Васил Загоров
ДУХОВИ У БИБЛИОТЕЦИ

 

БИБЛИОТЕКАР       

У невиности лудости кротко

дрема суштина свих порока!

Саладин Ибн Фатах[1]

 

Са великом дозом театралног блаженства, библиотекар повуче дим оригиналне хаванске цигарете и рече:

– И шта сад – имаш цело прасе, не можеш одједном да га поједеш и хоћеш ја да ти помогнем, али не једењем, већ саветом. Па питај Гугл!

Затим стаде напред и испусти дувански дим у лице свом саговорнику, који остаде и даље погрбљен и погнуте главе.

– Молим вас, господине Валевски, дајте ми рецепт и послаћу вам 10 килограма меса. Иначе, не знам како да закољем животињу, а моја породица већ дуже време једе само пасуљ и кромпир.

– То нису моји проблеми, није ме брига за твоје смрдљиво прасе. Види сада шта ћемо да урадимо. Ако ти једном прочитам рецепт, донећеш ми 10 килограма меса и паклу цигарета. Ако ти дам да га сам прочиташ 2–3 пута, хоћу 20 килограма меса и 2 паклице цигарета, а ако ти дам да га препишеш, јер је дугачак и можеш да га заборавиш… онда желим 20 килограма и 2 паклице цигарета сад – и да се закунеш да сваки пут кад закољеш прасе добијем право да ми дајеш 10 килограма меса конзервираног у тегле.

            – Али, господине Валевски…

– Нема али, нема али! Шаљеш тегле и то је то! Јер сваке године, када затвараш месо, читаћеш га изнова и изнова, а и кад ти га дам, можеш га дати некоме у замену за други производ. Информација је скупа, а ни ја нисам добротворна организација. Сутра или прекосутра, када га сви знају – од чега ћу ја живети?

– У реду, слажем се, преписаћу. Хоћу и онај текст о сондирању и вађењу воде –један на сваких десет литара вама, у вашим посудама.

Библиотекар се нацери од ува до ува, устаде, стави своја два револвера у футролу и крену низ ходник. Лампа на гас је једва обасјавала зидове, на којима су кротко лежале стотине хиљада старих књига.

– Ало, програмерчићу, иди испред мене и да те нисам видео да ми дираш књиге.

Двојица мушкараца ишла су древним ходником, пролазили су поред не баш вешто закуцаних прозора, изнутра обложених арматурним шипкама. Прошли су кроз двоја тешка врата. Библиотекар уведе свог клијента у велику читаоницу и поче да прегледа полице са књигама, а иза њега је допирао тежак уздах. Говорио је не окрећући се, кажипрстом проверавајући књиге.

– Не можемо рећи да су у апсолутном одсуству струје компјутери потпуно бескорисни. Ево, од старих монитора из читаонице направио сам одличне жардињере, и желим да ти кажем да ми першун добро успева у њима… али, да завршимо са овим.

Библиотекар извади добро укоричену дебелу књигу са насловом Домаћа зимница, отвори је на глави на којој је била конзерва са свињским месом, стегну листове папира спајалицама да се не окрећу и рече свом саговорнику:

– Полако и пажљиво преписуј да ти се месо касније не укисели.

Младић се склупча у ћошку и дрхтавом руком на слабашном пламену, реч по реч, поче да записује рецепт, наглас понављајући свако појединачно слово.

 

ДА ВЕЧЕРАШ СА БИБЛИОФИЛОМ

Котлић који сам кува је неутешно јечао и ударао о поцрнеле зидове огњишта. Излупани поклопац је звецкао о масивну закривљену ивицу, а котлић је стално понављао својим лименим гласом:

– Хоћу библиофила, хоћу библиофила, хоћу библиофи…

Костја Људојед је безуспешно покушавао да зачепи уши прво рукама, после чеповима, вуном и свиме што је нашао… ништа није помогло. Речи су му се забијале у главу као метални ражњићи. Веома је волео свој котлић који сам кува: „Крчкај, динстај – стави мало ловоровог листа, хммм – додај воду и со“. У сваком случају, јела су била спремљена без грешке, али се кухињски апарат у последње време јако размазио – почео је да гунђа и кука о стварима које су се дешавале и које се нису дешавале, али углавном о томе са којим производима да кува. Костја је био озбиљно забринут, јер је сваки канибал који поштује себе дозвољавао себи да конзумира највише једног човека на свака три месеца, а котлић је почео да тражи различите производе сваког месеца, а понекад и чешће. „Из Шумског савеза људождера ће ме нањушити и надрљаћу – скупљаћу после помије до краја живота“, помисли човечуљак и повуче перо забодено у четвртасту копчу своје капе.

            – Добро де, умукни – писаћу му опет!

