Александар Д. Станковић
СТАЈИН И ЈАНИН СИН

 

Заокупљен је и данас, као и сваког дана, пребирањем и сортирањем старих ствари које већ годинама, заправо још откако су се овде на побрежју понад Душановца преселили у малу призмену кућу, сакупља одасвуд са улица и запарложених пољана, и смешта их и гомила овде у дворишту. Беше већ пуно те старудије. Нашло се ту свега и свачега: дотрајалих шпорета, фуруна, бојлера, кућних апарата, расходованих дечјих колица и бицикала, одбачених аутомобилских делова и гума, разне гвожђурије, и неке дрвенарије коју је, не зна због чега, издвојио да не оде у ватру, и чега све још ту није било. 
Растављао је на саставне делове све што се могло раставити, да би то потом класирао по неком свом избору којим није увек унапред одређивао намену и сврху. Понешто је од свега тога, што је ценио да се на неки начин може употребити, чистио, гланцао да би изнео на пијацу и, ако му се посрећи, продао. И опет ту се, с временом, накупило толико тога да је сваког дана постајао све немоћнији, не знајући шта с тим да чини. Преко брда све те старежи, док ради у дворишту, није могао да види ни ко пролази улицом.
Таман што се дохватио папагајки да одврне славину с једне пропале водоводне цеви, зачу звук долазећег аутомобила, па одмах искорачи на страну од које имаше несметан поглед на улицу. Спазивши лимузину која се зауставила код капије, шта је друго могао помислити него… Мија!
Доласку сина се непрестано надао – а ево, стигао је сасвим неочекивано. Обриса зној с чела, и остаде у месту. А чим Мија отвори капију да уђе у двориште, повика: 
– Јааано!
Затим, умало што се није загрцнуо, спусти глас: 
– Мија…
Пошао му је у сусрет. Загрлили су се, и није осећао да дишу, онда стадоше тапшати један другог по раменима. Уто се на кућном прагу помоли Јана.
– Сине! 
Плакала је, у загрљају са сином, док он понављаше: – Е, мама, мама! 
Ишли су пред њим калдрмисаном стазом, и још се чуло то његово: „Е, мама, мама!“
У невеликој кујни, старац примети како се син маша једне па друге столице, скањерајући се с које би стране астала сео. Сви троје су ћутали.
– Па, тако! – прослови најзад старац, пошто Јана принесе кафу. – Дошʼо си. 
Био је то сада окрупњао, зрео, мада још млад човек – њихов син. Овако, чинило му се, монденски обучен, изгледао му је солидан и отмен. Имао је скупоцен сат на руци, а златан ланац око његова врата опазио је још у моменту кад су један другоме похрлили да се загрле. Мија погледаше по кујни … Није могао а да не види сиротињско стање осталог покућства којим је био окружен овај стари гостински астал, што је овамо пренет из њихове сењачке виле и ионако тесну кујну учинио још тешњом.
– Добро сте, видим! Добро сте! – огласи се Мија.
– Добро смо…
– Добро смо, што нисмо добро! – придружује им се за асталом Јана. – Хвала богу!
Загледао се у Мијино лице, осетивши да од њега одише пријатан мирис парфема. Добро избријано, неговано, ипак му није изгледало младо као што је то понекад замишљао. 
– А ти, како тамо живиш? – упита.
– Добро, ха! – подиже Мија рамена. – Немачка, Стајо!
Старцу би нешто мило кад га ослови надимком.
– Па, јесте, брзо после рата отишли далеко – каже. – То је нација технике … 
– Ха! 
– Разумем – рећи ће старац, па ће одмах, показавши руком на креденац: – Јано, додај дер нам ону мученицу!
– Откад нам ниси долазио! – говори Јана, подижући се да донесе ракију. 
– Никако да стигнем! – одговори јој син гласом жаљења. – Бизнис…
– Ниси ни писао!
– А кад, мајко! Од посла не имадох времена.
– Писма би те само жалостила – рећи ће старац, прихватајући од Јане старинско, трбушасто, стакло с ракијом, док ће Мија: – Брља… 
Поскочио је са столице: – Ха! Сад ћу ја!
Кад он изађе на врата, старац рече Јани: – Чујеш му то „Ха!“? 
Она држаше главу на грудима.
Мија се, закратко, вратио, доневши из аутомобила боцу страног пића.
– Па, да наздравимо! – рече, спуштајући пиће на астал. – То ти је, Стајо, чивас! 
– Видим, – одговара старац, гледајући у етикету на боци – ево, пише!
– Јано, где су ти оне славске чаше? – окреће се Мија мајци.
