Саша Обрадовић
КРХОТИНЕ ВРЕМЕНА

 

УМОРНИ ХЕРАКЛЕ

Еурит га најури као пса, а он, који се тукао и са Аполоном, покуњено оде даље, без воље за осветом.
Из моје данашње перспективе, сасвим разумем његов умор: сва та бројна убиства, па чишћења од греха, оснивање градова, поступање по обавезним упутствима пророчишта, сва та братимљења и све те борбе са унапред одређеним исходом и стално кретање напред, ка новим убиствима и новим братимљењима, и спарина тог летњег поподнева у којој се губила граница између несвестице и савести – Херакле пред капијом Еуритовог двора, најурен као пас.
Ниско чело, ситне очи, корак помало трапав. Кожа му исцртана ожиљцима. Матора људомора. Мишићи још набрекли, коса дуга, али већ проређена на темену. И она чувена тољага…
Уз исто осећање умора и досаде, Херакле ће пазарити украдена говеда, недужног Ифита бацити са тиринтске куле, да би затим уследиле авантуре у Пилу, Делфима и Лидији, све до оног дана кад се засмејаше два заробљена брата, сапета и пребачена преко његових растегнутих плећа, док су му из обрнуте перспективе, а блиског одстојања, посматрала од сунца и прљавштине окорело, тамно дупе. Херакле тад застаде, тресну их о земљу, па седе, онако тежак, на оближњу стену; обриса зној са чела и насмеја се заједно с њима.

КРХОТИНЕ ВРЕМЕНА

На блатном насипу опасаном археолошким ископинама, развучено је шаторско крило, под којим млада научница посвећено лепи комадиће античке грнчарије. У пролазу, спазих само складне покрете њених дугих прстију.
Десило се то на тренутак и не знам зашто сам касније дуго размишљао о крхком, разбијеном крчагу, сањао њене прсте у летњој јари. Можда зато што и писци из крхотина времена, из ожиљака сећања, покушавају да подигну неке остатке, да их приљубе и слепе у наратив, у мисао која би досегла неки виши смисао.
Али ко ће слепити душе угушене? Ко скрцкана срца, замукле гласове? Лако је с грчком грнчаријом, добри песниче!
Одакле ископати дане које наша срамота затрпа? Догађаје што осташе изван историје? Странице су то времена које се никада нису саставиле у тело постојане геометрије, јер су им се ивице разбежале у непрегледне даљине, углови заувек раставили. Могу ли се слепити крхотине сна што увек изнова сањам, а никад не запамтим до краја, како бих најзад спознао целину моје муке? Могу ли прсти њени овом животу, твом и мом, подарити смислено смирење?
Треба ми тај археолошки лепак који ће да пружи целину одговора на питање: куда смо то ишли и зашто? И како? Како сам све ово могао да учиним?
Саставите ме, нежни прсти.
Да пукнем још једном.

 

ПОТКОПАВАЊЕ

Немам живаца за овај свет.
За онај други можда бих имао, можда бих нашао какву утеху и смирење левитирањем у непостојећем етру Раја или пржењем у врло постојећем кључалом уљу Ада, свеједно, али за овај свет, овај овде, живаца немам.
Све ме нервира. Што сам старији, постајем све већи намћор и баксуз. Нервирају ме: сирене дежурних службених возила што касно ноћу пролазе крај куће; лажни ауторитети којих није мало; новогодишњи хороскопи који кажу да су близанци нестални; популистичке пароле, понајпре кад долазе од оних који се боре против популизма; будале које су све мање оригиналне у својим будалаштинама; мотивационе теорије; понашање руље.
Што сам старији, мој живот постаје све мање важан другим људима. Жив сам, а што се њих тиче, слободно бих могао и да не будем. А кад би живот имао неког објективног смисла, логика би налагала да онај што је живео дуже има већи значај за стварност. Нажалост, или на срећу, то није тако.
Као сваки прави уметник перформанса одлучих да протест против реалности искажем неким актом. Учиних прво што ми, онако нервозном, паде на памет: узех ашов, па почех да копам. Ту, на сред дворишта. Није ишло баш глатко. Дуго се већ нисам бавио физичким пословима, зглобови су ми постали крхки, кожа на длановима нежна. Морао сам првих дана да користим завоје из комплета прве помоћи.
После две недеље, рупа коју сам задувано копао почела је ипак да личи на представу коју сам о њој имао; почела је, дакле, да личи на рупу. Била је скоро правоугаона, блатњава, довољно широка да може да се види и са улице. Вишак земље одвозио сам колицима у један ћошак.
Кад је прошло још недељу дана напорног, али већ доста делотворнијег поступања, у рупи се појави вода. Прегањао сам се с њом неко време користећи кофу, али мој наум да поткопам темеље света против кога сам протестовао – слабо се остваривао. Наручио сам зато пумпу, којом сам после неколико дана избацио сву каљаву водурину. Наставих да копам. Прошло је тако и месец дана, када сам схватио да ми пластичне мердевине више неће бити довољне да бих досегао дно рупе у којој сам с несмањеним интензитетом и све навикнутијим покретима настављао мукотрпни посао. Узео сам зато пијук и начинио импровизоване степенице на блатњавој страници рупе. Можда је требало да поставим ширу основу. Готово је сад; наврло ми је да копам дубље и дубље. Без прекида.
Народ се већ окупљао испред ограде, бацајући знатижељне погледе на моје сумануто дело. Једног јутра сам поставио таблу окренуту ка овим доколичарима, на којој сам фарбом боје усирене крви намалао следеће речи: „Рад не ослобађа. Ако не верујете, узмите мој случај.“ Следећег дана стигли су први новинари. Прича се ширила као вирус. Знате већ како то иде, да не описујем сада на стотину страница… Био сам доследан, никоме од новинара нисам желео да дам изјаву, било какво објашњење, а ако бих понекад проговорио, тако што бих на питање „Како иде, комшија!?“, узвратио са „Неће, неће, па стане!“ – ујутро би те речи налазиле место у насловима рубрика за културу. Када су крајем јесени почели да долазе и први туристи, двориште ми је (у оном делу који није заузимала рупа) било већ пуно народа.
Перформанс поткопавања окончан је решењем које донесе набусити судски курир. На тужбу комшија који су тврдили да им моји „грађевински радови“ (не знам одакле им идеја да употребе множину у том врло једноличном поступању што је имало за циљ да симболизује живот човека, баш сваког човека), да им моји радови, дакле, без прибављене дозволе надлежних органа, ометају мирну државину непокретне имовине и то претњом урушавања ограде и осталих стамбених објеката – суд је изрекао привремену меру којом ми је наредио хитан престанак активности. Имао сам право да изјавим жалбу, с тим да жалба није одлагала извршење наредбе.
Осетих се понижено. „Поткопај прхке пешчане куле“, једном сам написао, „и гледај свет како се руши.“
Седох на ивицу прљаве рупе, скидох рукавице и пажљиво се загледах у шаке. Огрубеле су.