Сњежана Станковић
ЕЗОТЕРИЧНА УЧЕЊА У СТВАРАЛАШТВУ ЈУРИЈА В. МАМЛЕЈЕВА

 

УВОДНО РАЗМАТРАЊЕ

 

Познате као године одмрзавања, привидне слободе и нове историје на челу са Хрушчовим, шездесете године XX вијека обиљежиле су нове тежње и појаве у свијету умјетности и политике. Она књижевност, ослобођена свих партијских закона и очекивања, и даље је обитавала мимо соцреализма у оквиру тајних (подземних) кругова, у становима писаца и других умјетника. Управо ће тих година сазрети многи умјетници који ће својим стваралаштвом утицати на формирање соц-арта и концептуализма – праваца насталих у бунту против наметнутих правила партије али и европског модела живота.

В. Ханеграф, један од водећих проучавалаца езотеризма, опажа у једном од својих радова да у Европи шездесетих година долази до појаве двије велике културне револуције, од којих се једна односи на интересовање за окултно[1]. Управо се та револуција одиграла у Русији, мада су езотерична учења и раније била присутна у одређеним облицима и у специфичним интелектуалним круговима. Најприје је, како то пише М. Сеџвик[2], „у Совјетски савез традиционализам ушао кроз двије московске библиотеке: Библиотеку стране књижевности и Лењинку, које су из непознатих разлога имале необично богату колекцију традиционалистичких књига.”[3], а потом се тај круг езотеричне литературе ширио на пристигла учења са Истока, на преводе и чак тајно набављање литературе[4] и организовање кругова, књижевних сусрета у оквиру којих се расправљало о езотеризму.

Јужински кружок[5], на челу са Јуријем В. Мамлејевим, брзо се издвојио тих година као водећи езотерични круг који је својим начелима и интересовањима увелико пркосио стандардним механизмима логике, шокирао публику својом тежњом ка остваривању мистичне везе са Апсолутом кроз измијењени облик свијести и мишљења. У основи езотеричног поимања реалности, карактеристичног за Јужински, била је идеја „мистичног, тајног, жеље да се зађе у предјеле ван постојеће стварности”[6]. Годинама развијани „култ тајне и увјерености у њеном сопственом ексклузивном приступу у Јужинском кружоку, чијим је симболичним центром био Мамлејев, развио се у култ персоналне генијалности… а затим се оформио у радикално одрицање европског хуманизма.”[7]

Мамлејев и његови сљедбеници имали су своје узоре у прошлости, источњачкој филозофији и западној традицији, које су вјешто уклапали стварајући „сагласја различитих традиција”[8] – знања из хришћанске теологије, philosophia perennis[9] и источњачке традиције – медитације, јоге, таоизма и адваита веданте[10] [11]. Свим члановимa биле су добро познате студије П. Успенског и Г. Гурђијева, Ј. Бемеа и К. Г. Јунга, нарочито његова студија о алхемији[12]. Осмишљавање сопственог пута развоја, утемељеног на поменутим учењима, пратило је оповргавање савременог свијета[13]. Укидање границе између живота и књижевности представљало је предуслов за излаз и објективне стварности и рушење логичког система, док је „достојевштина”[14] обиљежавала огољавање човјекове психе и душе путем које се долазило до Богореализације. Тим поводом Б. Мензел пише да је „Истраживање мрачних страна људске природе изван свих моралних и друштвених норми, […] било дио експеримената са границама људског понашања које су учесници промовисали алкохолом и дрогом и називајући се ‘сектом сексуалних мистика’.”[15]. Употреба наркотика доводила је до посебног стања свијести која је требала да буде карта за откривање оног свијета који је недоступан обичном човјеку. Долазећи до оваквог типа свијести, сваки појединац постигао би јединство космоса, зближавање са природом и Богом, односно са оним што се налази ван граница човјеку познатог постојања[16]. Џ. Арнолд говори о шизоидном карактеру ритуала Јужинског, спровођењу тзв. „шок тактике”[17] усмјерене на „широк спектар ‘ритуала’, у распону од […] ‘сексуалне мистике’, […] наручивања необичних, екстремних задатака амбициозним члановима”[18].

„Главни Психијатар Боемије”[19], око себе је окупљао, према ријечима А. Челнокова, боемију „али не ту коју треба звати ‘златном’ састављене из елите артистичног свијета, него ту ‘мрачно-подземну’”[20] међу које су се могли убројати Е. Лимонов, В. Пјатницки, Г. Џемаљ, И. Холин, Г. Сапгир, А. Дугин. Сходно мишљењу Челнокова свако опијање, наркотици, читање и разговори били су уједно и стил живота, односно „идеологија боемије Јужинског”[21]. Утемељени на поменутим знањима ови умјетници, међу којима првенствено мислимо на Мамлејева, своје су идеје и теоретски приступ изражавали кроз књижевне текстове или неке друге облике умјетничког изражавања. Машта је била пут ка откривању закона природе и постојања, али им није ни непознато искуство трансмутације[22] или „другог рођења”[23], како је то називао А. Февр. На страницама њихових дјела, као што је то случај са Мамлејевим, можете пронаћи велики број прича које се заснивају на трансформацијама, преласком душа из једног облика у други или сусрети двају свјетова, овостраног или оностраног. Доступна само ужем кругу познавалаца[24], за Мамлејева су езотерична учења представљала „мистично унутрашње искуство”[25] које је имало за циљ обликовање посебно осмишљеног свијета – „постизање праве реалности”[26]. Таква езотерична „форма мишљења”[27] код Мамлејева се обликовала као Религија Унутрашње Реалности[28] која постаје главна идеја метафизичког реализма. У састав оваквог поетског опредјељења ући ће идеја о чистој људској души, свијест о сопственом бићу, о могућностима у оквиру којих се реализује човјек на свом путу ка откривању божанске природе унутар себе. Филозофски концепт који је провучен кроз књижевност подразумијева вјеру у постојање више међусобно повезаних свјетова равноправних и једнако истинитих и стварних. Они се могу разумјети као прелазне етапе ка остваривању Богореализације и вишег Ја. Маргинализоване личности са измијењеним стањем свијести најбољи су примјер сусрета са надреалним или оностраним простором какав је недоступан уобичајеном механизму логику. Такве свијести пружају прилику да се види, чује и проникне у тајне постојања и повезаност ствари у природи и космосу.

Циљ нам је да у наставку рада, након разматрања услова у којима се одвила езотерична револуција и издвoјио Јужински кружок на челу са Мамлејевим, објаснимо одлике метафизичког реализма овог писца као правца који се развио под утицајем различитих езотеричних учења, али и представити основне одлике доктрина у којима је Мамлејев формирао специфичан филозофски и поетски концепт космоса и досезања Апсолута. Вјерујемо да би овако усмјерено представљање поетике Мамлејева српској култури пробудило интересовање за даље читање и истраживање његових дјела, што би га помјерило са маргине мање познатих писаца српској културној сцени. Мамлејев је, између осталог, нашој култури познат преко преведених приповједака у избору Зорислава и Душка Паунковића, али и преко првог броја Руског алманаха за 1992. годину. Још ћемо поменути да је Мамлејев објављивао своје есеје седамдесетих година у часопису Окултизам и јога (Оккультизм и иога), познатом у књижевним, односно езотеричним, круговима српске књижевности, нарочито тридесетих година када су бројеви овог часописа штампани у Београду.

