Марија Јока
МОРФОЛОГИЈА ЛИКА ЛОЛЕ МОНТЕЗ У РОМАНУ КАП ШПАНСКЕ КРВИ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ
Роман Кап шпанске крви, мање је познато остварење једног од највећих имена српске књижевности XX века, Милоша Црњанског, објављено 1970. године, недавно по пишчевом повратку у Београд након многих година изгнанства. Само дело дефинише се као тежак, туђinski roman. Crnjanski je smatrao да је то једно од његових најуспелијих остварења, али критика је често потцењивала његову вредност, те се не може наћи у сабраним делима писца. Ако приступимо анализи романа Кап шпанске крви, видећемо да је у питању темељна студија метафизике секса и дуалности женског и мушког приницпа, као и преплитање романтичарских мотива са постмодерним стилом приповедања – не само занимљива и драматична акција, како гласе поједине критике.
Такође, важан податак је да Црњански за главне ликове употребљава праве историјске личности. Елиза Росана Монтез, позната као Лола Монтез, била је ирска плесачица која је живела у XIX веку, упамћена као љубавница краља Лудвиga I, proterana iz Bavarske naкон што је искористила своју моћ да покрене одређене либералне реформе. Остатак живота провела је у Француској, Сједињеним Америчким Државама и Швајцарској, а након можданог удара, умире у својој четрдесетој години. Лудвиг I, који се такође јавља у роману, био је краљ Баварске у првој половини XIX века: ратовао је на страни Наполеона против Аустрије и био је познат по својој склоности ка уметности.
Један од првих поступака приказивања жене као чулне и страствене фигуре налазимо код Светолика Ранковића у Сеоској учитељици, која је уједно и носилац боваризма[1]; затим, код Борисава Станковића у роману Нечиста крв, где се жена први пут приказује изван патријархалних оквира, али на крају романа видимо да из њих ипак није успела побећи. Црњански чини корак напред: жену у потпуности одваја од породице и деце, и не само то – представља је као луталицу и жену лаког морала. Новица Петковић у студији Два српска романа говори о прикладности наслова романа Нечиста крв и Кап шпанске крви. Док за Станковићев сматра да није најсрећније изабран, за роман Црњанског тврди да представља пример романа са добро изабраним насловом.[2] Синтагма кап шпанске крви појављиваће се у роману у бројним околностима и односиће се увек на љубав за којом Лола Монтез кроз читаво дело трага. Да је кап шпанске крви заправо љубав коју жели да поклони оном достојном ње, сазнајемо у тренутку када посматра Делинџера који је чека под прозором, те се она пита да ли је он тај који треба да добије кап шпанске крви са њених усана, коју до тада никоме није дала. Дакле, видимо да није у питању телесно подавање, јер ову кап још нико није примио, чува је као драгоценост и управо та кап спасла би је оне празнине и поражености коју је на крају романа доживела.
Главна јунакиња романа, Лола Монтез, наизглед одудара од карактеристичних ликова које упознајемо у опусу Црњанског, што важи и за сам садржај романа. Међутим, и овде наилазимо на основне мотиве који прожимају читаво пишчево сваралаштво. Лик Лоле Монтез пажљиво је саткан од различитих детаља, почевши од њене спољашности, временских прилика и годишњих циклуса који је прате, њеног окружења, боја које и овде имају важно симболичко место… Наиме, читав приповедни текст подређен је ближем одређењу овог необичног бића које нам је дато, кренувши од првог сусрета:
„Видело се само како унутра лепрша све брже њена велика, црна лепеза на грудима, као неки гавран кад хоће да полети са снега. У запари затворених кола, била је врло лепа. Скоро неприродно лепа. Бледилом свог лица, дивних, чистих црта енглеског дечака. Дивном, малом ружом својих уста, иза шпанског вела. Црним гроздовима своје косе, толико црне косе да се у први мах, чинила плавог сјаја, као крила врана. Најлепше, међутим, на њој, сем њених разголићених груди, биле су њене очи, о којима се свуда причало где је стигла. Очи у боји бледих љубичица.“[3]
Из овог одломка сазнајемо о Лоли много више од успутног описа њене спољашности. Увођење гаврана као фигуре поређења са лепезом која јој лепрша на грудима, ствара мрачну атмосферу и већ наговештава несрећу која са њом долази – као и у романтизму, пре свега код песника Едгара Алан Поа, где је гавран гласник смрти у истоименој песми. Следеће што запажамо јесте њена лепота – али не било каква; она је неприродна, као да не потиче из овога света, оноземаљска. Истицање контраста између белине њене коже и црнине одеће и косе, нарочито касније, биће вид симболизовања супротности живота и виталности с једне, и смрти са друге стране, као и њене способности оживљавања и усмрћивања мушкараца који јој се нађу на путу. Видимо да спољна обележја Лоле Монтез, као и симболи који томе доприносе, припадају романтичарском и нео-романтичарском појму femme fatal, који почива на сукобу ероса и танатоса.
