Никола Јеремијаш
ХРАМ СМРТИ

 

            ЈУЛ, 1833.

Као ожиљак дубоко урезан у земљу, секао је прашњави друм равницу сагорелу од сунца. На почетку тог ожиљка јездио је караван у облаку прашине. Пред њим, на пушкомет, јахао је коњаник на белом коњу. Исијавање сунца мрсило је хоризонт и једва видљиву варош која је у даљини крварила као отворена рана. Мало пре вароши, блиставо бела уздизала се кула, продирући у плаветнило над собом.

– Алфонсе! Успори! – бас, хладан и дубок, загрми иза коњаника.

Али за Алфонса де Ламартина овај урлик дошао је као ветар у леђа. Он једном руком стави прст на ороз своје кубуре која је претила заденута у његов силав, а другом опали коња бичем и устреми се још брже ка кули.

Караван се изгуби на превоју ожиљка који је пулсирао на сунцу.

Стигавши пред кулу, заслепљен од белине којом је сунце жарило, сјаха с коња и узде предаде младићу који одвуче коња ка врби што се повијала десетину метара одатле. Извуче чутуру и натегну, па прилеже наваљен на бели зид куле да причека караван који је остао иза њега.

Пре него је задремао, помислио је на своју меку постељу тамо назад у родном Макону, који није видео већ неколико година. Недостајао му је тај град у којем је Француска остала само своја, заувек. Толико је био уморан од јахања, да му се ова српска земља, нагорена врућином и изрована топовским баражима, учини још удобнијом од његовог кревета.

Главом наваљеном на тврди и неравни зид куле уснио је сан који је мирисао на барут и крв.

*

Урлици су продирали са свих страна, као љута резива. Из густог дима избијали су ратници, као утваре, сечући и арлаучући. Измрцварени и полумртви вукли су се преко лешева, запомажући, док су их други одозго бесомучно убијали. Искежених лица и исколачених очију, кроз барут и клобуке, наваљивали су једни на друге, као сабласти. Више звери но људи, клали су се, давећи се у крви, док је из позадине један човек с очима црним као гареж викао – „Ölüm! Ölüm!“ Са друге стране, гласом промуклим од вике, чуло се – Пуцај, Стеване! Пуцај! Пуц…!

Промукли урлик пресече заглушујући прасак.

*

Из тог праска Алфонс изрони гушећи се од кашља.

Зујало му је у ушима и као да је још увек чуо кроз барут и дим „Ölüm!“

У хладовини врбе испред себе виде караван и турског кочијаша како се умива, док га младић полива из мешине с водом.

Алфонс протрља чело и затворених очију навали главу на хладан зид куле. Осећао се као да је управо изронио из воде у којој се давио. Као да је сопствену главу ишчупао из неке туђе, непознате смрти.

– Алфонсе! Још мало предаха, па настављамо ка Нишу! – добаци кочијаш.

На те речи, Алфонс отвори очи и пребледе.

Из каменог зида на који је био наваљен главом, израњале су људске лобање. У густој сенци, изгледало је као да се утваре пробијају кроз течни малтер, спремне да га прождеру.

Алфонс, носећи сопствено срце у гуши, поче да млатара ногама и да се, као у ропцу, одвлачи од куле. На леђима је носио скамењене погледе стотину мртвих глава, узиданих у сенку која се надвијала над њим.

Видевши ово, турски кочијаш прасну у смех.

– Тако ти и треба, кад си бржи од памети! – добаци Турчин, настављајући да се смеје.

– О господе! Шта је ово, Хајдине?! – запомагао је Алфонс престрављено.

Ликујући и прилазећи Алфонсу, који је од страха добио исту боју као кула од које се уплашио, Хајдин изјави:

– Хтео сам да те упозорим, али та твоја глава тврђа је од свих овде узиданих!

Младић који је мазио коња испод врбе, поче да се смеје и добаци:

– Јадан ти, ако си тврдоглавији од Срба!

– Умало нисам умро – избаци Алфонс спуштајући се на траву.

– То ти је наук за убудуће: Хајдин иде на челу колоне! – одврати Турчин, седајући поред Алфонса и церекајући се.

Грдосија од куле бацала је на њих густу сенку. Гледала их је стотинама очију, не трепћући.

– Хајдине, јеси ли ти сигуран да нас ниси одвукао право у пакао? – упита Алфонс, још увек без даха и не скидајући поглед са лобања пред собом.

– Ја поштено зарађујем свој хлеб. Ту сам те довео где си хтео – у Србију. А то ти је горе од Џехенема.

