Захар Прилепин
БУМБАРОВ ГРЕХ

 

Бумбар нам је одмах припао као шкарт.

Продавци су рекли: Ваш дечак нема једно јаје, али зато је у свему осталом добар, па га узмите упола јефтиније.

У то време нам је чак и пола цене било месечна храна за целу породицу. Али шта је живот без пса? И да ли је то живот?

Бумбар је нагло растао.

Спавао је у предсобљу, пажљиво ослушкујући да ли су се газде пробудиле.

Почевши од шест ујутро, чуо је и најтиши шапат у другој просторији ‒ и, после неколико покушаја челом да широм отвори тешка, чврсто затворена дрвена врата, јурио је код људи.

Док је био право штене, било му је довољно само да своју одушевљену главу положи на ивицу кауча: хајде, милујте ме, увуците код вас под ћебад, стискајте ме!

Али после врло кратког времена је нарастао до те мере да је предње шапе забацивао на кауч. Махнито клизећи задњим ногама по поду, као да испод њега гори под, безуспешно је покушавао да се попне сав.

Прошло је месец дана ‒ и он је већ без нарочитог труда забацивао половину моћног тела, а затим, пошто се мало узврпољи, пео се целим телом на кауч и истискивао уснуле људе.

Али и то му није била граница.

Дошао је дан када је отворио врата, више не из затрке него лаким гурањем снажним раменом, после чега се царски, без икаквог напора, попео на кауч, легао тачно преко газди, никако се не усклађујући са њиховом жељом. Чак је и искобељавање испод њега било озбиљан задатак. Из дана у дан Бумбар је постајао све већи, али још нисмо знали до које мере ће доћи.

Одлучили смо да своје одушевљење сопственим псом поделимо са осталим светом и упутили се на такмичење бернардинаца.

Високе и огромне сале кинолошког центра дочекале су нас светлима и буком. Обавештења су саопштавана разгласима. Одасвуд се разлегао лавеж. Власници су непрестано давали команде својим псима.

Пролазећи између десетина представника исте расе бернардинаца, смејали смо се: Бумбар их је видно превазилазио, безусловно.

Међутим, наша победничка, мада притајена уображеност одмах је посрамљена. На првом прегледу ‒ медицинском ‒ ускраћено му је учешће.

‒ Међу бернардинцима ‒ објаснили су нам, као да се извињавају ‒ он је неопростиво преголем. Вашег пса немамо право чак ни да пустимо на изложбу: он и највеће обрасце расе премашује за тридесет центиметара.

‒ Каква невоља с тобом, Бумбаре! ‒ пожалила се шаљиво жена, али у исто време искрено погођена. ‒ А немаш ни јаје, и висина ти је неодговарајућа…

‒ Мадам жели да јој пас има три јајета? ‒ упитао је други стручњак, који је до тада мрачно ћутао и писао нечитке белешке у свој дебељушкасти дневник.

‒ Како? ‒ није разумела жена.

‒ Ја сам прегледао вашег кера. Он је беспрекоран у сваком погледу ‒ казао је стручњак.

Тако смо сазнали да се Бумбарево јаје искотрљало и то нам је послужило као утеха.

Намигнуо сам госту који је ушао после нас, странцу – по свему судећи Немцу што свечано води свог пса, изрода тупог погледа и главе која подсећа на шлем немачког војника.

‒ Није нам судбина ‒ рекла је жена шапатом сама себи. ‒ Враћамо се у шуму.

После три минута, док смо већ напуштали блиставе изложбене просторе, сустигли су нас представници исте немачке делегације, у пратњи преводилаца које су покупили са неког другог састанка, па су због тога били помало уплашени.

‒ Господа из Немачке желе да купе вашег пса ‒ рекао је један од преводилаца, дахћући и стојећи за сваки случај што даље од Бумбара, па пренео поглед са нас на пса, а затим на другог преводиоца, који је заузврат давао објашњења Немцу који је климао главом.

‒ Ма немој ‒ рекла је жена смешкајући се. ‒ Али неће.

‒ Господа из Немачке су спремна да размотре ваше предлоге ‒ упао је одмах у разговор други преводилац.

Подигао сам обе руке отворених шака и махнуо њима као да цртам крст: извините, али не можемо вам помоћи.

Тада се умешао лично Немац ‒ и разговетно, и то на руском језику, изговорио цифру која премашује цену нашег градског стана. Бумбар га је погледао лењим очима.

‒ Пријатеље не продајемо ‒ рекао сам Немцу исто тако разговетно и на слогове, ради разумевања.

