Ранко Павловић
ИЗ БОЛЕСНИЧКЕ СОБЕ БРОЈ 351

 

КАПЉИЦЕ НАДЕ

Једнооки полако иду ходником,
уз онај зид који виде
и често се сударају с пролазницима.
У повратку ће крај другог зида,
да и њега осмотре.
Надају се да ће ускоро,
кад им скину завоје,
у шетњи видјети цијели ходник.

Хитроноге медицинске сестре
вјешто заобилазе неспретне болеснике
и корацима ткају стазу
којом ће се они лакше кретати.

„До деведесете сам видио кô соко“,
чује се старачки глас
кроз отворена врата амбуланте,
„могô сам сам себи смотати
цигару од ʼерцеговачког шкије“,
а онда, навукла се поганица – мрена,
ђаво да је носи!

„Ти тако мени чича“, шали се
љекар који зна да кроз људско око
завири у човјекову душу.
„Ја ћу ти однијети катарaкту,
ту твоју мрену, па значи ли то
да сам ја тај ђаво кога призиваш?“

„Праштај, докторе, нисам тако мислио“,
бојажљиво, преко шушкетавог зубала,
циједи старац дрхтаве ријечи.

„А можда је нећу ни скинути“,
наставља љекар кроз тихи смијех.
„Кад поново будеш добро видио,
ти ћеш опет мотати цигаре“.

„Нећу“, одлучније говори чича.
„Баталио сам то кад ми се дуван
почео просипати из руку,
као зрневље куруза мојој баби
прије него што га донесе до кокошињца“…

Сестра затвори врата амбуланте,
закључа тајну разговора.

Тако до ноћи, када се све смири.
Тада само дежурна сестра,
према распореду на столу,
разноси по собама капљице наде,
са жељом да се расцвјетају у видјело.

 

ЧИЧАК НА БРИЈЕГУ

Јутро зимско, а у њему јесен.
Она која воли да преотме
понешто од љета и зиме.
Дарежљива, дала све што је имала,
па би да јој се макар мало врати.

На бријегу сам, а град се отима,
од човјека крије отуђеност.
Не маглом, смогом или Кочићевом
тиморином, него застрашујућим
опиљцима цивилизације.

Кроз болнички прозор, гле!
сасушена стабљика чичка
на угаженом травњаку,
оглоданом аутомобилским точковима.
Усамљена као, доведен на силу,
незаинтересован човјек.

Одмотавам поглед према
чаурама бившег цвијета
из кога су чешљугари
давно однијели сјеменке.
Жудно усркујем капљице росе,
и већ се кристалишу
у злаћане тачкице видјела.

 

ПРАМЕЊЕ

Са Паприковца, магла из очију
у прамењу клизи над град.
Узбрдицом, кашљуцајући,
долази ми отац: погнут, црн у лицу.
Иза њега, доље у граду,
стара, напуштена клиника,
у којој је оставио срце.

„Онај зарђали клин за брначу,
задјевен за рог старог амбара,
који се у доброј ковачији може оталити,
сачувај на сигурном мјесту.

Знам да тањираче сада дрљају оранице,
знам и да нам је имање зарасло у шикарје,
али ова цивилизација, како је зову,
ратовима и другим земаљским рањавањима,
вратиће нас у оно доба када су нам
били потребни плугови и брначе“.

То изрече отац,
у облак се расточи
и путем који добро познаје,
на крилу лаког вјетрића,
у праменовима крену према гробљу.

Крај прозора болесничке собе
промину прозебла врана
с повеликим комадом глади у кљуну

 

РУКЕ КОЈЕ МИЈЕСЕ ХЉЕБ

Над фотографијом коју је Неда
Козомара поставила на Фејсбук

Иза прозора, зимско јутро.
У болесничкој соби топло
од тијеста које ће бити хљеб.

Руке које мијесе хљеб,
тијесто у восак претварају
и воштанице за наше здравље праве.

Бакини прсти су свијеће
са унутрашњим пламеном:
хране душу.

Она која мијеси хљеб
молитвом у сваки залогај
утискује Христову ријеч.

Њеном хљебу не треба нож,
срцем га увијек дијели
на равне части.

У светачки ореол
одјенуте су руке
које мијесе хљеб насушни.

 

ЈАМЕ

По мрачним дубодолинама
људског безумља
и данас се расцвјетавају
црне јаме.
Халапљиво једу месо,
касније се деценијама
сладе костима.

Зачини им:
болеснa глад душе
људска пакост,
трњем обрасла злоба,
крв у очним капиларима
оних с камама
и маљевима у рукама.

У свакој јами један ђаво,
чучи и чека ђаволицу,
да размијене
и умноже сјемена.

Залуд их затрпаваш
ломљеним стијењем.
живим кречом,
туцаним стаклом и катраном,
голубјим именом:

cве поједу.

Гладно људско безумље
неуништиво је.

 

… А ИЗ ЛОБАЊЕ ХРАСТ

Ранку Прерадовићу

Болесничка соба 351
бањалучке Очне клинике
оста да чека сањара цвијећа.

Храст, близу улице,
израњаван. Не шрапнелима:
нестрпљивим аутомобилима.

Никао из лобање
прије осам деценија,
олистао прије шест.

Из пјесме „Оцу“ Ранка Прерадовића
засијаном давно на козарским осојима,
из крви никао мак, а из лобање храст.

Мајка отишла да му тражи оца,
супруга пјесникиња да тражи свекрву,
Ранко се учаурио у храстов жир.

Зна: у срцу жира закоријенила се
још једна клица стиха,
хоће ка оцу, мајци, супрузи.

Не из лобање –
из меког хумуса срца,
хоће тај стих у свијет.

 

ПРАВА СТРАНА

Када излазиш из болнице,
као да се извлачиш из своје коже,
када се одмакнеш од болничког излаза,
осјећаш да твој свлак је остао иза тебе.

Из болнице када излазиш,
важно је на коју страну ћеш окренути.

И зато, о замагљени погледе,
добро отвори унутрашње Око,
оно хиландарско,
Недремано, Пјесниково.
Пажљиво бирај правац,
па крени куда иду онај у теби,
што зна која је права страна.

Дренов штап у руке, и себе,
ако треба, по табанима,
чим дотакнеш странпутицу.