Један клик,
Остварено је и несањано
А, надањима задовољена прошлост.

Чека ли нас наставак у троуглу?

Хоће ли се икад поново,
Дотаћи две паралелне линије
Негде у даљини,
Негде у будућности?

 

АТМОСФЕРСКЕ ПОЈАВЕ

Кад добро анализирам ситуацију;
Његове речи у мени изазивају промене
Налик климатским.
Не, не изазивају одбијања, дурења, депресије и плач
Више кишу и олују, тешко важно време – туробно посве.
Тако да сваког дана кад устанем,
Кажем; по његовом расположењу дан се познаје
И зато, не ризикујем
Понесем и кабаницу и летњу хаљиницу
Јер његова је љубав одвећ варљива.

 

ВИЗИЈА

Стојим на перону
У црном кожном капуту, са ташном и кишобраном
Који стежем у рукама

Окрећем се и видим да они који нису
Ни били на станици увелико одлазе
Придошлим возом

Ја све време издужујем врат
Не би ли угледала кад ће
Следећи

Али, видим само себе извана
И осећам вихор оног
Који никад неће стати за мене.