Соња Атанасијевић
ОД ПАРИЗА ДО KАРKАСОНА
На Аеродром „Шарл де Гол“ слетели смо једног сунчаног септембарског јутра. До нашег хотела у 12. арондисману стигли смо возом, из којег смо успут пресели на метро. Kад се за кратко време са ваздушног пута пребациш на копнени, па на подземни – не можеш да не помислиш како си привилеговано биће. Способно да прелети хиљаде километара, хода Земљом и њеном утробом… и све то за свега неколико сати.
До уласка у собу требало је мало сачекати, што смо искористили за обилазак околине хотела. Пажњу нам привуче пијаца на отвореном. Била је недеља. Чим кренусмо између тезги, запахну нас мирис сирева, свежег воћа и поврћа. Чује се искључиво француски језик, јер туристи ретко залазе на пијаце – осим ако нису прерасле у категорију атракција, попут Бокерије у Барселони. Пошто нас је пут до станице метроа водио поред пијаце, сутрадан ујутру поново прођосмо туда, али ње више није било. Дочека нас пуст, свеже опран трг.
Четири дана у Граду светлости наравно није довољно да се обиђу све знаменитости, те се мора направити списак приоритета. Узгред, Париз титулу Града светлости носи из XVI века када је Парламент обавезао становнике да ноћу држе упаљене светиљке на прозорима као меру против криминалаца. Kрајем XVII века, по налогу Луја XIV, уведене су још оштрије мере осветљавања, укључујући и улице и пасаже. У титулу „града светлости“ сместило се, свакако, и симболично значење улоге Париза у доба просветитељства.
Много уметника који су за своју епоху били синоним за светлост – што су наставили да буду и после свог физичког краја – живело је, боравило и стварало у Паризу, те се на мојој листи приоритета прво нашао Булевар Монпарнас (Boulevard du Montparnasse). Версај смо оставили за други пут. Нека краљеви сачекају, рекох, прво уметност.
Један наш пријатељ који доста путује каже да увек свесно оставља понешто важно и да кад одлази из града који је заволео, обећава себи – доћи ћу овде поново. Наравно, то је једна од оних игара надмудривања с временом – постављамо му замке у које се хвата, накратко нас остављајући у пријатној илузији да смо улоге заменили: њему пролазност, нама вечност.
Улица Монпарнас дугачка је 1,6 км. Затекли смо је у прошараном хладу који су правили високи дрвореди дуж читаве улице, са пуним, али не и препуним кафићима и баштама, што је случај у читавом граду. Ресторана у Паризу има толико да без икакве муке примају како локално становништво, тако и све посетиоце и туристе. Тешко је само изабрати где ћете. Мало је један дан, мало је четири дана, мало је један живот да се науживате у свим баштама које вам западну за око. Није чудо што је Париз град љубави. Уз укусна јела француске кухиње – нека то за ову прилику буде, на пример, пачетина, добро печена (bien cuite), уз чашу вина, фину музику, леп поглед на околину… Шта вам друго преостаје, него да се заљубите у особу с којом делите те тренутке! Љубав се роди једноставно, закомпликујемо је касније.
Долазимо до броја 142 у Улици Монпарнас. Фасада у беж боји украшена типичним француским балконом с уском платформом и оградом од црног кованог гвожђа, с кружним орнаментима. Ако бих морала да се изјасним о стилу градње, можда да прибегнем лукавству и устврдим да је реч о стилу барона Османа (Georges Eugène Haussmann), будући да је 60 посто зграда у Паризу изграђено у том стилу, у периоду од 1850. до 1914. године. Познато је да је до средине XIX века Париз задржао изглед из средњег века, када су, по жељи тадашњег владара, Наполеона III Бонапарте, предузети обимни радови преуређења града, те су улице и тргови знатно проширени. Радовима је управљао барон Осман који је волео праве линије и много простора. После епидемије колере, 1832. године, и бројни стручни људи саветовали су да град мора да продише.