– Ту су, сине, ту су! – одговара мајка, журећи у собу да их донесе.
– Биће ваљда и леда у фрижидеру, Јано! – добацује на то старац.
– Биће, биће! – одговара ведро Јана. 
Мија отвара боцу и налива пиће оцу и себи, говорећи: – Мајка, знам, неће! 
Наздрављају њих двојица; осмеси им на лицу … Ето, дошао после толико година! Одвалио добру комадешку живота, мисли отац. Коса му у два таласа, здрава, али, можда и не природно мрка као што је била; можда је и префарбао седе, ако су се појавиле … Пази да се не забуљи у сина! Стварно их је изненадио својим доласком, и радује га ово расположење, премда зна да ће се оно, још данас, и пре вечери, с Јаниним сузама, ако их и сам не пусти, завршити. Погребе га нешто у грлу, па узе гутљај пића. 
– Што нам ниси довео Штефана? – изрече старац.
– Штефан, ха! – одговори Мија. – Мајка га одвела негде на север…
– Да скијају негде на снегу – заједљиво ће старац. – Сад кад је лето. 
Јана је уздахнула.
– Штефан! Штефан! – понови старац. – А је ли, Мијо, није могло бити Стефан, или још српскије: Стеван?
– Хтела Немица своје! – рећи ће Јана, пошто Мија заврте главом.
– Желео сам да видим Штефана – каже старац себи у недра, затим подиже чашу.
Узврати му Мија, а кад се куцнуше, рече: – Имаћу с мојом Ужичанком још синова, ха-ха!
– Она није пошла с тобом? – упита мајка.
– Мада не знамо ни куд си ти пошʼо! – надовеза се отац.
– Остала у хотелу да се одмори … Дуг је пут до Грчке, ха! А и та сауна …
– Шта рече? – потражи му поглед мајка.
– Сауна. Навикла се се на то.
„Еркуша!“, прође Стаји кроз главу, док Јана спушташе поглед. Ни с њом се неће усрећити!
– Е, Мијо, Мијо! – рећи ће старац, околишећи шаком око чаше. Презао је од пића: не би да нагло пије. 
Мија окрете очи према Јани, кад она поново седе за астал, а онда, и други пут, погледом заокружи по кујни. Очито расејан, једанпут погледа на сат… Једино оно „Ха!“, тако необично за њега, пошто му изађе на уста, остаје овде, док он у мислима одлази ко зна куда.
Старцу не излази из памети – седам година! Толико га дуго овде није било, а, ево, сада ћуте… Само ћуте. 
– Могла би спремити питу са сиром – прекиде Јана ћутање.
– Никако, мама! Нећеш се деранжирати. 
– Ако, велим… ти не журиш?
Онако како су њих двоје једно у друго гледали, то се старцу учини чудно; до сада никада није видео да једно код другог тако проверава искреност.
– Добро сте, ха! – опет ће рећи Мија. – Добро сте. 
– Видиш и сам … 
Старац ту запе – шта да му каже!
Јана прстима глади мушему пред собом, доста избледелу, местимично и испуцалу од трајања. Све ствари њихова покућства носиле су на себи отиске времена и истрошености. Никакво чудо! Сваку ствар и стварчицу користе докле год је то могућно, и од појединих, чак и кад се више нису могле, по својој намени, употребити, тешко се раздвајаху: никад се не зна, могу затребати, а вишка им новца није имало откуд дотицати. По пресељењу из виле на Сењаку, коју продадоше да Мија купи стан, ожени се и осамостали, како је тражио, овде су донели крупније, вредније комаде намештаја, као овај астал, и, тамо у соби, трокрилни орман од храстовине, брачни кревет… Некада су се ствари израђивале чврсте и квалитетне, да потрају. Све су им ове ствари добро послужиле, зна то Мија, и види: служе и данас, па ће сигурно служити све док њима треба… Што не би рекʼо да им је добро! Тако старац, у својој глави, забашурује оно главно: да се не би сећао како их је Мија преварио. Само што се њих двоје овде преселише, а он узе главнину новца, па пут под ноге, оде у свет! Дошао је овде само једном, после седам година, па, ево, сад, пошто је, опет, прошло седам година. 
Тек што реши да још једном потегне из чаше, кад Јана, као да је пратила његове мисли, понови оно што је већ рекла кад је Мија ушао у кућу:
– Добро смо, што нисмо добро! 
Мија ће оно његово: 
– Ха!
А старцу се све нешто шарени пред очима. Добро, баш је сила ово пиће, нема шта! Док гледа у Мију, однекуд из душе избија му осмејак на лице. Дошао им син, како не би пио, како да се не радује! 
