Александар Гаталица
АПАТРИД У ЛИФТУ

Данилу Кишу

РОДНА КУЋА

„Господо, ви никада нећете успети да ставите спомен-плочу на моју родну кућу у Горици, јер сам осим у њој, живео и у Ријеци, Трсту и Граду. Много је то кућа да се на њих ставе плоче једном диригенту у част. Ипак, замишљам вас како у неко модро праскозорје, распупело као плава смоква, долазите до моје родне куће у Горици. То је приморска каменита кућа двокатница. У стан на првом спрату пење се споредним басамацима. Ту на почетку степеница ставили сте таблу и скупили сте се. Сви ви имате црне цилиндре на глави и тамне сакое. Уске сиве штофане панталоне обавезно имају лампасе; неки од вас преко лакованих ципела које личе на вулканске облутке, навукли сте старинске гамашне голубијеплаве боје. Киша само што није пала. Била би штета да вам се наблатњаве лаковане ципеле; било би ружно да вам бљузгавица исфлека гамашне које сте тако пажљиво закопчали преко ципела са три дугмета са стране. Али, не бојте се: ено облаци који имају стомаке као породиље, већ одлазе даље ка мору и Тршћанском заливу да тамо пролију своју пљусковиту садржину; не бојте се, заправо, јер ни вас ни те куће уистину нема и ви никада нећете, градоначелниче Горице, поставити таблу с мојим именом на моју родну кућу.”

 

ЛИФТ

Лифт је, читаоче који читаш ове редове, направа измишљена у Америци, половином XIX века, када је у небодерима Њујорка постало немогуће пењати се степеницама сто спратова увис. Да није изумљен контратег, ко зна да ли би икад било лифтова, а самим тим и облакодера са више од седам или осам спратова, до којих људи у просечној снази могу да се попну пешке. Овако је зидање могло да се одапне у висину. Лифт ради тако што се дрвена кабина качи о челичне сајле; сајле се пребацују преко назубљеног точка који је у вези с мотором. На другом крају сајле налази се контратег лифта. На тај начин је избегнуто да нека машина вуче терет кабине и свих путника на велике висине. Кад кабина лифта иде нагоре, контратег „малог лифта” иде надоле, и обрнуто. Мотор лифта само прераспоређује тежине путника који иду горе и „малог лифта” који иде доле. Танко место, место где ствари могу да пукну, од самог почетка развоја лифта јесте темени део главног точка који трпи тежину и кабине с путницима и „малог лифта”. Ту може да дође до пуцања сајли. Кабина ће у том случају стрмоглавце полетети кроз гротло лифта и разбити се у подруму. Сви путници овог  кратког и запањујућег икарског лета највероватније ће бити мртви у подножју лифта. Зато је изумљена „рударска кочница”. Кабина лифта има виљушке са стране које се крећу дуж шина. Када се сајла откачи, активира се кочница која стезањем својих плочица успорава или зауставља кабину која безглаво пада…

 

СТРАХ ОД ЛИФТОВА

Није волео лифтове. Замишљао је себе како раздраган улази у хотелски лифт. Између шестог и седмог спрата пуца сајла лифта. Путници вриште; сви за тренутак почну да лебде као да су у бестежинском стању; онда следи тресак, губитак свести и мало потом растанак са животом свих лифтоломника.

По природи свог диригентског посла много је путовао. На три континента сачекивали су га луксузни хотели који се зову „Савој”, „Гранд” и „Унион”. И сви хотели имали су барокне украсе анђелчића по фасадама, и сви хотели нудили су избор  од дванаест јастука понуђених по тврдоћи, и сви хотели имали су клавир у лобију на којем је један стари пијаниста очајно свирао излизане градске мелодије, и сви хотели су имали пространи лифт којем никад није пукла сајла. Али маестро Марин Отокар Mazza плашио се лифтова. Тражио је увек собу на прва три спрата, а кад баш није било могуће, ступао би у лифт. Више поверења уливали су му лифтови које је возио лифт-бој у ливреји и они који су још имали старинску направу за бирање спратова у виду бродске полуге са дрвеном дршком. Полуга клизи по полукружној скали на којој су назначени спратови. Дечко из лифта намешта полугу тако да њено мало окно обележи одбрани спрат. Потом ручно затвара унутрашња врата која личе на металну решетку и лифт пушта у погон.

Маестра је умиривало то што такав лифт има стари механизам, то што клизи до горњих спратова тако да путник кроз металну решетку може видети кретање кућице, што, напослетку, лифт има свог возача који зна шта ради и који, ваљда, никад неће дозволити да он који се у кућици вози по цео дан, покреће неиспитану и запуштену машину…

Али тамо горе, изнад глава путника, на темену погонског точка, где је ослоњена и тежина кућице с путницима и „малог лифта”, сајла стално цврчи као да се пржи,  точак клопара, а ваздух не престаје да мирише на мазиво. Зато се маестро зноји и у лифтовима у које улази с нешто уздања. Нада се да ће безглави пад у провалију зауставити та загонетна „рударска кочница”…

 

МЕШОВИТЕ ПОРОДИЦЕ

„Господо, ви никада нећете моћи да одредите моју домовину. Ви нећете знати да кажете за чију ствар сам решен, којој груди сам опредељен, под којом заставом ми срце дрхти и да ли сам ја уопште националиста. Као срећну околност видим то што сам рођен у Горици. Град на граници. Као Берлин подељен касапским ножем напола. Нову Горицу и Горицу раздвајају врата насред једне исте улице. Путник крене пешке из Нове Горице, Ерјавчевом цестом и од‌једном га, као да је друмски разбојник, ту на равнини заскочи гранични прелаз након којег види да се обрео у Via San Gabriele и освануо у Горици или италијански, Gorizi.

