Душан Милијић
БЛАГО ОНОМ КО ТРЕНУТНО ЖИВИ

 

Јасмина Малешевић: Несташна Маркиза

Галаксијанис, Ниш, Беокликс, Београд, 2023.

 

Маркиза није сагласна са мишљу да лепа реч само пословице отвара.

Читалац не мора бити сагласан са Маркизом, али и кад није сагласан, то опет значи да је и сâм започео отварање лепих речи, јер је отворио прву страницу Несташне Маркизе, књиге која гони на несташно и непрекидно читање, на несташно и узбудљиво путовање кроз речи што и појединачно и заједно стварају и отварају нове просторе, светове, димензије. Али, упркос несагледивим могућностима и неспутаним хоризонтима који се на свакој наредној страници и у свакој наредној речи отварају, чак је и најмаштовитија авантура у пикарском роману Јасмине Малешевић чврсто везана за Земљу, без икакве потребе да се отисне из њене атмосфере, мада су и околне галаксије у домену Маркизиних жеља.

Маркиза изричито тврди да би се сама вртела као чигра кад би Земља, којим случајем, била равна плоча, а пошто се Земља људским очима једино и може сагледати као равна плоча, на свакоме је да одлучи хоће ли се вртети, летети, скакати, трчати у сусрет неизвесностима и тако непрестано стварати узбудљивост и шареноликост – или ће прихватити равну једноличност која је ионако широкогрудо понуђена. Наизглед би се свако везивање за Земљу тумачило као спутавање, и физичко и духовно, али ако се Земља окреће због нас и ако је она једина планета која спава са нама, онда је она једина која нам остварује сваки сан, сваку замисао, сваки наум, а пружа нам и довољно простора за пустоловину од које би се начинио роман, било да је витешки, било да је пикарски.

Шта је витешки роман, не треба посебно објашњавати, али кад би се наишло на дело које је означено као пикарски роман и које је написано у периоду док је ренесанса уступала место бароку, неопходно је додати макар неколико реченица којима би се наведена жанровска одредница дефинисала пред читаоцима двадесет првог века. Штавише, кад испод наслова дела које је објављено 2023. године стоји кратка напомена „пикарски роман“ – итекако је пожељно осврнути се на уопштене детаље једне врсте романа која је малтене заборављена, а која је била актуелна током специфичног периода кад се није прелазило само из једне књижевне епохе у другу, него и из једног начина живота у други, и то прилилно различит, па умногоме и сасвим супротан.

Настала као својеврсна пародија витешких романа, дела која припадају пикарском жанру могу на први поглед деловати као глорификација негативних ликова и њихових нечасних потеза, који су намерно представљени као потпуна супротност витезовима и њиховим јуначким и чудесним подухватима. Осим што је пикарски роман у домену реалистичког приказа, за разлику од прилично иделизованих ликова и сцена из витешких романа, супротност између два жанра видљива је и у самим разлозима и циљевима који нагоне главног јунака на нечасне поступке, јер док је витез најчешће из искрене љубави према жени и из безусловне оданости према отаџбини доказивао своју храброст, сузбијао неправду и ударао на читаву армију непријатеља, дотле главни лик пикарског романа своје потезе чини из ситног користољубља, не презајући притом ни од превара и крађа. Јасно је да се главни лик пикарског романа мора окарактерисати као антихерој, али треба напоменути да је у питању антихерој који је очигледно свестан негативне природе својих поступака, а посебно је свестан да не би ни стигао до остварења својих жеља кад би одабрао доследан витешки идеализам. Прави разлози таквог понашања заправо се крију у пореклу самог антихероја, јер док су витезови потицали из племићких породица и самим тим били предодређени за значајна дела, дотле јунак пикарског романа потиче из нижих слојева, којима није допуштено ни да маштају како ће се прославити у херојским подвизима, него им остаје једино да се надају како ће служити богатом господару, којег ће узгред искористити чим се за то укаже повољна прилика. И колико год да у таквој ситуацији господар делује као невина жртва слугиних превара и интрига, он је заправо жртва самог друштва које га је начинило племићем и богаташем, јер у том друштву припадници нижих слојева и не би могли другачије да побољшају свој материјални положај уколико нису довитљиви, па и непоштени према носиоцима повлашћене класе.

