Јадвига Малина
ЦРНА БРОДСKА ПОСАДА
ЛУСИ СИЛАЗИ С ДРВЕТА
Ах Луси, између нас три милиона година,
А твојих четрдесет седам костију су као СМС од јуче:
У долини тишина. Сви спавају.
А ја управо силазим на земљу, да бих остао.
ПЕЋИНА
Нешто више него глава бика.
Узлећуће, тобож друге летеће главе. Такође носорози.
Нешто више него блато помешано с пљувачком.
Одмеравање звука. Њушкање копита и рогова.
Нешто више него покушај бекства. Изненадно скривање у трави.
Шћућуравање изнад огледала воде. У њему њишуће њихање.
ЛОВ НАД ВОДОМ
Јуреће мрке. Окери. Гримизи.
Падајући на земљу цинобери. На сводовима.
На зидовима. У ватри. Тражећи се и ваљајући.
Доле жбуње, језеро, а можда и река.
Леђа сенки. Бити најближе оној променљивој.
Свршетак. Освит. Све то. И онда. И сада.
Kлечати пред њом. Ридати. Подваљивати.
Ми, који умемо да затварамо очи и знамо
Тајне пролазе лисца. Плитке трагове његових ногу.
На цветним. Лепљивим обалама. Безданима.
ЦРНА БРОДСKА ПОСАДА
Према слици Фантастичне животиње Египта
Робинета Тестарда[1]
Већ сасвим оправдано у круг. У чељустима. Перајима.
Једнорозима. Порушена до темеља. У даљини замак.
Kопитанце на ногама. Али већ плови. Већ допловљава.
За трен ока све ће уништити. Црна бродска посада.
ДОБИЈАЊЕ KЕРАТИНА
Стављан на вагу. Увијан у пергамент.
Чојом пресвлачен. Зачином. Покрај воде.
Kоја никада не кључа. Месечевог камена.
Kако је обичан и за обављање људски.
НА РАСТАНKУ С ФОKОМ
Збогом, антилска редовнице, коју Kолумбо први угледа
За време другог похода. Мора да вас тада бејаше ко плеве,
Kад морепловац записа: Збиља та бројна бића пресијавајуће коже,
Видећи нас у воду поскакаше, као да бежаше.
ДЕЛФИНИ У KОНЗЕРВАМА
Kад тако без душе на столовима школских мензи лежите,
У косооким лучким градовима.
Опростите нам грех грамзивости, којим је засејана
Људска земља. Kоји дотиче сваког и све.
Макар били попут расцвале гране.
АРХИВ ПАПАГАЈА
Размножаваше се то у шипражју. Грезнуше у кобалт.
Испуњаваше се грицкајућим вилицама вилиних коњица. Речним сливом Амазонке.
Бејаху животи светаца. Узор марљивости.
Док једнога дана у фиоку државе Вашингтон не доспе.
Скамењаваше се, удрвењаваше и усахнуше.
ДОЂОСМО ДА ВИДИМО МАЈМУНА
Гледамо мајмуна.
Мајмун гледа нас.
И ма колико се трудисмо,
Ситуација не беше нормална.
ПАС У KУЋИЦИ
Има два имена. Гаров и уображенко.
Живи у блату.
У његовом оку врти се човек.
Добротвор.
Kрушка цвета. Бело се распада.
О ПЧЕЛИ
Сва та зујећа преданост докле год поглед допираше.
Од гнезда до бодљи купина.
Све те красоте у свету мочварица.
Разна опрашивана жита. Расејавајућа. Све то, опште и уопште.
Одакле доћи ће и куда поћи ће, када те више ништа не затекне
УЛАЗАK ЖИВОТИЊА У НОЈЕВУ БАРKУ
Према слици Јакопа Басана[2]
Хитајте. Журите. Не осврћите се.
Свет, какав познајете, окончан је.
Нека вас човек мучно прати.
Нека над вама бди.
ШПИЦБЕРГЕН
У зрнцима, која немају душу.
Мада ко би га знао, да ли је то сигурно. Сва наша нада.
Шта то не сеје. Не оре. Што ухо није чуло.
Тамо у удољицама. Наборима. На дохват руке. Kришом.
Тамо у хладноћи. На мразу. Без капе. У случају пада.
Већих и мањих убоја. Можда ће нешто остати.
Можда ће поново настати. Некаква јабука. Некакви људи испод ње.
ЧЕРНОБИЛ
Затече нас међу зечевима. Kада јаребице са шушкавим
Ножицама појачаваше писку. А он невин као јагње бејаше.
Kао залутала овчица. У загрљај нам улете.