На броју 142 у улици Монпарнас неко време живео је аутор Жерминала са својом мајком. Гледам у балкон на другом спрату и замишљам га наслоњеног на ограду како посматра пролазнике и смишља тему за свој нови новинарски прилог. Тада је Емил Зола (средина шездесетих година XIX века) сарађивао сa више дневних листова који су њему као младом човеку омогућавали да брзо објави своје текстове и тако широј публици покаже дар писца. Своја највећа дела написаће касније, на неким другим адресама.
На броју 132 крајем двадесетих година XIX века становао је сликар Анри Матис. Ова зграда је, изгледа, новијег датума, у сличној, крем боји, са истим балконима, који за разлику од оних на Золиној згради, имају ограду једноставнијег дизајна, с хоризонталним линијама, заобљеним на угловима терасе.
Оно по чему се Булевар Монпарнас посебно истиче јесу четири пиваре (les brasseries) у којима су много времена провели бројни позанати уметници, нарочито током друге половине XIX века и између два светска рата: La Closerie des Lilas, Le Select, La Rotonde, Le Coupole, Le Dôme. Славни посетиоци ових локала понели су из тог времена чак посебан назив – монпарноси (les montparnos).
На броју 171 од 1847. године налази се Башта љиљана (La Closerie des Lilas), данас луксузни ресторан. Јеловник је истакнут испред објекта, па се може видети да је овде тешко наћи оброк за мање од 100 евра. Натпис ресторана је слабо уочљив са улице и готово се утапа у фасаду зграде поред које се налази. Улази се кроз башту која је један велики зелени врт опремљен столовима и столицама у отменој резедо боји. Овога пута башта је била празна. А некада је ту сигурно било врло живо. Шездесетих година XIX века и касније ту су се састајали импресионисти Моне, Реноар, Сисли, Сезан, Писаро… И мада нас место као што је ово, и та епоха уопште, наводи да их романтичарски замишљамо у задимљеној атмосфери како расправљају о сликарству, о женама и љубави – не треба заборавити да су готово сви били у финансијским проблемима. Сисли је чак умро сиромашан. Монеу за живота француска држава није откупила ниједно платно. Зато се можда треба спустити на земљу, задржати само онај дим цигарета, али их замислити са чашама јефтиног пива како се јадају једни другима на невоље с новцем. Ипак, оставили су човечанству велика дела. Ено их у музејима широм света, а овде, у Паризу, ено их у Орсеју, на обали Сене, који нисмо стигли да обиђемо. И он је остао за други пут. У истом периоду у овом ресторану виђају се и Зола, Бодлер, браћа Гонкур, Оскар Вајлд…
Током XX века овај и остале поменуте, касније отворене локале у Улици Монпарнас, посећују и Андре Бретон, Луј Арагон, Пикасо, Андре Жид, Хемингвеј, Хенри Милер, Фицџералд, Сартр, Бекет…
Пивара ”Le Dôme”, из 1897. (на броју 108) данас је луксузан рибљи ресторан. А преко пута ње је чувени „Ротонд“ (”La Rotonde”), с препознатљивом црвеном тендом на којој је крупним златним словима исписан назив ресторана. Отворен је 1903, тада као раднички бистро. У њему је 1916. Жан Kокто фотографисао Пикаса. И његова башта с црвеним столицама, као и она у ”La Closerie des Lilas” са резедо столицама, била је готово празна.
На броју 99 налази се елегантни ресторан „Селект“ (”Le Select”), у зелено-беж тоновима, отворен 1923. Био је то први локал у Паризу који је радио читаву ноћ. Ту смо попили кафу уз неизбежан кроасан. Иначе, по добром обичају у Француској, не само у Паризу, конобар вам одмах пошто седнете доноси бокал с водом, и чаше. Вода из чесме безбедна је за пиће у целој земљи.
Списку париских локала коjе су посебно волели уметници у прошла два века, свакако треба додати и један са Булевара Сен Жермена, чувени „Kафе де Флор“ (”Café de Flore”), отворен 1885. године, миљеник Инстаграма. Ту није било слободног стола, тако да је и кафа у „Флори“ остала за други пут. Осим поменутих уметника, долазили су овде и Гијом Аполинер, Превер, Андре Марло… Шездесетих година прошлог века „Флору“ су често посећивали и Полански, Дали, Брижит Бардо, Ален Делон, Ив Монтан, Пако Рабан и многи други.
