Инам Качачи
НАГА У ВЕЗИРИЈИ[1]
Оног дана када сам одштампала електронску карту за лет до Багдада, Адам је рекао да је то глупа идеја од које нећу имати никакве користи већ само главобољу. Адам је мој син, ја сам га одгајила. Разборит француски инжењер који процењује ствари у милиметар. Ништа није наследио од оца, осим танких бркова. Бркова због којих сам пре четрдесет година заволела ексцентричног ирачког вајара.
Опазила сам га како стоји занет и проучава слику у Центру „Помпиду“. Разменили смо погледе. Разумели смо се кроз изразе лица и много климања главом. Обратила сам му се на савршеном француском који сам усавршила студирањем књижевности на Сорбони, а он ми је одговорио замуцкивањем. Почиње са једноставним речима а затим препушта очима да доврше мисао. Црне зенице и оштар поглед поседују наобичну моћ да најаве речи. Како је било могуће да ме не привуче, када је био потпуна супротност буржоаским обичајима и глупавим етикецијама на којима сам одгојена?
Завршио је студије уметности, узели смо се и одвео ме је у Багдад. Необичан град, пун енергије и узбуђења. Заволела сам сунце и палме, али се нисам привикла на прашину. Живели смо срећне и узбудљиве године. Добили смо Адама и мој супруг је остварио сан да предаје на Уметничкој академији. Али непотребни ратови су нас приморали да се вратимо у Француску. Живели смо у малој кући на југу коју сам наследила. Адам је одрастао, а и ми са њим. Мој муж, снажан попут челичног стуба, разболео се и постао попут изједеног комада гвожђа. Да ли се разболео због носталгије за домовином?
Сат времена пре него ће преминути, позвала нас је болничарка да се опростимо. Мршава приказа лежала је непокретно на кревету. Стајала сам са Адамом поред кревета. Трудили смо се да разазнамо речи које је покушавао да нам каже преко цевчица које су му излазиле из носа и између усана. Рекао је да жели да кремирамо његово тело и пепео распемо у алејама енглеског гробља у Везирији, недалеко од Уметничке академије. Док су се Адамове очи шириле од страха, ја сам осетила неку врсту олакшања јер кремација мање кошта од сахране. Али ниједно од нас није разумело зашто нас наш вољени на умору оптерећује овим бесмисленим захтевом. Каква Везирија и какве глупости?
Мој супруг, који је себе уништио цигаретама, преминуо је у болници „Помпиду“ у Паризу. Помпиду нас је саставио и Помпиду нас је раставио. И док се његова два дубока ока улазила у пећ крематоријума и претварала се у фини пепео, ирачке новине су пренеле вест о смрти великог вајара Салима Шазрија. Његови пријатељи су у новинским чланцима позивали да се организује „Национална сахрана уметнику који је преминуо у туђини и који је на узвишен начин прославио савремено ирачко вајарство на међународним изложбама“, док су његови ученици тражили да се тело уметника пренесе у Багдад. Тако су писали. Међутим, нико ме из амбасаде или министарства културе није контактирао. Сигурно су били заузети важнијим пословима. И тако, тог тужног јутра пепео свог супруга сам ставила у велику бакарну посуду направљену у базару Сафафир[2], коју је Адам донео приликом своје једине посете Ираку. Није путовао тамо да би упознао земљу предака, већ као испомоћ француској компанији која је намеравала да закључи уговор за грађевинске послове. Користили су углед његовог оца као мамац за склапање посла.
Понела сам посуду са собом у авион. Учврстила сам фластером поклопац, увила је у воштани папир и добро умотала у јастучницу. Јастучница је без проблема прошла на скенеру аеродрома „Шарл де Гол“. Међутим, компликакције су настале на аеродрому у Аману.
– Шта је ово?
– Посуда…
– Шта је у њој?
