Илија Бакић
ПОЛИЦИЈСКИ ИНСПЕКТОР ПРЕД ЗАЧУДНИМ СТВАРНОСТИМА
Саша Радоњић: Роман што нечујно дише
„Соларис“, Нови Сад, 2023.
Саша Радоњић – запажени песник, прозаиста, музичар, уредник, издавач и активни учесник у литерарном животу – свој шести роман одредио је као „Детективску пазлу за одрасле“. Познаваоци Радоњићевих проза знају да су његови поднаслови само делимично и врло условно тачни односно да су намерно (не)прецизни; и овог је пута поднаслов најблаже речено проблематичан но, то је ауторов тест читаочеве пажње и обавештености као и његове спремности да се поиграва овешталим, рутинским значењима појмова. Истовремено, знатижељни ће читалац, кад већ уђе у причу, у роману наићи на пар прецизнијих дефиниција од којих је ова можда најтачнија „апсурдни трилер са нежно нијансираним хорор заплетом“ (стр. 83). Сам (самосвесни) ентитет Роман што нечујно дише који се оглашава у посебним (ненумерисаним) поглављима у једном ће се тренутку ауторефлексије запитати да ли уопште постоји ван страница „које приповедају о убиствима у градићу Сутону, где се рано смркава и редовници из реда траписта не носе своје верске одежде, него живе у граду као сви остали мештани…“ (137). Кларенс Сутонски, пак, промишља овако: „(…) какав то роман заправо желим да напишем? Дефинитивно роман о сутонским вампирима али да не буде хорор роман. (…) И роман о убиствима монаха трапистичког реда који су били чувари тајне трапистичког сира, али да се опет све не претвори и претопи у трилер. Желео бих и да то буде мисаоно продубљен роман, али без баш много мудровања и филозофирања. Одлично би било и да буде кратка интимна хроника Сутона (…)“ (157).
Роман, као неуобичајени ентитет–личност–јунак, дочекује читаоца у првом монологу којим, говорећи о аутору и о читаоцима, сведочи о својој снази која одузима дах али не нуди лаке спознаје (па је могуће од њега и одустати). Тек после овог изненађења креће прво поглавље у коме инспектор Виктор Коња долази у градић Сутон да би решио два (а већ су се десила три) убиства. Пошто је стигао касно (а у Сутону се рано смркава) одседа у скромном пансиону изнад паба „Код шест лампи“. Одатле креће у обилазак варошице да би – после посете бифеу „Корзо“ (који је преко пута хотела „Стерн“) и разговора са бркатим шанкером, и проласка поред напуштеног биоскопа „Славица“ – стигао до полицијске станице и упознавања са тамошњим инспектором Романом Поплашеном, са којим започиње колегијални разговор о детаљима случаја и… дотадашњи колико-толико уређени (упркос многим непознаницама) систем – потпуно се распада. Пре свега, из формалних разлога јер нема тела убијеног – иако сви у Сутону знају да се злочин десио (као и они претходни), као што знају да је убијени њихов суграђанин (мада, ипак, не знају ко је). Коња ће надаље, изнова и изнова, покушавати да успостави какав-такав (или, тачније, било какав) ред у дешавања – али, судар рационалног и анти/над/рационалног сувише је дубок (безмало фаталан). Чак ни Коњина изврнута логика, по којој се жртва (нарочито ако је невина) увек враћа на место злочина, неће донети резултате. Упознавање са новим и новим топонимима и историјским чињеницама даје само привремни варљиви осећај да се у општем хаосу неодређености и произвољности назире логички ред, јер већ следећи догађај или поништава претходна знања или их потпуно релативизује. Фактографија тако постаје сопствена негација, оно што би морало бити неупитно јер је поткрепљено документима; изврће се у недовољне одређености, у непрецизности равне гласинама и спекулацијама. Историја монаха траписта, ма колико се чинила поузданом, због тајновитости која је прати (и њен је круцијалан део), претапа се у приче и претпоставке сумњивих вредности – а баш такве су и приче о уклетости хотела или виле доктора који одавно (ни)је мртав. На њих се настављају и приче о гитаристима виртуозима, да би све кулминирало открићем да у Сутону живе вампири који не пију крв, већ сурутку која је нуспроизвод прављења сира односно да је крв коју су вампири дали основа спасоносне вакцине против бизарне епидемије која је претила да уништи човечанство! И као да то није довољно, очекује се нова, још гора епидемија па се припрема и вакцина против ње. А можда је у корену свега суманута идеја писца да се, пошто нестане сурутке, вампири врате свом основном начину исхране, што ће бити темељ његовог романа (и због кога се реалност циљано мења–усмерава–реконструише)? Или је у питању нешто сасвим друго и другачије?