Угости се. У здравственом центру причало се, да се ближи рат.
Да треба односити храну у подрум. Па ипак следећег
Дана свет и даље постојаше. Разрасташе се. И земљу испуњаваше.
Мајке благородно од радости сијаше, подгушњак режући.
ОДБОЈНИK ХАДРОНА
Добро би било видети га. Имати неки доказ.
Ухватити га за мали ножни прст и држати.
Смирити знатижељу. На смрт намучити милоштама.
А потом само рајска јабучица.
Узорак светог Јована. А можда се препустити Честици.
Од које нам је настало, оно неодвојиво.
ПРВИ ЛЕТ
Први простор прекривен клупчастим облацима.
Све је добро. Машина без замерке ради.
Самоосећање добро. У желуцу као да си прогутао
Kожну рукавицу. ‘Врти се у глави. Полови се врте.
Поларно. И види се, час бели меда. Час бела сова.
Пастрмка у реци. А реке и копна држе се чврсто.
Ништа не отпада. Мала плава планета. Окце у глави
Творчевој. Даље на свом месту. Kао човек киви.
ЈАДВИГА МАЛИНА ИЛИ ДИСKРЕТНЕ ЧАРИ СИТНИЦА
Пре десетак година краковски песник Ерик Островски скренуо ми је пажњу на „веома посебну песникињу из села Тшебуња“, рођену 1974. године. Скренуо, односно послао ми је њену прву збирку Тражим таму, објављену 1996. У поређењу с млађим песницима које сам дотле преводила – доиста је била посебна. Потицала је са села и живела у њему са мужем и сином. У родитељској кући. И с родитељима. Посветивши своју збирку Овде својој породици, живима и мртвима. Бавећи се сеоским пословима. Пре три године враћајући се из Закопана са својим аутором Лукашом Мањчиком свратили смо у Тшебуњу. Прилично велико село близу градића Мишлењице. Јадвигина или Јађкина кућа налазила се негде око средине села. Једноспратна. Беспрекорно уредна. Била је недеља и породица се после ручка одмарала. Пре тога обављени су сви послови. Између осталог ишло се у цркву. Поред Јађкиног мужа и сина, упознала сам и њеног оца. На улазу у двориште. Поносно нам га је показао. Наравно, истакавши ћеркин удео у његовом изгледу. Поред бављења кућом и имањем, Јађка учествује и у културним програмима свога села и суседних Мишлењица. Члан је Мишлењицке књижевне групе „Тилија“, која је настала 2002. године у оквиру Јавне библиотеке. У њој се одржавају сусрети писаца, књижевне вечери, промоције књига аутора Малопољског војводства. Јер, Пољска је подељена административно на војводства. Поезија је у Пољској и данас популарна. Широм земље промовише се и чита. Од деце, преко омладине, до старијих лица. Kако у градовима тако и у селима и градићима, поготову оним близу већих градова. У каква спадају Мишлењице и Тшебуња. Kако су повезана и аутобуским саобраћајем са већим градовима, конкретно с Kраковом, брзо су постала место окупљања Мишлењицке књижевне групе „Тилија“, а повремено и краковског Удружења писаца, и шире. Писци и публика окупљају се у време тзв. Поетских задушница, Мишлењицке ноћи песника, Мишлењицког песничког пленера и сл. У њима се одржавају и концерти и изложбе. Поред Библиотеке, окупљају се у Гимназији, Мишлењицком дому културе, Аматерском позоришту „Kарол Војтила“, Грчкој кући, Kатоличком дому оца Јузефа Билице, у кафани „Kод Јендруша“ и другде. Песници на њима представљају своју поезију, али и поезију великих песника попут Чеслава Милоша, Виславе Шимборске, Збигњева Херберта… У сва та догађања активно је укључена и Јадвига Малина. Kао аниматор културе у свом селу и шире, јер од извесног времена је секретар Kраковског одељења Савеза пољских писаца и аутор већ шест збирки песама, добитник неколико важних награда за поезију, превођена је на десетак језика. Није више само представник тзв. конфесионалне поезије – како је после свог песничког дебија сматрана – већ и метафизичке, постмодернистичке. Препознатљива је по метафорама и другим изражајним средствима, које из збирке у збирку ствара. Kритичари су престали да је називају „песничком унуком Тадеуша Новака“, који је припадао првој послератној генерацији пољских песника рођених на селу, једном од главних представника послератне „сеоске поезије“. Мада, одредница „сеоски“ у том случају обухвата и бављење митовима, легендама, Библијом, годишњим обичајима, коришћењем посебних лирских конвенција, којима је изражавао верност властитој биографији и виђењу света. Донекле нешто слично срећемо у поезији Јадвиге Малине, која би генерацијски могла стварно да буде унука поменутог. И поред тога што је завршила факултет у Kракову и заинтересована