Пошто се термин „pícaro“, из којег је и изведен назив књижевног жанра, у шпанском вокабулару дефинише речима „прост, сиромашан, лукав, препреден, преварант, без части и срама“ – јасно је да се главни лик пикарског романа налази на граници моралног кодекса, али битно је напоменути да су сами морални кодекси прописани од стране виших друштвених слојева, тако да је морал у датом случају веома релативна ствар; стога је сасвим легитимно кршење прописа од стране оних које кодекс фактички не обухвата и не сматра их достојним припадницима друштва. Зато је јунак пикарског романа морао бити занимљив и као књижевни лик и као друштвени феномен, па је морао изазивати и симпатије, пошто је сасвим уобичајено да читаоци – између племића, који је положај и имање стекао без икаквог труда, и препреденог слуге, који помоћу разних лукавих смицалица извлачи корист – стану на страну овог другог, односно оног који се, премда захваљујући својим личним интересима, заправо супротставља лицемерним прописима владајућих слојева. А таквим симпатијама публике сигурно је доприносио и аутобиографски карактер пикарских романа, при чему се приповедање у првом лицу такође усталило као правило самог жанра; као још једна битна одлика наметнула се свесна недовршеност радње: главни лик непрестано иде из догађаја у догађај и од господара до господара, па иако непрестано покушава да поправи свој материјални и друштвени положај, он у томе никад неће успети, тако да и након последње странице публика може сама да замишља шта ће се надаље дешавати са антихеројем о чијем је животу читала.

Могло би се додати још неколико података о самом жанру, па и о најважнијим ствараоцима и њиховим делима – нека буде споменуто да се првим пикарским романом сматра Живот Лазарчића са Тормеса (вероватно објављен 1553) непознатог аутора, док се Гусман из Алфараћеа (1599) Матеа Алемана сматра романом који је успоставио модел пикарског жанра – али је у датом случају важније пронаћи паралелу између изворног жанра и романа Несташна Маркиза. Ако се и не пронађе било која друга сличност, мора се запазити да је роман Јасмине Малешевић конципиран као исповест у првом лицу и да би након прочитане књиге и заклопљених корица тек могле да се замишљају будуће Маркизине авантуре, али се притом чини да је радња и почела знатно пре прве речи на првој страници, па зато роман изгледа као један кратак исечак из Маркизиног узбудљивог живота. Мада, ионако је свака песма, свака прича, сваки роман ништа друго него исечак из Земљиног окретања, које ће се наставити и након заклопљене последње странице књиге, па и након сазнања да се наша планета само због нас врти.

А са друге стране, тешко да би ико захтевао да се напише наставак Маркизиних авантура и њених путовања, која иначе теку паралелно са Земљиним окретањем, јер речи од којих је Јасмина Малешевић начинила свој роман делују као склад који би итекако био нарушен ако би се допунио новим речима, поглављима и књигама о Маркизи. Свака је реч у Несташној Маркизи на свом месту и сасвим је довољна самој себи, а опет дозвољава читаоцу да замисли још хиљаде речи помоћу којих би себи дочарао необичне Маркизине доживљаје, како оне описане, тако и оне неописане. Ипак, аутобиографски карактер и свесна незавршеност радње као сличност Несташне Маркизе са изворним пикарским жанром углавном се своде на ниво формалности, док би се суштинске сличности, али можда и разлике, огледале тек приликом поређења карактера насловне јунакиње и природе њених доживљаја са ликовима и радњом пикарских дела на почетку барокне епохе.

Иако се прва разлика у односу на оригинални пикарски жанр намеће већ на насловној страни, чим се угледа реч Маркиза – јер зна се да главни лик пикарског романа не би требало да буде племићког порекла – убрзо ће се, у тексту првог поглавља, запазити да је дотична реч одштампана великим почетним словом, пошто се главна јунакиња једино и представља истим изразом од којег је начињен наслов, па се може наслутити да јој је Несташна име, док Маркиза у том случају не би била титула, него презиме.

На читаоцу је да разазна – па и да сâм донесе одлуку – да ли је Маркиза име или титула, или и једно и друго, као што ће бити случај и са извесним Бароном, али се управо таквим недоумицама умањује прва могућа разлика између Несташне Маркизе и општих правила пикарског жанра.

Уочљивија је, међутим, разлика између природе описаних догађаја, јер док се пикарска књижевност своди на преваре и смицалице које не излазе из домена сурове реалности, дотле се у роману Јасмине Малешевић пролази кроз авантуре које на први поглед делују као да су на граници фантастике, па можда чак и у домену витешких романа.