– Пепео мог супруга. Завештао је да се распе у његовој земљи. Службеница на транзиту се узбунила и пожурила да позове шефа. На срећу шеф је био уљудан. Пустио ме је да прођем са сумњивим пртљагом па сам се укрцала у такси за Багдад. Тамо су ме уметници дочекали добродошлицом. Међутим када сам извадила посуду из јастучнице и ставила је на елегантан сто министра културе, он је задрхтао и викнуо:
– Боже ме сачувај. Ми смо муслимани, а не Индуси. Спаљивање умрлог је забрањено. Носите ову ствар одавде, молим вас.
Дигла сам посуду и вратила је у јастучницу као да је нека сумњива ствар. Антракс или дрога. Министар се намрштио, неколико пута споменуо Бога, узео марамицу и обрисао сто. Био је згађен и саветовао ме да се вратим у своју земљу. Још ме је замолио да никог не обавештавам о овоме. Земља није сигурна, рекао је, свуда је анархија и неко ме може киднаповати јер сам странкиња, па чак и убити. Нисам знала шта да радим. Остала сам у великом хотелу три дана, док ми није досадило и четвртог дана сам изашла и узела такси до Везирије.
– Енглеско гробље, молим вас.
Возач није могао тамо да се заустави јер је амерички конвој прелазио пут, па ме је искрцао на углу улице испед Академије лепих уметности. Овде је Салим много година подучавао вајарству своје студенте. Рекох себи да ћу ући и прошетати около не би ли удахнула ваздух који је мој супруг удисао у овој старој згради. Међутим, испречио се чувар и затражио да ме претресе.
– Где си пошла?
– До декана.
– Да ли имаш заказано?
– Да.
– А, шта је ово?
– Посуда у којој је земља погодна за садњу нане. Болујем од астме и треба ми ова биљка за лечење.
Чувар се сумњичаво загледао у мене, али ми је руком дао знак да прођем. Придружила ми се студенткиња која је била иза мене и тако чула разговор са чуварем. Упитала ме је одакле сам, па када сам јој рекла на арапском којим говоре странци да сам из Француске, она се укочила, широм отворила очи и прошапутала:
– Ви сте супруга покојног прогфесора Салима Шазрија?
Од тог тренутка преокренула се моја посета Багдаду – добила је другачији ток, који ни у сну није било могуће замислити. Кварт Везирија је освежавајуће умирујући, за разлику од краја у коме се налазио мој хотел. Тамо сам пролазила поред угљенисаних стрвина, гледала сам пијане скитнице који су повраћали по мојим ципелама, наркомане који пружају руку да ми стргну торбу са рамена, слепце који ходају у колони попут воза, скупине инвалида који демонстрирају тражећи обештећење и децу прљавих ногу која су се чешала по глави и трчала за мном: „Ван долар, плиз… Хаџинице, ван долар!“
Успела сам да стигем до енглеског гробља. али нисам до краја испунила жељу свог супруга, расула сам само шачицу пепела код гробнице генерала Мода[3] одакле се пружао величанствен поглед. Лепо и мирно место, и поред удаљеног звука пушкарања. Уобичајена музика у ненормалној земљи. Дебеле мачке и пси луталице и мермерни надгробни споменици са траговима измета, и уз све то дрво мелије. По повратку у хотел почела сам да проучавам план који се изненада појавио у глави мале студенткиње вајарства Насиме, након њеног разговора са мном. Она је овде мој водич.
Скупила сам своје ствари, одјавила собу и изашла пред стару тојоту која ме је чекала испред хотела. У њој су била два мени непозната младића. Видела сам Насиму како ми кроз прозор показује на задње седиште. Као добро увежбани командоси размениле смо кратке поздраве и пожурисмо у Везирију. Мој супруг није овде рођен већ у сиромашном градићу кроз који протиче мала река. Испричао ми је да је био дете када су његови прсти први пут замесили глину на речној обали. Направио је фигуре које су имале пљоснате главе и шупље очи. Мајка га је истукла говорећи да су то кумири неверника. Добио је много пљуски, али није одустао. Када је напунио деветнаест година уписао се на Академију лепих уметности на студије вајарства. Избачен је на последњој години студија – јер је извајао председника са разроким очима. Љубоморни колега окривио га је да је намерно извајао председника нагрђених очију. Провео је три месеца у подруму, а затим је побегао на север. Шта се потом десило, добро знам јер сам била сведок.