„Као и мој град, и моја породица месарским ножем је подељена на четири народа. Мој отац, Gabriele Mazza, виђени горички часовничар и сам није чист Италијан, већ му је мајка Словенка из горењске породице Waitl, која и сама, авај, вуче и аустријску крв као упорну понорницу која улива слабу крв у моје тело. Моја мати Маја Отокар, учитељица локалне гимназије „Danunzio”, ни сама није чиста Словенка из Нове Горице, већ је њена мајка, а моја бака пореклом из породице Чајкановић из  Књажевца. Бледуњави ликови моје матере и баке додатно ми тако разређују крв…

„Ја сам, дакле, господо, четвртиталијан-четвртсловенац-четвртаустријанац-четвртсрбин. Све се пише малим словом, и по српском и по италијанском правопису. Зовем се Марин а имену сам придодао мајчино презиме Отокар и очево Mazza. Било би поштеније да се зовем Марин Отокар Чајкановић Waitl Mazza, али сам зарана схватио да би исписивање мог имена са четири презимена личило на то да оркестром диргује неки хор, а не један диригент, те сам своје присуство тешка срца означио само са два презимена Отокар и Mazza.“

 

ИЗ ПРОГРАМА ЧИКАШКОГ СИМФОНИЈСКОГ ОРКЕСТРА

Маестро Марин Отокар Mazza диригент је вечерашњег оркестарског спектакла који ће пред чикашку публику донети три највеће симфоније у трајању од преко четири сата. Овај програм не захтева само музичку спремност, већ и чврсте живце и велико узајамно поверење шефа оркестра и његових музичара. Иако по својој вољи никад није био шеф-диригент Чикашког симфонијског оркестра, маестро Mazza важи за најдражег чикашког госта, већ двадесет година.

Марин Отокар Mazza школовао се на Конзерваторијуму „Ђузепе Верди” у Милану и школи „Џулијард” у Њујорку, али је заправо тврдио да правих учитеља никад није имао. Са четрнаест година стао је пред симфонијски оркестар Конзерваторијума у Трсту, са осамнаест победио је на такмичењу „Херберт фон Карајан”. Са двадесет почела је његова метеорска светска каријера. Иако су га многи оркестри желели за шефа-диригента, маестро никад није хтео да се веже ни за једну филхармонију. Срећни смо што можемо да напишемо у овој концертној белешци да је своје концертне снаге разделио највише на пет оркестара: Севернонемачки оркестар из Хамбурга, Токијску филхармонију, Филхармонију из Лондона, Капитол оркестар из Тулузе и, на срећу свију нас, Чикашки симфонијски оркестар.

Употреба мобилних телефона није дозвољена. Фотографисање наступа Чикашког сифмонијског оркестра и маестра Mazze дозвољено је само уз писмену сагласност управе Оркестра и канцеларије Mаестра.

Уживајте у вечерашњем програму који је дарежљиво помогла Banca Popolare, права адреса за све ваше кредите у покрајни Фриули-Венеција али и широм света.

 

ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ MAZZA

Пишем вам из Београда. Ја сам директор Београдске филхармоније. Ми смо регионални оркестар у успону. Пре две године били смо чак на америчкој турнеји када смо остварили концерте у „Карнеги холу” у Њујорку и у Сали Кливлендског  симфонијског оркестра у Охају. Мени је, да одмах кажем на почетку овог писма, јасно да ваш распоред разапет између Јапана, Америке, Немачке, Француске и Уједињеног Краљевства, нема много слободних дана, али – да ли бисте размотрили могућност да у наредним годинама станете за пулт Београдске филхармоније, ако ни због чега другог а оно стога што се ваша прабака презива Чајкановић и, ако сам добро обавештен, пореклом је из Књажевца?

Ипак у вашим венама тече четвртина српске крви (Ово последње у писму је обрисано).

Уверавам вас да имамо квалитетне абонманске концерте и верну публику која на почетку сезоне купи карте у претплати за све заказане концерте.

Не морам ни рећи да би ваш први наступ у Србији од‌јекнуо као земљотрес и да би наша верна публика испунила салу до последњег места.

Очекујући ваш скори одговор, директор Београдске филхармоније 

 

РАНИ МЕТОД РАДА

Диригент – то треба да буде јасно, читаоче – није обичан музичар. Он је музичар, оратор, филозоф, политичар и демагог у исто време. Ово последње – демагог – је најбитније. Диригент има моћан посао: он диригентском палицом управља људима. Дођавола с нотама, ако сваког оркестарског музичара не уврнеш као матицу у завртањ! Диригент, у исто време, има пред собом трагичан посао. Нико у тој мери нема идеалне обрисе композиције у својој глави и нико као диригент, није свестан да и уз хипнотичку сарадњу оркестра, идеје у глави вође оркестра нису на концерту остварене, па да се каже ни осамдесетопроцентно.