Много тога у роману Несташна Маркиза остаје недоречено како би заинтригирало читаочеву машту, а сигурно ће се јавити и једна необична недоумица поводом тога да ли је радња прожета фантастиком или ипак није, јер колико год да сами догађаји делују нестварно и неоствариво, опет се мора поставити питање због чега такви догађаји не би били могући у стварности, тим пре што се дешавају у сасвим уобичајеном амбијенту хотела, крчме, улице, најзад и пустог острва, које би иначе могло бити било које острво на кугли земаљској.

Кад се пажљивије сагледа Маркизина исповест, приметиће се да је карактер фантастике најприсутнији у изјавама и жељама главне јунакиње. Али, претходно се морају запазити и наслови појединих поглавља: довољно је изговорити „Алибаба маше крилима“, па да искрсне свет источњачких бајки, без обзира на то да ли поглавље под дотичним насловом заиста одводи читаоца у бајковити свет или се Алибаба, ипак, преселио из бајке у свет пуке реалности, па макар то била и Маркизина.

Довољно је прочитати наслов Бурмутица је бачена и схватити да Маркиза, управо попут јунакâ изворног пикарског жанра, итекако пркоси прописаним правилима, која очигледно нису за њу ни писана, али да пркоси и традиционалним премисама чије се концепције и значења углавном нису доводила у питање.

Довољно је спазити наслов Балзакове тапете – што није само назив првог поглавља Несташне Маркизе, него и оригинална прича из које се потом развио сâм роман – па схватити да се Маркизина побуна, али и ауторкино лукавство помоћу којег такву побуну чини могућом, крије већ у необичним ситагмама, састављеним од речи које се дотад вероватно никада нису нашле једна поред друге, а камоли да су једна другу описивале.

И тек се у необичном склопу речи сагледава колико су поједине од њих милозвучне и алегоричне, а сигурно не би тако звучале нити би добиле такво значење да у датој синтагми или изразу нису имале прилику да својим присуством створе један крајње чудесан појам, који раније није био могућ само зато што се ниједан писац није досетио да на такав начин споји наизглед неспојиве речи и појмове.

Кад су у питању догађаји који прелазе границе етичког кодекса (што се у пикарском жанру подразумевало), јасно је да су Маркизини поступци далеко од тога, али је такође јасно да њени поступци прелазе границе многих неписаних и уобичајених правила. Управо због тога и могу изазвати чуђење, јер жеља да се из круга двојке пређе у галаксије не изгледа фантастично због самих галаксија, него због намере да се несумњив симбол зоне конфора замени симболом неизвесних путовања и пустоловина – а то је многим читаоцима XXI века шокантно барем онолико колико је племићима крајем XVI и почетком XVII века морало шокантно изгледати понашање главних јунака пикарских романа.

Витез у моралном, а пикар у идеолошком смислу, Маркиза из романа Јасмине Малешевић толико је испуњена искреношћу и неспутаношћу да заиста крши многе законе; то су, пре свега, закони конформизма, на основу којих се регрутује племство модерног доба, мада је важније што Маркиза без зазора крши законе времена – и то не само времена у смислу епохе и њених неписаних правила, него и времена у смислу трајања и пролазности. Зато је клепсидра у роману Несташна Маркиза успела да задржи једну кап како би тренутак дуже потрајао, па није тешко замислити цео роман као један једини тренутак, и то као тренутак маште који је чудесан самим тим што је испуњен маштом у време кад се витезом сматра онај ко се маште ослободио зарад материјалних разлога, а пикаром се сматра онај ко остварује своје снове чак и на штету сопственог друштвеног положаја.

Маркизина девиза да смо се имали рашта родити – при чему је намерно избегнут први део традиционалне изреке – морала би да буде мотивациона порука коју ће свако говорити самоме себи, да би знао како на прави начин да проживи онај дуги тренутак што је почео давно и што ће трајати довека.

Ако не другачије, онда барем да се тај тренутак проживи онако како проживљава јунакиња Несташне Маркизе:  колико је овај роман – исечак много дуже радње, он је истовремено и разлагање једног кратког магновења између две клепсидрине капи. То је тренутак који клепсидра свакоме поклања, али од појединца зависи да ли ће такав тренутак одмах проћи или ће дуже потрајати.