 

 

УЗОРИ И МЕТАФИЗИЧКИ РЕАЛИЗАМ МАМЛЕЈЕВА: КЉУЧ ЗА РАЗУМИЈЕВАЊЕ ПОЕТИКЕ

 

Ако бисмо поредили Мамлејева са претходницима, било да су у питању они писци које је сматрао сопственим узорима, било да је ријеч о поређењу које су додијелили критичари, рекли бисмо да је „достојан настављач Гогоља и Достојевског”[29], а према неким критичарима Е. Т. В. Хофмана и Е. А. Поа[30] на шта би се даље надовезале алузије на стваралаштво В. Бароуза или Ф. Кафке[31], мада је сам Мамлејев одрицао било какву везу са посљедњим од поменутих писаца. Тако је насљедник традиције Достојевског и читаве плејаде стваралаца Сребрног вијека симболично започео свој књижевни пут 1953. Године, након Стаљинове смрти. Како сазнајемо из Мамлејевљевог чланка Окултизам у Совјетској Русији (Оккультизм в Советской России), објављеном у часопису Окултизам и јога за 1976. годину, након Стаљинове смрти појавио се велики интерес за духовни препород до тада „дегенерисане”[32] земље због чега су били „неизбјежни покушаји духовне ренесансе”[33]. У таквој атмосфери отвара се могућност за велики број превода, читају се до тада забрањене књиге, људи воде разговоре на теме о којима се за вријеме репресије није смјело проговорити, што ће се одразити на потрагу за новим духовним идеалима и вјером у преображај стварности. Тих година и Мамлејев бива формиран као писац, по први пут шездесетих година објављује своје књижевне текстове, а потом и постаје водећи члан – „Главни Психијатар боемије”[34] која је посјећивала Јужински кружок. Сваки покушај да се његово стваралаштво доведе у везу са авангардном књижевношћу оцијенио је бесмисленим и условним: „Ствар је у томе да ме авангардним писцем могу назвати врло условно. Подтекст мојих прича, сам садржај дјелује некако необично. А ако је необично, људи одмах мисле да је авангарда. Наравно, нема ту никакве авангарде.”[35] Иако је порицао везе са авангардном књижевношћу, Мамлејев је јасно стао и против соцреализма и свега што је могло да се назове совјетском оставштином, јер у њој није видио ништа вриједно пажње, естетских врлина или умјетничких карактеристика. Један од поузданих и сажетих осврта на стваралаштво Јурија Мамлејева је онај који у свом раду даје Џ. Арнолд. Он истиче Мамлејевљево интересовање за најдубље дијелове човјекове психе постављајући га у шокантне услове, у чему се огледа покушај да кроз издизање од свакодневнице и приземних потреба открије виши метафизички слој постојања и његов смисао:

 

„Стваралаштво Мамлејева карактерисало је дубоко интересовање за деконструкцију људске психе, у комбинацији са дубоким презиром ка совјетском друштву, противотров за који је, како је приказано у грубом, често врло сензуалном облику у Мамлејевљевим романима, био нагон ка ‘екстремним искуствима’ која су могла ‘пружити приступ метафизичкој стварности’ […] ‘надмашити осредњост свакодневног живота’ и ‘довести људе у њихово унутрашње стање логике, откривајући основни апсурд људског стања’“[36].

 

Упознавши се са западним и источним езотеризмом, а већ добро познајући руску књижевност – „био је дубоко заинтересован за ‘помирење’ или указивање на метафизичко сродство Руског Православља и хиндуизма, страствено је позивао Русију да се окрене ‘Истоку’ и, практичније, успостави блиски савез са Индијом”[37], Мамлејев је обликовао сопствени метафизички стил живота, увјерења и филозофских начела на основу чега се издвојио и метафизички реализам као засебан правац, а Мамлејев као његов оснивач у руској књижевности:

 

„Моја филозофска концепција је блиска метафизичком реализму. Он означава описивање и познавање реалности која у себе укључује метафизичку сферу. Подразумијева се, осим те сфере, могу присуствовати и било који други слојеви реалности (од еротичне до ‘свакодневне’). Али су сви слојеви дужни да буду међусобно повезани[38].”

 

За Мамлејева постоји више различитих нивоа реалности, при чему су међусобно повезани и сваки је равноправан са другим, односно једнако стваран; а да би неко дјело било окарактерисано као текст са особинама метафизичког реализма, у литератури се наводи неколико обиљежја које мора да носи: „увођење у књижевни текст најважнијих философских појмова (трансцедентное „Ја”, Апсолут, Ништа), „трансформација ситуација из реалног свијета у ситуације оног што је изван граница, у свијет иреалног” и човјек као „метафизички архетип”, гдје долази до „проницања у метафизички центар даног човјека, у његову првобитну дубоку тајну.”[39]. Све набројане особине блиске су Јурију Мамлејеву, проналазе се у његовим књижевним текстовима и дио су терминолошког апарата којим описује досезање оностраног, другог, надреалног свијета. Сам метафизички реализам тежи описивању стварности ослобођене фантазије која се налази изван нашег свакодневног поимања, на чему инсистира и сам Мамлејев:

 

„Проницање у метафизичку сферу, путем интуиције, знања и озарења, мора бити ослобођено фантазије […] и то проницање мора бити у одређеном естетском сагласју са неизбјежним описивањем нижих слојева реалности. Другим ријечима, то мора бити реализам, макар и метафизички”[40].

 

Значење појма реалности за „метра метафизичког реализма”[41] настаје под утицајем езотеричнх учења која је добро познавао. Ослањајући се на њих, Мамлејев је вјеровао да је (објективна) реалност само један од облика стварности који лако може прећи у сферу фантастичног[42], тек могућа „пројекција самог човјека”[43], а метафизички простор за њега представља „излаз у више свјетове”[44]. Мамлејев у својим дјелима прави чврсту границу између метафизике и религије коју „строго треба узети као „искуство познања Бога, а не свјетова.”[45], за разлику од метафизике која „користи окултно, надчулно искуство, тј. искуство познања свјетова”[46] најчешће интуитивно или путем медитације, односно јоге.

У поетском и филозофском погледу у метафизичком реализму овог писца долази до блиског сусрета два свијета, наизглед супротстављених слојева реалности, чијим се преплитањем досежу виши духовни стадијуми свијести, богореализација (појам који заузима централну позицију код Мамлејева), а преко тога и бесмртност као облик Вишег Ја, о којем ће бити ријечи нешто касније. Једна од јунакиња Московског гамбита, Катја, износи своје виђење потребе за бесмртношћу, али и саме бесмртности:

 

– О, како желим бесмртност! Нико то не зна!