О Лолином односу према мушкарцима и љубави уопште најбоље сазнајемо из писама упућеним њеним љубавницима, али и из коментара свезнајућег приповедача, који нам пружа описе њеног израза лица и понашања. „Нисмо се показали достојни наше љубави, предали смо се на милост и немилост чула… Бог је био против наше љубави.“[4] Приповедач одмах затим указује на ружан осмех на њеним уснама, који је јасно говорио да јој ни мало није стало. У њеном лику можемо видети пример сексуалног вампиризма који се храни болом, жудњом и, у крајњем случају, смрћу љубавника. „Волеће ме јер сам била свирепа. У његовој успомени не само моје беле груди, него и моја неприступачност биће знаци савршенства, и скоро божанства.“[5] Мисао о љубави коју осећа према себи доноси јој задовољство, али задовољство које не почива на темељу љубави; оно јој је потребно да би одржала живом одређену представу о себи. Она готово не постоји без својих жртава, мушкарци су јој потребни као доказ лепоте и моћи, контроле коју има над тим нејаким створењима. На себе преузима улогу божанства, али на такав начин да буде предмет обожавања и самообожавања. Она, дакле, непрестано храни и одржава привид сопства, па тако жртвујући друге, спасава себе.
Овде примећујемо разлику између femme fatale и Дон Жуана, који у својим љубавним путовањима тежи женском идеалу и тражи савршенство у жени, те је због сталних разочарања тај процес трајан; femme fatale, међутим, трага за божанском сликом идеала у самој себи, док су остали само средства којима се та слика реализује. Управо зато, код Лоле Монтез видимо велику потребу за самоћом, тежњу за одсуством брачног партнера, али чак и љубавника – након што задовољи потребу нагона: „Не могу никога да трпим, ни у постељи, крај себе, кад дише.“[6]
Сву њену раскалашност и лепоту приказује сцена на позорници, где Лола својом игром одузима дах присутнима. Игра је позната као један од честих елемената фасцинације femme fatale, што је и овде случај: „С неком лудачком, смртносном лакоћом, у скоку, стизала је до ивице рампе… уздижући полако, дуж једне ноге, све више, црну, свилену сукњу над камене чланке, лепоту дивних снажних колена.“[7] Поново се преплићу живот и смрт, а опис њених ногу одговара изгледу античких статуа забележених у покрету. Одмах затим пореди њен стас са стасом Венере, и више пута скреће пажњу на дечачке црте њеног лица, што не представља само симболичан трансфер полних ознака, већ и виталност и издржљивост њеног лица, које је упркос бројним авантурама и даље свеже и младолико.