У једној од забачених улица Везирије боравила сам у соби коју сам изнајмила у некој кући. Биле су то простране и раскошне куће пре него што ће их зуб времена оштетити. Окружене баштама, ниским оградама и малим барама које су иза себе оставиле зимске кише. Сетила сам се пролећа које је нагрнуло у град са првим белим цветовима лимуна и наранџи. Зову их ел-Кудах[4]. Њихов мирис јачи је од „Диор“ и „Шанел“ парфема. А када ноћу ел-Кудах заспи, буди се миомирис ноћног јасмина.
Мали плави и љубичасти цветови расту на дугој стабљици и не отватрају се док сунце не зађе – тада почињу да шире свој мирис који омамљује људе.
Тих дана посматрала сам заљубљене младиће и девојке како излазе из студентског дома. Шетају се околним улицама, држећи се за руке, а најхрабрији међу њима ломе уличне сијалице праћкама за птице. Тама се ширила, дозвољавајући да се украде по који пољубац иза дрвета еукалиптуса. Мрак је сада вазда на располагању. Нема струје јер је бомбардована трафо-станица, тако да заљубљени немају потребе да се крију.
Омирисала сам мирис ноћног јасмина и прошла поред места где сам некад долазила са Салимом, силазећи са гвозденог моста. Потражила сам ресторан „Гарденија“ који је имао раван зелени кров. Мој муж ме је уверавао да ту припремају „пиринач са бобом, најукуснији на целом свету“. Али нисам нашла ресторан, већ нову грађевину ружне фасаде украшене попут циганске младе. Испод моста до мене су допирале песме илегалних продаваца арака[5] сакривеног испод њихових абаја[6], с обзиром на то да је власт забранила барове са алкохолним пићем. Је ли ово твоја Везирија, мој Салиме?
Током целе недеље Насима је свакодневно долазила како би спровела делове плана. Доносила је у кућу влажну глину и слагала је у башти иза куће. Затим су једне ноћи дошла два младића, њена друга. Са собом су носили велике џакове, попут оних за брашно, с тим што бели прах у њима није био брашно, већ гипс. Посматрала сам их како га мешају са водом и нешто глине. С времена на време врата су се отварала и улазили су нови студенти и студенткиње, корачајући тихо како не би изазвали пажњу суседа. Када су завршили посао, затражили су да изнад мешавине сипам преостали пепео Салима Шазрија. Мешавину гипса са глином и пепелом није месила само Несимина рука, већ су и остали Салимови ученици наизменично завлачили дланове у суд, док су девојке певушиле пуштајући своје дуге плетенице да висе изнад посуде. Ознојени праменови лепили су се за њихова чела и руке које су биле у покрету. Неуобичајено време је изазивало дрхтавицу у мени. Док је Везирија спавала уз звуке удаљених рафала, руке девојака и младића, који нису прешли ни двадесету, облагале су браон гипсом Насминино тело, која је стајала нага у купатилу куће, као да је сумерска Венера која блиста на светлу свећа.
Те ведре зоре на почетку лета, када су се становници Везирије пробудили, статуа наге жене уздизала се изнад крова Академије лепих уметности. Тело у природној величини пркосило је фатвама[7] о прекривању жена, забрани скулптура и проклињању песме и музике. Скандал је јурнуо улицама кварта, лупајући на врата од куће до куће. Позвани су људи да изађу и погледају на кров академије. И децу је пробудила галама. Јефтине пластичне папуче газиле су по садницама ноћног јасмина по вртовима. Припадници саобраћајне полиције су журили, држећи рукама своје шлемове да не би одлетели. Студенти академије су дошли у стару зграду кличући док су посматрали скулптуру. Брадати мушкарци дубоко узнемирени, молили су Бога за опрост претећи уметницима ватром пакла. Студенткиње су уклониле велове са лица и радосно пљескале. Мајке су скинуле своје црне абаје и махале њима по ваздуху. Тужна, угушена Везирија пожелела је да продише и поврати своје прославе, књиге, боје и заљубљене по забаченим улицама.