Сви свирачи завиде диригенту. Иду дотле да кажу: „Диригентска палица је најмање дрво које прави највећи хлад”. Али замислите, господо пијанисти, да се вашим  замислима не противи једино клавирска механика, већ да свака од осамдесет осам дирки вашег концертног клавира има своје мишљење, свој его и свој начин свирања? Питам вас како бисте извели чак и најобичнију Хајднову сонату, а да не говорим о интерпретацији неког тонског споменика каква је Бетовенова Hammerklavier соната.

Диригент има управо такав посао: он пред собом има осамдесет осам музичара, каткад и више, и сваког понаособ мора да убије – да би стигао до креације. И више од тога: убијени музичар не сме да буде мртав, јер мртво тело не свира, већ тај музикант, тако згажен, мора да мисли како је живљи него икад и да му се, док спроводи једино диригентову вољу, чини да у пуној мери заступа своје мишљење које је – ето, чуда – у свирању целог оркестра владајуће. Па ви сада, хајте мајчини синови, будите диригенти!

Читаоци ових редова: маестро о којем говоримо знао је да је посао диригента управо онај који жели и створен је за њега, тамо још од његове четрнаесте године када је први пут стао пред оркестар Конзерваторијума у Трсту. 

Управљање масама, распеваност као у каквог италијанског тенора, ораторство достојно једино командантореа Дучеа – све то већ је красило једног бледуњавог четрнаестогодишњака, а након осамнаесте и победе на гласовитом такмичењу, он је ову технику усавршио до мајсторства и почео да се баца у наручје својим музичарима.

У почетку је желео да га његови свирачи и свирци воле као трибуна и народног вођу. Дизао је буне с њима, ковао завере са сазнањем или без сазнања композитора које су изводили. Волели су на неки свој дволичан начин музичари северноиталијанских и јужноаустријских оркестара тог готово голобрадог момка. Сваки оркестарски музичар је циник, то треба да буде потпуно јасно. Сваки од њих мисли да му и не треба диригент, а како у дубини своје вероломне душе ипак зна да то није тачно и да осамдесет осам музичара без вође оркестра не би могли свирати као један, онда је оркестарски музичар до последњег шизофрен, унутар себе подељен и посвађан. Сваки такав музичар, стога, заслужује све што добије од диригента: и добро и лоше; нарочито оно лоше.

После три године рада са регионалним оркестрима, наш диригент први пут стаје пред музичаре Бечке филхармоније и на тим окорелим лицемерима и снобовима први пут опробава свој метод трансфузије крви, зноја и суза. Резултат је јединствен, иако већ виђен у очима бечких музичара који су ваљда све на овом свету већ видели и чули.

Траже га ипак, након тог првог концерта са бечким филхармоничарима, и други оркестри Европе. Маестро Mazza има дебитантске наступе од Минхенске филхармоније на југу Немачке до Берлинске филхармоније на северу, али како бележи више наступа с овим најбољим оркестрима света, осећа се све више као жиголо кога старе оркестарске даме хоће да имају уза се да би се њиме похвалиле у друштву и његовом младошћу негирале године које им се свуда по оркестарском телу виде у виду опаких старачких печата.

У том тренутку наш диригент брише зној са чела и схвата да у свом слабашном четвртиталијанском-четвртсловеначком-четвртаустријском и четвртсрпском телу нема довољно крви да би је давао хвалисавим симфоничарима сваког уторка тачно у 8 увече. Зауставља се и разуме да они, напослетку, не заслужују ниједну сузу. С тешком муком  на крају признаје себи, да су након силних „револуција” и „буна” његове музичке идеје, које се тачно осликавају само у његовој глави, остварене, па да се каже четрдесетопроцентно, што је, разуме се, поражавајуће, чак и за једног двадесетогодишњег генија диригентске палице.

У двадесет другој години маестро узима на себе зато рухо музичког зналца и педанта. Лако на новим концертима доказује музичарима да зна о музици далеко више од њих. Ни у једном тренутку се не загрцњује када га на проби вођа обоа Берлинске филхармоније пита: „Маестро, да ли бисте мојим колегама дувачима објаснили зашто ову деоницу у другом ставу Прве Брамсове симфоније морамо свирати на овај начин?“ Зна да је то питање постављено да би било провокација и да би уништило његов реноме. Одговором: „Зато, колега, што ја тако желим, а не Брамс” заувек покопава наде тог обоисте и егоманијака дувача у другим филхармонијама да ће с њим моћи даље да се преговара око коначног изгледа неког дела на сцени.

Глас о његовој деспотији почиње да се шири Старим континентом. Неко ће помислити да је каријера диригента који је одустао од четири презимена зарад само два сада угрожена, али није тако. Деспотија диригента обавезан је зачин друштвеног живота који се зове симфонијски концерт, те наш диригент на крилима оног одговора: „Зато, колега, што ја тако желим, а не Брамс” добија нове позиве за наступе. Још само два пута приморан је да вођи неке оркестарске секције одговара на сличан начин: „Зато, колега, што ја тако желим, а не Чајковски” и „Зато, колега, што ја тако желим, а не Бетовен” – да би након тога слична и сродна питања заувек нестала из речника ексцентрика међу филхармоничарима.