Две фигуре које се везују уз лик Лоле Монтез јесу архетипске фигуре коња и пса. Црњански се служи моделом описа грчких богиња, где свака од њих има одређени атрибут, те се фигуре коња и пса могу управо тако и посматрати.[8] Мотив коња вековима има своје место у књижевности и може се тумачити на различите начине, као симбол снаге, необузданости, страсти[9], посвећености. Присуство кобиле већ у првој сцени романа приказује значај ове фигуре који ће имати вишеструка значења током романа. Нарочито је значајно храмање једне од кобила, како се деформитет те врсте може сматрати једним од показатеља демонизма у књижевности. Ако томе додамо црну боју која доминира – кочија, коњи, огртач кочијаша, а која је симбол ноћи, мрачног и тамног – истог тренутка јавља се слутња о несрећи која са тим кочијама стиже. Мотив коња се у каснијем делу романа може посматрати као симбол бекства од људи који су је замарали, али и од себе саме. Бекство из града у природу као уточиште, познато је још из романтизма, а такође одговара и појму суматраизма, где природа пружа мир и спокој оном ко је посматра. Такође, коњи вуку кочије Лоле Монтез у приликама када се налази са својим љубавницима.[10] Један од најважнијих момената у роману представља њен одлазак из Минхена, када је, огорчену и несрећну, одвозе коњи – који су је у тој истој кочији и довели у град.
Овде се јавља још једно од обележја Црњансковог стила – циклична композиција. У роману Сеобе, Вук Исакович на почетку романа одлази, а на крају се враћа – док Лола на почетку долази, али на крају одлази. Она својим неуспешним боравком симболизује пад и пораз, а захваљујући готово идентичном садржају њених писама (прво упућено принцу Ројсу, друго краљу Лудвигу), видимо да се она врти у круг трагајући за љубављу; одласком из Минхена, она тај круг затвара. Још једну сличност у роману Кап шпанске крви са Сеобама запажамо у љубавном троуглу између Хајнриха Ројса, Лоле Монтез и Хиршберга (Аранђела, Дафине и Вука Исаковича). Хиршберг издаје Ројсово пријатељство и заљубљује се у жену која му је поверена на чување, док Аранђел преотима жену своме брату, Вуку Исаковичу. Заједничко за оба женска лика, поред страствености и чулности, јесте да упркос свему не проналазе срећу, већ све дубље тону у понор.
Мотив пса такође добија своје место одмах на почетку романа: „Лежала је немоћна, пресвисла од запаре, крај своје црне доге, што је ужареним очима била дигла главу и оштре мале уши, клонувши одмах затим опет до њених ногу.“[11] Ужарене очи пса смештају га у везу са Кербером, чуваром подземног света, који је својим застрашујућим погледом задржавао свакога ко ступи у свет мртвих, док мале, оштре уши асоцирају на уши ђавола. Нарочито је значајан Лолин однос према псу, када га изједначава са човеком: „Зар ти знаш шта вреди љубав? Прибијеш се уз мене и дрхтиш док те милујем, али доста је да ожедниш па да ме оставиш, као да ме и нема.“[12] Дрхтање пса током миловања еквивалентно је дрхтању љубавника који након задовољења одлази и окреће јој леђа када се укаже прва прилика. Међутим, такав став према псу заузима и Хиршберг, један од Лолиних љубавника, који, у налету болесне љубоморе убија пса, као да тиме уклања ривала, препреку која стоји на путу до њене љубави. Он се и сам пореди са псом, негодујући због тога што је непрестано чека пред вратима хотела као куче.
Слици пакленог Лолиног доласка у Минхен, у црним путничким колима, који прате несносне врућине, доприноси, поред пејзажа и собарица Маријет – која се од жеге брани црвеним сунцобраном и притом плачући. Црвена боја је сибол страсти, крви, принцип живота, те се може посматрати као заштита живота од пакла у који неминовно улази заједно са Лолом Монтез, против своје воље.
