Бранислав Соломун
УЛАЗАК
ДВАНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ
При крају месеца у ком је стрелац
преко леденог сазвежђа
већ одапео свој савитљиви лук,
година се спрема да отвори
дванаесто поглавље још једне
илустрацијама украшене хронике.
Већ су исписана поглавља сејача,
ковача, жетелаца, сакупљача…
Ово поглавље биће испуњено
пасусима и страницама о онима
који седе у кухињи уз пећ,
са шољом чаја, загледани у ватру;
ловцима који у освит напуштају село,
пролазе поред задњих кућа,
у колони се крећу ка истоку.
Почетне странице започињу описом
благо заталасаног предела
и вијугавог пута који групу људи
води ка километрима удаљеној реци,
ка низу праволинијски засађених јабланова.
Наставља се описом чопора
дивљих свиња које са младунцима
трче у бегу пред ловцима и пуштеним
расним краткодлаким гоничима.
Прелази на страницу на којој се
описују фазани како у врбацима
у магли на обали реке
птичарима замећу траг.
Завршно поглавље хронике
биће испуњено оголелим
равничарским пределима које
у већ јако хладним данима
густо засипа снег.
УЛАЗАК I
Сат времена вожње
од главног града ка северу,
спори улазак у сада пусту улицу
у којој је у приземној кући
живела моја најближа породица:
баба и деда, тетке и ујаци,
у којој је одрасла моја
рано преминула мама,
на црно-белим фотографијама
са другарицама увек насмејана.
Како то описати?
Када деценијама
циклично се понавља
у јесен то сурово
свлачење крошњи.
Када банатска кошава
упорно и грубо откида
преостале листове
крупних платана,
липа и јасенова.
Ту где су голубови
сатима мирно стајали
на крововима, на поцрнелим
и лишајем прекривеним
бибер цреповима, у досади
поспаних поподнева;
где су се минути
и сати лењо вукли
обешени о казаљке
прашњавих часовника по зидовима
са окреченим цветним мотивима
и у кућама били само украс.
Ту где су летњи дани
били исти у јачини зрикаваца,
а сваки за себе, непоновљиво различит
у палети обојених сутона;
где су ветрови
подизали прашину
у улици са правим дрворедима,
чија перспектива завршава
у мојим сећањима.
УЛАЗАК II
Сасвим обична улица,
као на ободу сваког
мањег или већег успореног
војвођанског места.
С леве и десне стране
познате приземне куће,
поређане у правилном низу
по добро осмишљеном плану
педантних и практичних
аустроугарских архитеката
од пре скоро три века:
да се најбоље искористи
ненасељена плодна равница.
Поред сада неких напуштених
или пустих домова због расипања
некад бројчаних породица
иза уличних испуцалих
и ољуштених дрвених ограда
отварају се пространа дворишта,
са још свежим ружичњацима
и огромним жбуновима жутих
и тамнољубичастих хризантема
које дуго у кишним месецима цветају
и одолевају већ уходаној јесени,
с понеким цветом које су оштетиле
и сасушиле прве ниске
ноћне температуре.
Долазак пред кућу у којој је
своју малу породичну историју
стварала мамина породица,
несвесна великих дешавања
и преокрета свуда у свету.
У којој сам проводио
месеце свог предшколског
и недеље школског детињства,
у којој је моја баба,
ситно грађена и увек мршава,
највише времена проводила
уз стару пећ кувајући,
или седела на улици
на клупи без наслона
одмах испред улаза,
а то су била два реда озиданих,
од асфалтне стазе одигнутих,
од употребе углачаних цигала
и увучена дрвена врата
са танком гвозденом кваком.
Као и све жене
из таквих улица,
из таквих места у унутрашњости,
из тог времена
моја је баба била
скромна и практична.
Бринула је да кућа
зими буде увек загрејана,
бринула о брашну и зејтину,
о зимници,
о зрнима кукуруза,
сунцокрета и жита,
да ништа не зафали,
да ниједно не пропадне
кроз танке пукотине
у лакираном дашчаном поду.
Штедљива око сваког зрна.
Дарежљива у нежности.
Расипна у љубави.
УЛАЗАК III
Те куће из мог детињства
окречене у бело, са дуплим
дрвеним прозорима
и провидним чипкастим завесама,
иза којих се назире
у свима слична унутрашњост
спаваћих соба ка улици:
масивни двокрилни шифоњер
и брачни кревет од ораховине,
са јастуцима и јорганима
од гушчјег перја,
увучени у испеглану
снежнобелу постељину
са ситним украсним пољским
цвећем од везеног конца.
