Година LVIII · свеска 1-3 · 2024

 

ЈАНА АЛЕКСИЋ (Крагујевац, 1984) виши научни сарадник на Институту за књижевност и уметност у Београду. Поезију, критику и есејистику објављује у књижевној периодици и зборницима. Ауторка је монографија: Опседнута прича: поетика романа Горана Петровића (2013), Жудња за лепотом и савршенством: теургијска димензија књижевноуметничког стваралаштва (2014), Културна идеологија Милана Кашанина (2019), Књижевна мисао Милана Кашанина (2020), Метапоетичности: прилози проучавању песничке самосвести (2021), као и четири књиге песама: Топао камен (2014),Упијање (2017), Аријеланоним (2018) и На средини (2020).

 

МИРОСЛАВ АЛЕКСИЋ (1960, Врбас) дипломирао је на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Пише поезију, прозу и књижевну критику. Објавио је осам песничких књига. Поезија му је превођена на више језика а књиге изабраних песама објављене су му у Русији, Румунији и Словачкој. Заступљен је у тридесетак антологија и избора поезије у Србији и иностранству. Добитник је више књижевних награда, међу којима су: Змајева, Драинац, Вишњићева, Печат вароши сремскокарловачке, Алексије Везилић, Ленкин прстен и међународна  песничка награда Капија поезије у Решици (Румунија). Члан је Удружењa књижевника Србије, Друштва књижевника Војводине и Друштва новосадских књижевника. Био је учесник Оснивачке скупштине Удружења књижевника Републике Српске 1993. на Јахорини. Радио је и као секретар Фестивала југословенске поезије младих и управник Народне библиотеке „Данило Киш” у Врбасу. Био је програмски директор Међународног салона књига у Новом Саду. Уредник је трибине Савремени човек и савремени свету нашој најстаријој научној и културној институцији. Помоћник је  управника Библиотеке Матице српске.

 

ТИЈАНА АШИЋ (1973, Београд)  редовни је професор теоријских лингвистичких дисциплина и француског језика на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Аутор је више научних књига и преко 120 радова у међународним часописима из области семантике и прагматике, као и  неколико романа и многобројних приповедака и препева. Добитник је награда Нејлор прајз за најбољи рад из славистике на  Универзитету у Охају и  Шарл Баји за најбољи докторат Универзитета у Женеви. Живи са сином Душаном у Београду.

 

МИЛЕНА БЛАГОЈЕВИЋ (Београд), завршила је основне и мастер студије филозофије на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Објављивала је стручне текстове из филозофије у часопису за истраживања у друштвеним и хуманистичким наукама Хуманистика, приказе, есеје, рецензије, репортаже и путописе у часописима PULSE, Stella polare, Култ, Синхро, Сцена, Црњански, Годишњак (часопис Завичајног друштва Ариљаца и пријатеља Ариља), Илустрована политика (културни додатак дневног листа Политика) и преводе с француског, енглеског и руског језика у зборнику Шумадијске метафоре. Учествовала је на фестивалуARLEMM у Ариљу, где је имала прво јавно читање ауторске приче Мисирска свита, објављенe у часопису Домети. Живи у Београду.

 

ЛЕЛА ВУЈОШЕВИЋ (1966, Београд) дипломирала је социологију на Филозофском факултету у Београду. Учествовала је у бројним истраживачким пројектима и научним скуповима у земљи и иностранству. Аутор је монографије Женско лице историје Крагујевца (2016) и коаутор монографије Коло српских сестара  Месни одбор Крагујевац – 110 година родољубља (2014). Објавила је више десетина научних, стручних и публицистичких текстова из области социологије, феминизма, културне историографије и универзитетске проблематике. Живи у Крагујевцу и ради на Универзитету.

 

ЖЕЉКА ГАВРИЛОВИЋ (Лозница, 1949) студирала психологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а након завршених општих студија специјализовала медицинску психологију на Медицинском факултету у Београду. Аутор је романа Принчев пупак: роман фуга (2021), збирки кратке прозе Фотографије, снови (1994) и песама Парампарчад (2023). Објављује поезију и кратку прозу у листовима и књижевним часописима: Наш траг, Kвартал, Летопис Матице српске, Свеске, Траг, Буктиња, Kораци, Поља, Повеља, Савременик,  Развитак, Бдења и Вечерњим новостима. Заступљена је у  антологији Од Глишића до Белог Марковића и даље: антологија ваљевске приповетке у деветнаестом и двадесетом веку са студијом (прир. Остоја Продановић) (2017).