О демонској природи Лоле Монтез говори и она сама: „Ја сам изасланик Сотоне, који је, где год био споменут, у свим верама, творац охолости, самоће и леденог сјаја душе, која сјаји лепше од звезде северњаче над полом.“[13] Већ на почетку романа, у разговору са свештеником, Лола доводи Бога у везу са Сатаном. У Богу види противника својој ванбрачној, забрањеној љубави, те одбацује свештениково мишљење да човек без породице може очекивати помоћ још само од Бога. Како би била изасланик Сатане, мора се одрећи овог другог. Познато је да савез са ђаволом не долази без последица. Лола жуди за љубављу, али јој је она ускраћена, заузврат добија само задовољење чула, док се незадовољене потребе душе изнова враћају све већим интензитетом. „Све је то била само маска под којом је крила своју страшну чулност, анималност и једноставност жене жедне љубави.“[14] Из тог разлога, њене авантуре током боравка у Баварској бивају све чешће, осваја све више мушкараца, даје им своје тело, али њен немир расте и себе све више одваја, па тако у њој живе две жене. Ту другу среће у одразу огледала и наслоњена на стакло прозора. Огледало је симбол двојакости, открива други свет, оно друго у односу на нас саме, предочава оно несвесно, рефлектује унутрашњост онога који се пред њим налази. Лола каже да се не боји никога, осим себе; има страх – управо према тој другој која у њој бивствује. „Кад наслоним, покаткад, чело на прозор и погледам напоље, из живота у који сам се склонила, у мрак и ноћ, чини ми се да видим ону другу која је исто што и ја, па ипак само жалост, празнина и слика стакла, што је и само прах. Те Лоле сам се згрозила, толико пута код прозора у својим собама, у Енглеској, Русији, Шпанији и Индији и знам да ћу се само ње згражавати кад стигнем ко зна још куд.“
Огледало се такође доводи у везу са магијским средством и са Луциферовим падом, па тако и огледање Лоле Монтез у огледалу, изједначене са ђаволом, представља њен пад. Страх од себе саме нагони је у бекство и разврат; али где год да се налазила, у тами своје собе увек ће угледати свој одраз и суочити се са оним осећајем празнине и пролазности који је прогони куд год да крене. Лик Лоле Монтез представља ознаку за пукотину читавог једног поретка културе, па је она тако лице између мушкарца и жене, између земаља, и између Бога и Сатане.
Главни циљ Лоле Монтез, до тада никада досегнут, био је освајање краља и његове наклоности, што би то била највећа потврда њене моћи и контроле: „Рашчешљаних бркова, над испупченим уснама и зечјим устима и зубима, са чуперком длака испод доње усне, он је и сам изгледао некако зверски чудан.. она се беше згрозила од неке израшћевине, велике као голубије јаје, на његовом челу.“[15]
Постављање остарелог краља, готово гротескног изгледа, поред оноземаљске лепоте и виталности Лоле Монтез, и истицање њене жеље за доминацијом и вођством над њим, представља још један вид борбе живота и смрти и намеће питање – колико далеко треба ићи због одржавања илузије о себи, што повлачи још једно питање – шта од ње остаје, уколико се та илузија распрсне? Желела је да постане краљево једино занимање, да га убеди у празнину свега осталог и тек тада, осећала је, таква љубав дала би јој срећу за којом је одувек чезнула.
Идеал вечности, коме и краљ тежи, видимо у његовој потреби за осликавањем жена, некада његових љубавница, али и Лолино јасно одбијање и негирање пролазности и заустављања времена тиме што није допуштала да њен портрет буде насликан. Желела је да увек жива, свежа и витална постоји у краљевим очима, односећи победу над свим тим непомичним и мртвим сликама на зиду. С тим у вези, можемо говорити о сукобу, по Ничеовој теорији, ликовног и неликовног божанства, Аполона и Диониса. Сукоб и преплитање ова два приницпа остварује се кроз читав роман. Лола Монтез, вреле шпанске крви, страствена, долази у хладни, рационални Минхен, па тако Шпанија постаје симбол дионизијског, а Немачка аполонског.
