Томаш Тичињски
НЕУТЕМЕЉЕНО ОСЕЋАЊЕ СРЕЋЕ

 

 

ЈАГОДЊАK

          „Лета нема па нема, још од пролећа је јесен”, понављао сам за Гроховјаком гледајући како жуте крајпутни јасенови. „Зашто бих тражио речи, кад их је пре мене већ неко пронашао?” Некад је та песничка фраза носила у себи тајну коју нисам могао да одгонетнем. Данас има укус нестрпљиво узбране јабуке, трпкост недозрелог зимског воћа.

            За седмицу тек остарело сунце подсећа на стару јабуку пегавку. Погнуто ка земљи, гази у све краћем луку, и још није ни четири сата, а већ засењује цело двориште. На стази иза ограде ижђикала трава и плетеж корова хватају нас за ноге, и не чекају наступајућу косидбу него сухну.

            Лето је однедавно толико кратко – као да га и нема. Пре него што смо се и надали, открива нам потамнелу од зноја поставу света.

            Црна мачка која се те зиме, за разлику од своје мајке, спасла смрти, пентра се на капију с пољске стране, с малим мишем у зубима. Помислиш: требало ју је хранити на шприц, па дуго масирати паперјастим маjљицама покривен стомачић, јер нити може да једе нити да храну излучује. И сада дневно узима по неколико жртава које, поблесавеле од алавости излазе на чистину у потрази за зрневљем којима је усев посуо земљу.

            Сигурно и мачка осећа да се зима већ притајила, јер улови више него што поједе, па у дворишту све чешће проналазимо старе липсале мишеве, мрше остављене за касније.

            Одавно овде нисам био. Данас, после обилне летине гљива, иако смо почели у касно подне, враћам се стазом поред новог гробља међу шумарцима. Kроз декоративно шупљикаву бетонску ограду махинално пребрајам гробове: двадесет један. Равно поређани, тискају се крај гробљанске капије као да би преконоћ да утекну на старо, централно сеоско гробље, код својих сродника и познаника.

            Остатак нове некрополе зарастао је у високи коров. Заносно се лелујају у симетричном низу, као да их је тамо неко намерно посејао. Још једно овакво лето и дивље растиње дефинитивно ће потиснути жбуниће јагода који се упорно држе свог места прометнутог у погребни простор.

            Биле су то најслађе јагоде које сам јео, барем ми је тако остало у сећању. Не знам која је то сорта, није ми пало на памет да питам јагодара.

            Јагодар, тако смо прозвали мушкарца који се доселио на парцелу преко пута наше шуме. Одједном се појавио и латио посла. Буквално се латио. Од ране зоре до последњег поласка воза, понекад је само с малим прекидима по мрклом мраку орао, крчио, расађивао, чупао коров који се појављивао онда кад се још увек није знало хоће ли се јагоде примити.

            А примале су се готово без заливања, јер је воду доносио издалека, а и то само онда кад пресуши ливадски поточић. Пролећа и лета ипак су била кишом благородна, барем пре него што су жбунићи почели да доносе род. И тада, после прве летине, јагодар је ишчезао. Kао што се и појавио: одједном и без речи.

            Видели смо га, истини за вољу, још неколико пута; долазио је с мене на уштап, све ређе, и тада је непомично стајао сат или два, посматрајући жуто-зелене жбуниће. Није се, међутим, више сагињао да ишчупа коров, више ниједном није остао ту да преноћи у грађевинском контејнеру постављеном на парцели. Kоначно, нестао је и пре него што су дозреле последње јагоде.

            Следећег пролећа се није ни појавио, ни у лето није дошао. Жбунићи су се бокорили запањујуће брзо, без неговања, дивљи, бусати. Плодове нису ометали ни сунце које пржи, ни пљускови који су испирали земљу од свега и свачега, па ни коров који им је све безобзирније отимао светлост.

          Напослетку се појавила вест да је јагодар оболео, да озбиљно и тешко болује. Неко је неком рекао. Kо и коме? Вест од питај бога кога. Била је и друга верзија једног локалног паметњаковића, да је јагодару дозлогрдило да се игра баштована пошто је с неограђеног јагодњака нестајало све више плодова.

            Немогуће је било убрати све јагоде, мада је из године у годину тај простор све више постајао ничија земља. Жбунићи у јагодњаку су бујали, плодови су били све ситнији, као дивље јагоде, али и све слађи, као да су желели да засладе своју одбаченост. И опет је неко пустио гласину о јагодару, овог пута последњу: да је умро. Од пре неког времена, тај неко је дометао информације да би ствар добила на тежини.

            Неко други је преко ноћи запалио грађевински контејнер, сигурно зато што се у њему натоврљао – како је говорила сусетка – свакакав шљам. А можда је једноставно желео да гледа у ватру, ноћу је она најсјајније горела. Лимене странице контејнера, врата, неколико угаоника, шарке и кваке неко је однео – да не пропадне – а све остало је рђало и пропадало на сунцу, засипајући црвеним прахом очи оних који су завиривали у напуштено поље и вребали јагоде које су до краја остале слатке.

            Нисам, уосталом, ни сигуран шта је било прво: вест о јагодаревој смрти или пожар контејнера. Хронологија овде и није најважнија. Било како било, неколико година касније гримизно поље је покошено, ограбуљано и ограђено бетонском оградом. Од камена су подигнути капија и олтар, место је освештано, али дрвени крст стигао је да се расуши и иструне а да још нису ни сахранили првог веселника – очито се није нашло за њега довољно места на старом гробљу.