– Какве су ово лобање, говори! – повиси глас избезумљени Француз.

– Ја сам мислио да сте ви, песници, храбри људи, а ти пребледео од пар товара костију!

– Хајдине, пусти ме приче! Каква је ово камена авет пред нама?

Хајдин погледа у таму коју је над њима уздизала кула, у очне дупље које зјапе са њених зидова – у искежене зубе лобања, са којих су још увек висиле људске власи. Врели ветар испуњавао је шупљине глава усађених у бетон, хучао је и звиждао, стварајући ужасавајуће звуке који су са собом носили крике и бол стару скоро двадесет и пет година. Чинило се Алфонсу да је ова сенка у којој се неочекивано нашао, ова густа тмина коју ствара ова проклета кула од људских лобања – сенка из које никада неће изаћи. Бар не онакав какав је био кад је у њу ступио.

– Ово ти је, пријатељу, смрт. – замишљено рече Хајдин.

– Какав је ово народ кад може живети у суседству с костима? С мртвацима? С овом наказом од куле?! – ужасну се Алфонс.

– Народ који научи да мре, пре него је научио да хода. Ово је, Алфонсе, горки плод који доноси свака борба за слободу. Срби који су узидани у ову кулу, изгинули су на брду Чегар, недалеко одавде, борећи се за сопствени плуг и њиву. Турски паша казнио их је на овај начин, не знајући да их је баш том казном учинио вечнима.

Алфонсу се сакупи дах у грлу, као камен. Осећао је сваки мртви поглед са те куле. Сваки му се заривао у груди, свијајући у њему тескобу, као гнездо.

Ветар је хучао све јаче и сада је његов звиждук кроз отворе лобања заиста подсећао на врисак. Далек, угушен и промукао.

– Знаш ли ишта о том окрутном човеку који сачини ову кулу, Хајдине?

– Наравно. То је био Хуршид-паша. – рече Хајдин.

Алфонсова мисао оста прободена тим именом. Сећање на сан који га је малочас устрелио као куршум надви се над њим и зацрни још више тмину у којој је седео заробљен. Страх је у њему ударао као срце и он није умео да се отргне диву од људских костију пред собом.

– Имамо времена, а ја познајем добро ове кости. Осећам да желиш причу?– упита Хајдин, значајно гледајући у узнемирени поглед Алфонса.

– Па шта чекаш, причај! – избаци Алфонс, посматрајући нетремице Хајдинов лик, испресецан временом. Сенка коју је бацала кула смрти секла је Хајдиново лице напола, остављајући једно око у тами, а друго у светлу. Његов лик као да је имао два различита израза одједном. Потамнела страна лица показивала је сигурност, а из ока је куљала тмина дубља од оне која га је окруживала. Осветљена страна лица примила је облик неког непријатног грча и одбојности, а око као да се скривало од светлости иза дугих трепавица.

– Хајде, смести се добро. – рече Хајдин, а зеленкаста светлост преломи му се у оку.

– Реци ми, пре него почнеш, ти знаш турски? – прекиде га Алфонс.

– Знам.

– Шта значи – ölüm? – упита Алфонс, прозирног погледа.

– Смрт – рече Хајдин, а тамна страна лица насмеши му се.

Алфонсу се отргну суза из десног ока и он се стресе од језе.

Туђа смрт му је још увек жуљала потиљак.

 

            НОВЕМБАР, 1778.     

Одувек је носио поглед који вољно улази у кошмар.

Тог дана усидрио је свој поглед дубоко у зеницу свога брата и тамо пронашао себе самог. Вукло га је оно његово. Оно што је носио у себи од рођења. Та коб која га нагони на зло. Желео је крв и пред собом – зеницу свезану смрћу. Био је већи од свих и већ са седам година имао је на себи ожиљке од борбе с вуковима, које је волео да сачекује, чувајући очево стадо оваца. Увек је сам справљао своје ножеве од камена. У погледу је носио све кошмаре које је одсањао и његове зенице биле су тамније од ноћи. Са једанаест година постао је убица. У родноме месту прозвали су га Шалва, што на грузијскоме језику значи – црно и често иде уз име ђавола. Тај надимак носио је као жиг свуда где је крочио.

Језеро Паравани сијало је танким ледом. Тупи ударци риба под ледом одјекивали су између стабала, док јетко распарчавање леда на обали не подиже јато врана које се у крошњама одвојише од грања. Небо се зацрни од птица и сенка прекри згрчено лице, испресецано венама.

– Пуштај ме! – избацише згрчене усне испод смраченог погледа.