У Рођењу трагедије, Ниче наглашава да је развој уметности могућ једино уз истовремено постојање оба приницпа, па иако се Аполон и Дионис сматрају, како по пореклу, тако и по циљевима, огромним супротностима, они се узајамно подстичу, све дотле док се не удруже у једно уметничко дело.[16] Аполон је код Ничеа представљен као ликовни бог, као онај који оформљује, тумач снова, онај који је по пореклу видљив сјај, па тако влада и сјајним привидом света маште. Док је Аполон симбол начела индивидуализације, Дионис је, с друге стране, бог заједништва, неликовно божанство, бог лудила, песимизма, у њему се налази нешто варварско и титанско што има потребу да руши правила, оно субјективно се губи. Под деловањем дионизијског начела, певајући и играјући, човек се испољава као члан једне више заједнице. Аполон, као етичко божанство, познаје само један закон – поштовање граница; и читаво то постојање почива на основи патње и сазнања, а та основа открива му се кроз оно дионизијско. Тиме, титанско и варварско постају подједнако нужни, као и оно аполонско. Међутим, апсолутни сукоб код Ничеа не настаје између ова два приницпа, већ је то сукоб aполонско-дионизијског и Сократа (код Еурипида, који избацује хор из трагедије, не проговара ни Аполон ни Дионис – већ Сократ). Важно је нагласити да је за Ничеа трагедија највећа од свих уметности, а хор који је дионизијски, њено језгро – те се избацивањем централног и кључног елемента, губи њена вредност. Док је нагон обично стваралачка снага (а свест заузима критичку позицију), код Сократа нагон постаје критичар, а свест стваралац, чиме започиње декаденција у уметности.
Исто тако, Лола Монтез – која је чист одраз дионизијског начела, импулсивна, страствена, вођена нагонима, доласком у Немачку која је представљена као постојбина Аполона и аполонских тежњи за култивисањем, редом, потискивањем женског, хтонског и њиховим неусаглашавањем – започиње апсолутни сукоб о коме је малопре било речи, и следи низ фаталних и бруталних догађаја који доводе до губитака и пораза за обе стране.
Један од карактеристичних елемената Црњанскове прозе јесте поистовећивање годишњих циклуса са догађањима која прате радњу. Лолин долазак у Минхен обележава врео октобарски дан: „Жега која је била опалила брдовит крај, све до првих кућа варошице Дахау, када су кола стала, чинила се још несноснија. Непрекидно блато и барје дуж пута чинили су тај врући, јесењи дан несносним и дугим“[17], док је дан њеног одласка праћен хладном зимом: „Из окопнелог снега вода је цурила дуждрума и путовање се претвори у гацање по лапавици и блатишту, прскање копита, довикивање слугу, увек са модрим, хладним небом у даљини.“[18] Годишња доба у потпуности прате кретања Лоле Монтез, те топлоти која влада при њеном доласку одговара ватри коју је запалила у срцима њених љубавника, али и пометњи и нередима које уноси у Минхен својим присуством. С друге стране, када напушта град, поново се враћа она хладноћа, аполонска уређеност и мир.
Једини достојни противник Лоле Монтез међу свим мушким ликовима је кнез Валерштајн. Изузев њега, готово све фигуре овог романа испуњене су незадовољством и осећањем да њихова срећа припада неком другом и да се налази негде другде: краљ Лудвиг, који жуди за мирним животом у древној Атини; фон Делинџер, који је опседнут пожудом према главној јунакињи, те настоји побећи са њом; Хиршберг, који слути несрећу бурне авантуре, али није у стању да се ослободи; али највећи пример екстремног незадовољства – управо је Лола Монтез, чији је живот представљен у виду једне мучне турнеје, покушаја бекства од саме себе, од онога што незаустављиво долази, мрачног и коначног тренутка краја времена. Почетак пораза видимо по томе што тек у последњим данима свог боравка она схвата да је пропустила освајање оног који би јој донео можда то што други нису успели: „С ким све себе нисам тражила, а поред најбољег сам прошла.“[19] Суочавајући Лолу Монтез и кнеза Валершајна, Црњански поставља очи у очи две највеће супротности – страст и умност.[20] Сећајући се свог тријумфа над свештеником који је након њеног одласка изгубио моћ говора, посредно изражава своју жељу да загосподари и кнезом, нарочито провоцирана његовим хладним држањем према лепоти којој други нису одолели. Валерштајн, не само да је одбија, указујући на пролазну чар женске лепоте, већ бива онај који ће осигурати њен одлазак и тиме се показати као већа опасност од свих оних који су јој отворено претили током боравка у Минхену.