Али маестро није садиста, барем не још, он није срећан зато што од оркестарских свирача зна неслућено више; он је, пре свега, задовољан јер му се чини да је новим начином рада повећао сличност онога што чује на сцени са оним што чује у својој глави – па да се каже на шездесет одсто.

 

НЕМАЧКИ РЕКВИЈЕМ

„Ви, господо, никада нећете открити шта је то германско у мом тумачењу Брамсовог Deutsches Requiema. Ја ни са ,им па ни с брадатим Брамсом, не преговарам око његовог звука. Да сте у мојој кожи, видели бисте куда кола четвртина моје аустријске крви која својим антителима најпре препознаје немачки изглед једног окаснелог реквијема у германској музици. Први став започиње са „Благословени су они који се усуде да пате“ у F-дуру – али то је тако наивно. Ви треба да видите сусрет моје крви са прокрвљеном Брамсовом партитуром, па да схватите да је тврдња да се „Благословени су они који се усуде да пате” пева и свира у F-дуру уопштена колико и констатација да је на једној полулопти Земље дан док је на другој мрак.

„Ви никад нећете схватити зато све оне непрегледне групе инструмената за које ја замишљам Deutsches Requiem. Уместо две флауте ту је дванаест флаута, као и по туце од свих других дувачких инструмената; гудача у мојој глави има на хиљаде; седам тимпаниста удара 28 тимпана као да исказује божје жеље наглас; да би се попунио хор, потребни су читави народи… Кад станем пред оркестар, зато имам само једно на уму: како да натерам музичаре да свирају и певаче да певају, не само за себе саме, већ и за све оне који су одсутни а певају и свирају само у мојим мислима…

„Убеђивање? Не, није то довољно. Хипноза? Ни то не даје праве резултате. Алхемија? То је најближе мом начину рада. Ја на свакој проби морам олово да претварам у злато, да бих на концу, на концерту уместо злата, свуда видео само позлату. Зато сам током година остао предан једино унапређењу метода рада с музичарима. Знам да је овај процес на мојим пробама досегао неслућене висине, али исто тако сам свестан да ћу у часу смрти рећи само једно: ’Нисам стигао ни до пола пута. Умирем несрећан.’”

 

КАСНИ МЕТОД РАДА

Ваља да знате, пажљиви читаоци овог текста који се зове приповетка, да је уласком у ново столеће и нови миленијум, негде око 2001. године метод рада маестра Mazze доживео нову преобразбу, видљиву не само њему, већ и његовим мученим музичарима. Одигравши већ улоге „демократе” и „зналца” пред својим оркестарским статистима, маестро се спремио за нови, рекло би се шекспировски комад у којем ће заиграти ролу „тиранина”, или можда по руском „самодршца”, или по турском „дахије”.

Иако је бележио и по сто наступа годишње, маестро је имао довољно времена за себе које је проводио у својој раскошној вили ниже од замка Мирамар крај Трста, одакле је гледао на непрегледне маринске плантаже дагњи у Тршћанском заливу и размишљао о томе како да уметност учини једноставном и моћном као море.

Зрелост његових тридесетих година у којима је досезао висине далеко искуснијих, навела га је на разуман закључак да између ствараоца и публике постоји завеса која дели два света. На публици је да покуша да схвати сву сложеност уметничких дела, а на уметнику да призна себи да се сва чуда овога света могу и морају постизати најједноставнијим уметничким захватима. Многи старији уметници у овоме су му давали за право. Стари пијаниста Едвин Фишер тако је у књизи Бетовенове клавирске сонате коју је читалац пронашао на немачком језику, записао: „У суштини постоји свега пет или шест основних покрета и њихових комбинација који се користе у свирању на клавиру. Потешкоће настају услед смене покрета или употребе несродних покрета двеју руку, али шта је то у односу на резултат који је управо космички и може ли се икаквим новцем купити збуњеност публике која мисли да је све ово урађено неком заумном вештином слагања хиљада изражајних средстава, а не само њих пет или шест?”

Преводећи ове непобитне закључке на простор свога рада, маестро схвата да на музичаре својих оркестара више не треба да гледа ни као на „романтичне кријумчаре” са почетка другог чина опере Кармен, ни као на „бесловесне Салијеријеве музичаре” из Пушкинове приче Моцарт и Салијери – већ једино као на пајаце на навијање, или још пре, као на марионете. У том тренутку одлучује да се колико-толико скући и своје уметничко време у највећем подели на пет жртвених јарчева: Севернонемачки оркестар из Хамбурга, Токијску филхармонију, Филхармонију из Лондона, Капитол оркестар из Тулузе и Чикашки симфонијски оркестар.

Са проба маестра Mazze сада се излази у сузама; они јачег присуства духа само стежу уснице у немоћном бесу. Маестро у касној фази свог рада игра ролу Ричарда Трећег. Сплетке, подвале, заваравања, дрске обмане и испланиране освете сада су метод његовог спремања највећих дела светске музике. Има сада и крви и зноја и суза, али само код његових оркестарских свирача. Маестро у својих пет „оркестарских држава“ на три континента влада без устава, права и било какве тиранске милости.