 

ЕЛИЗАБЕТА ГЕОРГИЕВ (1975, Димитровград) докторирала је на Филолошком факултету Универзитета у Београду. На српском и бугарском језику пише поезију, прозу за децу и одрасле и драмске текстове за децу. Аутор је преко седамдесет стручних радова и прилога у часописима и зборницима конференција. Професионално се бави превођењем. Поред бројних превода у књижевној и стручној периодици, превела је и следеће публикације: Витез. Ђаво. Смрт Алексиева Елена (2012), Између векова Христова Цонка (2013), Твърде силни океани Деян Богоевич (2013), Прича од 21 лева: савремена кратка бугарска прича (2014), Доживљаји риђег гусара, Туфа Георги Константинов (2018), Raptus Светослав Нанум (2019), Четвртак Здравка Евтимова (2020), Јан Бибијан и Јан Бибијан на Месецу (2021). Аутор је и уредник двојезичних (српско-бугарских) телевизијскох емисија за децу Клинци и хлапета и Попонајци. Уредник је часописа за децу и маде на српском и на бугарском језику Фарче. Добитник је више књижевних награда и признања. Дипломирани је библиотекар саветник у Народној библиотеци „Детко Петров” у Димитровграду.

 

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина) дипломирала је историју уметности (2008) са радом Симптоми на представама оболелих на фрескама у српском средњовековном сликарству. Завршила је мастер студије (2014) са темом Иконографија Христових чуда у Дечанима. Студент је докторских студија историје уметности Филозофског факултета у Београду. Научне радове објављује у Лесковачком зборнику, Саопштењима, Браничевском гласнику, као и у научним зборницима. Ауторка је више текстова каталога, изложби и стручних критика.

 

УРОШ ЂУРКОВИЋ (1995, Београд) основне (2018) и мастер студије (2019) српске књижевности завршио је на Филолошком факултету у Београду. Тренутно ради на докторској дисертацији о екокритичком читању књижевног дела Растка Петровића. Запослен је на Институту за српску културу у Лепосавићу као истраживач-сарадник. Пише и објављује књижевну критику, есејистику, научне и стручне радове. Учествовао на више конференција у земљи и иностранству.

 

ПАВЛЕ ЗЕЉИЋ (2000, Лозница) дипломирао је на смеру Српска књижевност и језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, кратку прозу, критику и есеје. Сарађује са бројним домаћим и страним књижевним часописима (Летопис Матице српске, Split Mind, Čovjek Časopis, Домети, Кораци, Траг…). Прву збирку поезије Икар и Месија објавио је у Прибоју (2019). Добитник је прве награде на конкурсу „Спасоје Пајо Благојевић” у Плужинама (2023). Бави се и превођењем са енглеског језика.

 

СТЕВАН ЈОВИЋЕВИЋ (1996, Краљевo) дипломирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. Тренутно је на истом факултету запослен као истраживач-приправник и похађа докторске студије. Сферу истраживачког интересовања везује за теорију књижевности и за књижевност XX века. Књижевну критику и есеје објављује у домаћој периодици.

 

МАРИЈА ЈОКА (1999, Ваљево) дипломирала је компаративну књижевност са теоријом књижевности. Мастер студије завршила је са темом Психолошки аспект романа ЗЛОЧИН И КАЗНА и ТЕРЕЗА РАКЕН: понашање јунака након извршеног злочина. Објављује текстове у домаћим часописима. 

 

ДАМИР ЈОЦИЋ (1973, Сврљиг), песник и прозни писац. Дипломирао је на Групи за српски језик и књижевност Филозофског факултета у Нишу. Објавио је романе Ветрови у причама (1997), Тескоба (2004), Година (2013), Дечак и друга прича (2024),   збирку приповедака  Лавиринт тишине (2001) и песама Опна (2019). Његове књиге су улазиле у изборе за угледне књижевне награде: Бранко Миљковић, Биљана Јовановић, Меша Селимовић, Нинова награда. Живи у свом родном крају.

