Младен Шљивовић
ТРИНАЕСТ ПЕСАМА О ЗЕН КАЛУЂЕРУ КОЈИ ЈЕ НА ГОДИШЊИ ОДМОР ОТИШАО У ПУСТИЊУ

 

1.

изгледа да се ова плажа
не завршава морем

већ првог дана хода
све око мене
претворило се у песак

прошла је читава недеља
а ја лутам
и проклињем туристичког агента
који ме је убеђивао
да се за пет минута
стиже до мора

2.

пешчане дине личе једна на другу
и нису погодан оријентир

овде нико не долази ни да умре

само наивни туриста
мисли да је пустиња место за одмор

3.

не знам како да се вратим у хотел

сваки пут кад наиђем на трагове у песку
запитам се да ли су моји

све паралелне линије
секу се негде
и схватам

Еуклидова геометрија није мој пријатељ

4.

у пустињи нико не прижељкује сунчан дан

овде киша не може да поквари
планове за излазак

5.

ноћу је хладно
медитирам и замишљам да сам поред ватре

дању је врело
ходам и замишљам како медитирам

6.

поздравио сам камилу
прво живо биће које сам срео

осмехнула се
будали која није понела воду

7.

да ли је месец дана лутања
довољно за признање да сам изгубљен

или да за сваки случај
обрнем још који круг

8.

зажмурио сам
и замислио да сам у оази

вода је била хладна
а урме слатке

кад сам отворио очи
видео сам
хиљаду Арапа на камилама

прошли су поред мене
а ни један ме није питао
треба ли ми превоз

9.

мој одмор је одавно истекао
а нико није дошао да ме тражи

сумњам да монаси мог храма
верују да радим од куће

10.

кад се изгубиш у пустињи
последња ствар коју желиш
је да те пронађу весели људи

након два месеца лутања
немаш одговор на оптимизам

11.

кад извор воде пресуши
бедуини одлазе
и отимају од слабијег племена

умиру пре четрдесете
и жале се Богу да им је живот предуг

12.

пробудим се и уроним у топао песак
изађем и заузмем позу лотоса

у њему останем до краја радног дана

цела пустиња је мој храм
скочимишеви моји ученици

13.

своје учење записаћу у песку

ако га ветар обрише
нек напишу да сам био песник