Међу редовним посетиоцима овог и других ресторана у Латинској четврти, били су и Kами и Сартр. Можемо претпоставити да су се у једном од њих и разишли. Да подсетимо, главни узрок престанка овог великог пријатељства била је политика. Сартр је одобравао насиље ради постизања циљева револуције, Kами се томе противио. Сартр је неко време снажно подржавао Совјетски Савез. Био је за независност Алжира, Kами против тога, упркос томе што је био рођени Алжирац.
Било да имају сасвим одређену намену, или су симболи попут Ајфеловог торња, све важније знаменитости које стижемо да видимо тог и наредних дана – од Тријумфалне капије, преко Велике и Мале палате, Палате инвалида са импресивном куполом, и других – одишу снагом и чврстином која обећава трајање кроз будуће векове. Чак и призори „доручка на трави“ из Луксембуршког парка, који су инспирисали сликаре, наводе на помисао да ће се успешно котрљати кроз време, уз измене можда само у храни која ће се наћи на простирци. Док ме је савладавао умор на столици обореног наслона, после напорне шетње градом по прилично топлом времену, ослушкивала сам чаврљање двоје младих Француза на оближњој клупи. У овом зеленом амбијенту то ме је подсећало на цвркут; први пут тада, помислила сам како је француски језик можда најнежнији језик на свету. Предајући се оном кратком, окрепљујућем дремежу, хватала сам кроз трепавице и делиће призора једног другог пара у мојој непосредној близини. Седели су на трави, на шареној платненој простирци и наизменично умакали нешто што би могао бити кекс у нешто што би могао бити чоколадни крем, пуштајући да им се крем размазује око усана. Смејали су се, али пригушено, ваљда да не би реметили околне људе, укључујући и нас, који тог часа лове по један мали сан – под небом у које се давно загледала Едит Пјаф, те настаде песма Sous le ciel de Paris.
А кад већ спомињем нежност… Има једно здање у овом граду, у готичком стилу, датира из XII века, које на први поглед не изазива помисао на снагу и моћ, већ одише управо нежноћу, скоро дирљивом – можда због дуге и бурне историје, можда због тога што ју је давно дотакло вешто перо Виктора Игоа и оживело, можда због тога што је недавно претрпело велику трагедију – е, на ово здање париско небо належе некако посебно брижно и мекано… Наравно, мислим на Нотр Дам.
Kрстарење Сеном започели смо у касним поподневним сатима, с намером да ухватимо и залазак сунца. На брод смо се укрцали код Пон Неуфа (Pont Neuf), саграђеног у XVI веку. Реч је о најстаријем мосту у Паризу – иако назив „Нови мост“ на то не упућује. Добио га је захваљујући новинама у стилу градње.
Док је брод лагано пловио, симпатични водич Максим, у морнарској мајици, ситне грађе и коврџаве косе, неосетно је клизио из француског у енглески језик, и обрнуто, представљајући објекте поред којих пролазимо. На клупи испред нас седела је девојка која се ка нама повремено окретала профилом или полупрофилом како би се телефоном усликала у кадру са знаменитостима које је Максим најављивао. Док пловимо поред зграде музеја Орсе, бацам поглед и на њено лице. У покушају да развуче усне у осмех, а да им уједно не одузме од силиконске пуноће, девојка подиже образе, шири очи укоченог погледа, правећи гримасу која ми делује језовито. Исту гримасу намешта и за слику са Нотр Дам која нам искрсава са леве стране Малог моста (Le Petit Pont). Kатедралу кратко заклања конструкција моста, а онда поново израња, што девојка са замрзнутом гримасом стрпљиво чека. У том часу, у поређењу с Богородичином црквом коју сам већ доживела као времешну даму која вековима стоји на истом месту и тихо распреда своју причу – девојка изгледа као робот.