 

АЛЕКСАНДРА ЖЕЖЕЉ КОЦИЋ (1977, Београд) завршила је основне, мастер и докторске студије на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Члан је Хемингвејевог друштва (САД), Фицџералдовог друштва (САД) и Удружења за англоамеричке студије Србије. Добила је звање научног сарадника у области језик и књижевност – наука о књижевности (2021). Објављује у националним и међународним научним зборницима и научној периодици. Аутор је следећих књига: Normative Masculinity and Its Subversionin Tennessee Williams’ World and Style (2016), Хемингвеј и род: писац у мрежи теорије (2018), Песник и један читалац: огледи о поезији и прози Драгана Лакићевића (2020), Збирка лептирова: огледи о англоамеричкој књижевности (2021), Ваљаревић у дијалогу (2022). Живи у Београду.

 

НЕВЕНА КАРАНОВИЋ (1961, Ниш) је доктор медицинских наука и специјалиста интерне медицине са субспецијализацијом из кардиологије. Повремено пише кратку прозу и радио-драме. Радови су јој објављивани у књижевним часописима (Српски књижевни лист, Улазница, Еckermann, Кораци, Поља), домаћим и регионалним зборницима кратких форми (Вертикале, Алма, Феникс) и на релевантним књижевним порталима. На регионалном конкурсу „Улазница 2020” освојила је другу награду у категорији проза. Живи и ради у Београду.

 

МАРИЈА КУВЕКАЛОВИЋ (1996, Београд) је докторанд и истраживач-сарадник на Катедри за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду. Њено поље истраживања је усмерено на руску књижевност и културу XX века, с посебним освртом на стваралаштво Андреја Платонова и Сергеја Третјакова. Објављује радове у часописима: Славистика, Зборник Матице српске за славистику, Књиженство,  Slavica TerGestina, SlavicumPress... Бави се и превођењем драмског стваралаштва Андреја Платонова. Добитница је награде Проф. др Радмила Милентијевић за најбољи мастер рад (ПЛАВА ДУБИНА Андреја Платонова).

 

АЛЕКСАНДАР Б. ЛАКОВИЋ (1955, Пећ), песник, критичар, есејиста и антологичар. Објавио једанаест збирки песама, десет књига критика и есеја, књигу путописа Хиландарски путокази, роман Кад куће нисмо закључавали и путописну фото-монографију Хиландар и Света Гора, између мита и историје. Приредио је антологију песама о Хиландару XII–XX в. Хиландарје: песничко ходочашће, Кодеров Митолошки речник Божа Вукадиновића и зборник Велики школски час: избор из поема и књига песама изведених 21. октобра у крагујевачким Шумарицама. Уредио је две књиге тематских есеја: Његош – ријеч скупља два вијека: зборник радова о стваралаштву Петра II Петровића Његоша 1813–2013. и Бранко Миљковић – моћ речи: зборник радова о песништву Бранка Миљковића 1934–1961. Књига песама Повратак у Хиландар је преведена на енглески језик и објављена у Торонту, а књига изабраних песама на македонски језик и објављена у Скопљу. За песништво је награђен Кондиром Косовке девојке; за књижевну критику наградама Јован Скерлић (2014) и Милан Богдановић (2014); за прозу наградом Григорије Божовић (2017), за путопис Хиландар и Света Гора: између мита и историје наградом Љубомир П. Ненадовић, а Повељом Борисав Станковић за изузетан допринос српској књижевности и неговање вредности дела Боре Станковића (2024). Живи у Крагујевцу и Љутој.

 

КРСТО МИЛОШЕВИЋ (1949, Падине) објавио је збирке песама Икона у празној кући (2014), У славу Сведржитеља (2020) и кратких прича Под Беримом (2021) и Рогожњанске приче (2023); сликовнице Дан у вртићу (1987), Не дирајте плаветнило (1996) и збирке песама за децу Дечак спава испод моста (1991), Мени се нешто десило (1999), Згоде и незгоде: изабране и нове песме (2005). Песме и приче објављивао је у часописима: Змај, Тик-так, Зека, Ђурђевак и Светосавско звонце. Кратке приче објављивао је на порталима и књижевним часописима Стремљења, Кордун и Крило као и у неколико зборника Порталибрис. Живи у Крагујевцу.