Гест који сам при томе готово непромишљено хтео да покажем Немцу, ухватила је жена – и прекинула га, хватајући ме за леву руку, спремну да одсече десну у лакту.

* * *

У нашем селу није било бернардинаца, а и у оближњим градовима су их држали тако ретко да много година од тада нисмо виђали псе сличне њему.

Бумбару је већ била шеста година, али ‒ пошто је превалио псећу четрдесетогодишњицу ‒ љубавне страсти су му биле непознате. Био је невин у сваком погледу, до те мере да је чак и крајње ретко лајао, као да није разумео шта ће му то.

Мачке га нису занимале.

Друге псе, који су покушавали да лају на њега, гледао је дугим, нетремичним погледом, никако није умео да реши питање у чему је ту ствар.

Једном сам изашао у двориште и затекао Бумбара у свој његовој серафимоликој дивоти: из лавора, у који смо му изручили остатак млека, пила је огромна и дебела змија белоушка, а поред ње су свраке кљуцале непоједену кокошју кожуру.

Бумбар је испод уморних капака гледао у птице и змију, лењ да подигне главу.

Чак и када огладни, није био опако похлепан на храну, а поготову када је сит, и делио ју је са свима који су могли да јој приђу.

Када сам бануо, свраке су одлетеле, узалуд покушавајући да однесу кожуру, а затим је и тешка змија поред Бумбарове њушке одмилела у своју рупу иза псеће кућице.

‒ Ех, Бумбаре… ‒ само то сам рекао.

… Други пут је неко од укућана заборавио да затвори капију дворишта, па нам је утрчао комшијски пас мени непознате расе, коврџава куја пензионисаног јавног тужиоца. Ту кују је пуштао у шетњу на цео дан, па је радила шта је хтела.

Бумбар се није превише заинтересовао за њен долазак ‒ мада је, како смо мислили, био дужан да води рачуна о својој парцели.

Гошћа је била промућурне памети: прво је дуго јела храну за псе, из вреће која се нахерила у страну, а када је схватила да није у стању да поједе сву, одлучила је да је однесе. Извлачила је тешку врећу из дворишта! И вукла је тридесет метара!

Кад сам изашао из куће, видео сам стазицу разбацане хране и, збуњен, кренуо за њом.

Али чак и када је угледала човека, кучка није очајавала него је, напротив, скупила снагу, одлучила да једним доласком одвуче плен, пре него што је стигну. Зуба заривених у ивицу вреће, идући натрашке и гледајући ме презривим очима, још брже је повукла плен.

Био сам запањен тим безобразлуком. Шчепао сам прву тољагу која ми је била при руци и потрчао за њим, вичући нешто несувисло.

Када сам, тренутак касније вукао храну у двориште ‒ једва се сналазећи: у врећи је било тридесет килограма ‒ Бумбар ме је дочекао слабашним махањем репом. „Дошао си?” ‒ као да је питао. ‒ „Па добро. Иначе сам се забринуо…”

…Бумбар је без повоца лети лежао на плажи, а сеоским купачима није падало на памет да га се плаше. Махао је репом сваком на кога наиђе, као Фрањо Асишки. Обожавао је болесне и сакате, старе и ненеговане исто као и здраве, у својој љубави није правио никакву разлику и делио је свима подједнако.

…Једног дана у нашу кућу је дошао Грузин, грађевинар Виталиј, са циљем да подигне неколико доградњи, и своје бадемасте црне очи није одвајао од Бумбара: како се убрзо испоставило, он је био власник бернардинке.

Виталиј нам је показао њене слике, и цоктао језиком тако често да су шумске птице реаговале. Још тренутак, чинило се ‒ и сам Виталиј ће запевати као птица.

Обично је Виталијева шарена кошуља била откопчана одозго на око шест дугмади, али кад год је говорио о бернардинки, почињао је да се закопчава, као да ће сваког часа банути његова жена. Затим се, не примећујући, поново откопчавао, зато што му је срце превише лупало.

Није имао потребе да нас наговара! Одмах смо пристали.

Тог заветног дана, када је Виталијев црни џип довезао младу у терању, био сам одсутан, па сам о догађању сазнао из прича.

Бумбар је био узбуђен.

Бернардинка је била по његовој мери: раскошних облика и такође надмашује норме величине.

Бумбар је имао претерану трему, да првог дана није био у стању да то уради. Али другог се сконцентрисао и ‒ све је успело.

Виталиј је стајао иза угла, сасвим тихо цокћући језиком и одмахујући главом.

…Од тог дана, постао је другачији.