– Нема ништа од тога, нема ништа од тога – хоћу библиофила…

– Види, већ три пута га позивам на вечеру уз обећања да ће разгледати моју библиотеку, али он одбија – нисам ја крив. Прошли пут си тражио банкарског службеника – подигао сам кредит, и он је залепио етикете и исписао цене на све у кући пре него што сам га скувао. – Људождер нехајно одлепи етикету свећњака и поче нервозно да је врти међу својим канџастим прстима. – Онда си тражио судског извршитеља – престао сам да плаћам кредит, па је изнео пола куће пре него што сам га појео, како је само био жилав. Сада… библиофил?

–Хоћу библиофила…– поново поче да стење котлић који сам кува.

–Добро! – викну Костја. – Добићеш га до краја недеље. Зграби маказе и крену ка полици за књиге на зиду. – Ако га то не доведе, ништа га неће довести. – У једном потезу извуче три много старе књиге, отвори насловне стране и немарно изреза ознаке издавача својим маказама за длаке за ушима. Стави их у коверту и поче да пише, рецитујући наглас: „Драги докторе Загорков, како бисте видели о каквим вредним публикацијама желим да причамо, шаљем вам неколико издавачких знакова. Надам се да ћете ме посетити на ручку или вечери кад вам је…” – Перо је гребало по пергаменту и котлић је задовољно звецкао.

Следећег дана, када доцент Загорков, конзерватор књига на Универзитету у Глогинкову, отвори писмо, руке му задрхташе. Какво варварство! Да исецкаш књиге и да то ставиш у писмо. Ужурбано омота три шала око своје главе, да му се мозак не би упалио од ветра напољу, навуче дугу тогу да га сунчева светлост не опече, и отрча ка коњушници. „Ништа, успут ћу наставити своје вежбе дијагоналног читања кроз књишке мољце.“ Извади малу кутију шибица, отвори је и пажљиво поче да разговара са црвима унутра. Спремао је револуцију на пољу књижевног знања, али стари професори су се надвили над њим својим вековним тезама, па је конзерватор још увек радио на својој теорији. „Ако поједеш црва који је прошао кроз књиге на полици библиотеке – гласила је – онда су твоје шансе да постигнеш универзално знање интердисциплинарном методом много веће него, како су сви тврдили, ако користиш пацова. Пацови су сисари, што је предност, али се увек концентришу на једну књигу, а и тежи су за конзумирање од црва.“ Међутим, млади исцелитељ књига није успешно завршио програм обуке и већина његових полазника је трчала између цигли у зид библиотеке, једући само по 3–4 књиге. „Ништа, замолићу господина Људождера да пробамо у његовој библиотеци – генијално, просто, генијално.“

            Онако замишљен, неприметно стиже до шупљине број 13 и покуца на врата. Насмејани домаћин отвори.

– Колико дуго вас чекам! Уђите, уђите! – замахну Костја несразмерно дугим рукама и благо се поклони. Љубитељ књига уђе и застаде поред стола.

– Књиге, како сте могли да исечете књиге! – засикта неконтролисано.

– А како другачије, драги, осим да вас на овај начин позовем да их разгледате и оцените. Изволте, прегледајте моју библиотеку, и ја ћу ставити воду за своју вечеру… нашу вечеру – извините.

Док је патуљак сецкао шаргарепу и лук, према упутствима котлића који сâм кува, бацао их у кључалу воду и понављао: „Пао нам је у шаке, драги, пао нам је у шаке“, научник је нестрпљиво почео да вади књиге. Најпре их је полако вадио и пажљиво прегледавао, а онда је његово одушевљење почело да расте, па их је све брже извлачио са места и журно гледао колофоне и насловне стране, узвикујући после сваког новог открића: „Костја Људоједу, ти си прави библиофил, да, прави библиофил“. После три сата пријатног заноса, Загорков потражи свог домаћина, али га нигде није било.

– Господине Људоједу, Костја? – на крају књижевник уђе у кухињу. На камину, топли котлић је лагано испуштао мало паре кроз отвор и тихо клолотао: „Мммм, прави библиофил.“

 

 

 

 

ВАСИЛ ЗАГОРОВ (ВАСИЛ ЗАГОРОВ, 1980, Софија) дипломирао библиотечко–информационе науке 2002. године као и журналистику 2004. године на Софијском универзитету „Св. Климент Охридски“. Тренутно је универзитетски наставник и научник, ванредни професор библиотекарства и библиографије, доктор журналистике, страствени истраживач прошлости књиге, колекционар. Годинама истражује занимљиве проблеме везане за историју књиге, али његова истраживања остају скривена у научним збиркама и периодици. Да би их учинио јавним води блог Књигохранилиште. За њега је то „страница за одмор” у џунгли информационог хаоса, а намењена је свима који желе да дођу до корисних информација из области историје књиге, штампаних медија и новинарства. Професионална оријентација га никада није спречила да се бави омиљеним књижевним жанром – фантастиком. Збирка прича Духови у библиотеци је књижевни првенац Загорова. Приче су настале у периоду 2009–2019.

 

Избор, превод са бугарског и белешка

Елизабета Георгиев

[1] Арапски филозоф из X века којег је измислио аутор. Тајна напомена: филозофи цитирани у овој књизи потичу из паралелне стварности, слабог одјека наше Земље.