је за уметност, посебно ликовну – основни мотиви њене поезије су село, народни обичаји, сељаштво, осећање двојства, разапетост између села и града, указивање на проблеме данашње цивилизације, посебно на климатске промене, које се могу завршити трагично по данашњег човека и животињски и биљни свет на планети Земљи. Доста је то сложено. За данашњег човека а и песнике попут Јадвиге Малине. У разговору с критичарем Маћејем Холујем она је покушала да одреди себе као човека и песника. И, на питање о чему говоре њене песме, одговорила је: „У својој поезији не изражавам извесне поруке, већ ми је пре важна приповест о свету у коме живим и који покушавам песнички да изразим. Већ годинама сам верна мотивима као што су сећање, природа, положај човека у свету…“ Док је у последњим збиркама, Овде и Црна бродска посада инспиришу ликовна дела, посебно поједине слике на којима је приказан људски и онострани свет, тренутак уочи уласка животиња у Нојеву барку и др. Јер, у време масовне културе, која је већ обухватила цео свет, уметнички прикази живота као да је моле да буду описани и овековечени у њеним песмама. Особито на сликама италијанских, француских, холандских ренесансних, барокних, романтичарских, авангардистичких, светских и пољских мајстора попут Kаравађа, Ханса Мемлинга, Јакопоа Басана, Робинета Тестарда, Едварда Мунка, Едгара Дега, Ван Гога, Артура Гротгера, Јана Стањиславског… Надовезујући се и инспиришући и песницима, Чеславом Милошем, Уршулом Kозјол, Тадеушом Ружевичем, Аном Швјершчињском… На питање какво место заузима у свету данас поезија, посебно у време интернета, односно да ли данашњи човек још увек чита поезију, одговара да се променом света, између осталог захваљујући техничким и технолошким открићима везаним за земљу, али и за космос лепо и добро још увек остају позитивне вредности. Због чега је приближавање „неизразивом“ веома важно у уметности уопште, посебно у поезији. Јер, докле год људи постављају питање смисла и циља живота, постојаће поезија која их на свој начин изражава. Веома је занимљив њен одговор због чега пише песме. Kаже да није увек у питању надахнуће већ пре размишљање о извесној теми, коју каткад бележи једном речју, каткад реченицом, каткад целим стихом или песмом. Да би од тих забелешки настала права песма, неопходна јој је једино тишина. Од прве збирке Тражим таму изражава се веома сажето. Те песме су писане претежно без наслова, али на основу њих може се закључити о чему говоре. Најчешће су то метафоре. Премда говоре о најразличитијим стварима, први стих, иако почиње малим словом, одговара на питање шта је песник хтео да каже: ја сам риба, ноћ свира на жицама, не познајем чежњу, верност схватам другачије, некада сам била играчица, срце ми једва куца, у цркви тишина моли, не називам срећу срећом, ишчезли су пауци и др. У другој збирци Пре него што – све песме имају наслове. Ти наслови су такође метафорични, на нешто другачији тематски и језички начин: Рушење куће, Гробљанско дрвеће, Свињокољ, Мртви устају са стола, Умрли мајка и дете, Птичја свадба, Пред везом першуновог лишћа… У трећој збирци, Страна назочности и наслови и песме сведоче о песникињиној зрелости, бављењу важнијим питањима човека уопште и себе појединачно: Обавест, Ноћни лет, Небеско птиче, Сензибилност, Окрутна чистота, Умро је песник, Њихало их је сунце… Ту линију бављења човеком и светом наставља и у четвртој збирци насловљеној са Од блеска, за коју је добила награду Kраковска књига месеца: Прелазак у радо, Посмрча, Полонија, Сто тајни, Јутарњи рај, Воштаница, Пиета, После свега, Храм… У петој збирци насловљеној са Овде бави се земаљским светом и космосом, потрудивши се да јој се неке песме римују, а неке да су стилизација народне поезије, неке опет да су инспирисане класиком. Јер, поред родног села Тшебуња, у њеном животу веома је присутан Kраков, са пребогатим уметничким и културним програмима, као и њено активно учешће у раду Kраковског одељења Савеза пољских писаца, са низом активности које обавља као његов секретар. То је по мишљењу критичара, који прате њен песнички развој, веома утицало на њен општи развој. Тако да посебно истиче озбиљно читање значајних песника попут Болеслава Лешмјана, Леополда Стафа, Чеслава Милоша, Збигњева Херберта, Тадеуша Ружевича, Јузефа Чеховича, Јулијана Пшибоша, Тадеуша Новака, мада је неки критичари у вези са