– Бесмртност – није нужно да буде божанска, мислила је. – Бесмртности – да бих живјела, живјела гдје год желим, макар у квазисвијету заборављених галаксија или у заблуди о комбинацији звјезданих простора – али живјети! А шта значи живјети? То значи осјетити себе, своје постојање[47].

 

У Мамлејевљевом метафизичком реализму крије се интуитивни, духовни покушај разумијевања и откривања најскривенијих тајни човјекове душе, парадоксалних појава постојања. Тај покушај им даје прилику да тренутак осјећаја божанственог бића у себи претворе у вјечност, ослободивши се пролазности, да би нашли виши смисао постојања.

Мамлејевљева сјећања пружају добар увид у улогу књижевности, па и саме умјетности, у осмишљавању и досезању метафизичке реалности. За њега књижевност представља простор који омогућава преношење у више свјетове, у оне иреалне, мистичне просторе ван објективне стварности, невидљиве човјеку упућеном ка свакодневним појавама. Књижевност влада „способношћу да проникне у најдубље нивое реалности”[48], а самим тим пружа укидање граница између овостраног и оностраног; што је најважније, књижевност представља одређено духовно искуство блиско медитацији којом су „владали људи са надрационалним мишљењем”[49]. Разумијевање пјесника као теурга, а тако и чулни доживљај свијета, популаран у поетици Сребрног вијека, са антропософијом Андреја Белог и мистицизмом Александра Блока, близки су метафизичком искуству Јурија Мамлејева и улоге књижевности у постизању тог искуства. С тим у вези Мамлејев даје предност пјесницима у односу на остала бића, јер владају „метафизичком способношћу да проникну у невидљиве, скривене истине које су познавали древни људи.”[50]. Како видимо, његово стваралаштво се враћа нешто старијој традицији, видјевши неприкосновене узоре у Сребрном вијеку, поетици која је најближа Мамлејевљевом метафизичком реализму чулном мистичном доживљају свијет(ов)а које открива тајне постојања и залази у најситније дијелове човјековог унутрашњег свијета.

На обликовање поетике и филозофске концепције Јурија Мамлејева утицала је умногоме езотерична литература, западни традиционалистички приступ, али и источњачка учења од којих се највише ослањао на медитацију, јогу и адваита-веданту. У овој књизи хиндуизма Мамлејев је видио највећу књигу и мудрост свијета сакривену између редова:

 

„…Ето та Света књига, – и Саша ју узе са стола, – једна од највећих Књига које су написане на висини, сам Дух… Али је тамо најважније, као у неким другим сличним књигама, – то чега тамо нема. Најбитније се не налази у словима, него међу словима. То што се налази у самом тексту је само тијело, а не трансцедентно. Те књиге треба прочитати да би видио у њима то чега нема.”[51]

 

Не опредијеливши се само за једну страну, Мамлејев је спојио поједина учења и тако обликовао свој сопствени поглед на свијет из којег и настаје метафизички реализам као такав. Критички приступ према свему што је читао осјећа се у интервјуима који су вођени у различитом временском периоду и по различитим новинама, а тако и у есејима, чланцима и сјећањима која су остала иза њега. Познавао је Тајну докторину Х. Блавацке, учење Гурџијева чије је узроке популарности нарочито код младих, видио у потреби за буђењем из свијета сна које се постиже самоспознајом[52]. Читао је и Успенског, али и прве преводе Бемеа, Штајнера и Јунга, посебно његову Психологију и алхемију[53]. Мензел не изоставља ни утицај Николаја и Јелене Рерих те суфизма[54]. Говорећи о проналаску сопственог пута, поред езотеричних учења, Мамлејев наглашава утицај Достојевског, Толстоја и Чехова (прије свега, због истанчаног представљања унутрашњег стања човјека, психологије која залази у најскривеније и најмрачније слојеве свијести), потом Сологуба, Платонова, Блока и Јесељина (када је ријеч о обликовању мистичног искуства и досезању невидљивих свјетова)[55]. Обазирући се на апсолутно знање, о којем говори Генон, и метафизичко искуство које се постиже ведантом, Мамлејев објашњава да и тада човјек открива само дио тог знања; човјеку увијек остаје нешто недоречено и тајно:

 

„То је само дио апсолутног знања које се предаје човјеку, али то није апсолутно знање у пуном смислу те ријечи. Генон говори да ван простора највећег, најтајнијег људског знања о метафизичком поретку границе има и то што се налази иза тих граница, а оно може бити само дјелимично откривено човјечанству. На тај начин се може открити ново знање које ће значајно мијењати неке прилике човјечанства. Ето. Или ће заувијек остати скривено.”[56]

 

Размишљањима о вјечности, апсолутном знању и мудрости Мамлејев је обликао мисао и идеју о Вјечној Русији. Главни узори у формирању свијести и обликовању доктрине посвећене овој теми били су руски књижевници и филозофи, међу којима се издвајају Блок и Јесењин, омиљени пјесници мистика Јужинског кружока за којег је „Сребрни вијек са његовим мрачњаштвом, у позитивном погледу, био идеална форма постојања Русије, за њега је то био праобраз Небеске Русије”.[57] Инспирацију за размишљање о помеутој теми добија и читањем Толстоја и Достојевског[58], али се са темом Sophia Perennis или „Вјечном Мудрошћу” могао срести код традиционалиста езотеричног усмјерења, коју је и сам прихватио као основу езотеричне традиције, као саму Традицију[59]. Добро упућен у развој руске филозофске мисли, Мамлејева можемо сврстати у ред оних филозофа који сматрају да је Русија са својом културом, а највише књижевним богаством достигла одређен степен духовног познања те развила идеју Вјечне Русије: „Само ће она сачувати огњиште спасења, огњиште православља. Потом, у ширем смислу, руска култура у којој је коначно изражена Вјечна Русија са потресном снагом љубави и загонетношћу трагања.”[60]. Оваква поставка блиска је Владимиру Соловјову и његовој идеји Софије као космичке силе према којој се божанско реализује путем јединства знања и умјетности, а сходно томе је и њена стваралачка моћ уткана у културни архетип руског народа. То га чини стубом идеје Трећег Рима. Метафизички усмјерене Мамлејевљеве идеје, размишљања о великим темама попут тајни космоса, живота и смрти, паралелних свјетова и вјечности, подижу и размишљања о судбини и мјесту Русије у космосу на виши ниво. Мотиве села и природе које налази у Јесењиновом стваралаштву повезује са тајном основом руске душе, налазећи у њима „априорну космичку суштину”[61]. Он сматра да је мисао и размишљање о великим тајнама постојања предуслов за откривање Духа, па тако и за вјечност. Стога Русија са богатом књижевношћу до Апсолута долази кроз умјетност, јер писци и пјесници „као да су усмјерили свјетлост своје свијести унутар сопственог постојања”[62] и „проникли у најдубље слојеве реалности”[63]. Широко развивши тему смрти, чиме се нарочито истиче метафизички реализам Мамлејева, он долази до увјерења да је смрт само прелазно стање духа до откривања вјечности, те стога, дјелимично ослањајући се на православну духовност, закључује да се космичка цјеловитост Русије, њен дух и вјечност постижу тајном спасења након смрти[64].