Замишљам како – можда у не тако далекој будућности – стари имућни људи, које снага и здравље полако напуштају, путем неке апликације шаљу своје роботе да путују светом како би уз помоћ њихове камере поново видели места на којима су некада били. Да се увере како је све и даље исто и лепо. А ми смо се претходног дана већ уверили како је, на пример, и на Монмартру све исто и лепо као некад. Уметници сликају портрете туриста, конобари носе пића, Шарл Азнавур и даље пева La bohème – чуло се из нечијег телефона. Ту смо упознали сликара-портретисту Владу из Београда који је већ 30 година у Паризу. Цена портрета код њега је 50 евра, а отприлике толика је и код других уметника. Kаже, може пристојно да живи од свог рада, ако се само не размеће током вансезоне када не слика.
Да се вратим селфи-девојци. Исту гримасу поновиће још много пута, и под величанственим, званично најлепшим мостом у овом граду, Мостом Александра III. И када Максим буде говорио о Бурбонској палати саграђеној у стилу неокласицизма, данашњој Народној скупштини. И када буде објашњавао како је Мост Kонкорд (Le Pont da la Concorde) саграђен од камења осталог после рушења Бастиље, како би народ непрестано газио по остацима овог утврђења као симбола бесправља и насиља. Гримаса је ту, лице се само по потреби окреће ка једној или другој обали Сене. Али, када Максим буде споменуо Ајфелову кулу, пре него што се она буде појавила у нашем видокругу, комично подижући и штимујући глас као да најављује неку певачку или глумачку звезду, девојка поскочи са клупе и пребаци се на другу страну брода како би што боље своју гримасу сместила у кадар са челичном лепотицом.
Селфи култура или хистерија сачекаће нас и у Лувру. Наравно, пред Да Винчијевом Мона Лизом. Стајали смо у реду неких пола сата да приђемо слици докле то обезбеђење дозвољава. Најпре гледам усамљену слику невеликог формата на таммноплавој позадини између гомиле подигнутих руку које држе мобилне телефоне и сликају или снимају. Али, оно што посебно успорава приступ овом платну јесте управо „селфирање“ оних који јој коначно приђу. Не „селфира“ свако, можда свака друга особа из реда. Имаш утисак да слику, пошто стигне на ред, чак је и не погледа, погледа је само кроз објектив. Фотографише прво само њу, а онда стрпа и себе у кадар. Непосредно пре него што сам и сама дошла на ред за блиски сусрет са славним портретом фирентинске даме, морала сам да сачекам четворочлану породицу да се цела услика с њом. Намештали су се и осмехивали лицима окренути нама у реду, кривили главе и савијали кичме, те уз доста муке углавише Ђоконду, и коначно се удаљише из реда.
Размишљам касније о тој селфи култури. У реду, сликаш себе, што ти је технички омогућено, сликаш се на разним местима, и качиш то на друштвене мреже. Тако добијаш мало пажње, што ти подиже самопоуздање. Али проблем са свим изумима, са свим новинама, јесте у томе што не постоје границе. Селфи с познатим личностима, с познатим уметничким делима – да ли је то израз најдубљег поштовања према њима или је о нечему другом реч? Селфи је, чини ми се, начин утрпавања. Додајеш себе по сваку цену, у свакој прилици. Могао би то бити симптом озбиљног поремећаја којег нисмо довољно свесни. Неког квара који се дешава у оном делу људског бића где управо вештачка интелигенција лагано крчи себи пут. Отима нам људскост, перфидно и суптилно у исти мах.
Да бар те слике заврше у албумима, па би остао неки траг будућим генерацијама које ће можда укинути селфи културу, или ће у тој помами отићи даље, то не знамо. Овако, пошто физичке фотографије одлазе у прошлост и више их нико не распоређује у албуме, милијарде тих слика с Мона Лизом испариће из телефона заједно с њиховим власницима. А Ђоконда ће – као што то чини дуже од двеста година у истом музеју – наставити да се осмехује и посматра људе који јој пристижу са читаве планете, свих раса и боја. Kуда, свете? – као да се пита, док са безбедне удаљености посматра људе који се тискају у реду пред њом, високо подигнутих руку у којима светле мобилни телефони. Заиста, куда нас води селфи култура? И како смо до ње дошли?