У сваком од пет оркестара с којима ради налази се по осамдесет осам музичара, њих четири стотине четрдесет. Након неколико година упознао их је све поименце, па и више од тога: какав им је карактерни склоп, колико су одлучни, да ли им је породична ситуација срећна или несрећна. Према томе им је поделио улоге на заклете губитнике, вође уличних банди, атентаторе, војнике, наредбодавце, пајаце и оне који их навијају; мало касније више је волео да им додељује улоге из commedie del’arte, па их је раздвајао на арлекине, баланцоне, пулчинеле, коломбине, панталоне и скарпине. И све те улоге биле су ту музике ради, те би се могло рећи да је деспотизам имао стриктно музичке разлоге, иако се због тога ни за корак није удаљио од нечовештва.

На пробама Бетовенове Девете симфоније у Лондону маестро Отокар Mazza нахушкао је хор на оркестар, посвађао сваког од четири солиста, са проба су удаљавани час једни, час други, час трећи музичари због могућих изгреда и туче – али када су се на сцени на крају нашли сви заједно, Бетовенова Девета звучала је толико величанствено да то никада нису чули ни они старији музичари који се сећају висина једног Ота Клемперера, који је сада личио на пример диригентског деспота из прошлих и далеко романтичнијих времена средине XX века.

На пробама оне три велике симфоније које је Чикашки оркестар толико најављивао, организовао је заверу лимених дувача који су до последње пробе заиста мислили да ће на крају једино упутство које ће добити од шефа оркестра бити да побију све челисте и контрабасисте. Али крвопролиће је интервенцијом оркестарске управе заустављено у последњем тренутку (чини се да би их диригент заиста оставио да се побију), да би концерт који је трајао четири сата изазвао стојеће овације не само публике, него и самих несрећних музичара.

Тако се у крајњем збиру бројала само музика. Након тријумфалног концерта у Чикагу, маестро се осећао слично великом пијанисти Алфреду Конраду: као Радамес који улази у Египат! Али убрзо потом почеле су да га раздиру старе сумње. Колико задовољан у себи, толико растрзан до крајњих граница, признао је себи да је сада стигао – па да се каже до осамдесет одсто остварења својих идеја.

Шта га је чекало даље: икарски успон или икарски суноврат?

 

ИЗБОР ЗА ИНОСТРАНОГ ЧЛАНА

СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ

САНУ

Председник

Рег. бр. писма 2234/05

Господину Марину Ототкару Mazzi-ју,

Поштововани маестро Отокар Mazza, или да, поносни, напишемо сва Ваша презимена: Отокар Чајкановић Waitl Mazza, радосни смо да Вас известимо да Вас је, након три ваша непоновљива концерта са Београдском филхармонијом које смо схватили никако друкчије него као повратак у домовину, Одељење уметности Српске академије наука и уметности предложило за иностраног члана највише српске куће науке и уметности. О Вашем коначном избору одлучиће скупштина САНУ која се састаје почетком новембра, али нико од нас у Председништву не сумња у позитиван исход избора, јер се и међу академицима налазе ваши бројни одани слушаоци.

Председник Српске академије наука и уметности

 

САНУ

Секретар Председништва

Рег. бр. писма 2278/11

Господину маестру Марину Ототкару Mazzi-ју,

Запеваћемо и ми заједно са бесмртним Вердијем стихове из његове Аиде Вама у част: „Gloria all’Egitto, ad Iside / Che il sacro suol protegge / Al Re che il Delta regge / Inni festosi alziam / Gloria! Gloria! Gloria!”

Радосни смо да Вас известимо да је већином гласова присутних академика Скупштина САНУ одлучила да вас изабере за иностраног члана наше Академије. Честитамо у име Председништва и свих академика. Телефоном ће вам се јавити и председник Одељења уметности. Чекамо Вас у Београду у априлу наредне године када треба да одржите приступну беседу.

Секретар Српске академије наука и уметности

 

КОБНИ ПУТ У БЕОГРАД

Још из античких времена познато је да бројна предсказања могу најавити повољан или трагичан исход путовања. Црне птице које лете на запад; трансичан и загонетан, па опет свима јасан исказ делфијских свештеница; тарот карта која у тајанственом кружењу стигне до играча и на њој пише „Смрт”!

Ништа од тога се није десило маестру Отокару Mazzi-ју и он је весео, и могло би се  рећи безбрижан, пошао на своје последње путовање у Београд. Ништа ни у Београду није најављивало његов скори крај. Пртљага је имао мало. У престоници је намеравао да се задржи само неколико дана. У унутрашњем џепу сакоа држао је приступну беседу написану на италијанском језику.

Четвртина његове италијанске крви није га упозорила ни на какав телесни недостатак, јер је маестро био здрав; четвртина његове аустријске крви ништа није опазила; четвртина словеначке крви била је сагласна с тим; можда је једино четвртина српске крви требало да предосети мрачно уморство, али како је та четвртина, како ју је маестро називао „разређене крви“, могла да осети било шта у Београду који је маестра дочекао само с осмесима и лицемерним улагивањем достојним дочека једног правог Ричарда Трећег?

