Љиљана Павловић Ћирић
ИЗМЕЂУ ПОТЕНЦИЈАЛА И ИМПЕРАТИВА

 

Данијела Вулићевић: Могла сам да будем панда

ЈУ РВП, Бијело Поље, 2023.

 

Човек је клатно између моћи и немоћи, између јаве и сна, јесам и бићу. Често је разапет између онога што би могао и онога што мора. Танана линија која дели јесте и биће зове се живот. И ту ваља бити опредељен, одабрати страну. На размеђу се пресабирају репатице и њихове путање; трокорак и шут-погодак; празне зделе и пун бод.

Једно поетско раскршће између моћи и јесам представља и збирка поезије Данијеле Вулићевић Могла сам да будем панда. Ово је једна од оних књига интимизираних поетских исповести дубоко проосећаних са обе стране коже. До тих исповести изрезбарени су дубоки путеви, преораних осећаја и осећања; ипак, оно што чини посебну драж поезије Данијеле Вулићевић јесте синестезична тактилност која преплављује сваку песму. Тако је читалац у прилици да под прстима осети топлоту испеваних тонова, баршунаста сазвучја оперважена антитезама или, пак, брид леденица хладнога сомота коју доноси ноћ са кораком Одлазећег.

Изузетно лирична у садржини, ова се књига може истаћи тежњом ка модернијем у изразу. Песме су аримичне, али не и аритмичне; слободног стиха али чврстог поетског везивног ткива. На више места осетно је лирско двогласје: из два различита угла, са две дијаметрално раскорачене стране (певајућег) бића јављају се поетски обриси неказаног (неизреченог) који често зазвуче као ехо. Kњига je подељена на неколико целина: Лични замак, Међу зверима, Једноставно и Гоблен пуног бода. Већ из самих наслова видљив је мотивски наговештај исвесног осећаја неслободе, заточења и странствовања на микро и макроплану.

Мотив воде у својој проточности и живости, одрживости животне енергије – води, носи и пркоси, док лирско ја „воли без уземљења“ (Језгро). Благост и самилост преплићу се водо(с)носно крштене љубављу, добротом и снагом златног пресека индивидуалитета, „досањаног Николиног средишта“ у оксиморонској далекој блискости (Језгро). Мотив реке и воде узима се за супституцију лирске релације ја–ти: „рекла сам ти/ река си/ али је вода однела песму“ (Ковитлац). Вода тражи наклон и поклон, јер у њој се огледа лице љубави (Год у камену). Уз воду иде и мотив земље, такође персонификован, јер земља отказује послушност законима универзума и почиње да се окреће око лица заљубљене особе. Мотиви плотске љубави сјајно оперважени антитезичношћу у стиховима: „имам свет/ ал не знам шта бих с њим“ (Бумеранг).

Тренутне лирско-наративне паралеле на неким местима (Годови) плод су вишеслојног проматрања и кружења ракурса унутар лирскога ја, али и споља, на релацији са драгим бићем: „Док мирујем наспрам тебе/ док мирујеш наспрам мене/ у свепрожимајућем немиру/ чуда у намери/ да сакријемо грешку природе“ (Таман).

Ово је књига потенцијала, бескрајних (не)остварених могућности да се (з)буде; поетика откривања сакривеног и сакривања откривеног; Лирско је јесте Трагач, али и затурено Благо. Од стаза које се крију у епистоларном (Неопозиво), преко одбројених корака као пред двобој са двојбама (Бесконачно), променом могућега идентификационога кода (реч, пријатељство, море, картограф, експлозија, лева рукавица, панда, грнчар, корњача…) лирско Ја мења морфолошки састав и енергетску (не)моћ, док не постигне свој „пуни бод“. У том тражењу већ пронађеног и новооткривању сопствених (не)могућности долази до заокруга у бесконачности.

Свет у коме деламо виђен је као свет брзих решења и њему подобних сурогата; свет владавине „инстант хране и инстант љубави“ који пружа само једну стварност – бол (Једноставно).

Искорачење из индивидуалног плана и закорачење ка општем и глобалном, представљено је симболичким стављањем и скидањем (уклањањем) маске. „Један ће вирус заменити други/ свет је затрован/ непоправљиво загађен/….а песма је немоћна“ (Док стављам маску). У поигравању са семантиком која је похрањена кроз мотив маске, песникиња Вулићевић заправо врши поетичку надоградњу смисаоности ове књиге: тежња ка изградњи сопственог идентитета, несличја са инима: „Кад разбијем маску/ и пустим је/ да ми склизне са образа/ свучем униформу/ …../ пронаћи ћу поуздан чамац/ весло које одговара мојој руци (Игра).

Парадигматичност осећања (ма како то нелогично зазвучало) огледа се у стиховима: „горео си због љубави// горео си за љубав// горео си од љубави/ горео си у љубав/“ (Лош знак) чијим се ишчитавањем заокреће вртешка одгонетања смислова, углова и улога у двојности међуљудских односа.

Стихови у песми Далеко „Броји се само дубина удаха/ ширина загрљаја/ висина магнитуде/“ осликавају још једну изузетно вредну одлику ове поезије – сентенционалност појединих стихова, сразмер између језичке економичности исказаног и несебичних ширина естетског и етичког у проосећаном: „Мора да је сумрак света / кад обезглављујем најдраже бајке/“ (Ни дукат); сличној тези иду у прилог и стихови једне од најкраћих а најлепших песама: „Када љубав изгуби дом/ и настани се у самици/ тишина пулсира у желуцу/ глас глади која неће бити утољена/“ (Бескућница).

Оно за чим трагамо – често се покаже као сасвим обично, блиско, нама одвећ познато. У сваком песнику-трагачу живи Мали Принц који обилази свеколику планету, да би се на крају вратио одакле је и пошао. Тако је и са лирским субјектом у овој књизи који на пушкомет од родне куће и шљиве спознаје сопство и (све)мир насушни.

Много је љубави и много вишеструке борбе у песмама из ове књиге. Златна крлетка пева о слободи и љубави, и слободи у љубави. Религијско Добро као бит у Човеку прожима стихове „Нећемо пасти/ макар се свемир окренуо наглавачке/ У пољу по којем кружимо/ небитно око чега/ Љубав и благост су најјаче//“ (Глорија). У овој поезији свемир греши, али доле на Земљи се зарачунавају кораци одсудни за бој, јер „сопствена војска ће ме сутра поразити/ нова ротација у служби револуције/ ова година је преступна/ (Грешка у свемиру).

Између Ограде коју вољено биће руши у револуцији и Тврђаве која у самоодбрани ниче на шаховском пољу, бат добро утабаних корака води ка Свитању, ретко лепој метафори за Матријархални Принцип, око кога се – место око сопствене осе – окреће лирско ја у целоживотном обртању око Сунца (Светлости). То је путања која укршта морања и могућности. На том путу маске падају, и наново се на лица стављају – све док бистра вода не покаже наша права лица. У том тргању и трагању између императива и потенцијала широка је лепеза наших извирања и увирања. Песникиња Данијела Вулићевић нам у књизи Могла сам да будем панда поетски открива алхемичарски код који ће помирити ове две супротности, јер „љубав није трка на сто метара“.