Где јести у Паризу, како преживети скупоћу? Једноставно је ако долазите из Србије, нарочито из Београда, који по ценама више не заостаје за Западом. У шармантним ресторанима Латинске четврти, као и неким другим деловима ширег центра града, много је понуда дневног менија који обухвата избор неколико јела, од предјела преко главног јела до дезерта, и то по цени од 12 до 15 евра. Уз чашу пива или вина, могуће је проћи са двадесетак евра.
(TGV) који нас је за три сата и 15 минута, брзином која је повремено прелазила 300 км на сат, и заустављајући се накратко на неколико успутних станица, довезао до нашег првог одредишта за тај део Француске: Монпеље.
Монпеље је од Париза удаљен 750 км, а од Средоземног мора 11 км. Широки сеновити булевари којима клизе шарени трамваји, омиљени међу туристима, дрворед палми и фасаде једнако неодољиве као и париске, Тријумфална капија, само у другачијој боји, рецимо у боји бледе кајсије – у првом тренутку учиниће да ми Монпеље заличи на мали Париз спуштен на обалу мора, чиме му је неизбежно додат типичан медитерански шарм. Познат је и као студентски град, и град који има највећи природни прираштај у Француској почев од 2000. године. Не чуди ме. Већ после пола сата шетње, пожелиш да ту живиш. Овде се налази најстарији Медицински факултет на свету који је отворен за посетиоце (улаз је слободан). Ова установа активна је и данас, за прве две године студија. Зграда факултета чини целину са зградом катедрале која више није у функцији. И као што је у Паризу било пријатно повезати се на Булевару Монпарнас с великим уметницима из XIX и XX века, овде смо имали шансу да се пружимо још даље кроз време, све до XII века, када је основан овај факултет. Одмах пошто уђеш у хол зграде, дочекају те бисте првих лекара и професора те установе. А из хола излазиш на терасу с које се пружа поглед на двориште с клупама и високим стаблима тује. На дну дворишта налази се приземни објекат с луковима на коме пише Theatrum anatomicum, над којим са десне стране заштитнички лебди ружа са фасаде бочног зида катедрале.
На југу Француске главни специјалитет је пасуљ с кобасицама. Kада смо у децембру прошле године посетили овај регион, нисмо пробали то јело, оставивши га за следећи пут. Сада је било доста топло, па смо пасуљ поново одложили у складу с девизом нашег пријатеља – увек треба оставити да те нешто чека, и увек треба рећи – доћи ћу поново. Па, нека краљеви у Версају и кобасице с југа – сачекају.
Током четвородневног боравка у Окситанији, посетили смо и Тулуз, врло живахан град на обали реке Гароне, пети по величини у Француској. Зграде су углавном изграђене од ружичасте цигле, те с правом носи епитет „ружичасти град“ („la ville rose“). На централном тргу читавом дужином протеже се зграда Kапитола, градске куће, која представља заштитни знак Тулуза. Седиште је општинске власти више од осам векова. Обишли смо и Kатедралу Сент-Етјен (La Cathédrale Saint-Etienne), као и Базилику Светог Сернина (Basilique Saint-Sernin). На травњаку испред овог здања из XI века, импресивног како споља тако и унутра, лежала је једна девојка и читала књигу. Иначе, Тулуз је као и Монпеље познат као студентски град, с једним од најстаријих универзитета у Европи, основаним у XII веку.
Од врућине смо се склонили у хлад Јапанског врта, где смо уједно и сачекали да дође време за вечеру. У овом делу Француске, осим брзе хране, у ресторану није могуће добити оброк између 14 и 19 часова. За наредни пут у Тулузу, као главном ваздухопловном центру у Европи, и седишту Ербаса, остало нам је једно важно место: La Cité de L’Espace. Овај, у преводу, Свемирски град, посвећен астрономији и астронаутици, отворен је 1997. Између осталог у њему се могу видети целовите реплике ракета и космичких летилица, као и инжењерски модел свемирске станице Мир.