– Умри! – дочека Шалва, крвавих очију, урањајући главу свога брата у језеро.

Ноге су се грчиле у ропцу и бацале по снегу као две подивљале змије, а потом се умириле заувек.

Шалва испусти свог брата и остаде да седи, гледајући залеђено језеро како се шири пред њим у недоглед. Осети како га напушта убилачки порив и поче да се смеје грохотом, падајући целим телом у снег.

 

Није знао да два зелена ока, као два смарагда, посматрају овај призор, скривена на ободу шуме. Није знао ни да су назад у вароши људи већ спремни да опколе његову кућу и потерају и њега и његову породицу на ломачу.

 

            *

Слушајући вику пред својом црквом, свештеник Лазар, стајао је испред олтара, нестрпљиво пребацујући бројаницу из руке у руку. Усне су му се мрдале у полумраку, шапћући молитву.

Шкрипа дрвених врата заврши се тупим ударцем.

            Лазар се окрену и виде испред себе човека, угушеног тамом, с кестењастим очима зараслим у браду. У десној руци светлео је срп.

– Твој син, Лазаре, мора да иде.

– Јеси ли свестан, Тамазе, шта тражиш од мене? – рече Лазар, сузних очију.

– Желим да помогнем. Испред је светина која ће ти растргнути целу породицу. Не желе да живе с неким као што је Шалва. Дај им Шалву и оставиће вас на миру.

Лазар испусти бројаницу и крст тупо одјекну у цркви. Осетио је жељу да га згази, али само га прескочи и пође према вратима.

– Не брини. Кад изађемо, само ме прати. Они ће чекати, имам план. – рече Тамаз.

Испред цркве, стотину потамнелих лица сијала су од бакљи и оруђа. У сваком оку горела је мржња. Лазар се проби кроз њу, погнуте главе.

– Родио си ђавола! – одјекну из гомиле.

– Опоганио си нам цркву, злотворе!

Лазар, не обазирући се, прође поред псовки и добацивања и с Тамазом замаче у шуму.     

Из гомиле се одвоји човек с капуљачом и крену за њима.

 

            *

Носећи још увек у ушима звуке дављења, Шалва је трчао кроз снег, бранећи се од грања. Иза себе је оставио тишину у којој већ трули његов брат.

Наједном, као утвара, створи се испред њега тамна прилика и он се заби у њу и упаде у снег.

Кад се прибрао, видео је испред себе очевог пријатеља, Тамаза, како се надвио над њим, држећи му оштрицу српа испод браде.

Шалва покуша да се извуче, али га плитки рез српа закопа у месту.

– Не играј се, мали – рече Тамаз.

Лазар је стојао иза њега, бришући своју кубуру. Очи су му биле крваве од суза. Знао је каквог је гада имао пред собом, али је то ипак био његов син.

– Шта је ово? – збуњено упути Шалва, гледајући у уплаканог оца.

– Жао ми је – једва изусти Лазар, прилазећи Шалви.

Прислонивши хладну цев Шалви на слепоочницу, сети се сна у којем су му испадали зуби. Стојао је у снегу, усред шуме, полузалеђених суза на лицу и покушавао је да се натера да опали и убије рођеног сина.

– Хајде, немамо другог избора – рече Тамаз.

Лазар стави прст на ороз и осети крв како му се спушта у пете.

– Пуцај! – узвикну Тамаз, гледајући у дрхтаву руку Лазареву како виси над Шалвиним ликом, који је у овом тренутку личио на брата. Згрчених усана и смраченог погледа, чекао је оца да га убије. Није се плашио.

– Пуцај, дођавола! – повика Тамаз.

Лазар поче полако да притиска окидач, још увек оклевајући. Затвори очи и с трепавице му се откину суза.

Пуцањ!

Шалва зажмури, пренеражен.

Још један!

 Јако стиснутих капака, Шалва поче да додирује своје тело. Ту је, још увек.

Отвори очи и виде поред себе разгорачене очи свог оца, чије се тело још увек грчило у снегу. Уместо ува зјапи рупа згрушане крви, а помодреле усне намештене за крик. Тамаз, као прикован за стабло, дави се у сопственој крви, а рупа од куршума шири се на врату. Испред Шалве десетак метара, човек с лицем скривеном испод дубоке капуљаче стоји у снегу, с подигнутим рукама у којима му се пуше две усијане цеви.

– Шта гледаш, као да си видео мртвака?! – добаци незнанац, церекајући се.

Шалва је остао нем.

– Полази! – узвикну незнанац.

Шалва, схвативши шта се дешава, устаде отресајући снег са себе и отрча с незнанцем дубље у шуму.