 

МИРОСЛАВ Б. МИТРОВИЋ (1948, Београд), дипломирао на Катедри за арапски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду. Од 1973. објављује преводе из класичне и савремене арапске књижевности. Превео је неколико књига Нагиба Махфуза, приредио антологију Скривена љубав – хомоеротски мотиви у савременој арапској књижевности. Преводи су му заступљени у више збирки кратких прича. Члан је УКПС.

 

БИСЕРКА РАЈЧИЋ (1940, Јелашница код Зајечара) дипломирала је на Групи за источне и западнословенске језике и књижевности на Филолошком факултету у Београду. Писањем и превођењем интензивно се бави од последњих година студија славистике до данас. Досад је објавила седам својих књига и две радио-драме, 127 књига превода (поезија, проза, драме, есејистика, театрологија, филозофија, естетика, теорија књижевности и уметности, историографија, политикологија) и приредила осам антологија пољске поезије и есеја. Превела је поезију више од 160 пољских, руских, чешких и словачких песника. Lukasz Mańczyk је објавио књигу о њој под називом Biserka (Kraków, Universitas, 2014). Поред писања и превођења, радила је у Народној библиотеци Србије и  научним библиотекама Института за историју САНУ и Института за српски језик САНУ. Члан је Удружења књижевних преводилаца, српског ПЕН клуба, Српског књижевног друштва и почасни члан Удружења пољских писаца.

 

МИРОСЛАВ РАДОВАНОВИЋ (1957, Горажде) дипломирао је на Филозофском факултету у Сарајеву на групи Историја југословенске књижевности и српски језик (1980), где је и магистрирао (1985) проучавајући роман Омер паша Латас Ива Андрића. Пише прозу, есејистику и књижевну критику, објављује у књижевној периодици. Објавио је: Студије и есеји из модерне српске књижевности (1994), Српске приче (2003), Приповедачки свет Данила Киша (2009). Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ради у Лозници.

 

МАРИЈА СИМОВИЋ (1987, Крагујевац) дипломирала је и мастерирала на Одсеку за француски језик и књижевност  Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. Докторске студије на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, смер Наука о језику, завршила је 2021. године.  Објавила је дванаест научних радова који се баве синтаксом, семантиком, лингвистиком и прагматиком и имала је једанаест саопштења на националним и интернационалним конференцијама. Ради као доцент за ужу научну област Француски језик на Факултету примењених наука у Нишу Универзитета „Никола Тесла” у Београду.

 

ДРАГИЦА СТОЈАНОВИЋ (Зрењанин, 1963) објавила је збирке песама: Тескоба (1984), Кухињска кукавица (1991), Разговор са Исидором (1999), Гладне исповести (2005), Литерарни снег (2015), Од(а)бране песме (2017), О Хрид (2018), Посолица (2020), Глувонема (2022), Mастер клас (2023) као и збирку кратких прича Цепелин (1996). Заступљена је у десетинама значајних антологија поезије као и у антологији седамнаест српских песника под називом Ligera Vuela La Sombra (2021) на шпанском језику у избору Радмиле Лазић. Добитница је награда Печат вароши сремскокарловачке, Милица Стојадиновић Српкиња, Бешеновске повеље за духовну поезију, Стеван Сремац, Јефимија, Ленкин прстен, Гордана Тодоровић. Члан је Срског књижевног друштва. Песме су јој преведене на румунски, мађарски, енглески и шпански језик.

 

МАРИНА ШУР ПУХЛОВСКИ (1948, Загреб) завршила је компаративну књижевност и филозофију. У младости се бавила новинарством, неко време књижевном критиком, потом искључиво уметничком прозом. Пише приче, романе, путописе, есеје, дневничку прозу. Објавила је романе: Тројанска кобила (1991, 2007), Ништарија (1999), Несаница (2007), Љубав (2010), Играч (2017), Дивљакуша (2018); збирке прича Зец на тавану (1996) кратких прича: Испод стола (2001) и Орада (2002), и приповедака Приповијест о бившој пјевачици…(2000); кратке прозе Тајни живот (1998), прозе Извандневни записи (2003), путописне прозе: Записи с кољена (2002) и Нови записи с кољена (2008) и  дневничке прозе Дневник издржљивости (2009); збирку песама у прози Заточено знање (1999), мини-есеј Антипојмовник (2005) и есеј Смисао традиције (2012). Живи у Загребу као самостална уметница.