 

 

СУДБИНА БИВСТВОВАЊА

 

Већ је било ријечи о томе да је у периоду отопљења, а након Стаљинове смрти, дошло до повећања заинтересованости за различита знања и учења, па тако највише за она која су пружала прилику за културним и духовним препородом. У таквој атмосфери настаје и Судбина бивствовања (Судьба бытья), најважнија доктрина, основно начело филозофије и поетике Јурија Мамлејева настала под утицајем веданте:

„У основи те културе налазило се, по мом мишљењу, не само преиспитивање и преосмишљавање религиозно-метафизичке традиције из прошлости него и страствена жеља да се изађе ван граница уобичајене човјекове свијести, која се осјећала као затвор, као тиранија псеудореалности без обзира на њен облик: утврђених догми из прошлости, смањених човјековом свијешћу или једноставно обликом свакодневне рутине, унутрашње или спољашње”[65].

 

Мамлејев је одбијао живот „по уско материјалним, свакодневним интересовањима, у потпуности се подчињавајући ниским инстинктима и површном рационализму… што противрјечи исконој људској природи, његовој тежњи да разумије себе, његовом унутрашњем несагласју са сопственом ‘смртношћу’ и ‘ништавношћу’“[66]. Насупрот томе, сматрао је да категорија духа мора побиједити обичну свакодневицу, издићи се изнад пролазности и уобичајених базичних људских потреба. Трагајући за сопственим филозофским концептом, Индија за Мамлејева постаје „метафизички центар човјечанства”[67] (као што је и за Генона индуизам „чувар духовне истине”[68]), а „главна метафизичка доктрина”[69] са Истока, адваита веданта – „духовни ниво који је скривен испод ништавног спољашњег постојања.”[70]. О томе можемо читати и на страницама Московског гамбита:

 

„Пут је сљедећи: знања, медитација, дубоко размишљање, Богореализација. Или, поистовјећивање са својим вишим Ја, са унутрашњом божанском реалношћу, и одрицање од свега осталог, одрицање од Ега у име вишег Ја, у име self. Од разума у име суперразума. У име реалног, а не комадића бесмртности, у име вјечности на другој страни тоталног уништења свих свјетова.”[71]

 

Веданта се са својим учењем о природи човјека, Бога и бесмртности уклапала у Мамлејевљев систем вриједности и омогућила му да развије сопствени филозофски пут. Одговарала је на питања шта је „у човјеку подобно Богу, а не тварној људској страни”[72], шта је у човјековој природи блиско Богу и шта остаје у човјеку када се одрекне свега што је пролазно и нагонско. Као изразито духовна недуалистичка доктрина, веданта је пружала прилику за самореализацију и постизање највиших метафизичких, надрационалних стања путем зближавања са Богом. Њено проучавање довело је Мамлејева до мишљења да је то највећи ниво досезања метафизичких пространстава[73], једнако важно као и хаос из којих настају „елементи будућих поредака”[74].

О својој доктрини писао је и говорио у више наврата. Једно од најдрагоцјенијих есеја за тумачење веданте, односно Судбине бивствовања, је текст осмишљен као објашњење доктрине читаоцима:

 

„Јесте повезано са источном метафизиком, са индуизмом, али то није само излагање езотеричне концепције индуизма, него и моје сопствене филозофске водиље. Идеја књиге је повезана са метафизиком „Ја”, при чему се под тим „Ја” подразумијева не „его” човјека, не његова психа, него више „Ја”, за којим трагају у свим религијама и у свим метафизикама, то јесте „Ја”, чија је пројекција све то што називамо човјеком.”[75]

 

Сагласно метафизици Ја човјек се налази у центру система[76], он је тачка ка којој су упућене све друге категорије постојања, а предмет ове метафизичке дисциплине је Више Ја, виши надрационални степен духовности, то што човјек налази дубоко у средишту себе када се одбаци све оно што је пролазно, материјално, све што не припада духу. Више (чисто) Ја за Мамлејева је „религија микрокосмоса”[77], „метафизичка визија”[78]. У средишту ове религије налази се човјек „јер је саздан по лику и облику Божијем”[79]. Осим принципа духа и супстанце, душа се може кретати у два правца (с обзиром на централни положај који заузима у свијету објективне реалности): у смјеру према горе или ка доле, уз напомену да трансформације душе, карактеристичне за сва езотерична учења, не подразумијевају враћање у првобитни облик него добијање нових форми[80]. Осим тога, у оквиру доктрине постоји и принцип три гуне (sattwa, rajas, tamas), три различите тенденције кретања којима су потчињене манифестације[81] и које Мамлејев преузима из веданте. Његова вјера у могућност стварања веза у космосу између различитих појава, уз помоћ усмјеравања мисли добро се ослања на знања преузета из Веданте; сходно томе сва кретања могу бити усмјерена према Апсолуту (слично тежњи душе да досегне метафизички свијет), али исто тако манифестације се остварују на хоризонталном плану између субјеката на истом нивоу свијести и као тенденција пада, односно кретање усмјерено ка доле[82].

Надовезујући се на претпоставку да је човјек „лик и облик Божји”[83], Мамлејев упућује на атмана – „нешто скривено у човјеку”, „више Ја”[84], док као циљ сваког човјека види његов духовни раст, односно спознају божанске природе унутар себе. За Мамлејева Бог је најближи човјеку, „апсолутно иманентан човјеку, тачније практично једнак томе што је сакривено под маском која се назива ‘човјек‛.”[85]. Под тим људским Мамлејев сматра ту пролазну човјекову природу која га омета да дође до самоспознаје, а преко тога и до вишег нивоа свијести. Јединство са Богом, надрационално стање свијести, могуће је само скидањем те маске, односно одрицањем од потреба објективне реалности.

Категорија спасења постоји и у Мамлејевљевој доктрини, али не у контексту хришћанског разумијевања овог појма, него се се постиже „путем медитације и уласка у метафизичку реалност”[86]. Појам смрти, односно стање након смрти – „бардо”, Мамлејев преузима из веданте, што представља некакав облик измијењеног стања свијести, као „сан са сновиђењима”[87]. Узгред речено, смрт као категорија и један од основних мотива у стваралаштву овог писца јесте само прелазна тачка кроз коју пролазе јунаци свој пут трансформације из једног облика постојања у други. Смрт представља зближавање човјека са Богом и приплижавање бесмртности.