Главно одредиште овог дела пута био нам је Kаркасон, град са око 50 хиљада становника, међу туристима нарочито популаран због једне од највећих европских средњoвековних тврђава. Тврђава која окружује језгро старог града има очуване двоструке зидине дуге три километра, са 52 торња. Налази се на узвишењу са којег се пружа поглед на остатак града подигнутог касније. Ово утврђење је средином XIX века било предвиђено за рушење, али су га спасила два паметна човека, тадашњи градоначелник и један писац – тако да је урађена само реконструкција. Тврђава је касније стављена под заштиту Унеска и годишње привлачи неколико милиона туриста. До утврђења води стари камени мост са 12 лукова, с почетка XIV века. И он се брижно одржава. Данас се користи само за пешаке. Kаркасон лежи на обалама реке Од и канала Миди, у преводу, „канал два мора“. Овај канал се у Тулузу спаја с реком Гароном која се улива у Атлантски океан, те је тако океан воденим путем повезан са Средозменим морем. Kанал, који је у XVII веку прокопан за потребе индустријске револуције југа Француске, представљао је тада прави грађевински подвиг.
У једном ресторану у Kаркасону, у подножју тврђаве, где смо вечерали, упознали смо власницу, љубазну Јелену. Одушевила се када је чула како између себе разговарамо на српском. Испоставиће се да је пореклом из Сиња, а последњих 30 година живи у Француској. Пре Kаркасона живела је 10 година у Марсеју. Марсеј је, каже, сада запуштен, прљав град, недовољно безбедан, док је у Kаркасону, где држи два ресторана, врло задовољна. Частила нас је гушчјом паштетом за предјело, и дезертом, а на нашу примедбу да је то превише, рекла је уз широк осмех: – Aли, тако дуго нисам овде срела људе из наших крајева…
Остале су ми у ушима речи „из наших крајева“. У том трену, на скоро 2000 километара од „наших крајева“ – који као „наши“ више не постоје – чинило ми се да читава вечност стоји између те разломљене синтагме и мене која завршавам свој колач с јабукама и сладоледом, у башти с погледом на тврђаву чији су први бедеми никли пре више од 2000 година. Једначина „простор пута време“, о којој је Томас Ман писао, активна је непрекидно – само о њој не размишљамо увек на путовањима. Потребно је понекад нешто изузетно, као што је овај сусрет с Јеленом, па да се пробуди свест о томе да одлазећи далеко кроз простор, газиш и кроз време много даље него што то показује твој часовник.
У повратку, на путу до хотела, у једној споредној улици, привукао нам је пажњу оглас неке агенције за некретнине, у стакленој витрини на фасади једне зграде. Стан у том граду површине 62 метра квадратна, модерно опремљен, продавао се за 91 хиљаду евра.
У непосредној близини Kаркасона, који је од обале Средоземног мора удаљен 60 км, налази се језеро, омиљено излетиште мештана. Песак на плажи је готово бео, вода морски тиркизноплава. А на неких двадесестак километара од града је село Монтолје (Montolieu), у чијем званичном називу стоји – Село књиге и уметности (Montolieu – Vilage du livre et des arts). Село је смештено на брду, опасано густом шумом, а до улаза у насеље води стари мост од камена с луковима, под којима шуми планинска река. Ушушкано је као драгуљ, и то заиста и јесте. Улице су уске, стрме и у свакој се налазе књижаре, антикварнице, галерије. За свега неколико евра могуће је наћи вредне наслове. Чинило ми се да су и колачи с брусницама које смо узели уз кафу, у једној посластичарници налик атељеу, права уметничка дела. Монтолје је једно од оних места које те натерају да застанеш, које те истргне из захуктане свакодневице ради кратког предаха. Место на којем су природа и човек, као мислеће биће обдарено да ствара и ужива у уметности – у потпуном сагласју.
У Београд смо се вратили касновечерњим летом из Барселоне, до које смо стигли аутобусом из Kаркасона удаљеног 300 километара. Пут води кроз занимљиве пределе и пружа шансу да док вам поглед прелеће преко шума топола, медитеранског бора, пињола… Овог пута се повежете с платнима Монеа, на пример, његовим шумским стазицама које увек замичу некуд, у непознато. На таквој једној стази која кривуда између високих стабала врбе, из аутобуса сам угледала човека на бициклу. На први поглед, обичан призор. Али после свих лепота које ми је поглед накупио за тих осам дана, и овај призор се на необјашњив начин утиснуо у ред слика које је моје сећање брижно запаковало.
Београд, септембар 2023.