Затим је стигла група до зуба наоружаних полицајаца чији су припадници хтели да се попну на кров… Међутим, студенти одсека вајарства препречили су врата степеништа клупама и столовима из учионица. Нападачима који су били у приземљу зграде преостало је само да покушају да ухвате скулптуру наге жене као што се хватају дивљи коњи. Хтели су да је конопцем повуку за врат, како би се преврнула и пала на лице.
Јурњава светине пробудила је заспалог пијанца који је подигао главу и протрљао очи:
– Да ли је то још један Садамов споменик?
– Не… Ово је дух Салима Шазрија који се враћа у Везирију.
ИНАМ КАЧАЧИ (Kaǧah-ǧī, Inʿām, 1952, Багдад) студирала новинарство на Багдадском универзитету, радила у многим ирачким новинама и на радију пре него што се преселила у Париз (1979), где је завршила докторат на Сорбони (Исламска цивилизација) и била ангажована као дописница из Париза за неколико арапских и британских новина и часописа.
Објавила је романе Извори срца (2005) – прича о младој ирачкој имигранткињи у Сједињеним Државама која се у родну земљу враћа као преводилац, заједно са америчком војском током Заливског рата); Америчка унука (2008) – најужи избор за арапски роман године, арапски букер, IPAF); Распршивање (Ташари, 2013) – о Ирачанима раштрканим широм света као последица секташтва у земљи), Крадљивац лаванде (2016); Изопченик (Ал–набиза, 2017) – прича која урања у модерну историју Ирака; Земље бунта (Билад ал–тах тах, 2022) – збирка кратких прича. Ауторка је и два дела креативне нефикције: Лорна, биографија британске новинарке Лорне Хејлс која је била удата за познатог ирачког сликара и вајара Џавада Салима и Речи Ирачанки: ирачка драма из пера жена.
Режирала је документарце: Јавно објављено (Багдад, 1975); Лена (Лос Анђелес, 2004) – десетоминутни филм о учешћу жена на првим изборима после Америчке инвазије; Назиха Ал Дулаими (2004) – филм о пионирки феминистичког покрета у Ираку, оснивачу Женске лиге и првој жени која је 1959. постала министарка у арапском свету и Махџуб (Каиро–Бејрут, 2016) – филм о коптском доктору, заговорнику мира, песнику и писцу за младе.
Живи и ствара у Паризу.
Прича Нага у Везирији (ʿāriya fī al–wezīriyya) преведена је из збирке кратких прича Земље бунта (Bilād al–ṭāẖ ṭaẖ), стр. 25–34, Каиро 2022, прво издање, Dār el–Miṣrī el–Lubnānī.
Избор, превод с арапског и белешка
Мирослав Б. Митровић
[1] Ал-Везирија: кварт у центру Багдада у коме се налази неколико познатих школа. (Све напомене су преводиочеве.)
[2] Ал-Сафафир: древни базар у Багдаду, основан током отоманског периода, специјализован за израду ручно рађених предмета од бакра за кућну или декоративну употребу
[3] Frederick Stanley Maude (1836-1917 AD), британски генерал, прославио се у борбама током отоманске окупације Ирака
[4] ел-Кудах: кресиво
[5] Арак: алкохолно пиће од грожђа и семенки аниса, широко распротрањено у земљама Блиског истока и Средње Азије.
[6] Абаја је арапски израз за дугу, широку горњу одећу, налик на хаљину која покрива цело тело осим главе, стопала и руку. Носе је и мушкарци и жене.
[7] Фатва: одлука или тумачење неког питања исламског права коју даје признати верски ауторитет (познат као муфтија)