Ива Мирчић
СВЕЧАНОСТ ПОЕЗИЈЕ СПАСОЈА ЈОКСИМОВИЋА
Спасоје Јоксимовић: Меланхолија homo sapiensa
Центар за културу и туризам, Шумадијске метафоре, Младеновац, 2022.
Недавно ми је у руке допала збирка пјесама Меланхолија homo sapiensa пјесника Спасоја Јоксимовића. Пета је то збирка младог, али изнимно надахнутог и успјешног аутора. Аутор, наиме, иза себе већ има неколико објављених наслова: Живот, по сунцу (2016), Далеко од Јоханесбурга (2016), Вече у Витанији (2016) те Municipium S (2019). Меланхолија homo sapiensa посљедња је ауторова збирка, издана 2022. године. Збирка је подијељена у пет дијелова: Пловна земља, Из живота обуће, Кинтсуги за демијурге, Пут за Емаус и ОK, а чини је укупно шездесет и осам пјесама.
Већ сам наслов у читатељу побуђује велико очекивање од збирке. Могло би се узети ову збирку и могло би се читати само наслове пјесама: Говор навике, Заштита ведрине, Ендемске навике, Подгрејане утопије, Делови (не)пролазности, Садејство светова, Оксидирање меланхолије, Из ове бих дубине некуда… У тим насловима силина је мудрости и пјесништва, загонетност и љепота мисли које потичу читатеља на промишљање, на осјећање и суосјећање, на шетње властитим унутарњим пространствима шума и чистина. Наслов збирке, баш каo наслови пјесама као и саме пјесме, одишу посебном свечаношћу коју нам нуди истинска поезија, поезија за којом жудимо, коју можда не бисмо ријечима могли сасвим прецизно дефинирати и мислима докучити, али је увијек непогрешиво умијемо осјетити:
Они који од обиља унутрашњег
Траже симетрију
На чијим раменима све што пребива
Не личи на њих.
Постоји неколико ствари које ваља напоменути када говоримо о његовој поезији. Можда би најбоље било кренути од атмосфере збирке. Доиста, бројни стихови доносе осјећај меланколије, но ова збирка нуди много више. Читатељу ће стихови донијети један – у данашњем свијету заборављен и тешко достижан – осјећај спокојства. Ишчитавајући стихове немогуће је не осјетити и ауторову мудрост, али и стваралачко стрпљење у ткању пјесама. Емоције које нам пјесме у овој збирци доносе снажне су, али ненаметљиве, баш као да је аутор водио рачуна о томе да их осјетимо, али да нас сувише не оптерете. Превладавајући су и осјећаји сигурности, топлине и припадности. Све нам у тим стиховима дјелује познато, ако већ не као властито искуство, онда барем као нека унутарња, тиха чежња.
Истој садашњој обасјаности
Што нуди да из хобија изградимо светионик
Који не емитује модерну светлост
Без грејних влакана
Него трафостаницу за рефлектовање
Божанске милости.
Аутор нас својим стиховима враћа нечему што смо заборавили или нечему што можда нисмо још ни искусили, али чему стремимо и што можемо препознати као себи блиско. Простор који се за нас отвара читајући ову збирку, питомо је мјесто. Пјесме имају ритам који је присутан од првог до посљедњег стиха. Стихови природно теку и у њима је све вјешто заокружено.
Не користи сазнање
Да међу четинарима нема гостољубља
Уз самовар
Током потраге
Да нема потребе за вездеходима
Кад чуда постану доступна
Мада смо то знали и раније
У нашим јуртама
Где ослушкујемо стварност
Без хвалоспева песимизму.
Чести мотиви у пјесмама су шума, киша, тишина и пространство. Веома су упечатљиви лирски субјекти који се у пјесмама појављују, тако је примјерице присутан лик Криста, који се често не спомиње изравно. Јоксимовићеве пјесме посвета су и умјетности, примјерице пјесма Трчимо право у зенит, посвећена филму Зид Кокана Ракоњца.
Многоструки су покушаји
Да откријем чистину
А ту се у ствари, шума не завршава
Остаје само зид у филму
И што се досад није догађало
Простори слободе
Никад мањи.
Аутор вешто ствара изразито снажне слике: оне су толико моћне да вас заробе у тренутку, њихова вас љепота и силина сасвим заокупља. Њихова снага и поетика подсјећају помало на поетичну силину слика коју можемо сусрести у филмовима Нури Билге Џејланa. Можемо им се враћати више пута и сваки пут ће се назирати нови слој. Утапамо се у њима, а оне нас чине усидренима у садашњем тренутку.
Вожња монголским пољима
Старог совјетског комбија
За који скоро да нема препрека
Слушајући на обичном касетофону
Омиљене музике
И што могу да замислим како заврћеш рукаве
Јер треба напунити диференцијале уљем
Пре уласка у набујалу реку
Где престаје пут.
Збирку прожимају мистичност и духовност, она нас тјера да мислимо о ауторском гласу, о његовом богатом унутарњем свијету. Раскош детаља и финеса које аутор пред читатеља простире неисцрпна је.
Homo sapiensov труд
Ствар је прошлости
Можда веће безличне правде
Која као и ми
Свему мења облик
Гради из постојећег
Без сумње, Спасоје Јоксимовић посједује особиту пјесничку аутентичност. Његов стил је препознатљив и снажан. Увиђамо га непрекидно, изнова и изнова. Збирку можемо проматрати као својеврсно путовање, промишљање, трагање и откривање богатства, љепоте и значаја у свему што нам се нађе на путу. Аутор нам нуди искуство поновног откривања љепоте око себе, као и унутар себе, али и унутар другога.
Испод нечије капе
Увек је сумрак
Али и заклон
Док се не укорачи
У предео са гоблена
Али и од њега даље
Где није небо
Него полеђина листа.
Меланхолија homo sapiensa од оних је књига које, кад им прочитате посљедњу ријеч и заклопите корице, за собом оставе осјећај испуњености и у мислима још дуго настављате пловити ониме што сте прочитали. Ова збирка изнова ће нас подсјећати како изгледа истинска поезија и чиме нас све обилато дарива, ако јој пружимо само мало свог времена.