Диригент је живео своје последње дане и виђао се с последњим људима. У понедељак је био у посети Калемегдану. У уторак су га брзим колима одвели у Књажевац, место његове баке, који је први пут видео. И поред мале незгоде, све му је у Књажевцу деловало лепо. За среду – последњи дан његовог боравка у Београду и уједно последњи дан његовог живота – било је заказано обраћање Академији пригодном приступном беседом новог академика.

 

ПРИСТУПНА БЕСЕДА

„Cari colleghi accademici, cari signori e signore presenti,

Ви, никада не бисте помислили колико је тежак и у исто време једноставан посао диригента. Почећу од потешкоћа: када погледате диригентску партитуру са десетинама редова на којима су забележене ноте које се у истом тренутку свирају, постаје вам јасно колико је напора потребно да се у тој шуми звукова пронађе прави смисао и поредак. Ноте су као мали људи: склони су сарадњи, али су у исто време и прзнице и кавгаџије. Кратке ноте не признају примат дугим нотама; синкопа над последњом нотом никако не значи да је она краљ нотног поретка. Ознака ’Da capo’ тера одсек да се поново одсвира, али музичари то никада не учине на исти начин.

Диригент мора да нађе начин да прво ноте приволи на сарадњу, али то је лакши проблем. Онај много тежи јесте да те ноте неће саме да се одсвирају. Њих морају да засвирају људи у симфонијском оркестру. А људи су налик нотама: склони су сарадњи, али су често инаџије и свађалице. Диригент на располагању има само свој диригентски штапић и вољу. Многе моје колеге диригенти одрекли су се штапића – па су, попут Мравинског или Чилибидакеа, дириговали само голим шакама; но, ниједан од њих није се одрекао воље.

Чврста воља је ваљда оно што је красило и мене, али ја никада нисам мислио да ту вољу треба да користим да потчињавам музичаре: ни композитору, ни величанству музици, а камоли себи самом. Не, ја сам од првог наступа са оркестром Конзерваторијума у Трсту до данашњег дана, када своје време на овом свету делим између шест оркестара, мислио да су музичари моји пријатељи и једини природни савезници на послу прављења музике.

Зато сам им се увек бацао у загрљај и они су ми одговарали пријатељством и поверењем. Постоји, драге колеге академици, нарочито ви који сте уметници, још једна предрасуда широко распрострањена међу нама уметницима – а то је да се највећа уметничка постигнућа имају достићи употребом врло једноставних уметничких средстава. То – морам овде јасно казати – није тачно. Колико пута смо моји музичари и ја на пробама бирали најбољи од стотина начина да изведемо једну композицију; колико пута смо прво ми под својим прстима осетили магију, да би је тек потом пренели публици?

Закључићу ову кратку приступну беседу следећим речима: у статус академика није требало изабрати само мене, већ и свих 440 музичара мојих пет оркестара у свету, којима сада треба додати и 88 музичара Београдске филхармоније.

Cinquecentoventotto musicisti, петстотина двадесет осам музичара ипак не може бити именовано за академике, те вам се у име свих њих захваљујем што сте академиком прогласили њиховог вођу оркестра. Grazie!”

 

АВИОНСКЕ КАРТЕ

Путник: Мr. Alfred Strele

Лет: Хамбург–Франкфурт на Мајни–Београд

 Повратна карта: Београд–Франкфурт на Мајни–Хамбург

 Дужина лета (са преседањем на FRA): 6 сати и 35 минута

 

Путник: Мr. Jun Takahira

Лет: Токио–Амстердам–Београд

 Повратна карта: Београд–Амстердам–Токио

 Дужина лета (са преседањем на AMC): 19 сати 55 минута (+ 1 дан у доласку)

 

Путник: Мr. Stan Herbert

Лет: Лондон–Београд

 Повратна карта: Београд–Лондон

 Дужина лета: 3 сата 11 минута

 

Путник: Мr. Piere Aubin

Лет: Тулуза–Беч–Београд

 Повратна карта: Београд–Беч–Тулуза

 Дужина лета (са преседањем на VIE): 6 сати 05 минута

 

Путник: Мr. David Milton

Лет: Чикаго–Амстердам–Београд

 Повратна карта: Београд–Амстердам–Чикаго

 Дужина лета (са преседањем на AMC) 18 сати 11 минута (+ 1 дан у доласку)

 

ЗАВЕРА ДВАНАЕСТОРИЦЕ ЧАСНИХ ЉУДИ

 Није се то више могло издржати. Није се то смело дозволити. Нарочито након бласфемичних лажи изречених у приступној беседи новог академика. Пет часних људи – по један представник из сваког од пет маестрових крвавих светских оркестара – зато су се упутили у Београд. Путовали су од три сата до безмало двадесет сати, али им није било тешко.

Петорици музичара: првом виолисти Алфреду Штрелеу из Хамбурга, тромбонисти Јуну Такахири из Токија, тимпанисти Стену Херберту из Лондона, вођи контрабасиста Пјеру Обену из Тулузе и фаготисти Дејвиду Милтону из Чикага придружио се заклети представник Београдске филхармоније, флаутиста Илија Баронијан, дете из музичке породице. Четворици од шест тужилаца са три континента придружио се по један ваљани мајстор из Београда, петом тужиоцу придружила су се два лекара заклета Хипократовом заклетвом, док је последњи тужилац деловао самостално. Тако је сачињена потпуна и морална порота од дванаест неосуђиваних људи која је могла да саслуша оптужбе и одбрану оптуженог и донесе једину ваљану пресуду: Смрт!