У даљини снажан прасак димом запара небо.

 

            *

Од Лазареве цркве није остало ништа. Сељаци су, чувши пуцњеве, одлучили да не верују ни Тамазу, ни Лазару и спалили је до темеља. Мала варош на обали језера Паравани једно време је трагала за Шалвом, а онда одустала.

За то време, Шалва је учио да лови.

– И шта кажеш, бог смрти? – једва изусти Шалва, зацењен од смеха.

– Пре много година напустио сам подземље Тамаг и ево ме сада, правим од тебе свог верника.

– Ти си, Елриче, скроз полудео овде сам у шуми – настављао је Шалва, не верујући својим ушима.

– Вера се од невере гради, Шалво. Само полако. Нећеш ни трепнути, а већ ћеш почети да дижеш храмове од људских костију мени у част – потпуно озбиљног лица одврати Елрик.

– Хајде, ако уловимо нешто укусно, можда и пристанем на твоју игру, боже смрти – рече Шалва подругљиво.

Али Шалвин смех оста укочен кад Елрик и не гледајући испали стрелу која проби лобању срни и она се преврну преко жбуна и паде у прашину.

– Ето гозбе – рече Елрик и разиграно одскакута до срне, стављајући ногу на мртву животињу.

– Ја, Елрик, бог смрти, проглашавам ову срну својим обедом! – значајно објави Елрик, не скидајући кез са лица.

Шалва приђе срни и виде у њеним очима поглед свог брата, како изнова умире. Коб му испуни стомак и он остаде загледан у земљу испред себе, као да му је памет исцурила из очију. За то време, Елрик је већ носио срну на леђима и замакао иза дрвећа.

– Хеј, чекај мене! – добаци Шалва, још увек ронећи кроз сећања која су га пратила у стопу.

Али Елрика није било. Шалва појури за њим, али се убрзо нађе изгубљеним. Ништа што се око њега налазило није му било познато. Већ десет дана живи с овим лудаком, који се представља као бог смрти. Није ни мислио о томе до сада, али тај Елрик, који га је спасао од сигурне смрти, сада му је био једина породица.

– Елриче! – узвикну из свег гласа.

Тишина.

– Доста ми је твојих трикова!

Опет ништа.

Корачао је насумично бирајући путање.

Након више од сата, још увек је био сам, не знајући куда да крене.

– Знао сам да је лоша идеја веровати било коме! – помисли Шалва, огорчен, гладан и изморен.

Наједном, Шалва пропаде у земљу.

Чуо је неразговетне гласове у даљини и бубњеве како једномерно одјекују.

Из рупе која је, сасвим сигурно, била замка за медведе, успевао је да разазна понеку турску реч у даљини.

– Упао је неко у замку – чуло се одозго.

– Доврага!

Неколико прилика промоли се по ободима рупе. Сви су носили јаничарске униформе и шапатом се обраћали један другом, зурећи у Шалву.

Четворица јаничара уперише своје пушке у њега, а пети убаци узде у рупу и спусти се доле.

Шалва се приби у угао, гребући блатњаве зидове, као да жели да се забије дубоко у земљу.

Јаничар приђе и и погледа Шалву. Био је веома снажно дете. Његове очи су говориле да је давно одрастао. На грудима му је светлуцао крст са ланчића.

Јаничар погледа горе у своје људе и климну главом.

Сви су знали шта да раде.

Један добаци пушку овом доле, он је ухвати и у трен ока заби кундак Шалви у главу.

      

            *

Пробудио се у Анадолији, ошамућен од опијума, с другим именом и у другој вери. Неће проћи дуго времена пре него буде спреман да за ту веру – убија.

Лежао је у шатору, опкољен тројицом људи у сивим одорама који су му прегледали озледе по телу.

– Добро јутро, Хуршиде – обрати му се огромна, брадата силуета.

У истом трену, један од људи обучених у сиво, прислони му марамицу на уста.

Учини му се да иза брадате силуете на вратима стоји човек са два зелена ока, као два смарагда.

 

МАЈ, 1809. 

Небо је пространо и високо.

Са Виника нижу се баражи топовске паљбе. Између шанчева проламају се урлици ношени ватром и димом.

Околину Ниша, од Каменице до Чегра везали су ровови, као прстенови, и између себе укљештили десетине хиљада српских устаника. Изнурени, наслањали су се на каљаве зидове шанца, посматрајући брда лешева која су се гомилала око њих. На неким местима, шанац је био потпуно преплављен мртвим телима.

– Стеване! Крећу опет! Пети јуриш! – проломи се из грла Марка Маврића.

