Горица Радмиловић
САСТАВЉЕНО ОД СЕЋАЊА И ЗАБОРАВА
Стево Грабовац: Послије забаве
Imprimatur, Београд, 2023.
У једном од интервјуа, на питање шта се дешава после забаве, Стево Грабовац, актуелни добитник НИН-ове награде, одговара: „У реалном животу, послије забаве долази главобоља, мамурлук, депресија, безвољност… како год”. И то су само нека од осећања која нам овај роман оставља после читања. Небројено пута смо чули како нам више нису потребни романи о рату. Потребни су. И то управо овакви.
Грабовац свој други роман почиње наговештајем: „Прича коју желим да испричам говори о једном ужасном злочину. И њена највећа трагедија је, како би рекао Киш, управо у томе што је истинита.” (9)
Међутим, писац има сасвим другу идеју како до те приче да дође. Ово је, пре свега, роман о оцу. Отац главном јунаку романа (који носи пишчево име) представља и тему, и изазов, и непознаницу, и препознавање. Разлика у годинама између оца и главног јунака је читавих пола века. Разлика у њиховим траумама је готово неприметна.
Роман је подељен на пет слојева/поглавља: Писци (2005), Архива (2010), Послије забаве (2012), Дјеца (1992), Пролог. Изузетност у писању Стеве Грабовца лежи управо у навођењу ових година када одређени „слој” настаје. Зашто? Зато што вам ни у једном тренутку неће недостајати године које фале између њих. Главни јунак живи самотњачким, запуштеним животом. Његов фокус се своди на цигарете, алкохол, џоинте и последице које настају конзумирањем свега наведеног. Фокус се, ипак, успева преместити у горе наведеним годинама. То су, управо, ти трауматски тригери, уско везани за очев живот и живот главног јунака, који су покретнице за тражењем приче, за потребом да се (макар) о једном страшном догађају нешто каже. Покретач тражења приче била је, пре свега, очева смрт. Главни јунак прича о свом оцу у ретроспективним налетима. Покушавајући да реконструише своје детињство (које је увелико заборављено услед последица борављења у логору) покушаваће да дође до спознаје ко је његов отац, да ли су истините приче које му је причао о себи, зашто је толико био опседнут ратним злочинима, какав је његов живот био пре, док се дружио са Кочом Поповићем и Мошом Пијадеом, о чему је писао у свом једином, необјављеном роману… О чему је писао – ту почиње главна тема овог романа, ове књиге о књизи.
Већ у првом поглављу сазнајемо да отац пасионирано сакупља и записује изјаве људи, свих оних који су пропатили у рату деведесетих година. Главни јунак покушава да нам иоле приближи то стање делиријума у коме се тада, када пише, налази његов отац – бескрајне тишине, звукови писаће машине попут аритмичног куцања срца, писање без хране, без воде, да би се после преобраћао у неку другу личност: „Мој отац је први писац кога сам упознао у животу. И данас га се сјећам на исти начин: сједи погнут над старом писаћом машином, са смрдљивом моравом у устима, и прекуцава неку од многих тужби, жалби или молби. Упорно је писао и слао, овим или оним властима ове или оне државе. Код нас су се власти и државе периодично смењивале, али неправде су увијек остајале исте (…) Током тих дана за њега нису постојали сан, храна или одмор. Устајао је прије свих, већ од раног јутра нешто биљежећи, а некада, касно ноћу, знало се десити да га затекнем како дријема за трпезаријским столом, главе ослоњене на неку од оних дебелих енциклопедија које је увијек морао да има при руци.” (29, 33).
Године између поглавља које смо већ поменули, усудимо се рећи да су и писцу послужиле управо за овакав начин писања романа. То се осети кроз сваку њену добро промишљену реченицу, стилски уобличене целине, изузетно формиране и описане ликове и догађаје. У тим поглављима одскаче само једно – Дјеца. И у њему се налази срж овог романа. Осим што говори о стравичном догађају почињеном над ромском децом 1992. године – овај наслов у први план ставља и главног јунака, који је такође био дете када је рат почео, који је тај рат преживео, али са великим последицама, како физичким тако и психичким. Ово поглавље је, на неки начин, ода свим детињствима, свим прераним смртима, свим трауматоријима у којима се и данас живи, који и данас не може (и не треба да заборави). Протагониста настанка ове приче јесте пријатељ из детињства нашег главног јунака, који жели да из њега извуче оно најбоље – моћ писане речи:
„Дамир каже: ’Ја желим да знам.’ ’Вараш се. Ја, заправо, не желим да ти причам о себи, то што се мени десило у рату није важно.’ ’Важно је.’ ’Да, али зашто си мислио да ја уопште желим да причам о себи? Ја сам умро тада, како ти већ рекох. Оно што се десило, десило се управо овдје негдје, овдје гдје је сад ово твоје велељепно имање и то је, као и све, нешто о чему нико не прича.’ ’Па испричај ти.’” (274)
Недатирани део романа, Пролог, постоји да би нам објаснио како се до приче долази, а то је, како год то посматрали, само слушањем. До истине и до приче могуће је доћи само на тај начин. И, ако добро промислимо, нема бољег порива за писање, до оног личног. Без удовољавања, успрезања, дисциплине речника. Не. Оно што је било – записано је. Оно што долази – послушајмо.