Маестрова крв неће прснути ни по једном пару руку; страдаће радом механичке направе. Стари и недовољно испитивани лифт Српске академијe наука и уметности одређен је за џелата. Имало је неке правде у томе да оптужени Марин Отокар Чајкановић Waitl Mazza страда у кућици које се највише плашио, безглавим падом и убилачким радом земљине теже којој ће дванаесторица поротника само помоћи у извршавању пресуде.

Алфреду Штрелеу зато се придружио мајстор из твртке за лифтове „Давид Пајић Дака”. Њих двојица требало је да оду у потокрвну кућицу где се налази погон лифта и ослабе контакт челичне сајле са матичним точком, што ће проузроковати  подрхтавање и проклизавање лифта. Ове вибрације без грешке ће се пренети на спој сајле и кобне кућице лифта. На споју сајли и кабине требало је разлабавити навртке на три сајле. За ово је био задужен мајстор из фирме „Shindler” чији рад је надгледао уредни господин из Токија. Господин Херберт из Лондона такође је имао једног мајстора за лифт уза се. Није се, наиме, никако смело дозволити да осуђенику на смрт „стигне помиловање у последњој секунди” и његово суновратно пропадање заустави „рударска кочница”. Због тога је праведни тужилац из Лондона са мајстором из предузећа „Ловћен Лифт” са Вождовца, разрадио све појединости око деактивирања ове кочнице. Пјер Обен из Тулузе требало је да те кобне среде буде у подруму са мајстором из фирме „GT lift” из Београда и да уклони опругу у подстропљу лифта која би могла путнику да спасе живот тако што би ублажила крути удар о последњу тачку вртоглавог пада. Напослетку, Дејвид Милтон из Чикага осим што је био контрабасиста, имао је и диплому лекара. Он је, заједно са још двојицом колега из Дома здравља Палилула требало да утврди смрт осуђеника.

Најтежи задатак пао је на дванаестог члана „пороте”, флаутисту Илију Баронијана. Он је на три концерта маестра Отокара Mazze са Београдском филхармонијом задобио посебно диригентово поверење. Путовао је чак с њим истим колима у Књажевац. У среду након читања приступне беседе, одређен је да буде особа која ће ући заједно с маестром у лифт на трећем спрату, да би га на превару нагло напустио и оставио га самог у кућици-крлетки. Господин Баронијан морао јe за овај задатак – једини који се није обављао у тишини лифтовог гротла – да мобилише и лицемерство оркестарског музичара, као и знатне глумачке способности. Грашке зноја на челу Илије Баронијана су се подразумевале, нарочито када с диригентом накратко буде ушао у лифт који је већ спреман за пад, али и дванаести члан пороте био је решен и сагласан са пресудом – Смрт! – јер је маестро Otokar Mazza већ оставио крваве трагове и на последња три концерта са Београдском филхармонијом, а већ су се најављивали и четврти и пети наступ у Београду…

 

АПАТРИД У ЛИФТУ КОЈИ СЕ СУНОВРАЋУЈЕ

Била је среда. У свечаној сали на трећем спрату Српске академије наука и уметности сви су аплаудирали новом иностраном члану. На неких тридесет метара од столице у средини првог реда коју је након говора заузео маестро Отокар Mazza, налазио се лифт чији су последњи пут пажљиво пратила једанаесторица од дванаест поротника. Делује невероватно да једанаест људи, распоређени од поткровља до подрума, окружи једну направу изумљену средином XIX. Али, читаоче, ово је прича стварнија од самог живота.

Аплаузи диригенту Отокару Mazzi су утихнули. Требало је сачекати још проклето дугачких пола сата да се окончају говори остала два инострана члана Академије (ето доказа да ни у причи све не иде „одмах” и „сада”). На крају су обраћања иностраних академика завршена. Сви су устали. Флаутиста Илија Баронијан  био је први који је честитао диригенту. Остао је крај њега и наставио пријатељски да прича с њим и шали се на италијанском. Већ га је држао под руку: неки би казали „попут старог знанца”, други би ипак проценили „као иследник”. Пријем и пригодни коктел са бајатом храном и устајалим соковима требало је да се одржи на првом спрату. Али зашто користити степенице кад маестра боли нога и чак видно шепа након лакше повреде коју је задобио у Књажевцу када је пао низ пет басамака родне бакине куће? (Гурнут? Случајно проклизао на ђоновима летњих мокасина?).

Ево зато Баронијана како весело убрзава корак, настојећи да претекне друге старце из свечане сале који би пре њих употребили лифт. Капи зноја на челу флаутисте су неизбежне. Њих двојица стижу до смртоносне кућице. Улазе заједно, као два добра познаника. Маестро повређеном ногом мало јаче ступа на под кабине и она се лако зањише. Баронијан не дозвољава да се било шта примети и улази за њим. Затвара унутрашња врата лифта металном мрежицом и креће руком да притисне дугме првог спрата. Онда се театрално удара по челу. Каже: „Маестро, заборавили сте наочаре на говорници с које сте држали говор”. Излази, последњи пут погледа у очи диргента и још се смеје обешењачки, као деран с улице. Глума мало прекомерна, али врло убедљива за једног театарског аматера. Не, не, гура маестра у лифт, само нека он крене доле. Флаутиста стиже одмах за њим. Брзо ће да узме наочаре. Осуђеник хоће да изађе, али је ипак, пре благим него грубим покретима угуран у лифт. Унутрашња врата затвара рука Илије Баронијана као и спољна. „Нумеро уно” довикује он с ходника, с лицем на којм више нема ниједног смешка.