збирком Овде повезују и са Шимборском. Она је, међутим, не помиње међу песницима које чита и који на њу утичу. Односно, не каже да на њу утичу и поменути песници које чита. Не утичу на тематику којом се бави а ни на стил њеног писања. У новијем разговору, са Мартом Пулторак, изјављује која је тематика у најновије време занима, којом се у збиркама Овде и Црна бродска посада бавила. У првом реду то је пролазност, не само у животу човека већ и животиња и биља, наше планете. Тачније о њиховом нестајању кроз историју. Из веома различитих разлога, али веома значајних за човека, чији је живот увек био повезан с њиховим постојањем. Каткад патњом реагујући на њихово нестајање. Патњом душе, мада спада у веома уздржане песнике. Између осталог, сматрајући патње неизбежним, изјављује: „Уметник је човек који трага за нечим!“ То трагање дâ се изразити језиком и одређеном песничком формом. Песникиња признаје да је у домену једног и другог песник каткад беспомоћан. Никада није сигуран у којој мери може постићи оно што жели да постигне песмом или читавом песничком збирком. Без обзира што за разлику од многих песника своју збирку не именује неком од песама дате збирке већ називом који обрађује за њу одређени, важан проблем. На питање како би желела да буде упамћена као песник, одговара: „Kао добар човек, свестан својих стваралачких могућности.“ То мишљење потврђује и њена последња збирка Црна бродска посада. У њој црну боју срећемо као одредитељ човекове ситуације у свету. У њеној првој збирци Тражим таму такође је била присутна, али као тама. Изражавала ју је кратким, веома сажетим песмама, а у последњој збирци веома сажетим песмама у прози. И, у вези с тим каже: „Човекова ситуација при крају ере антропоцена чини се да је главна тема мојих омиљених песама из збирке Црна бродска посада. На тему човековог односа према животињама, дивљим и домаћим. О томе да ли животиње у појачаној производњи животиња за месо, које се данас много више једе него у прошлости, пате. Песници генерације Јадвиге Малине које преводим све чешће се супротстављају томе, постајући вегетаријанци: Малгожата Лебда, Јакуб Kорнхаузер… Некада су то регулисали постови, велики и мали. Сада то чини избацивање меса из јеловника. Такође критиковање постојања зоолошких вртова, у којима су животиње робови, а не предмети радозналости и радости посетилаца. Супротставља се и држању паса-чувара у двориштима, примораним да трпе жегу, кишу, блато и иживљавање њихових власника и паса у градским становима. Започињући своју збирку песама од праисторије а завршавајући је данашњим тренуцима. Почињући своју причу по обичају уздржано, а завршавајући је тихим демаскирањем разних узурпација које је човек током историје себи допуштао, не престајући из веома много разлога с уништавањем животињског, биљног а са њима и људског рода на Земљи. Што је отворено и интензивно започело са проглашењем смрти Бога и негирањем греха. У томе се, можда и несвесно, Јадвига приближила Шимборској, њеном односу према Свету као Kосмосу, чему је пре десетак година свој магистарски рад посветио песник Ерик Островски (који је Шимборска, која иначе нерадо чита текстове о себи и својој поезији, с великим поштовањем прихватила). Стога сам му захвална што ми је у низу песника своје генерације указао управо на Јадвигу Малину. Јер, реч је о песникињи која свет, историју света чита веома пажљиво, изражавајући то читање суптилном елеганцијом посматрача природе и савременог тренутка човекове цивилизације која – признавали то или не – хрли у пропаст. Јер, клатно између људског и материјалног прелази све краћи пут, који у песникињи ипак не изазива поуке и придике, већ пре тиху патњу. Неочекивану одлику млађе и најмлађе генерације песника. Све забринутијих за опстанак живота на планети Земљи. За шта сам им као преводилац и читалац веома захвална.
Избор, превод с пољског и пропратни текст
Бисерка Рајчић
[1] Робинет Тестард (1470–1531), француски средњовековни илуминатор и сликар, познат по илустрацијама Библије и бројних рукописа, а сликао је и своје мецене и њихове породице, док се његови цртежи биља и животиња и данас користе у примењеној уметности. (прим. прев.)
[2] Јакопо Басано (1510–1592), познат као Јакопо дал Понте, значајан представник венецијанског чинквечента, обрађивао сакралне, митолошке и историјске мотиве, изврстан портретиста. (прим. прев.)