Но, то поквари Јана:
 – Било те стид да је овде доведеш … Ова сиротност! 
– Шта ти је, мама? Каква сиротиња и стид… Што бих се стидео, ха!
– Ко, велим, онако… 
– Знаш, Мијо… – убаци се речју Стаја, али се поколеба да ли да му то каже, зазирући некако од његова погледа… па ипак, настави:
– Знаш, не дај боже, кажем, кад бих ја сада видео да ти нас овде са сажаљењем гледаш… Или да за нас нешто бринеш! 
– Ха, Стајо, људино моја! – диже Мија чашу.
И ту се изнова покуцаше. 
Стају је то „Ха!“ рањавало. Срце му још који часак дојављиваше да се радује, никако друкчије, но, да се радује – кад опази да се Мија на трен замислио. У старцу се радост стала гасити, и гледаше у сина: ни овог се пута овамо није вратио, као што се некад надао да ће се вратити. И сад је у пролазу, као оно прошли пут… Мало, па ће отићи, а нису још честито ни разговарали. Имали би о чему; ценио је да им за то не би било довољно ни три дана. Јани срце поболело, једнако се накупља вода у ногама… Мора јој куповати лекове, а где је све остало! Само његова пензија, а она мала. Не каже, мора за то бити! А дотекне и за друго. Нек му је само његових ногу, оног троточкаша и снаге, макар онолико колико је сада има, да товари и истоварује… увек има тог отпада, па се некако за све новца скунатори… Могао је видети у дворишту, стовариште! Али, притискају их године, и не би било одвише да им се откуд што помогне… Где би му то рекао! Оно… ни Мија ништа не пита. И да пита, ништа му не би рекао. Добро им је… и шта ту има ваздан да се прича! 
Осети старац да му гори у глави. Мија се мало промешкољи на столици, преметну руке, с једне на другу страну, па из џепа на свиленој кошуљи извуче томпус. Чим запали, огласи се оним својим „Ха!“ Сад, као и нешто раније, старцу то звучаше као „Ах!“ Послути да Мију, с испуштањем дима, мисли одводе некуда и да се он, потом, својим присуством невољно овамо враћа.
Дуго већ сви троје ћуте, чини му се помало и, онако, туђински, кад се јави Јана: 
– Кад би могʼо, Мијо, остати који дан!
– Мама, путујемо вечерас – одговара јој, пућкајући. – У девет нам полеће авион, а имамо још толико ствари спремити… Разумеш?
– Разумем, сине – изговара тихо Јана.
Старац увиђа да је Мија нестрпљив, па погледа у Јану: она одсутна! С наврелим суморним мислима, пита се „Могу ли Мију стварно разумети и, како, после толике његове одсутности и нејављања…“ Утом само што из њега није проговорио глас: „Нико никога на овом свету не разуме!“ 
Био је запитан да ли га је то пиће већ тако ухватило да може изрећи што несмотрено, због чега би им се син могао наћи увређеним. Нешто га изнутра упорно умирује, и каже себи да морају разумети Мију што мора отићи… Ту се сети да је, већ оног часа кад се појавио на капији, помислио да им долази да се последњи пут виде! На то му удара нешто из срца: „Зашто је баш све тако испланирао да данас дође и данас оде! Могао је, овог пута, барем један дан овде остати…“
– Ајд, Стајо, још по једну! – прекиде му мисли Мија.
Долио му је у чашу пиће, у своју није; из ње, пошто је, и други пут, у њу сипао, није ни лизнуо. „Чува се“, мисли старац, „јер вози… Паметно му је то!“ 
Опет су ћутали, и старцу неке не сасвим јасне мисли кретоше да их изговори; али, нешто их у грудима згрудва и тамо остадоше. Пригну главу, кад чӳ да се Мија подиже, и да одмах потом каже:
– Ха, време је да кренем! 
Старац виде како Јана бледи у лицу, док, као и он, устајаше од астала. 
Мија их је обоје загрлио, онда изљуби мајку у оба образа, а њега још једаред стиште на груди, па му продрмуса рамена:
– Држʼ се, Стајо! 
Изађоше с њим до капије. Лаганије, ваљда, није могло. Мија се осврте једном, искорачивши на тротоар, а, пре него што ће ући у лимузину, махну им руком. Залупио је за собом врата, и старац, као да опет чу оно његово Ха!
Постојаше тих неколико тренутака док лимузина није замакла иза уличног угла. Онда окретоше у двориште, и старац, видевши да Јани лију сузе низ образе, реши да се више не враћа послу у дворишту. Уђе, с њом, у кујну. А тамо, окрете боцу с пићем на асталу и гласно прочита с етикете:
– Чивас! Ха!