У почетку нисмо знали за то; није имао појма ни он.

* * *

Виталија више нисмо видели, али нисмо нарочито жалили због тога.

Изгледа да је и Бумбар заборавио своју узгредну другарицу. Међутим, у глави му се догодило неповратно: постао је отац. Тако је мислио о себи, чак и не видевши своју децу. Његова љубав према свету није пресахла, али је његова одговорност према ближњима добила друга својства.

   … У пролеће, које је у нашем крају по обичају неуредно, кроз прљави снег смо се враћали из шетње у шуми. Иако сам у џепу јакне увек држао смотани поводац, ретко сам га качио за огрлицу ‒ у последњих пет година постало ми је очигледно да пас неће ником наудити.

   Од шуме до нашег дворишта било је врло близу ‒ само да прођемо поред куће нашег комшије, ловца и рибара Никанора Никифоровича, чврсто затворене за све радознале очи. Али данас се догодило нешто ванредно: Никанор Никифорович је оставио одшкринуту капију свог дворишта. Чим смо се изједначили са том капијом, одатле је, као из заседе излетео на нас његов ловачки пас, црвено-бели поинтер. До сада сам га виђао једино са прозора на спрату наше куће ‒ када је Никанор Никифорович пуштао свог пса из кавеза да прошета имањем.

Бумбар га је први пут видео.

…Све је трајало највише три трена.

Бумбар, који је малочас био уз мене, извео је муњевит скок. Пси су се сударили тупим ударом ‒ и одмах је било јасно да је поинтер безусловно поражен. Зацвилео је и у трку ударио у капију, обложену гвозденим лимом, из које је малочас истрчао. Заорио се тресак: на поинтерову несрећу, капија се отварала напоље. Поинтер је одлетео на страну, а Бумбар је био спреман да му се баци на леђа. Међутим, рикошетирајући од ударца, капија се мало одшкринула и то је спасило поинтера: извијајући се, упао је у настали пролаз, на свој плац. Ношена инерцијом своје тежине, капија се поново благо затворила.

Нисам стигао да ишта предузмем, дошао сам себи тек када сам пред том затвореном капијом видео Бумбара: прибраног, али разјареног.

На снегу су се видели крвави трагови.

Јурнуо сам на Бумбара ‒ и, чим сам га на брзину прегледао, увидео сам да то није била његова крв. Зграбио сам пса за огрлицу, повукао га кући и придиковао:

‒ Бумбаре, како тако… Шта да си га одједном убио…

Када сам се довољно удаљио, осврнуо сам се: двориште Никанора Никифоровича није се оглашавало. Поинтер је ћутке подносио бол и пораз.

Сместио сам Бумбара под трем своје куће и темељно га прегледао.

Широка бела прса, моћне бело-риђе шапе, риђа леђа. Тробојна њушка: бели образи, црни подочњаци, риђо чело.

‒ Бумбаре ‒ понављао сам шапатом. ‒ Шта ти је?… Шта радиш?… Читавог живота ниси никога повредио!

Длака на врату му се већ олињала. Изгледао је нормално и чак, чини ми се, расејано.

У породици смо закључили да је то била пука случајност. Ипак смо се договорили да убудуће будемо опрезнији. Од тада смо у селу строго водили Бумбара са огрлицом и на повоцу.

Он се, као и раније, радовао људима и био је срдачан са свима.

Али, ипак смо се преварили.

* * *

Тог лета, да Бумбаровим обиљем љубави не бисмо досађивали људима који долазе на реку, ишли ​​смо да се купамо час узводно, час низводно коритом, што даље од свих.

С времена на време, низводно су пловили кајаци.

Људи су сплаварили у читавим групама различите старости, некад породично, некад у групама ведрих, мада благо мамурних и неиспаваних мушкараца. Из далека су се чули њихови гласови: вода је доносила безбрижну вику.

Посебна забава била нам је: дизање Бумбара у сусрет њима.

‒ Бумбаре! Бумбаре… ‒ досађивали смо му шапатом, лењом од врућине. ‒ Устај! Ко је тамо, Бумбаре? Туђинци, Бумбаре!

Најзад је почињао да мрда ушима, полако излазећи из дремежа – као испод камења. Страни звуци и непознати гласови допирали су до његове пробуђене свести. Устајао је претеће и лаганим, тешким кораком кретао се према води.

То је изгледало застрашујуће и величанствено.

Иза кривине је испловио први кајак ‒ и убрзо се заорио неизбежни повик одушевљења или благог ужаса, мада са примесом тог истог одушевљења.

