Урош Ђурковић
ГАЗИРАНЕ ЈЕГУЉЕ И ИМПЕРИЈАЛИЗАМ МЕЛОПЕЈЕ
Бојан Марковић: Тауматроп
Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, 2022.
Та, уме троп? Т(р)аума топ! Taуматологија.
Незајажљиве лексичке бујице Бојана Марковића силовито се разрачунавају са удобностима које доносе срачунатости. Такав подухват, јасно је, није и не мора да буде пријатан, али врлином изазова изнова буди и обогаћује, доносећи специфичну читалачку насладу. Супротстављајући се игри на сигурно, Тауматроп, у складу са самим својим насловом, упризорује просторе перманентних међустања. Истина текста је у прелазу, у негирању бинарности, јер, да би се дошло до слике, потребно је покретом упарити обе стране тауматропа као претече анимације у виду једноставне играчке. Сам овај однос одлично илуструје оно што би се могло назвати лукавством поетске слике – комбиновање различитих, често сасвим неспојивих утисака, доноси неко ново, нерашчлањиво својство, које, кроз речи, бежи речима. Штавише, поетску слику није ни потребно конкретизовати да би се њена снага осетила, она се чак, премда га не негира сасвим, опире ономе што је доживљајно-сазнајно и искуствено.[1] Збир је, још једном, више од скупа делова. Због тога би једна од најприкладнијих стратегија сусрета са текстом била удруживање два вида погледа: пажљивог читања изблиза и успостављања дистанце која би филтрирала гајене неодређености.
Ипак, да не буде забуне, Тауматроп није књига стихијских стихова, препуштених самима себи, или платформа за неоавангардне егзибиције – већ сабиралиште бриљантно кроћених поетских ексцеса, који се надовезују на велику традицију надреалистичког писања. Иако одбија срачунатости, Марковић нипошто не напушта промишљеност потребну за успостављање идеје о песничкој целини. Управо је то место могући интерпретативни камен спотицања јер захтева од читаоца посебно уосећавање, посвећеност и вољу да херменеутика не буде обустављена. У прилог томе сведоче и различити жанровски маркери расејани по делу: од драмског пописа ликова који укључује наратора, хор и антихор (5), колажирања садржаја са интернета (33, 37), (псеудо)есеја (42), све до називања дела поемом (49). Сви наведени трагови могу се, дакле, разумети као један од могућих интерпретативних оквира, који обликују сусрет са текстом.
Међутим, упориште Тауматропа измиче свакој истакнутој ознаци, постајући жанр за себе – чудновати поетски организам који хода на ивици одрживости, али успева да премости самонаметнуте препреке. Тај организам је, вреди истаћи, дубоко аутоироничан и наглашено корпорални склоп, који обухвата како телесну метафорику, тако и поигравање са медицинским терминима. Тела Тауматропа су бучна, пулсирајућа, кроз ласо масе испитују домете материје и драму текстуре. Посреди није гозба чула, већ навала надражаја, уз сталне преображаје и епитете који успевају да изненађују: игре слузи, млека, икре, пихтија, затим, цркве црва (43), помокрених лишаја (16), дискретног секрета (8), сухомеснатих понављања (23) и ентитета који су „тешка сидра / у врлуду међуножја” (31).
Скандали тела и голицави ризици претераности Марковићеве збирке у српској поезији припадају линији која се може пратити још од Откровења Растка Петровића, све до Јеретичког датива или Прскалице Бојана Савића Остојића. О траговима ових веза може се још много говорити, али не треба запоставити и друга могућа повезивања јер, колико год се чинио уникатним, Тауматроп нипошто није самоникли подухват. Комуникација са нонсенсном поезијом се ту издваја и то посебно у односу на значај који има у књижевности за децу. Изузетно је занимљиво да Марковић књижевне праксе које постоје у песништву за децу користи у једном изражено измењеном тону, али и даље разматрајући теме које се тичу детињства као „чудесног апартмана“ (8). Иако треба бити врло опрезан у терминолошком разликовању између категорија инфантилног, детињастог и детињег, Тауматроп ишчашено пригрљује сва три појма, што је присутно како, на пример, у пародији пасторално-идиличног хронотопа као простора среће и сигурности, кроз поигравање са обележеном лексиком[2], све до декларативно интонираних целина, које могу имати и аутопоетички значај[3]. Имајући то у виду, а посебно у односу на димензију телесности дела, читаоци наклоњени психоанализи могли би препознати и пратити импулсе Фројдове теорије психосексуалног развоја у Марковићевим стиховима.