Инспектор Коња (иначе љубитељ детективских романа који не може да прежали што његово звање није детектив) улази у причу као вечито интригантни странац који разоткрива тајне затворене, учмале средине, што на светло дана износи свакојаке „приватне пороке, јавне врлине“ и што га чини непожељним па и опасним. Но, пред навалом апсурда његова улога губи почетне атрибуте јер ред се може успоставити само ако је нарушен (што значи да је претходно постојао). У Сутону је, пак, све задесно; уређеност се прихвата као нешто наслеђено и прихваћено, без размишљања и пропитивања, као датост (а не нешто изграђено да би служило одређеној сврси). Наравно, ситуација у Сутону није апартна; све људске заједнице функционишу на сличан начин: принципи организације се наслеђују и, од стране „неме већине“ спроводе даље по навици, готово рефлексно, без икакве свесне одлуке. Рутина је владајући образац понашања људи/поданика. У Сутону је све то сажето и доведено, измештањем и релативизовањем, у стање „убрзаног премотавања“ које открива свеукупну гротескност поставки свакодневног (тривијалног) постојања и опстајања.
Радоњић је своју причу сместио у родни Прњавор код Бања Луке, обојио је локалним колоритом и сентиментом, патинирао насталгијом и протоком времена, као и низом историјских података и личности. На то је надовезао и (понекад отворену а понекад дискретну) аутоцитатност, од навођења наслова својих претходних књига до понављања њему очито драгих мотива (какви су шетње кроз маглу или детиње враголије са чудним разрешењем). Тако ова књига обухвата пишчеве дечачке импресије, али и његове зреле идеје које подразумевају субверзивно поигравање обрасцима жанрова, њихово пропитивање и релативизовање односно исписивање варијација које свесно одударају од модела по којима жанрови функционишу. Зато, уместо очекиваног реда – који се, пре или касније, открива у детективским романима и успоставља узрочно-последичне везе између личности и догађаја који су до тада били неспојиви – Радоњићеви инспектори имају посла са онеобиченом реалношћу у којој ништа није онако како изгледа, ништа не личи на себе и негде се не може дотаћи поуздано тло на коме се гради разумљива стварност. Зачудност (која испрва оптерећује расуђивање) не престаје да запљускује чула и ум инспектора (и читалаца), све док се они не одрекну било каквог рационалног принципа прихватајући тиме пораз своје дотадашње верзије света у коме су постојали. Третман вампира још је необичнији: они се не појављују као директни актери већ само као елементи прича; њихове особине као фолклорних митова или жанровских јунака нестале су, па су они (тамо) конструктивни а не деструктивни елемент живота у заједници! Коначно, на нивоу списатељске праксе односно промишљања списатељства као позива, могу се излистати бар три лица: најпре је ту глас Романа што нечујно дише као једне-а-вишеструке „личности“, колико рационалне толико и поетски полетне; ту су и приче-вежбе несуђеног романописца. Радоњић дозвољава Роману да буде благ и услужан – али и каприциозан, заједљив и надмен, покушавајући да тако ухвати стања задовољства и тешкоћа писања односно тријумфа окончањем песме/приче/романа; ово је увек добродошло „списатељско (ауто)митотворство“ на трагу постмодернистичке самосвести писца према себи и свом делу. Приче-вежбе могу се, пак, ишчитавати и као примери учења списатељског заната, такозваног „вежбања руке“. Коначно, читалац ће у свему понуђеном тражити и налазити и Радоњићев стилистички светоназор који функционише (и препознатљив је, уколико се пажљиво чита) у широком распону од лирских визура, преко фантастичког одмака, до склоности ка есејистичким излетима те способности да се граде дела сложене конструкције и дубинских, вишесмислених и вишезначних захвата у ткива реалитета.
Роман што нечујно дише, закључимо, интригантно је и заводљиво дело које изнова потврђује да је Радоњић аутор надасве осебујног талента и рукописа.