Сама веданта, а одмах након тога и Мамлејевљева доктрина, не би имала смисла без појма богореализације који се налази у средишту разумијевања овог учења: „То је опште људско достојанство, које се налази изнад религије јер означава улазак у Божанствену реалност путем знања, путем посебног знања – не рационалног, него надрационалног знања.”[88] То знање се постиже заласком у метафизичке предјеле, у самоспознаји. Као што је већ речено, да би, сходно овим учењима, човјек интуитивно осјетио Бога, он мора да са себе збаци све пролазно, људско, нагонско и тек тада долази до богореализације до откривања Вишег Ја које је једнако Богу. Богореализација је, најједноставније речено, за Мамлејева пут изједначавања човјека са Богом, спознаја о божанској природи у човјеку. На страницама Мамлејевљевих дјела срећу се јунаци који свуда око себе осјећају Апсолут, откривају у себи природу Чистог Ја:

 

„Потом, када смо почели живјети заједно, Ирина ми је логички објашњавала да не вјерује у Господа него у Апсолутно Друго; и то Друго она осјећа у природи; њој је довољно да види, на примјер, шуму, поље, ријеке и она осјећа то Друго које, по њеним ријечима, присуствују у свему и свуда. Али га људи, међутим, не могу видјети…[89];

Најчудније је што се тај скок чистог Ја дешава све вријеме на једном те истом мјесту, недалеко од заједничког тоалета и црне брезе… И дјед је, умјесто да заобилази та мјеста, увијек се сам тамо пењао. Истина, не својом вољом.”[90]

 

„Брахман” и „атман” представљају два појма једнако важна као и „богореализација”, директно су преузета из индијске филозофије и без њиховог разумијевања не може се тумачити ни Судбина бивствовања. То чисто Ја, о којем је било ријечи, налази се у човјеку и назива се атман, док је арахман једнак Апсолуту или Богу[91]. У Доктрини се наглашава да, иако представљају два различита појма, божанско у човјеку и Бога/ Апсолута, атман и брахман нису супротстављени, него блиски појмови јер су блиски и човјек и Бог[92]. Атман се, одбацујући све пролазно и кварно, издиже до нивоа брахмана – непрекидног, вјечног, непролазног лика Божјег или до васељене. Појам брахмана Мамлејев доводи у везу са идејом о постизању духовног искуства посредством умјетности и стварања, што доводи до зближавања човјека са другим метафизичким свјетовима и Апсолутом[93] Мамлеев 2019. Када смо говорили у претходном поглављу о питању вјечне Русије и улози коју умјетност има у њеном обликовању, поменули смо да је умјетност за Мамлејева начин повезивања са вишим свјетовима, али и пут ка спознаји вишег знања. Стога умјетност и пјесник јесу једнаки брахману и налазе се у основи метафизичког реализма. Сада видимо да је поред „Вјечне Мудрости” веданта као друго езотерично учење са појмом атмана обликовала и обиљежила пут метафизичког трагања Мамлејева за недоступним вишим духовним пространствима, а постиже се интуитивно. Путем атмана достиже се већ поменута Богореализација, чиме се означава одбацивање свега пролазног, свакодневног, људског послије чега остаје само божанска природа у човјеку – а то му даје прилику да се приближи Богу: „И завршна реализација човјека је Богореализација, што означава уопштено, крај људског постојања, тј. човјек не постаје Бог, него обратно, одстрањује од себе све животињско, људско, укључујући свој индивидуални Его, и то што остаје јесу божанска реалност, атман који се изједначава са брахманом.”[94]

 

 

ЗАКЉУЧАК

 

Потрага за новим духовним идеалима, незадовољство постојећим механизмима логике, који су владали Русијом током Стаљинове власти, али и у вријеме отопљења – резултирали су заинтересованошћу и за оним мање популарним моделима мишљења и вјеровања. Тих се година у Русији дешава поновно враћање на сцену езотеричних учења, доступни су први преводи езотеричних и окултних текстова, организују се тајна удружења међу којима се као најпопуларнији издваја Јужински кружок, чија је главна личност и најомиљенији члан групе убрзо постао Јуриј В. Мамлејев.

Као што то и нека дјела Мамлејева указују или већи број свједочанстава и записа интелектуалаца који су се додиривали на овај или онај начин са „Јужинским”, овим кружоком владао је мистични вео послуживши тако као добра основа за развој великог броја легенди које постоје о њему[95]. Интересујући се за езотерична традиционалистичка учења са Запада, а тако и за она источњачка попут индијских теорија[96], сваки члан „Јужинског” пронашао је свој лични пут и поставио темеље за развој једне нове књижевне и умјетничке традиције супротстављене званичној књижевности соцреализма. Заједничко свим члановима „Јужинског” је идеја за духовним преображајем, вјера у постојање више реалности, мистичних, метафизичких простора којим су могли да се лише пролазности и открију бесконачни Апсолут. Кроз психоделично искуство промјене свијести[97], интуитивно или кроз медитацију могли су да измијене сопствени логички систем и тако дођу до откривања божанског трага у себи, до некаквог чудесног провиђења. Централна личност кружока до седамдесетих година био је Мамлејев; он је око себе окупио велики број интелектуалаца и филозофа који су трагали за вишим Ја, неком новом религијом или вјером способном да измијени објективну реалност. Повезујући знања и умјетност са животом и искуством измијењене свијести, књижевност се лако преплитала са животом, укидала границе између различитих слојева реалности. Наглашена узајамна веза међу њима подстиче нас да ове категорије не посматрамо независно једну од друге. Напротив, да бисмо објаснили у чему је суштина метафизичког реализма, потребно је осврнути се на езотерична учења, и обратно – да бисмо говорили о езотеричним утицајима код Мамлејева, неопходно је поменути примјере из његове поетике и животних интересовања.

Умјетност је за овог писца била улазница за више, надреалне свјетове, а пјеснике је сматрао теурзима којима су била доступна духовна откровења, везе са оностраним свијетом. Пјесник је био близак Богу, а књижевност укидала границе између објективне реалности и метафизичког свијета. Надограђујући овакакав концепт књижевности терминима из езотеричних и филозофских учења, махом из адваите-веданте (као што су: Апсолут, више Ја, атман и брахман), остварује се прилика за обликовање метафизичког реализма, али и главног филозофског трактата Судбина бивствовања у средишту којег ће се наћи човјек и његова тежња за постизањем вишег духовног нивоа свијести и повезивањем са Богом на космичком нивоу. То је подразумијевало и одрицање човјека од свих земаљских погодности зарад којег се долазило до богореализације, средишњег појма у филозофији Мамлејева, односно до сједињавања човјека са Богом, реализације божанске природе у човјеку. Трансформације дате човјеку на путу богореализације чине га све ближим Богу, а сама смрт или „бардо” јесте само једна степеница ближе Апсолуту. Стога се она појављује као најучесталији мотив у стваралаштву овог писца, а тако и преплитање различитих нивоа свијести и реалности, од којих је свака стварна и могућа. Више Ја представљено у овом трактату постаје религија, вјечна димензија постојања којим се утврђује поетски и филозофски правац Мамлејева.