‒ Ох! Господе! Погледајте!

Знали смо да се неће бацити у реку: Бумбар није волео да се купа ‒ било му је тешко да плива својим огромним телом. Али је ради речних путника направио изузетак.

Бумбар је сачекао да се кајак бојажљиво приближи месту на коме смо лежали, па одједном, необично убедљиво ушао у реку.

‒ Пас нас неће преврнути? – питали су се људи, баратајући веслима.

Чим је вода почела да му додирује уста, запенушана на врућини, Бумбар је као нехотице стао.

‒ Надам се да неће данас…‒ одговорио сам замишљено, погледом одмеравајући даљину до чамца.

Имајући у виду улогу која му је додељена, Бумбар никада није показивао пријатељство према људима на реци. Уосталом, није режао, а поготову није лајао. Било му је довољно да се појави.

‒ Шта, овде постоји село? ‒ питали су нас, када су допловили.

‒ Не, само старо гробље ‒ одговорио сам равнодушно.

Док се чамац удаљавао, Бумбар се, телом растерујући таласе враћао на копно и кретао тешким трком, мрачно пратећи путнике до најближе окуке.

Нико се никада није усуђивао да изађе код нас на обалу.

Понекад би нас напослетку упитали где кријемо чамце које је ово чудовиште ипак утопило.

… Хватали смо топлину док се сунце не сакрије иза шуме, па тек после се паковали.

Тог пута сви смо пошли кући, читава наша велика породица. У левој руци држао сам малу шаку млађе ћерке, упозоравајући је на све препреке шумске стазе, а у десној ‒ Бумбаров поводац, намотан око ручног зглоба.

Остављајући по страни плажу на којој су се брчкали сељаци и њихови гости, скренули смо према свом дворишту, најближем реци. До њега нам је остао минут хода.

У сусрет нам је изашао човек, го до појаса, приметно алкохолисан, весело расположен. Мало даље кружио је његов пас ‒ весела велика лајка. Узбуђена новим местом, галамом људи, близином реке. Нагло је претрчала од стабла поред пута, које је јутрос обележио Бумбар ‒ до наше ограде, од ограде до великог камена крајпуташа.

Бумбар није показивао никакво узбуђење, није повлачио поводац, али сам ипак стао и наредио му да седне.

‒ Будите добри ‒ замолио сам издалека непознатог газду лајке. ‒ Молим вас, ставите поводац свом псу!

Човек је лакомислено одмахнуо руком, што је значило: нема потребе. Тешко да је хтео да нас увреди. Само је био одлично расположен.

Бумбар би остао да седи, али чим га је лајка угледала, одмах је појурила ка нама.

Журно сам узео ћерку у наручје, истовремено збацио поводац са зглоба и чврсто ухватио Бумбара за строгу огрлицу. Челичне шипке огрлице утискивале су му се у грло, да му не падне на памет нешто…

Бумбар се најлакшим покретом, без икаквом напора ослободио из мојих чврсто стиснутих прстију, као да га није држао четрдесетогодишњак који ујутро ради по сто педесет склекова, него његова мајушна кћер.

Лајка је била много мања од Бумбара, али са тим необично спретним псом лове медведа: неустрашива је и зна шта је смртна битка. Насрнули су један на другог и одмах се озбиљно ухватили у коштац. Укочили су се чак и људи крај реке: сви су се стишали. Газда лајке се скаменио у пози запрепашћености.

У наручју сам држао ћерку и нисам могао да је оставим.

Брзина псећих покрета била је необјашњива: пошто су ударили о земљу, одмах су се усукали као конопац, дигли се на висину људи. Распредајући се, направили су неколико окрета у врелом јулском ваздуху. Котрљали су се као клупче ‒ у коме је било немогуће разазнати ноге, репове, тела ‒ прво на једну, а затим на супротну страну. На трен су се раздвојили, из затрке поново насрнули један на другог ‒ али овог пута лајка је била одбачена назад таквом силином, као да су је ударили гвозденом шерпом у груди.

Пала је мртва.

Био сам уверен да је пас готов.

Бумбар је јурнуо ка њој ‒ али она је изненада оживела и појурила да се спасава.

… Гледајући ово, могло се схватити како људи беже са бојног поља: када у трену ишчиле воља и снага, па не остаје никакав избор, осим бекства…

Бумбар, који се никада није одликовао брзином, одмах је из три огромна скока сустигао лајку која је трчала и пригњечио је испод себе.

Стојећи на своје четири лавље шапе тако да лајка није могла да се измигољи испод њега,и притискајући је грудима, дигао је увис своју огромну тинтару ‒ и одједном испустио дуготрајан урлик задивљујуће снаге.