На средини неравног плафона
лустер од дебелог стакла
осликан у цвеће
са једном слабом сијалицом
што шкрто осветљава
средишњи део собе
а углове оставља засенчене.
Изнад кревета са дебелим оквиром
и даском са резбаријом изнад глава
урамљена слика са венчања
и около мање слике деце
и сувише озбиљних предака
у свечаној одећи.
У средини унутрашњег зида
дрвена врата са горњом
половином у стаклу
а преко наборане завесице
кроз које се назире
унутрашњост простране куће:
кухиња са столом за оброке
и старински креденац
испуњен чашама, шољама,
чајницима, бокалима,
тањирима разних величина,
дубоки и плитки;
у фиокама кухињске крпе
и понегде закрпљени столњаци,
у ладицама уредно сложен
и разврстан есцајг,
у којем су кашика и виљушка
са црним држачем биле резервисане,
само за мене. Нико није смео
да их користи кад нисам
боравио у кући.
То је био мој детињи фетиш.
Ту кашику и виљушку
мој је деда као заробљени војник
краљевске југословенске војске
одмах на почетку рата
донео по повратку из заробљеништва
из неког немачког домаћинства
у којем је радио све време рата.
Даље из кухиње виде се врата
кроз која се улази
у собе ка дворишту.
На подовима соба
преко широких дрвених дасака
ручно ткани ћилими
на којима преовладава
јарко црвена: боја љубави.
Да међу члановима породице,
у тим кућама окруженим
непрегледном равницом,
никада не изгуби
у својој јачини.
Као што су рана јутра
бледела и губила
црвени колорит неба.
Да никада не избледи.
Да их увек снажно држи
та емотивна осовина.
ЖДРАЛОВИ
Ждралови, у лету…
У дијагонали,
раширени на светлоплавом небу…
Мало размакнути
међу собом
лете високо кроз
охлађено црвенило
зимског сутона.
СВЕТЛОСТ
Два кибицфенстера
према увек празној улици
била су моја омиљена места
у старој породичној кући.
Пео сам се на дрво испод
дуплих прозорских крила,
углачано од руку.
Знатижељно вирио,
дуго осматрао тада
прашњави главни пут.
Чувала су у својој малој
топлој унутрашњости
светлост мог детињства.
ОРАХОВО ЛИШЋЕ
Мирис опалог ораховог лишћа,
као у детињству, у дворишту
породичне војвођанске куће
моје бабе по мајци, када је
скоро оголело дрво изгледало
огромно за моје дечје очи,
а оно што тек треба да уследи
у наредним деценијама
неизмерно и врло светло, као
изненадно бљештавило након
благе кише у осунчаном
поподневу новембарског дана,
у месецу мог рођења…
ЗАМЕНА УЛОГА
Задњих сезона
на огромној отвореној позорници,
уз присуство великог броја гледалаца,
где се стално тражи карта више,
лето и јесен мешају улоге.
Лето, иначе мирно
и са успореном динамиком глуме,
сада је нестрпљиво, што је
неуобичајено за тог глумца.
Жели што пре да стигне
до краја свог чина.
Брзоплето изговара речи,
гута слова и слогове
у тешко наученим реченицама,
не обазире се на знаке интерпункције.
Заборавља и прескаче читаве
пасусе у написаном тексту.
Стално му се негде жури.
Приметна је нервоза у тој улози.
Јесен, пак, иначе плаховита,
сада је успорена, што је
и за ту глумицу неуобичајено.
Увек касни на почетак
свог заказаног чина.
Долази са закашњењем
и искаче на позорницу
са разгрнутом одећом
и разбарушеном косом
пуном ситног лишћа.
Развлачи се и намерно
вуче ноге по сцени.
Покушава да се присети
своје заборављене улоге
у представи михољског лета
за коју су карте
и у новембарским терминима
одавно распродате.
Овај чин одиграва се
на врло светлој позорници,
у раскошној тамнозеленој,
браон, окер и светложутој
брижљиво припремљеној сценографији,
са много набацаног лишћа
по неравним позоришним даскама
што шкрипе под корацима ових
приметно одсутних глумаца
без довољно концентрације
да своје улоге успешно
приведу крају сезоне
и да позорницу уступе
новој представи која ће ускоро,
често преурањено,
да обрадује нову бројну публику,
нестрпљиву да види глумицу
којој је припала та улога,
и њен нови, тек сашивени
раскошни зимски костим.
Када се подигне завеса,
нова сценографија биће сва у белом,
са посутим белим прахом
по сувим гомилама на сцени
јер овде одавно
нико не чисти лишће.