Османски ратни рог пусти крик преко бојног поља и с урлицима, као пробуђени осињак, разлетеше се Турци према шанцу Стевана Синђелића.

– Милоје! Нека Пауљо напусти свој шанац! Војску овамо! – урличе Синђелић, корачајући преко лешева. Убрзава, пролазећи иза леђа својих сабораца који на ивици шанца спремно дочекују удар јуриша.

– Јунаци! Држимо линију! Не пуцајте док им беоњаче не засветле! – узвикује свим гласом Стеван, дотичући у пролазу рамена устаника.

На ободима пропланка појавише се главе и хоризонт поче да кипи од људи. Безброј ногу јурило је према шанцу, тресући земљу под собом.

На сабљу одстојања, устаници опалише и у клобуцима оборише први ред Турака, а ови навалише напред. Улећу у ров и кидишу као бесни пси. Вапаји бораца проламају се и мрсе с ударцима челика. На све стране крв и отргнуто месо.

Синђелићу удари крв у главу и он се залете напред ударајући сабљом на све стране.

У истом трену, док га салећу Турци, он виде Хуршид-пашу како на пропетом коњу, очију црних као гареж, урличе – Ölüm! Ölüm!

Ничега пред њим нема, осим смрти.

Ничега иза, осим смрти.

У очима сабораца, у њиховим покретима, у земљи, у ваздуху – нигде ништа, осим црне смрти. Надвила се над бојиштем, као тамни облак, прождирући све пред собом.

– Ölüm! – узвикује Хуршид, стрељајући погледом Турке који посустају на бајонетима.

– Стеване! Нема нам повлачења! Дижи је! – из позадине се проломи урлик Марка Маврића.

Синђелић збаци са себе Турчина, извади из силава кубуру и нанишани ка барутани иза шанца.

– Пуцај, Стеване!

Земља се затресе од топа.

– Пуцај!

Из ровова бауљају полумртви, лазећи преко лешева. Искежених лица и исколачених очију, кроз барут и клобуке, наваљивали су једни на друге, као сабласти. Више звери но људи, клали су се, давећи се у крви.

– Пуцај, Стеване! Пуц…!

Синђелић помисли на своју Станку, на своју Мораву и родну Војску и повуче ороз.

Заглушујући прасак запара небо.

            *

Земља испарава на сунцу.

У даљини тамни облаци се дижу и боје ваздух што заудара на људско месо и крв. Колона запрежних возила зауставила се поред друма.

– Умрећу од овога. – негодује Турчин, искачући из приколице, прекривене церадом.

Прилази му човек, крвав као месар, носећи у обе руке по једну дрвену кофу из којих вире одсечене главе.

– Зар још?

– Све. Двадесет и пет гроша за једну. Паша наредио да сакупимо што више.

Иза њих, клатило се још неколико људи с кофама, носећи главе српских устаника.

Мало даље, седећи на коњу, Хуршид-паша посматрао је раднике како малтеришу кулу и колону људи како пристиже с товаром.

Испред њега, погнут до земље, донесе му српски сељак главу, пружајући му је умотану у белу тканину. Била је то глава Стевана Синђелића, из које је још увек киптио неки пркосни поглед. Паша из свог седла добаци сељаку заслужене гроше, па приђе готово завршеној кули. Сиђе са коња и седе на траву, заклоњен густом сенком коју кула баца.

– Ето. Нисам више невера. – рече, као за себе.

Са леве стране, седео је Елрик, скрштених ногу, поносан што му је његов штићеник подигао храм смрти.

Хуршид је нетремице гледао Елриков лик, испресецан временом. Сенка коју је бацала кула смрти секла је Елриково лице напола, остављајући једно око у тами, а друго у светлу. Његов лик као да је имао два различита израза одједном. Потамнела страна лица показивала је сигурност, а из ока је куљала тмина дубља од оне која га је окруживала. Осветљена страна лица примила је облик неког непријатног грча и одбојности, а око као да се скривало од светлости иза дугих трепавица.

Један од радника прође кроз Елрика и разнесе га као маглу.

 

            ***

Алфонсу је туђа смрт још увек жуљала потиљак. Седећи на истом оном месту на ком је једном седео Хуршид-паша, посматрао је с пажњом Хајдина, чија је последња реч приповедања још увек одјекивала пред њим.

Алфонс није стигао да прозбори ни реч у одговор на причу коју је чуо. Младић који је до тада стојао код врбе, прође кроз Хајдина и разнесе га као маглу.   

Кула је још увек гледала око себе, не трепћући.