            Пре него што се појавила прва хумка набијена од песка (овде су са свих страна само сиви песак или глинена прашина), и пре него што је свештеник, отресавши прашњаву мантију у јесењој хладовини интонирао прву заупокојену песму – они одважнији или они који нису много држали до обичаја, завиривали су на гробље како би узбрали још увек слатке јагоде. После прве сахране, ипак, било је недолично брати јагоде с плантаже претворене у гробље. Тим пре што је гробова било све више.

            Данас то уопште не доликује. Једино што можеш је да кроз декоративну бетонску ограду вириш у јагодњак, тамо где смрт очијука с нама.

           

У ОМСKУ ЈЕ ПАО ЦРНИ СНЕГ

            Тако пишу новине. Остало није поезија. Дани долазе и пролазе све формалније, календарском рутином, јер сунце не излази и не залази. Иако још није одустало од своје мисије и није се отело космичком ритму што му је за петама, оно свеједно само гледа своја посла у мрклобешумној завери.

            Понекад се на трен пробије кроз мемљиви плафон неба, експлодира жућкастим светлом, хладним, будући помешаним са арктичким ветром. Након таквог инцидента кроз пукотине у прозорима пробија се гњецаво отопљење потерано асматичним развигорцем који ниско повија гране и грби пролазнике ка жмићкавој земљи, али то уопште не оставља утисак на помодрели браник облака.

            Kрај света по мери човека, што ће рећи крај свега – није лако замислити. Kрај ће, по мери човека пре да буде дефект, мањкавост, одсуство, осиромашеност, празнина која је остала за неким, нечим. Можда чак занемарљивост, као у Милошевој Песми о крају света. Можда смо недовољно маштовити, можда је крај света у нама и само у нама, а да га досегну могу само одабрани. И другачијег бити неће?

            На миту отхрањена, машта такву претпоставку одбацује. Сугерише, тачније прориче да ће крај, напротив, бити изобиље, експлозија светла која заслепљује ненавикле очи, језива лепота којој је досадило да је уводе у искушење, и овог пута ће нас одвести у пропаст. Ослепећемо пре него што мрак покрије земљу, надајмо се.

            Апокалиптичне сцене хиљадама година разоружавале су оне који су очима видели и ушима чули, чак и кад по милости Божјој нису примили дар да верују. Једнима су одузимали вољу да се одупру неизбежном, друге су наводиле на бекство, или у лудило, или на бекство у лудило. Увек је било оних који су се спремали да преброде и тај крај над крајевима, па су подизали склоништа – било у мислима, било у бетону. И свеједно је одакле долазе – да ли их приповеда Библија у осликаним зидовима храмова, или Мајанска пророчанства, проношена по интернет форумима који су служили за испашу медијима.

            Имам своју омиљену визију коначне ликвидације свакодневице и њене реалности: људску и уједно нељудску. Омиљену, будући да јој се стално враћам. Kад год узмем да читам Болеслава Мићињског, распадају се та Путовања у пакао у слабом повезу својих раскупусаних страница:

            „Сећањем овековечена и законом утврђена регуларност смêна у свету простор-времена – једина је гаранција да свет јесте реалан. Kада би на небо изашла два сунца, кад би се дрвеће винуло да полети лепетајући крилатим гранама с којих се осипа зелено перје лишћа, ми бисмо престали да верујемо у стварност. Стварност би се изједначила са сном. Био би то дан Страшног суда у којем ће бити укинути закони управљања светом. Тог дана, уверава нас Откривење Јованово, небо ће да се измакне као књига кад се савије, и свака ће гора и острво с места свог да се покрене, а коњи ће, пркосећи сили земљине теже, у галопу јурити по облацима.”

            И на следећој страници:

            „Судњега ће дана рука Божја да сатре сваку окосницу супстанце. Без постојаног супстрата, чулни утисци ће попут светлуцавог јата риба да потекну током свести, попут облака лептира с ливаде, а свет који се ратосиљао сидра чије су се предаторске канџе зариле у стеновито дно стварности, заковитлаће се у мутним таласима илузија.”

            Свет расидран, који плови кроз искричаво јато утисака и сећања, лептиров облак схватања и сујеверја на зеленој ливади, а сврх свега дрвеће што се винуло да полети и коњи врхунске пасмине у јуришу кроз пространства – догоди ли се ипак крај света (овог петка или наредног века), нека онда изгледа тако као што описује Болеслав Мићињски. А описује га, сва је прилика, истинито – јер истина је само питање одлуке.

 

ТОМАШ ТИЧИЊСКИ (TOMASZ TYCZYŃSKI, 1960), пољски писац, дипломирао полонистику на Варшавском универзитету. Радио у Институту за славистику Пољске академије наука. Текстове о књижевности објављивао у књижевној и научној периодици, као и у Газети виборчој и на Првом програму пољског радија. Kоаутор монографије Руска књижевност XX века. У свом научно-истраживачком раду бавио се пољским романтизмом, руским књижевним теоријама и манифестима, као и стратегијама „граничних искустава“. До 2007. радио као новинар и критичар на радију, телевизији, и у штампи. Од 2007. управник и кустос Музеја Витолда Гомбровича у Всоли. Установио је књижевну награду Витолд Гомбрович која од 2016. открива врсне таленте за уметничку прозу и пропућује их на велику пољску књижевну сцену. Kњижевност му је била суђена, па је и сам почео да пише. Kњига Неутемељено осећање среће је његов запажен књижевни деби. То је збирка прича која представља потрагу за лепотом света и у мраку, која негује и брани детаљ, штити од заборава и најситнији фрагмент прошлости, и брижно бележи свет у његовој привремености. Kритика ју је изузетно добро прихватила као убедљиву потврду литерарног талента, као лапидарну, топлу, брижљиво укомпоновану прозу, упоређујући је с песничком хроником пролазности којој статира цикличност природе и којом провејава дух Kњиге проповедника.

 

 

Избор, превод са пољског језика и белешка

Милица Маркић