… Прва је дошла себи жена. Притрчала је псима и, схватајући да је већ почело одбројавање, учинила оно што је једино исправно: ухватила је Бумбара за реп и оштро га повукла према себи. Он се окренуо ужасно искежен, да казни онога ко се усудио да га омета – и сви посматрачи су у том тренутку били уверени: сад ће да је прегризе надвоје.

… Бумбар је успео да схвати ко је то. Особа која га је хранила благим рукама и немилосрдно учила првим командама. Псећи зуби су упразно шкргутнули у ваздуху.

Ова пауза је била довољна да се лајка искобеља испод Бумбара и, цичећи задивљујућом снагом, откотрља у најближу јаругу.

Све време, док смо журно вукли Бумбара у двориште а затим уводили децу, цвиљење пса није престајало. Лајка је очајнички завијала и ишла све даље у шуму, застрашујући све живо на свом путу. Ако су такав бол изазвали животињи са грудним кошом који може да испушта звукове који се чују на много врста унаоколо ‒ какве ли су тек величине вилице и зуби оне која јој је то урадила.

* * *

Новозаветни Бумбаре, јединствени наш! ‒ плакао сам свим срцем. Врела јулска њушко која из вилица испушташ жар живота, као печење сервирано зимском путнику. Шта је тебе стрефило, Бумбаре, шта ти се десило?

Дуго година могли смо да те грлимо не слутећи увреде и подвале.

Која тајна муња је поново спојила твоје знање о љубави и могућности потомства ‒ с великим негодовањем због сваког могућег зла?

Док си ти растао, расла су и наша деца.

Сва су лежала уз твоје груди, као уз топлу планину. Слушала су твоје срце, меко према људима, као свежи сир, а снажно, као планинска струја.

Викала су ти из све снаге у уши. Дувала ти у огромни нос. Али све си издржавао. И репом си мео тако често да би начисто помео пут одавде до алпских планина, одакле си, кажу, и родом.

Мачке су спавале у твојој штенари. Гмизавци су могли да се огреју испод твог стомака, доводили су ти излегле змијице и нису се плашили да ћеш их згњечити.

Пси су јели из твог лавора не питајући за дозволу ‒ и одлазили без захваљивања, набреклих слабина и без снаге да оближу своје масне њушке.

Коњи су своје нежне главе сагињали према теби.

Краве те се нису плашиле, чак и кад виде да је твоја радост од сусрета са њима ‒ претерана.

А сада си растерао сва стада и јата.

И птице су почеле да те се плаше колико и човек.

И змије гледају издалека у твоје непопијено млеко.

Да ли си на дан греха умро ‒ или си, напротив, рођен за други, нови живот?

Па ако се твоје преображење догодило у славу новог живота ‒ како се догодило да се својим духом вратиш у старозаветно доба, где је освета била законита, а убиство ‒ прихватљиво?

Тој несрећној лајци, како смо касније сазнали, раскомадао си ногу и поломио два ребра, не рачунајући безброј рана од цепања њеног тела. Те ране су барем објашњиве ‒ али како си јој поломио ребра? Зар си рођен да би сакатио туђе тело?

Мислили смо да је твоја мисија ‒ да репом метеш пут до алпских планина.

Тужна питања, Бумбаре. А зашто чак ни ухом не мрдаш?

… Бумбар је спавао.

Сањао је штенад. Пентрала су се на њега и, забавно штуцајући на прелазима, падали доле.

Поново су се пентрала и поново скотрљавала.

А то му није сметало.

 

 

ЗАХАР ПРИЛЕПИН (Евге́ний Никола́евич (Заха́р) Приле́пин, 1975, село Иљинка Рјазањске области, Русија) – руски писац, музичар, публициста, глумац, политичар, потпуковник, командант батаљона за специјалне намене „Оплот“, отац четворо деце (од исте жене). Први роман Патологије објавио је 2004. Добитник је више од тридесет књижевних награда у Русији, од којих су најзначајније Национални бестселер 2007. за роман у приповеткама Грех (који је 2011. проглашен романом деценије у Русији и добио Супер-нацбест); Јасна Пољана (2006, за роман Сањка); Велика књига, Књига године 2014. за роман Обитељ итд. Превођен је на 27 језика и добитник књижевних награда и у иностранству (Кина, Италија, Србија). Пред читаоцима је одломак из, joш увек необјављене, збирке прича Пси и други људи.

 

 Избор, превод са руског и белешка
Радмила Мечанин