Овакво сагледавање умјетности као начина за постизање везе са човјеком, природом и космосом блиско је езотеричним учењима, међу којима се издваја традиционалистичка представа Софије или „Вјечне Мудрости”, а на коју се надограђује познавање индијских филозофија, откривање Веданте и стварање сопственог књижевног пута. Оваква складна повезивања чак наизглед супротстављених идеја, важила су као незаобилазна карактеристика езотеричних група, па тако и оних интелектуалаца који су били чланови Јужинског. Тема „Вјечне Мудрости” није била непозната на руској филозофској сцени. Наиме, са овом идејом Мамлејев се могао срести читањем Соловјова и његове представе о Софији. Као и Соловјов, Мамлејев веже „Вјечну Мудрост” са представом о вјечној Русији која чува традицију, остаје као примјер космичког јединства природе и историје посредством умјетности, односно кроз књижевност. Дајући примјере оних аутора који су обиљежили Русију у вјечности, говори о сопственим узорима који су утицали на формирање његовог поетског израза. Без обзира на то шо је одрицао припадање било којем систему и сврставање у било који правац, Мамлејев је очувао везу са класичном руском књижевношћу (Достојевским и Толстојем, који су приказали суштинску човјекову природу, најмрачније слојеве његове свијести) али је и са пјесницима Сребрног вијека пронашао зрачак мистичне везе са космосом (од Андреја Белог до Блока, Сологуба и Јесењина).

Као што је Мамлејев сматрао да човјек не може владати апсолутним знањем него се увијек налази у откривању непознатог, тако и овај рад представља тек само једну од могућих интерпретација езотеризма у стваралаштву Јурија Мамлејева. Он отвара могућност за нека нова истраживања предјела у којима се реализовала поетика писца за којег су књижевност, живот и Апсолут били једно, писца који је помирио супротстављене традиције и остао оригиналан пронашавши властити пут и сопствену богореализацију Вишег Ја.

 

 

[1] Wouter. J. Hanegraaff, “Beyond the Yates paradigm: the study of Western esotericism between counterculture and new complexity”, Aries: Journal for the Study of Western Esotericism (5–37), Leiden, 2001, 6.

[2] За потребе овог рада, ради лакшег праћења, аутор текста је превео цитирану литературу написану на енглеском и руском језику на српски језик.

[3] Марк Седжвик, Наперекор современному миру: Традиционализм и тайная интеллектуальная история XX века, НЛО, Москва, 2014, 367.

[4] „Радови Хелене Блавацке, Петра Успенског, Рудолфа Штајнера и Јакоба Бемеа почели су да се дистрибуирају у самиздату у престоницама крајем педесетих година XX в., било у дореволуционарним преводима на руски језик, или у оригиналним издањима емигрантске штампе тамиздат, а касније су праћени публикацијама савременог западног New Age-а”. (Birgit Menzel “Occult and Esoteric Movements in Russia from the 1960s to the 1980s”. The New Age of Russia. Occult and Esoteric Dimensions, еdited by Birgit Menzel, Michael Hagemeister and Bernice Glatzer Rosenthal (151–185), Verlag Otto Sagner, München–Berlin, 2012, 153.

[5] Александар Ивановић Јужин Сумбатов (1857-1927), по којем уличица на Патријаршијском језеру носи име, али и кружок, био је члан француске масонске ложе „Возрождение” у Москви, која је била „мјесто сусрета радикалних политичких ставова са езотеричним и окултним изворима”. Jafe Arnold, Mysteries of Eurasia: The Esoteric Sources of Alexander Dugin and the Yuzhinsky Circle. Center for the History of Hermetic Philosophy and Related Currents, Department of Religious Studies, Faculty of Humanities, University of Amsterdam Research Masters Degree in Theology and Religious Studies / Western Esotericism. (https://www.academia.edu/40386287/Mysteries_of_Eurasia_The_Esoteric_Sources_of_Alexander_Dugin_and_the_Yuzhinsky_Circle), 2019, 23 (приступљено 3. 10. 2023). Оваква филозофија симболично је и антиципирала формирање и обликовање Мамлејевљевог кружока. Исто, 2019.

[6] Антуан Февр, Западный эзотеризм, краткая история, Касталия, Москва, 2018, 9–10.

[7] Эдуард Лукоянов, Отец шатунов. Жизнь Юрия Мамлеева до гроба и после, Individuum, Москва, 2023, 51.

[8] Антуан Февр, Западный эзотеризм, краткая история, Касталия, Москва, 2018, 61.

[9] Појам је уведен 1540. године сагласно учењу М. Фичина, једног од главних представника традиционализма. (Марк Седжвик, Наперекор современному миру: Традиционализм и тайная интеллектуальная история XX века, НЛО, Москва, 2014, 39) Philosophia perennis означава „вјечну филозофију […] основу филозофије која се чува у свим учењима” (Л. Ф. Илычев, П. Н. Федосеев, С. М. Ковалев, В. Г. Панов, Философский энциклопедический словарь, Советская энциклопедия, Москва, 1983, 824), тј. укупност знања чији је основни принцип Бог.

[10] Сергей С. Елагин, „Советский эзотеризм: кружок Южинского переулка и другие группы, Научные исследования эзотеризма и мистицизма”, Выпуск 3. Материали секции „Академическое изучение эзотеризма” третьего конгресса российских исследователей религии (Владимирский государственный университет. 8 октабря 2016), 124–130, Едитус, Москва, 2017, 125.

[11] „Веданта представља једну од шест даршана, филозофских школа хиндуизма, које су углавном представљене у упанишадама, у посљедњем и најважнијем дијелу Веда, главног светог писма у хиндуизму, поред Бхагавадгите и Брахма-сутре”. (Марк Седжвик, Наперекор современному миру: Традиционализм и тайная интеллектуальная история XX века, НЛО, Москва, 2014, 38). Ово учење подразумијева „сложен однос реалности и илузорности на различитим нивоима психолошког стања, које се открива, нпр. у учењу о 4 стања психе (будност, сан са сновиђењима, дубоки сан, стање свијести изван реалности)” (Л. Ф. Илычев, П. Н. Федосеев, С. М. Ковалев, В. Г. Панов, Философский энциклопедический словарь, Советская энциклопедия, Москва, 1983, 76), гдје се сваки претходни ниво свијести на сљедећем схвата као илузија. Веданта се бави питањима свијести о односу између вјечности и пролазности, одрицањем од материјалност свијета, али и стремљењем ка ослобођењу (исто, 1983, 76).

[12] Антуан Февр, Западный эзотеризм, краткая история, Касталия, Москва, 2018, 18.