Апатрид у том тренутку схвата сав страх од лифтова, али рука му ипак притиска број 1. Лифт креће… да би се тренутак доцније чуо страшан прасак. Сајле су се откачиле и кабина почиње да јури читавих пет спратова наниже, рачунајући и два међуспрата (довољна висина за сигурну смрт осуђеника). Маестро зна да се остварују његови најцрњи снови, али је чудно миран. Кад је лифт пројурио крај првог спрата учинило му се да су му се ножни прсти одвојили од пода кућице лифта и да је на час почео да лебди. Други међуспрат, први међуспрат – нема никаквог смисла вриштати. „Рударска кочница” очигледно није одрадила свој посао и последња нада да се спасе живот великог уметника је пропала. Неколико секунди је довољно да осуђенику пред његовим очима прође читав његов убоги живот: од приморске двокатнице у Удинама и оног неба у бојама зрелих смокви над детињом главом, до последњег погледа на Књажевац, град његове баке. Али апатрид и тај свој живот сматра туђим, те га не позива пред својим очима.

Лифт на крају страховито удара у подножје и кућица се кида и разбија у оштрим комадима. На првом спрату већ звецкају чаше напуњене шампањцем и ако се томе дода говор стотину уста, сасвим је јасно да нико не чује ломљаву кабине лифта у подруму. Чувар из приземља могао је чути нешто необично што долази са стране лифта, али ни он није био у приземљу, већ се придружио коктелу. Жена му је болесна, па мисли да мало поједе, а већи део однесе кући. Што се не поједе, ионако ће се бацити…

У почетку се нико не пита где је инострани члан САНУ Отокар Mazza. Флаутиста Илија Баронијан није на пријему. Он је дотрчао у подрум. Дванаесторица поротника сада настоје да што пре стигну до осуђеника и утврде смрт. Мајстори за лифт из твртки „Давид Пајић Дака”, „Shindler”, „Ловћен Лифт” и „GT lift” вештим рукама одвајају метал од дрвета. Здробљен између тастатуре дугмади и металних греди плафона лифта, као пас преломљене кичме, лежи осуђени диригент. Види своје џелате и шест од дванаест лако препознаје. За двојицу доктора који су се нагнули над њим и опипавају му последња избијања била, чини му се да стоје главу уз главу, приљубљени образима. Нема времена да оптужи и осталих шест поротника које не познаје. Каже само осам речи: „Нисам стигао ни до пола пута. Умирем несрећан.” И испушта душу.

 

ИСПРЕД РОДНЕ КУЋЕ

Господа која су се окупила остала су решена да ставе спомен-плочу на родну кућу великог диригента у Горици. Сви су били затечени вестима из Београда о његовој трагичној смрти… Иако је уметник осим у несретној кући коју су одабрали и обележили је као његову „родну”, живео и у Ријеци, Трсту и Граду, нико није помишљао да иде даље од Горице. Било би то много почасних плоча да се у сваком граду који је почаствовао својим присуством стави по једна табла диригенту у част. Ту – у Горици морала се поставити плоча! У неко модро праскозорје, распупело као плава смоква, господа су, дакле, дошла до диригентове „родне” куће у Горици. То је приморска каменита кућа двокатница. У стан на првом спрату пење се споредним басамацима. Ту на почетку степеница стављају таблу, засад прекривену тамнољубичастом тканином и окупљају се, газећи травњак. Сви имају црне цилиндре  и тамне сакое. Уске сиве штофане панталоне обавезно имају лампасе; неки од господе преко лакованих ципела које личе на вулканске облутке, навукли су старинске гамашне голубијеплаве боје. Киша само што није пала. Била би штета да се окупљеној господи наблатњаве лаковане ципеле; било би ружно да им бљузгавица исфлека гамашне које су преко ципела тако пажљиво закопчали са три дугмета са стране. Али, не боје се: ено облаци који имају стомаке као породиље, већ одлазе даље ка мору и Тршћанском заливу; не боје се окупљена господа, заправо ничега, јер они очигледно постоје, али те родне куће маестра Mazze уистину нема и градоначелник Горице ће обелоданити таблу с диригентовим именом на кући за коју му је први градски сенатор уверено казао: ’мора бити да му је та родна’… Аплауз. Шуштави говор градоначелникових препуклих гласница које су изгубиле глас као што ће га ускоро изгубити све Страдиваријеве виолине – и плоча је откривена. Господа се удаљавају. Морска, слана киша им није покварила ужитак. Нека мусава деца нових станара старе приморске двокатнице излазе потом из својих станова и, када су се сви удаљили, читају напис на плочи. Шта пише, виде – али о коме је реч, бог би га знао…”

 

У Љубљани, јуна 2022.

 

(Из збирке Друга виолина и друге приче која ускоро излази у издању Академске књиге из Новог Сада)