Читајући дела Милоша Црњанског, запажамо да он у сваки од својих ликова усађује потребу за трагањем неких бољих простора у којима би коначно пронашли светлост и срећу – као што, уосталом, и сам аутор трага за таквим просторима. Лола Монтез се у том смислу не разликује од осталих Црњанскових ликова: она трага за љубављу, а када је не пронађе, одлази на друго место и наставља потрагу. Упечатљива реченица из њених писама љубавницима гласи: „Бог је био против наше љубави.“[21] А заправо – она сама је ту љубав учинила немогућом, својим непрестаним лутањима и авантурама. Обузета ђавољом вољом, унижава љубав коју проналази у Лудвигу и Хајнриху, сводећи је на чула и пролазну страст, чиме је и освајала и будила љубав у својим жртвама. Дајући тело, одбија љубав. Кривица Бога може бити у томе што није спречио њено подавање под дејством ђавола и тиме пропустио прилику да је спаси и омогући јој срећу за којом безуспешно трага. Чињеница да се роман завршава Лолиним писмом и управо реченицом да је Бог био против њене љубави са Лудвигом, може значити победу ђавола; њена страсна, ирационална страна је превагнула, док ће се она друга, празна, појављивати у одразу огледала.
Однос Црњанског према жени, како у прози, тако и у поезији је комплексан. Он је опседнут лепотом жене и трагедијом мушкарца у коју га она мора одгурнути. Фигура жене која се јавља у његовим делима је страсна, чулна и наноси бол, баш као Лола Монтез. Стихови песме Успаванка у потпуности одговарају општем расположењу романа:
Понећеш свуд, пошла ма куд,
Само срце своје горко
…
Збаци своје одело,
У целој звезданој ноћи
Једина радост над болом
У телу твом је голом.
Све нам допушта туга.[22]
Мушки ликови, иако свесни несреће коју Лола доноси, не само да се не одричу задовољства које им она пружа, већ вољно све дубље падају под њену чаролију и бивају срећни – само да она пожели да им ту срећу дозволи. Управљајући њом, Ђаво врши контролу и над њима.
Поставља се питање – шта можемо закључити о пишчевом ставу из исхода овог романа? Вратићемо се још једном на сукоб аполононског и дионизијског. Лола Монтез, као представник Диониса, бива поражена и отерана. Међутим, аполонски Минхен такође не односи победу. Играчица за собом оставља унесрећеног краља, Хиршберга и многе друге који се неће оправити, или бар не лако, од њеног одласка. Пораз обе стране може се објаснити ратом, уместо миром, између ова два различита принципа, који само заједничким снагама могу остварити баланс – тако потребан за живот.
[1] Боваризам – термин је добио назив по Еми Бовари, јунакињи романа Госпођа Бовари, Гистава Флобера. Означава особу незадовољну својим животом, увек испуњену чежњом за нечим недостижним, расцеп између оног што јесте и оног што треба или жели да буде.
[2] Новица Поповић, „Два српска романа“, у Антологија српске књижевности (Београд, 2010).
[3] Милош Црњански, Кап шпанске крви (Београд: Књижевне новине, 1984), 9.
[4] Исто, 12.
[5] Исто, 14.
[6] Исто, 8.
[7] Исто, 19.
[8] Тамара Милутиновић, Фигура жене у роману Кап шанске крви Милоша Црњанског, мастер рад, ментор Часлав Николић, Филолошко-уметнички факултет Универзитета у Крагујевцу, 2012.
[9] У роману Госпођа Бовари, Гистава Флобера, мотив коња симболизовао је страст и љубавни занос главне јунакиње, Еме Бовари. Њени покрети при љубавном чину наликовали су покретима снажне, необуздане кобиле.
[10] Исту употребу мотива коња и кочија налазимо код Флобера, где кочија представља централно место састанака Еме и њених љубавника.
[11] Исто, 9.
[12] Исто, 11.
[13] Исто, 27.
[14] Исто, 72.
[15] Исто, 30.
[16] Фридрих Ниче, Рођење трагедије (Београд: Дерета, 2012).
[17] Исто, 7.
[18] Исто, 170.
[19] Исто, 142.
[20] Оба ова принципа француски песник Аполинер назива „жарком умношћу“. Он наглашава да страст и умност произилазе једна из друге, да се допуњују и чине јединство.
[21] Исто, 12, 171.
[22] „Успаванка“, Лирика Итаке.