Мени би пак биле ближе неке скорије везе, попут песничке књиге Телеидоскоп Андријане Кос Лајтман и поетске прозе Од Владимира Вукомановића Растегорца – две књиге које су неочекивани рођаци Тауматропа. Прва, већ у наслову упућује на другу, сродну, али софистициранију играчку, која ваљано илуструје расточени, хипертекстуални израз књиге, у коме, као и код Марковића, влада полифонија лирских субјеката – док друга показује како се кроз наносе луцидног, али разбокореног и игривог језика могу замаскирати неке иритирајуће, а често, нажалост, пресудне околности свакодневице. Утисак је да у Тауматропу чучи и једно такво читање, примамљиво, али недостижно, јер је у њему једини повлашћени читалац сам аутор – остали не могу имати приступ тој личној, шифрованој иконографији. Међутим, могуће је, али можда не у целости, иза праскавог језика, назрети једну суморну причу о породици, (сексуалним) фрустрацијама и учмалости – о нарцисистичком, токсичном друштву које се натапа у сензационалистичкој какофонији.
Ипак, друштвена какофонија нипошто није истоветна са звуком дела. У заправо неизбежном случају мимоилажења са значењем, ваља пратити узбудљиву, бунтовну мелодију Тауматропа. Управо у вербалној музици живи прави еротизам текста, а не у значењу које може да носи. Ако прихватимо гледиште да су „звуци империје“ (22), онда је песник, чак и кад рашрафљује поетско ткиво (а можда тад и највише!), на челу империје која му стално измиче.
Не може се рећи да ли би Езра Паунд радо узео Тауматроп у руке. Али није згорег имати га на уму током читања, посебно у односу на чувену тријаду: мелопеја, фанопеја, логопеја. Или – поједностављено речено: хоризонт звука, (песничке) слике и плеса значења. Сагласје та три елемента показује поезију која је догађај-у-језику, а не орнаментално и/или исповедно самозаљубљено штиво.
Тауматроп има, кроз тешку поетску артиљерију и таласе упечатљивих слика, снагу да поларизује и да одбија. То би, верујем, био и његов најбољи живот: сусрет и са неблагонаклоним читаоцима који би накострешеном збуњеношћу саучествовали у провокативном свету књиге. Зато бих волео да верујем да доба Тауматропа тек долази и у том светлу радујем се могућностима шумова у рецепцији, готово исто као задовољству у препознавањима. Јер кључ је, био и остао, удомљен у прелазу.
[1] Примера има много, али навешћу само један: „У устима остаје млак срк газиране јегуље љубавне посете” (29). Реконфигурација значења показује како поетска слика дише, како се формира и премда је „газирана јегуља“ не само ван искуственог, већ и ван сфере остварљивог, њена сугестивност је изванредна.
[2] О томе би се могао написати један врло подстицајан рад – распон језичких регистара које Марковић користи је несвакидашње разнородан: од неологизама који ломе језик (попут речи „утроугловљен“, 27), низа алитерација („еректичне еклектичне шуме”, 26), преко запаљивих хомоформа („Усташе усташе наше усташе”, 14), жаргонизама, архаизама и речи ономатопејског порекла, или појмова везаних за дигитални свет или техносферу, иновативно повезаних са мотивима из природе („кроповано пруће“, 41; „латекс-њиве”, 20; „пикселизовани делфинчићи”, 40).
[3] „Наше дете књиге не чита – то је привилегија буржоазије која прелеће странице штива остајући испражњеног памћења. Наше дете неизоставно књиге преписује. Ништа истински није прочитано ако није преписано.” (45)