[13] Ханеграф према Сергей С. Елагин, „Советский эзотеризм: кружок Южинского переулка и другие группы. Научные исследования эзотеризма и мистицизма”, Выпуск 3, Материали секции „Академическое изучение эзотеризма” третьего конгресса российских исследователей религии (Владимирский государственный университет. 8 октабря 2016). 124–130, Едитус, Москва, 2017, 124.

[14] Юрий В. Мамлеев, Статьи и интервью, Традиция, изд. группа, Москва, 2019, 58.

[15] Birgit Мenzel, “Occult and Esoteric Movements in Russia from the 1960s to the 1980s”, The New Age of Russia. Occult and Esoteric Dimensions, еdited by Birgit Menzel, Michael Hagemeister and Bernice Glatzer Rosenthal (151–185), Verlag Otto Sagner, München–Berlin, 2012, 162.

[16] Антуан Февр, Западный эзотеризм, краткая история, Касталия, Москва, 2018.

[17] Jafe Arnold, Mysteries of Eurasia: The Esoteric Sources of Alexander Dugin and the Yuzhinsky Circle, Center for the History of Hermetic Philosophy and Related Currents, Department of Religious Studies, Faculty of Humanities, University of Amsterdam Research Masters Degree in Theology and Religious Studies / Western Esotericism (https://www.academia.edu/40386287/Mysteries_of_Eurasia_The_Esoteric_Sources_of_Alexander_Dugin_and_the_Yuzhinsky_Circle), 2019, 26 (приступљено 3. 10. 2023)

[18] Исто, 2019, 26 (приступљено 3. 10. 2023)

[19] Тако су називали Мамлејева, имајући у виду да је он био централна фигура кружока до седамдесетих година XX вијека када је емигрирао у Америку, а након тога у Европу. Челноков према Эдуард Лукоянов 2023, 129.

[20] Исто, Челноков према Эдуард Лукоянов, Отец шатунов. Жизнь Юрия Мамлеева до гроба и после, Individuum, Москва, 2023, 129.

[21] Исто, 2023, 129.

[22] Антуан Февр, Западный эзотеризм, краткая история, Касталия, Москва, 2018, 24.

[23] Исто, 2018, 24.

[24] Arthur Versluis, Restoring Paradise, Western Esotericism, Literature, Art, and Consciousness, State University of New York Press, USA, 2004, 8.

[25] Nikola Pešić, Okultno u umetnosti Marine Abramović, Neopress, Beograd, 2017, 15.

[26] Розин према Максим В. Бекарюков, „Конструирование эзотерической реальности: базовые элементы и их специфика”, Мир науки, культуры, образования, № 4 (29), 255–258, 2011, 255.

[27] Немања Радуловић, Подземни ток II, Српска књижевност и езотеризам 1957–2000, Службени гласник, Београд, 2020, 21.

[28] Мамлеев В. Юрий, Судьба бытия, Собрание сочинений / Сост., подгот. текста и коммент.: Е. А. Горный — Русская виртуальная библиотека, 1999 (https://rvb.ru/20vek/mamleev/03philos/01sb/107.htm) https://rvb.ru/20vek/mamleev/03philos/01sb/107.htm (приступљено 3. 10. 2023)

[29] Эдуард Лукоянов, Отец шатунов. Жизнь Юрия Мамлеева до гроба и после, Individuum, Москва, 2023, 30.

[30] Leonid Heller, “Away from the Globe. Occultism, Esotericism and Literature in Russia during the 1960s–1980s”, The New Age of Russia. Occult and Esoteric Dimensions, еdited by Birgit Menzel, Michael Hagemeister and Bernice Glatzer Rosenthal (186–210), Verlag Otto Sagner, München–Berlin, 2012, 206.

[31] Jafe Аrnold, Mysteries of Eurasia: The Esoteric Sources of Alexander Dugin and the Yuzhinsky Circle, Center for the History of Hermetic Philosophy and Related Currents, Department of Religious Studies, Faculty of Humanities, University of Amsterdam Research Masters Degree in Theology and Religious Studies / Western Esotericism. (https://www.academia.edu/40386287/Mysteries_of_Eurasia_The_Esoteric_Sources_of_Alexander_Dugin_and_the_Yuzhinsky_Circle), 2019, 27 (приступљено 3. 10. 2023).

[32] Юрий В. Мамлеев, „Оккультизм в Советской России”. Оккультизм и иога, Но. 63, 29–47, Асунсион, Парагвай, 1976, 29.

[33] Исто, 1976, 29.

[34] Челноков према Эдуард Лукоянов, Отец шатунов. Жизнь Юрия Мамлеева до гроба и после, Individuum, Москва, 2023, 129.

[35] Юрий В. Мамлеев, Статьи и интервью. Традиция, изд. группа, Москва, 2019, 34.

[36] Laruelle prema Jafe Аrnold, Mysteries of Eurasia: The Esoteric Sources of Alexander Dugin and the Yuzhinsky Circle. Center for the History of Hermetic Philosophy and Related Currents, Department of Religious Studies, Faculty of Humanities, University of Amsterdam Research Masters Degree in Theology and Religious Studies / Western Esotericism (https://www.academia.edu/40386287/Mysteries_of_Eurasia_The_Esoteric_Sources_of_Alexander_Dugin_and_the_Yuzhinsky_Circle), 2019, 27 (приступљено 2. 10. 2023)

[37] Исто, 2019, 29 (приступљено 2. 10. 2023)

[38] Гнозис према Эдуард Лукоянов, Отец шатунов. Жизнь Юрия Мамлеева до гроба и после, Individuum, Москва, 2023, 278.

[39] Надежда Ю. Евтушенко, «Метафизика и литература: художественная проза Ю. Мамлеева в контексте философского опыта писатела», Вестник Ставропольского государственного университета, 60/2009, 59–63, 2009, 61.

[40] Гнозис према Эдуард Лукоянов, Отец шатунов. Жизнь Юрия Мамлеева до гроба и после, Individuum, Москва, 2023, 278.

[41] Титков према Эдуард Лукоянов, Отец шатунов. Жизнь Юрия Мамлеева до гроба и после, Individuum, Москва, 2023, 58.

[42] Юрий В. Мамлеев, Статьи и интервью. Традиция, изд. группа, Москва, 2019, 34.

[43] Исто, 2019, 50.

[44] Исто, 2019, 51.

[45] Исто, 2019, 45.

[46] Исто.

[47] Юрий В. Мамлеев, Московский гамбит, Аљпина нон-фикшн, Москва, 2021, 34.

[48] Юрий В. Мамлеев, Статьи и интервью. Традиция, изд. группа, Москва, 2019, 145.

[49] Исто, 2019, 45.

[50] Исто, 2019, 145.

[51] Юрий В. Мамлеев, Московский гамбит. Аљпина нон-фикшн. Москва 2021, 67.

[52] Юрий В. Мамлеев, «Оккультизм в Советской России». Оккультизм и иога, Но. 63, 29–47. Асунсион. Парагвай, 1976, 36.

[53] Эдуард Лукоянов, Отец шатунов. Жизнь Юрия Мамлеева до гроба и после, Individuum, Москва, 2023, 258.

[54] Birgit Мenzel, “Occult and Esoteric Movements in Russia from the 1960s to the 1980s”, The New Age of Russia. Occult and Esoteric Dimensions, еdited by Birgit Menzel, Michael Hagemeister and Bernice Glatzer Rosenthal (151–185), Verlag Otto Sagner, München–Berlin, 2012, 153.

[55] Гнозис према Эдуард Лукоянов, Отец шатунов. Жизнь Юрия Мамлеева до гроба и после, Individuum, Москва, 2023, 277.

[56] Исто, 2023, 339.

[57] Исто, 2023, 135.

[58] Исто, 2023, 79.

[59] Юрий В. Мамлеев, Статьи и интервью, Традиция, изд. группа, Москва, 2019, 69.

[60] Исто, 2019, 120.

[61] Исто, 2019, 26.

[62] Исто, 2019, 30.

[63] Исто, 2019, 145.

[64] Исто, 2019, 273.

[65] Юрий В. Мамлеев, Судьба бытия, Собрание сочинений / Сост., подгот. текста и коммент.: Е. А. Горный — Русская виртуальная библиотека, 1999, https://rvb.ru/20vek/mamleev/03philos/01sb/107.htm (приступљено 4. 10. 2023)

[66] Мамлеев према Эдуард Лукоянов, Отец шатунов. Жизнь Юрия Мамлеева до гроба и после, Individuum, Москва, 2023, 53.

[67] Юрий В. Мамлеев, Судьба бытия, Собрание сочинений / Сост., подгот. текста и коммент.: Е. А. Горный — Русская виртуальная библиотека, 1999, https://rvb.ru/20vek/mamleev/03philos/01sb/107.htm (приступљено 4. 10. 2023)

[68] Марк Седжвик, Наперекор современному миру: Традиционализм и тайная интеллектуальная история XX века, НЛО, Москва, 2014, 37.

[69] Юрий В. Maмлеев, Судьба бытия, Собрание сочинений / Сост., подгот. текста и коммент.: Е. А. Горный — Русская виртуальная библиотека, 1999, https://rvb.ru/20vek/mamleev/03philos/01sb/107.htm (приступљено 4. 10. 2023)

[70] Эдуард Лукоянов, Отец шатунов. Жизнь Юрия Мамлеева до гроба и после, Individuum, Москва, 2023, 53.

[71] Юрий В. Мамлеев Московский гамбит, Аљпина нон-фикшн, Москва, 2021, 240.

[72] Юрий В. Мамлеев, Судьба бытия, Собрание сочинений / Сост., подгот. текста и коммент.: Е. А. Горный — Русская виртуальная библиотека, 1999, https://rvb.ru/20vek/mamleev/03philos/01sb/107.htm (приступљено 4. 10. 2023).

[73] Юрий В. Мамлеев Статьи и интервью, Традиция, изд. группа, Москва, 2019, 121.

[74] Исто, 2019, 122.

[75] Исто, 2019, 51.

[76] Юрий В. Мамлеев, Судьба бытия, Собрание сочинений / Сост., подгот. текста и коммент.: Е. А. Горный — Русская виртуальная библиотека, 1999, https://rvb.ru/20vek/mamleev/03philos/01sb/107.htm (приступљено 4. 10. 2023)

[77] Исто, https://rvb.ru/20vek/mamleev/03philos/01sb/107.htm (приступљено 4. 10. 2023)

[78] Исто.

[79] Исто.

[80] Исто.

[81] https://rvb.ru/20vek/mamleev/03philos/01sb/107.htm (приступљено 4. 10. 2023)

[82] Исто.

[83] Юрий В. Мамлеев, Статьи и интервью, Традиция, изд. группа, Москва, 2019, 285.

[84] Исто, 2019, 285, 286.

[85] Юрий В. Мамлеев, Судьба бытия, Собрание сочинений / Сост., подгот. текста и коммент.: Е. А. Горный — Русская виртуальная библиотека, 1999, https://rvb.ru/20vek/mamleev/03philos/01sb/107.htm (приступљено 4. 10. 2023)

[86] Исто.

[87] Исто.

[88] Юрий В. Мамлеев, Статьи и интервью, Традиция, изд. группа, Москва, 2019, 64.

[89] Юрий В. Мамлеев, Учитель, Собрание сочинений / Сост., подгот. текста и коммент.: Е. А. Горный — Русская виртуальная библиотека, 1999, https://rvb.ru/20vek/mamleev/01prose/2stories/2centre/50.htm (приступљено 3. 10. 2023)

[90] Юрий В. Мамлеев, Сельская жизнь, Собрание сочинений / Сост., подгот. текста и коммент.: Е. А. Горный — Русская виртуальная библиотека, 1999, https://rvb.ru/20vek/mamleev/01prose/2stories/2centre/43.htm (приступљено 3. 10. 2023)

[91] Юрий В. Мамлеев, Судьба бытия, Собрание сочинений / Сост., подгот. текста и коммент.: Е. А. Горный — Русская виртуальная библиотека, 1999, https://rvb.ru/20vek/mamleev/03philos/01sb/107.htm (приступљено 3. 10. 2023)

[92] Исто, https://rvb.ru/20vek/mamleev/03philos/01sb/107.htm (приступљено 3. 10. 2023)

[93] Юрий В. Мамлеев, Статьи и интервью, Традиция, изд. Группа, Москва, 2019.

[94] Исто, 2019, 65.

[95] Эдуард Лукоянов, Отец шатунов. Жизнь Юрия Мамлеева до гроба и после, Individuum, Москва, 2023; Юрий В. Мамлеев, Статьи и интервью, Традиция, изд. Группа, Москва, 2019.

[96] Эдуард Лукоянов, Отец шатунов. Жизнь Юрия Мамлеева до гроба и после, Individuum, Москва, 2023; Сергей С. Елагин, „Советский эзотеризм: кружок Южинского переулка и другие группы. Научные исследования эзотеризма и мистицизма”, Выпуск 3. Материали секции „Академическое изучение эзотеризма” третьего конгресса российских исследователей религии (Владимирский государственный университет. 8 октабря 2016). 124–130. Едитус. Москва, 2017; Birgit Menzel „Occult and Esoteric Movements in Russia from the 1960s to the 1980s”, The New Age of Russia. Occult and Esoteric Dimensions, еdited by Birgit Menzel, Michael Hagemeister and Bernice Glatzer Rosenthal (151–185), Verlag Otto Sagner, München–Berlin, 2012.

[97] Birgit Menzel, „Occult and Esoteric Movements in Russia from the 1960s to the 1980s”, The New Age of Russia. Occult and Esoteric Dimensions, еdited by Birgit Menzel, Michael Hagemeister and Bernice Glatzer Rosenthal (151–185), Verlag Otto Sagner, München–Berlin, 2012.